Jidis Knjizevnost I Pozoriste

Biserka Rajčić

Jidiš književnost
i pozorište

ANTOLOGIJA
POLJSKE MEĐURATNE AVANGARDNE
POEZIJE, PROZE I DRAME

Moja Antologija* je prva koja obuhvata međuratnu avangardnu jidiš književnost, poeziju i prozu, dok za dramu, nažalost, nije bilo mesta. Obuhvata tekstove u okviru pravaca i grupa nastalih na veoma širokom prostoru Poljske, današnje Ukrajine, Litve, Amerike: Jung jidiš (Mladi Jevreji), Halastra (Banda), Jung Vilne (Mlado Vilno), Kijevska grupa, Di junge (Mladi), In zich (U sebi). Najstarija grupa međutim je njujorška Di junge (Mladi), nastala još 1907. godine. Ostale se formiraju u periodu od 1919. do 1924. a krajem dvadesetih i tokom tridesetih Jung Vilne. Gotovo u isto vreme kada i ekspresio-nizam, futurizam i Krakovska avangarda, odno-sno Prva avangarda i niz grupa Druge avangarde. I jidiš grupe su kao i sve ostale trajale kratko. Iz više razloga. Zbog idejnih neslaganja njihovih predstavnika, različitih shvatanja avangardnosti, borbe za prestiž u okviru grupe ili iz materijalnih razloga, kada nije bilo više novca za objavljivanje časopisa oko koga se okupljala. O tome govori istorija svakog časopisa ponaosob.
Zbog toga sam imala puno problema s izborom materijala za pokrivanje jidiš avangarde. Zavisila sam od poljskih prevoda. Kod nas je jidiš književnost XX veka prevodio samo Eugen Verber i to uglavnom prozu i drame. Ispostavilo se da je i na poljskom prevedeno i objavljeno znatno manje pisaca i dela nego što sam pret-postavljala. Posle objavljivanja Antologije jevrej-ske poezije (Varšava, 1983) u izboru Salomona Lastika i Arnolda Sluckog, u Poljskoj nije bilo kompletnije i nikada iscrpnije antologije jidiš poezije. Većina prevoda iz pomenute antologije ispostavilo se da su za mene malo upotrebljivi, jer su ih „dovršavali“, odnosno „rimovali“ polj-ski pesnici jevrejskog porekla koji nisu znali jidiš. Tako da su stihovi svih pesnika rimovani bez vođenja računa o pesničkim oblicima. Zbog takvog odnosa prema poeziji gubile su se njena versifikacijska i stilistička svojstva koja su teško uhvatljiva kod nekih značajnih pesnika i zbog malog broja njihovih stihova u antologiji. Zato je prilikom njihovog izbora za antologiju odlučivao broj adekvatnih prevoda na poljski koje sam imala na raspolaganju. U nekoliko slučajeva to je samo jedna pesma koja samo delimično odražava specifiku datog pesnika ili grupe kojoj je pripadao i u čijem duhu je stvarao. Ali, bolje je prikazati pesnika jednom dobrom pesmom nego nijednom, jer se poezija ne može prepričavati i posredno objašnjavati. Novinu za mene, a čini mi se i za druge, predstavlja stvaralaštvo jidiš pesnikinja, na prvom mestu Debore Fogel, čijom estetikom i poetikom se bavila krakovska jidiškinja Karolina Šimanjak, posvetivši joj doktorsku disertaciju pod naslovom Biti agent večne ideje - Promene estetskih pogleda Debore Fogel (Krakov, 2006). Zahvaljujući njoj došla sam do Deborinih teorijskih tekstova i poezije, za čije postojanje sam samo čula, a i do novog izdanja njene proze Bagremi cvetaju (Krakov, 2006). To otkriće otvorilo mi je put ka širem upoznavanju sa ženskom jidiš književnošću. Šire, jer se Debora Fogel u istorijama književnosti pominjala isključivo kao osoba koja je „otkrila“ Bruna Šulca, jednu od većih zvezda poljske međuratne književnosti, s obzirom da je poticao iz asimilovane jevrejske porodice i pisao i objav-ljivao na poljskom. Otkrila ga je, tj. ubedila da ima književni talenat i da treba da piše, a ne samo da slika. Ispostavilo se da je upravo ona izuzetna, kako na planu teorije umetnosti i filozofije, tako i kao pisac, jer je za samo četrdeset godina života uspela da doktorira iz filozofije, piše o modernoj umetnosti i u njenom duhu stvara poeziju i prozu. Zahvaljujući