Jezik Eseja Kao Jezik Ljubavi

Mihail Epštajn
Jezik eseja kao jezik ljubavi

Esejizam, presecajući granice svih žanrova, afirmiše upravo gipkost mišljenja, kaže poznati filozof
Mihail Naumovič Epštajn, poznati kulturolog, filozof, filolog, književni teoretičar i esejista, bio je gost redakcije časopisa „Zenit”. Epštajn je prvo stigao u Crnu Goru, gde je boravio tri dana i u cetinjskoj Bogosloviji održao predavanje. Nakon toga, boravio je u Srbiji, gde je obišao Sopoćane, Đurđeve Stupove, Studenicu i Žiču, a u Beogradu je u Galeriji „Progres” održao predavanje i razgovarao sa čitaocima. Tom prilikom bio je predstavljen i najnoviji, 5. broj časopisa „Zenit” čiji je Epštajn stalni kolumnista. Boravio je i u Novom Sadu i Senti.
Mihail Epštajn (rođen 1950. u Moskvi, od 1990. živi u Americi i predaje na univerzitetu Emori, Atlanta), autor je, između ostalog, knjiga „Relativistički modeli totalitarnog mišljenja. Istraživanje jezika sovjetske ideologije” (1991), „Novo sektaštvo. Tipovi religioznofilozofskih pogleda na svet u Rusiji” (1993), „Posle budućnosti. Paradoksi postmodernizma i savremena ruska kultura” (1995), „Reč i ćutanje, Metafizika ruske književnosti” (2006)… Na srpskom su, u prevodu Radmile Mečanin i Draginje Ramadanski, objavljene Epštajnove knjige „Esej” (1997), „Vera i lik” (1998), „Postmodernizam” (1998), „Očinstvo” (2001), „Novo sektaštvo” (2001), kao i mnogi eseji i studije…

Zagovornik ste nedisciplinarnog, esejiziranog znanja

Trudim se da svoje studente učim strogoj verziji esejizma, koja je bliska filozofiji mogućeg. Želim da se u humanistici „primi” pozicija izumitelja, koja je u prirodnim naukama i tehnologijama odavno priznata. Humanistički intelektualac nije obavezno Kopernik, može da bude i Edison, da stvara „tek” nove intelektualne mašine, konceptualnu aparaturu koja olakšava međuljudsku komunikaciju, razumevanje sebe i drugih. Esejizam, presecajući granice svih žanrova, afirmiše upravo gipkost mišljenja.

Strastveno pomerate granice znanja. Predlažete disciplinu o jednoj osobi, elenologiju, koja bi se zasnivala na čuđenju i divljenju?

Ako postoje nauke o opštim zakonomernostima, zašto ne bi postojala i nauka o pojedinačnoj individui? Koja, pri tome, nije značajna za čovečanstvo, kao što je to Šekspir ili Napoleon, već prosto osoba koja nam je beskrajno bitna kao voljeno biće. Nekada se, upravo iz tog polazišta, rodila nova književnost iz pera Dantea, Petrarke. Ubeđen sam da iz iste pretpostavke može nastati i nova humanistička nauka, nauka inspirisana pojedincem; ali ne zato što je on postigao nešto veliko, već zato što je beskrajno značajan upravo kao jedinstvena i neponovljiva individualnost. Važnost toga se najbolje spoznaje posredstvom ljubavi, a ljubav prema predmetu saznanja, to je još jedan, još uvek nepriznat, kriterijum tačnosti u dubinama humanističkog znanja. Jer, ono je zato i humanističko, što je zasnovano na čoveku, tj. pojedincu, upravo ovom, meni dragom i dragocenom…

Da li ste poznavali ljude iz Vaše Enciklopedija „Novo sektaštvo”, koji su tako dirljivo sakralizovali svakodnevicu, ili je u pitanju mistifikacija?