tome bila je povezana sa zakopan-skim krugom Stanislava Ignacija Vitkjeviča i preko njega upoznala se sa Brunom Šulcom sa kojim je započela prepisku na osnovu koje je otkrila njegov književni talenat i u početku usmeravala ga kako da piše. Zbog izuzetanosti njene poezije i proze spada u retke autore koji su u mojoj Antologiji zastupljeni u dvema obla-stima, poezijom i prozom. Zahvaljujući Joani Lisek koja se bavi grupom Jung Vilne i uredila zbornik Neme duše - Žene u jidiš kulturi (Vro-clav, 2010) došla sam do tekstova poezije nekoliko izuzetnih jidiš pesnikinja, Kadje Molo-dovske, Rajzle Žihlinjske, Celije Dropkin, Ane Margolin i drugih koji osvetljavaju danas zna-čajno pitanje emancipacije jevrejske žene. S obzirom na istoriju i religiju Jevreja ženi je bilo strogo određeno mesto u društvu i porodici. I, kako na primeru njihovih biografija i stvaralaštva vidimo, s modernizacijom i emancipacijom išlo se sporo. Pa ipak, pomenute pesnikinje su se izborile za slobodu izražavanja, bez obzira da li su živele u Americi, Palestini ili Poljskoj stvorile su svoj pesnički jezik i pisale o problemima koje su smatrale značajnim, čak o tabu temama u kakve spada seks. Stvorile su posebno žensko pismo. Pre svega u odnosu na „univerzalnu normu muške estetike“, kako kaže Kristina Klo-šinjska (Telo, požuda, odevanje, Krakov 1999), jedna od glavnih predstavnica savremene femi-nističke kritike, a zatim i kroz novi jezik, a ne samo konfrontacijom s muškom tačkom gledišta u vezi s razmatranjem sveta žene. Poezija pome-nutih pesnikinja najpribližnije ih karakteriše kao pripadnice „biološkog esencijalizma“, pokazujući da postoji „ženska književnost“, „ženski jezik“, odnosno da pisanje ima pol. Jer takav tip mišljenja u Poljskoj, u kojoj su uglavnom rođene tokom XX veka, nije lako prihvatan, s obzirom na tradiciju poljskog mišljenja. Jedan od razloga je u tome što je „ženski“ diskurs usidren u psiho-analizi koja je u katoličkoj Poljskoj teško prihvatana i primenjivana u književnosti i inter-pretaciji književnosti. Pesnikinje poput Celije Dropkin, Ane Margolin, Ester Šumaher, Kadje Molodovske, Rajzle Žihlinjske su redak primer samosvesti vlastite etičnosti i ideologičnosti. Prihvativši određene premise izražavale su i pro-blematizovale vlastitu narativnost koja je do avangarde bila nedopustiva, tj. kao književni kanon bila je smeštana van književnosti. Toj problematici posvećen je i zbornik Neme duše - Žene u jidiš kulturi (Vroclav, 2010) koji je uredila Joana Lisek. U njemu je objavljeno nekoliko značajnih tekstova posvećenih temi "Jevrejke kao majke, žene i ljubavnice", između ostalog na primeru poezije Celije Dropkin, Kadje Molo-dovske, Hadase Rubin, Irene Klepfiš, Stanislave Centneršverove, Regine Mundlak, Ester Rozental Šnajderman. Tekstova koji su pokušaj čitanja poezije jidiš pesnikinja kao tekstova koji opisuju društvene mehanizme obrade drugosti, najčešće – polne. Iz te perspektive razmatra se strategija pisanja koju uslovljava istorijski shvatana drugost (polna i seksualna) koju kontrolišu institucije poput države, crkve, porodice, škole. Ženskost u poeziji pomenutih pesnikinja najizrazitije se ispoljila u „erotskoj poeziji“, čak u smelim pristupima temi žudnje i požude, u seksualnom shvatanju tela, što je u suprotnosti s dotadašnjim shvatanjem žene kao „čiste biologije“ i „nagona“. Međutim, navedeni tekstovi pokazuju i nepri-hvatanje te poezije od strane kritike. Zbog toga su pomenute pesnikinje objavile veoma malo zbirki, uglavnom jednu ili dve. Zato je na Vroclavskom univerzitetu predložen i prihvaćen projekt istraživanja ženske jidiš poezije po časopisima i objedinjavanje u antologije s naučnim komen-tarima koji će finansirati poljsko Ministarstvo za nauku i informacije.
Smatram neophodnim da kažem nešto više o jidiš književnosti uopšte u prvoj polovini XX veka, s obzirom da je kod nas nepoznata i nepre-vođena. Naime, istoričari književnosti njen razvoj vide kroz nastanak prosvetiteljskih pokreta poput haskale i cionizma koji su doprineli razvoju, obogaćenju hebrejskog jezika koji je kao „viši“ jezik uticao i na razvoj i obogaćenje „nižeg“, tj. jidiša, na kome u početku nisu pisana religijska, filozofska, naučna i ozbiljna književna dela. Na uključenje jidiš književnosti u svetske tokove moderne književnosti uticala je i činjenica što su pisci naseljeni u Americi, istočnoj i srednjoj Evropi, Rusiji, Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj, Rumuniji i Palestini nastavili da pišu i na jidišu, kao i da najznačajnija nagrada za poeziju nosi ime Haima Nahmana Bjalika, velikog jidiš pesnika iz Poljske, da pesnici kao Uri Cvi Grinberg, pored istorijske i religijske problema-tike, unose u poeziju svetovnu i folklornu. I veoma značajno, mada se na prvi pogled ne čini, da unose i novozavetne teme. To „otvaranje“ jidiš književnosti započelo je u vreme simbolizma i modernizma koji se u istorijama književnosti naziva „hasidskim neo-romantizmom“. Na njega se nadovezuju avangardni pravci poput ekspresionizma. U njegovom duhu delovale su grupe avangardista, Jung jidiš, Halastra i Jung Vilne koje su pored pisaca okupljale i slikare, pozorišne i kabaretske stvaraoce. Kako je u okviru futurizma bilo dosta Jevreja (Jasjenjski, Stern, Vat, Važik) i sa njim su se jidiš avan-gardisti (Broderzon, Grinberg, Markiš, Ravič i dr.) povezali. Naporedo sa ekspresionizmom i futurizmom jidiš pesnici su stvarali i u duhu nadrealizma, čijim najznačajnijim predstavnikom se smatra Icik Manger, mada na osnovu njegove poezije koju sam čitala na poljskom i sa njega prevodila to teško mogu potvrditi. Tridesetih godina i u redovima jidiš pesnika nastala je struja proleterske poezije koja je ideološki bila povezana sa jevrejskom levicom (Bund, Poalej Syjon) i s komunizmom, koja se u pogledu tema-tike i stila nije razlikovala od one pisane na poljskom.
Jidiš pisci koji na početku Drugog svetskog rata nisu uspeli na vreme da napuste Poljsku uglavnom su stradali u Holokaustu, a stradali su i oni koji su pobegli u SSSR. U vreme Staljinovih čistki proglašeni su „jevrejskim nacionalistima“, hapšeni i slati u brojne koncentracione logore, gde su od patnji kroz koje su prolazili brzo umi-rali (Perec Markiš, Lejb Kvitko, David Hofštejn, Mojžeš Kulbak). Mali broj onih koji su preživeli Holokaust i Staljinove čistke naselio se u Americi i Palestini, kao braća Singer i pesnik Suckever. Zbog antisemitizma i posle Drugog svetskog rata retko ili uopšte nisu objavljivali u Poljskoj, između ostalog zbog toga što su prestali da postoje brojni jidiš časopisi. Od ukidanja komunizma katkad u časopisu „Midraš“ izađe po koji stih ili priča na jidišu, najčešće nobelovca Isaka Baševisa Singera. U poslednje vreme obno-vi se i po koje predratno izdanje proznog dela. U najznačajnije poduhvate tog tipa spadaju ponovljena izdanja starijeg nobelovčevog brata Izraela Jošue Singera, značajnog predstavnika varšavske jidiš avangarde ili na poljski prevede neka od knjiga Singera nobelovca, jer je pre odlaska u Ameriku kao pisac bio nepoznat, a nije bio ni avangardista.
Takođe, treba istaći da su se u XX veku jidiš pisci dosta bavili prevođenjem svetske književ-nosti s niza jezika, najintenzivnije u okviru pokre-ta asimilacije koji im je omogućavao izlaženje iz geta, školovanje, osnivanje izdavačkih kuća i časopisa, kulturnih centara poput varšavskog Na Tlomackjem, u najpoznatijoj varšavskoj sinagogi koja se do Drugog svetskog rata nalazila u isto-imenoj ulici u broju 13, u kojoj su bili smešteni Udruženje jidiš pisaca i novinara i jevrejski PEN centar, a od 1919. bila je sedište grupe Halastra.