Ne, nije u pitanju mistifikacija, već pokušaj polunaučnog i poluumetničkog istraživanja duhovne realnosti, tačnije, duhovnih mogućnosti kasnosovjetske epohe, epohe prvog postateističkog društva na Zemlji (i epitet prvog ateističkog društva, dakako, pripada Sovjetima). Tokom 70ih i 80ih godina minulog veka sretao sam, naime, u Moskvi ljude, koji su po nekim odlikama svog pogleda na svet bili ono što je u knjizi klasifikovano kao: pustoverci, staklozorci, udaljenici, kovčežnici, krvoslavci, hazarjani itd. Moj zadatak se sastojao u tome da, prema iskazima i karakterističnim izrazima tih ljudi, sastavim sumu teologije koja je tada postojala u sovjetskom društvu, potiskujući zvanični ateizam.
Obilazio sam okolna sela sa religiološkim ekspedicijama MGU, tako da se materijala emocionalnog i konceptualnog nakupilo dosta. Sistematizacija tog materijala u tipove sekti i uvođenje lika Raise Omarovne Gibalduljine, profesorke naučnog ateizma, junakinje i mučenice tog sveta u raspadanju to je već moja inicijativa. Kada je jedan od prototipova Gibalduljine, Zulfija Albukarovna Tadžurizina, profesorka naučnog ateizma MGU, pročitala moju knjigu, poverovala je da je reč o njoj, i čak je počela da traga u svojoj arhivi za publikacijama koje sam joj pripisao. Tako da je knjiga na izvestan način dokumentaristička. Napisana je kao virtuelni dokumenat, kao tobožnja patvorina, falsifikat falsifikata, kome tek predstoji da postane svedočanstvo onih pokreta koji su u knjizi tobož izmišljeni. Upravo je tako, iz virtuelnih dokumenata, iz „krivotvorina” kojima je bilo suđeno da postanu dokumenti, nastala i Kabala (knjiga “Zohar”), i društvo rozenkrojcera…

U najnovijoj knjizi „Reč i ćutanje, Metafizika ruske književnosti” nudite niz problemskih čvorišta, a ne prostu književnu istoriju

Nabokov u pogovoru romanu „Lolita” piše da ruski jezik prevazilazi engleski (ili mu bar ne ustupa) i svojom razuzdanom bestidnošću, i svojom prodornom nežnošću, kao i izražavanjem najtananijih preliva duše i tela. Kako stoje stvari danas? Oblast prećutkivanja u savremenoj ruskoj kulturi uopšte ne pripada sferi niskog i telesnog, o kojoj je ćutala sovjetska pa i klasična ruska književnost XIX veka. Svi ti „cvetovi zla” već su izgovoreni, psovke pljušte na sve strane, iz usta (u uši) muškaraca, žena, omladine. U oblast ćutanja i prećutkivanja dospeva upravo nežnost, sanjarenje, suptilnost ruskog jezika, i upravo njih sada treba, pre svega, komunicirati. U jednom svom članku nastojao sam da pokažem kako je ruski jezik bogat nijansama nežnosti i milja, kako se na njemu može izgovoriti i ono što ne poznaju engleski ili francuski. To je svojevrsna replika na predivnu knjigu R. Barta „Fragmenti zaljubljeničkog govora”, gde se ne pominje poetika i erotika ličnog imena voljenog odnosno voljene. A to je tako važno za jezik ljubavi! Čini mi se da slovenski jezici obiluju upravo tim hipokorističnim sufiksima.

Sovjetski postmodernizam

Pisali ste o sovjetskom postmodernizmu. Ispada da ne samo što nije okasnio, nego je, sticajem okolnosti, iznuđeno, poranio

Pisao sam ne samo o sovjetskom, već i predsovjetskom, ruskom postmodernizmu. Rusija se, naime, kasno pridružila novom dobu (Modern Age), tek u doba Petra Velikog. I to u svesno sekundarnim, citatnim, oblicima. Sankt Peterburg je glavna tvorevina ruskog novog doba; u isto vreme on označava prodor u epohu postmodernizma: to je kultura simulakruma, blistavi citat mnogih evropskih izvora, tačnije svod citata. U svetlu rane postmoderne, „prepostmoderne” ruske kulture, čak i stvaralaštvo Puškina deluje kao duboko simulativno. „Evgenije Onjegin” je roman ni o čemu; ponajmanje je to enciklopedija ruskog života, kako je smatrao Bjelinski, a ponajviše enciklopedija evropske književnosti, i to uz svoju neskrivenu izvedenost i drugostepenost. Na taj način, mnogo pre no što je sovjetska civilizacija stvorila svet simulakruma, koji je uveliko nadmašio čak i carstvo Diznilenda, Rusija je praktikovala poetiku sekundarnosti, drugostepenosti. I pri tome kritikovala modernost novog doba zbog njegove individualnosti, racionalizma, originalnosti, tj. onog nasleđa kojeg se kasnije odrekao i zapadni postmodernizam. Izlazi da je novo doba stiglo u Rusiju kasnije, a postmodernizam ranije nego na Zapad. Ironija sudbine. Neke nacionalne kulture su više sklone određenim istorijskim formacijama. Očito da je ruska kultura po svojoj suštini predmoderna i postmoderna, stoga je i mogla tako brzo da preskoči iz srednjovekovlja u „novo srednjovekovlje”. Politika

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License