Glavni predstavnici Halastre boravili su pre-težno u Varšavi, ali su bili povezani i s grupom Jung jidiš iz Lođa i istoimenim časopisom (1919-1922), kao i s kijevskom grupom (1918-1920), moskovskom grupom okupljenom oko časopisa „Tok“ („Sztrom“, 1922-1924), s berlinskom gru-pom i časopisom „Čas“ („Milgroim“, 1922-1924), njujorškom gupom oko časopisa „U sebi“ („In zich“, inzihisti, 1920-1939). Halastra kao naziv grupe i časopisa koji znači banda, družina, ukazuje na njeno levičarstvo. Na levičarstvo koje su preneli pisci koji su živeli u Kijevu i Moskvi, odnosno boljševičkoj Rusiji, kao Perec Markiš i Izrael Jošua Singer koji su se upoznali sa stvaralaštvom ruskih futurista i konstruktivista. I jedno i drugo uticalo je na njihovu otvorenost i povezivanje sa zapadnoevropskim centrima avan-garde, posebno Berlina, s obzirom da se jidiš temelji na starom nemačkom dijalektu. Od svih avangardnih pravaca ekspresionizam je najviše uticao na nastanak i razvoj jidiš avangarde koja je po duhu i jeziku, kako sam već rekla, pretežno ekspresionistička u poređenju sa futurizmom, Krakovskom avangardom i konstruktivizmom, koji su se više bavili savremenom tehničkom civilizacijom. Jidiš grupe manje-više se bave jevrejskom tradicijom, folklorom, starozavetnim i novozavetnim temama, i uzgred, svojom epohom. Na to je po svoj prilici uticala saradnja umetnika svetskog ranga poput Šagala, El Lisickog, Čajkova, Verfela sa časopisima - „Albatros“, „Vaga“, „Čas“, „Halastra“ i dr. Levičarstvo jidiš pisaca prati i pobuna protiv tradicije, tema revolucije kao jednog od načina njenog rušenja. Konkretne revolucije, poput one iz 1917. i revolucije u umetnosti. Ovoj temi posvećen je Ravičev tekst „Nova, naga poezija“ u kome se bavio pitanjem nacionalnog i nadnacionalnog, bliskosti i udaljenosti književnosti. Uri Cvi Grinberg u svojim programskim tekstovima „Proglas“ i „Manifest protivnicima nove poezije“ objavljenim u prvom broju časopisa „Albatros“, podvlači da je jidiš poezija „eksteritorijalna“, jer je pretežno stvarana u dijaspori. Zbog toga se u njoj javljaju novozavetne teme kojih nema u hebrejskoj književnosti koja se inspiriše Tal-mudom. Na proširenje tematike jidiš poezije no-vozavetnom tematikom uticao je proces asimi-lacije Jevreja u Evropi, pre svega u Poljskoj gde ih je najviše živelo. Naravno, i priroda nove tehničke civilizacije, svakodnevice kao književne teme, niži društveni slojevi, prvenstveno proleteri kao književni junaci. To je posebno vidljivo u stvaralaštvu grupe Jung jidiš, čije sedište se nalazilo u Lođu, najindustrijskijem gradu Poljske XIX i prve polovine XX veka. Jeziku jidiš avangarde i poezije posvećen je tekst Maksa Erika „Jezik jidiš ekspresionizma“. U njemu se pokušava teorijski objasniti pojam „jezika“ kao osnovnog svojstva avangarde, tj. po čemu se avangardno delo razlikuje od neavangardnog: „Ekspresionizam je nova stranica u istoriji jidiš književnosti, stranica koja jeste istorija i koja stvara istoriju“, kaže on. Karolina Šimanjak navodi da su istoričari književnosti kasnije pojam „jezik“ sveli samo na stvaralaštvo Jung jidiša i Halastre, kao i nekih pisaca koji su bili povezani s berlinskim ekspresionistima. Poezija najznačaj-nijih predstavnika „jidiš ekspresionizma“ pored potpunog neodbacivanja jevrejske tradicije poka-zuje i elemente avangardne poezije, sadržane pre svega u poeziji Debore Fogel, Abrahama Suc-kevera, Mojžeša Broderzona, Icika Mangera, Celije Dropkin, Ane Margolin, odnosno novu tematiku, nov stih, nove metafore, korišćenje elipse, paralelizama, oksimorona, ironije, grote-ske, svega čega nema u poeziji starije generacije.
Treba istaći i grafičku stranu jidiš časopisa i pesničkih zbirki pomenutih pesnika. Njihovi autori su Ichok Brauner, Marek Švarc, Henrik Berlevi, Mark Šagal, El Lisicki, Jozef Abu Hagalili, Mojžeš Broderzon, Jozef Heht, Lejb Lozovik koji su se pretežno ogledali u drvorezu i linorezu, tehnikama koje su u savršenom skladu s jidiš slovima. Tako da se ta vrsta grafike može tretirati kao avangardistička, tj. kao ukidanje razlike između likovne i književne slike, semio-tički rečeno kao tekst. Jer, ekspresionistička jidiš poezija je na samom početku, dvadesetih godina XX veka, imala takođe za cilj „šokiranje“ čitaoca, tako da su te igre s tekstom predstavljale metodu njegove potpune realizacije. Drugu metodu predstavljala su kamerna pozorišta i umetnički kabarei, često nazivani kafe-pozorište koji su se specijalizovali za izvođenje specijalno pisanih jednočinki, u čemu je briljirao Mojžeš Broderzon, jedan od osnivača grupe Jung jidiš, sa svojim dramoletima za lutkarsko pozorište Jarence, prvo kafe-pozorište Azazel i Umetničko-revolucionar-no kafe-pozorište Ararat. Sa njima je na turne-jama širom Poljske postizao veliki uspeh onim što se nazivalo povezivanje umetnosti, jer je bavljenje samo jednom prestajalo da bude dovoljno.
Poslednja grupa jidiš pisaca bila je Jung Vilne (Mlado Vilno) koja je delovala od samog kraja dvadesetih godina do 1939, okupljajući kao i ostale grupe pesnike i slikare. U početku je, kao i ostale dve, bila izrazito levo orijentisana. S obzi-rom na to da se Vilno nalazilo na krajnjoj peri-feriji Druge Poljske, njeni pripadnici su tradicio-nalnije prilazili poeziji od varšavskih i lođskih, koji su imali veće mogućnosti kontaktiranja sa evropskim avangardistima. I pored toga dala je dvojicu istaknutih pesnika, Haima Gradea, koji je emigrirao u Njujork i Abrahama Suckjevera koji se naselio u Palestini i osnovao časopis „Zlatan lanac“ („Di Goldene Kejt“) oko koga su se okupljali i dalje okupljaju pesnici koji su pisali na jidišu.
I u oblasti drame i pozorišta postoji jidiš avangardna drama i scena. 1993. godine na var-šavskoj Državnoj višoj pozorišnoj školi održana je međunarodna naučna konferencija posvećena jevrejskom pozorištu u Poljskoj. Referati učesni-ka konferencije objavljeni su 1998. pod naslovom Jevrejsko pozorište u Poljskoj. Pre toga ceo broj časopisa „Pozorišni zapisi” (Pozorišni institut PAN) iz 1992. godine posvećen je jevrejskom pozorištu u Poljskoj do 1939, iz koga saznajemo da je do 1911. u samoj Poljskoj radilo 360 po-zorišta i kabarea na hebrejskom i jidišu (Pozorište mladih, Trupa Ide Kaminjske, Varšavsko novo jevrejsko pozorište, Habima, Vilnjanska trupa, Jarence, Azazel, Ararat, Jevrejska banda, Samba-tion, Krakovsko jidiš pozorište, lavovski studio Maska, lublinski Slavuj, lođska Skala i dr.) koja su pretežno bila putujuća i gostovala od Rusije preko Poljske, Nemačke, sve do Amerike. Među najizvođenije i najznačajnije drame tih pozorišta spada drama Šimona An-skog „Dibuk”. Pošto je bio etnolog inspirisao se jevrejskim narodnim legendama. „Dibuk” je ljubavna priča u kojoj mladoženja umire uoči svadbe i njegov duh se preseljava u mladu, prati je celog života, da bi je na kraju odveo njemu na nebo. Zbog toga je drama najpre bila naslovljena sa „Na granici dva sveta” i napisana na jidišu i ruskom. Za nju se zainteresovao Stanislavski, direktor MHAT-a u Moskvi, i preporučio je jevrejskom pozorištu Habima koje je 1919. izvelo premijeru u Moskvi i iste godine u Palestini. Izvodila ju je i čuvena Vilnjanska trupa koja je sa njom postigla svetski uspeh. Na osnovu nje je rađena opera i nekoliko filmova.
Varšava je takođe imala više jevrejskih pozorišta. Posebno se isticalo eksperimentalno pozorište Jung teater koje su osnovali Rajnhartovi učenici Mihal Vajhert i David Herman, koji je imao i Glumački studio. Od njih je preživelo samo Državno jevrejsko pozorište E.R. Kaminj-ske, jedino jevrejsko pozorište u Poljskoj. Kao takvo, nastalo je 1950. godine, kada je Varšava obnovljena. U početku je prikazivalo jevrejsku klasiku, a vremenom je proširivalo repertoar dramama evropskih i američkih autora. Tako da je u vreme direkcije Ide Kaminjske, čiji roditelji su imali pozorišnu trupu, postalo jedno od najznačajnijih pozorišta u Poljskoj. Njegove premijere su bile kulturni događaji. Posećivali su ga najveći dramski pisci, Fridrih Direnmat, Artur Miler, Maks Friš i dr. Gostovalo je u svim većim i manjim gradovima Poljske u kojima je još bilo Jevreja, kao i po Evropi i Americi. Zbog talasa antisemitizma 1968. u Poljskoj, koji se ispoljio i u uskraćivanju državnih sredstava za rad pozorišta, Ida Kaminjska je dala ostavku na funkciju direktora pozorišta i emigrirala u Ameriku, gde je i kao pozorišna i kao filmska glumica doživela slavu. Zamenio ju je poznati pozorišni i filmski glumac, scenarista i režiser Šimon Šurmej, koji je za celokupnu svoju pozorišnu delatnost nagrađen najvećim poljskim i jevrejskim odlikovanjima. Pozorište se proslavilo i predstavama sa tekstovima avangardnih jidiš pisaca Mangera, Kacenelsona, Pereca i drugih.
Dvadesetih godina predstave na jidišu izvodilo je i lođsko Fabričko pozorište, s obzirom da je u ovom „najindustrijskijem” gradu živelo nešto više od 30 procenata Jevreja. Bilo je povezano sa lođskom avangardnom grupom Jung jidiš i varšavskom Halastra. Veliki uspeh postiglo je s dramom „Bleter” („Stranice”). Pored njega u Lođu su postojala „pozorišta malih formi” i kabarei koja su, po ugledu na evropska i ruska, osnovana i sa kojima je sarađivao jedan od članova grupe Jung jidiš, Mojžeš Broderzon. On je 1922. je s piscem Jeheskjelom M. Najmanom, kompozitorom Henohom Konom i slikarom Vincentijem Braunerom osnovao lutkarsko pozo-rište Jarence. 1926. U Varšavi osniva „zabavno” kafe-pozorište Azazel, po ugledu na moskovske kabaree pre Oktobarske revolucije, angažujući i dalje režisera Davida Hermana i poznatog slikara Henrika Berlevija. S obzirom na svoje levo orijentisanost, program proširuje društvenom i političkom problematikom, pišući sam većinu tekstova, uglavnom „dramoleta”. Pozorište gostu-je u nizu gradova, doživevši zavidan uspeh. Po mnogo čemu na njega nalikuje vilnjanski kabare Sambation koji je takođe uspešno gostovao u više litvanskih i poljskih gradova. Broderzon je u Lođu osnovao i umetničko-revolucionarno kafe-pozorište Ararat, pre svega zahvaljujući nekoli-cini lođskih mecena. Ovo pozorište je bilo najavangardnije od svih pomenutih. Isticalo se i veoma raznorodnim programima (tridesetak) koji su osvajali publiku širom zemlje i donosili finansijski uspeh. 1935. imalo je veliku turneju po Evropi, posebno se istaklo gostovanjem u Parizu u Palais de la Mutualité. Jedino je jidiš pozorište koje je neprekidno radilo do 1939.
Za Lođ je vezan i Vitold Vandurski, pesnik i dramski pisac, politički radnik, komunista koji se na prvoj godini prava u Moskvi zainteresovao za književnost i pozorište, umetničke krugove, po-sebno za stvaralaštvo Majakovskog. Veliki značaj za njega imao je i susret s ruskim pozorištem u kome su radili veliki reformatori, Stanislavski, Nemirovič-Dančenko, Mejerholjd, Tairov i dr. Prvi svetski rat je prekinuo ta njegova intere-sovanja. Radeći u bolnicama uspeo je da izbegne učešće u ratu i da se upozna sa organizacijom tzv. narodnih pozorišta. 1919. našao se u Harkovu, gde je počeo da predaje na Nezavisnom univerzitetu za umetnost, bavi proučavanjima folklornog i ritualnog pozorišta, kao i da orga-nizuje amatersko pozorište, u čemu mu je poma-gala supruga Leonora Rakovska. Vratio se u Poljsku 1921, najpre u Varšavu, a zatim u Lođ. Nastavio je s književnim radom, a organizovao je i Radničku scenu, na kojoj su igrana i dela poljskih pisaca. Između ostalih, tu su izvođene i njegove drame „Smrt na kruški” i „Komedija del arte”, u kojima je izneo i svoje viđenje reforme radničkog pozorišta. Iako je bio jedan od autora manifesta-zbirke Tri plotuna koji je napisao s Bronjevskim i Standeom, svoju „revolucionarnu” poeziju je ocenjivao kritički, te se potpuno posvetio Radničkom pozorištu i političkoj delatnosti. U nekomunističkoj Poljskoj naišao je na oštru kritiku i posle nekoliko predstava „Smrt na kruški” je zabranjena, Radničko pozorište ukinuto, a Vandurski uhapšen. Zahvaljujući zau-zimanju prijatelja oslobođen je. I pored toga morao je da emigrira. Emigrirao je u Nemačku, gde mu je rad takođe zabranjen, a odatle u Kijev. 1929. postao je rukovodilac poljskog pozorišta Polprot. Zahvaljujući veoma zanimljivom reper-toaru pozorište je izvelo 160 predstava. Ali, počele su Staljinove čistke i Poljaci u SSSR-u našli su se među prvima na listi „opasnih i štetnih”. Vandurski je proglašen protivnikom radnika i smenjen s mesta direktora pozorišta. Otputovao je u Moskvu gde je pokušao ponovo da se uključi u rad radničkih pozorišta, između ostalog svojom dramom „Vika” i dramom-plaka-tom „U hotelu Imperijalizam”, Standeovom dramom „Invalidi”, dramama Jasjenjskog „Radio-Maj”, „Razgovor Šele s Hristom” i „Zajednička stvar”, „Misterijom bufo” Majakovskog, Tveno-vim dramatizovanim Tomom Sojerom i dr. 1934. je uhapšen zbog „političkih i ideoloških grešaka” i osuđen na streljanje. Posmrtno je rehabilitovan 1956.
Isticala se i Vilnjanska trupa osnovana 1916. koja je više puta menjala sastav ansambla i naziv, jer je Vilno do 1918. bilo pod ruskom oku-pacijom. Spadala je u najavangardnija međuratna jidiš pozorišta. Prikazivala je najpoznatije jidiš pisce, Aša, An-skog, Alejhema, Kobrina, Pereca, Lejvika i dr. Što se stila tiče bila je pod priličnim uticajem MHAT-a. Najveći uspeh je postigla „Dibukom” An-skog u režiji Davida Hermana. U početku je gostovala samo u Litvi i Belorusiji, a od 1917. davala je predstave po svim većim gradovima Poljske, u Galiciji, Beču, Rumuniji i drugim evropskim zemljama. U njena velika ostvarenja spadale su i Ašove drame „Kadiš za veru” i „Amon i Tamar”. Raspala se 1924. i jedan deo njenih članova nastupao je u Berlinu, a drugi u Njujorku. Avangardnosti predstava veoma su doprinosili njeni avangardno orijentisani režiseri (Herman, Vajhert), scenografi (Vajntraub, Balk, Sirkus, A. Pronaško, K. Mackjevič), koreografi (L. Rotbaum) i kompozitori (H. Kon i J. Kaminjski), kao i proširenje repertoara dramama ne-jevrejskih autora, pre svega američkih i ruskih, prihvatanje ekspresionizma, posebno groteske, kao izražajnog sredstva.

Poljska knjževna avangarda 1917-1939

*Antologija poljske avangardne poezije, proze i drame objaviće Službeni GLASNIK kao drugi tom u kolekciji Avangarda.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License