Jevrejsko Shvatanje Sramote

Rabin Šmuli Boteah

JEVREJSKO SHVATANJE SRAMOTE

Osećaj sramote je potpuno drukčiji od osećaja krivice. On sigurno može da bude vrlo negativna emocija, ali, kao i druge emocije, može da nas učini boljim. Da bismo shvatili osećaj sramote, najpre moramo da razmotrimo ono što leži ispod tog osećanja: gubitak ljudskog dostojanstva.

Nedavno sam bio u Moskvi i nadao sam se da ću se sresti sa ranijim predsednikom Sovjetskog Saveza, Mihailom Gorbačovim, koji je bio moj gost 1992. godine na Oksfordskom Univerzitetu. Prvi put sam ga video decembra 1988. godine, kada je došao u Nju Jork da bi u palati Ujedinjenih nacija održao govor u funkciji svemoćnog šefa Sovjetskog Saveza. Sećam se tog dana pošto sam baš tada polazio iz Amerike u Englesku da bih postao rabin studentima Oksforda. Šest hiljada policajaca grada Nju Jorka bilo je na ulicama da bi zaštitili Gorbačova, a sve svetske kamere su pratile svaki njegov pokret. Stajao sam u gomili kada je flota od oko šezdeset automobila prolazila. Dok je njegova limuzina marke Zil klizila pored mene, za trenutak sam ga video, okruženog KGB gorilama. Bilo je vrlo impresivno.

Pojma tada nisam imao da ću samo četiri godine kasnije imati čast da mu budem domaćin kada se obraćao grupi od oko dve hiljade oksfordskih studenata. Za čoveka njegove slave bio je neobično topao i imao sjajan osećaj za humor. Zbog toga sam ga, uz nešto tuge, pošto me je zagrlio u znak pozdrava, pogledom otpratio kako ulazi u kola koja će ga odvesti u susedni grad gde je trebalo da otvori prodavnicu mobilnih telefona. Tri godine posle toga pojavio se u ruskoj reklami za poznati lanac picerija. Mada potpuno razumem čovekovu potrebu da se zaradi za život, dok sam posmatrao reklamu mogao sam samo da pomislim „O, kako su veliki nisko pali!“ Kada se kasnije kandidovao za pred-sednika svoje zemlje, dobio je samo jedan procenat od svih glasova. Molim da me ne shvatite pogrešno: zaista mislim da je Gorbačov veliki čovek, čovek kome svako ljudsko biće koje sada živi duguje zahvalnost. Ali pitanje koje mi se nameće je: kako se ponašati usred takve sramote? Kako čovek održava svoje osećanje dostojanstva kada jednog dana rukovodi polovinom sveta a drugog reklamira brzu hranu?

Sramota i njeno javno isticanje danas su sigurno veliki biznis u medijima i često predstavljaju udarne vesti. Danas čak postoje televizijski programi koji su posvećeni sramoćenju poznatih ljudi. Primeri naše opsednutosti sramotom svuda su prisutni. Nedavno sam putovao avionom u inostranstvo i, čitajući naslove u novinama, primetio da su tri glavna usredsređena na sramotu. Prvi je bio o osvajaču olimpijske medalje koji nije prošao na testu za stimulativna sredstva. Naslov je nagove-štavao da mu predstoji potpuna propast. Drugi je insinuirao strasnu aferu između Hilari Klinton i njenog starog kolege iz Arkanzasa. Treći je bio o nekom običnom čoveku koji je bio uhapšen jer ga je njegova petnaestogodišnja ćerka prijavila policiji pošto ju je zaključao u njihovoj kući (uzgred, on je to učinio da bi je sprečio da noć provede sa svojim tridesetogodišnjim prijateljem). Taj je otac govorio o svom poptunom osramoćenju pred svima koji ga poznaju.

Šta proizvodi sramotu i kako možemo da je prevaziđemo? Za razliku od životinja kojima su potrebni samo hrana i sklonište da bi preživeli, ljudskim bićima je potrebno nešto mnogo suptilnije, ali jednako neophodno: dostojanstvo. Svima je nama potrebno osećanje da smo potrebni i posebni u ovom svetu. Mislim da je Hegel potpuno precizno pogodio kada je rekao da je najveća želja svih ljudi da drugi priznaju našu ljudskost i jedinstvenost. Mada publika glasno iskazuje svoje oduševljenje kada delfin iskače iz bazena i izvodi razne trikove, on to ne radi zbog njih. Njegov je jedini motiv da dobije da jede posle predstave. Drugim rečima, on izvodi svoju predstavu da bi preživeo a ne da bi bio popularan. Čovek deluje potpuno drukčije: riziko-vaće i sopstveni život da bi ga drugi prihvatili, da bi bio popularan i poštovan. Ljudi će dati ogromne donacije, i u zamenu za njih dobiti malu plaketu sa svojim imenom, ali će im ugled porasti u očima drugih. To je ljudska potreba za priznanjem.

Značaj dostojanstva

Toliko je dostojanstvo važno za naš opstanak, da su i mnogi zakoni judaizma uspostavljeni sa tom jedinom svrhom. Mudraci su, na primer, smatrali da milostinja ne podrazumeva samo obezbeđivanje osnovnih potreba u hrani, odeći i zaklonu, već i konja i kola – ako ih je dotični imao pre nego što je finansijski propao. Smatrali su da je gubitak statusa ne samo ponižavajući već i bolan – a mi smo obavezni da ublažimo tuđu bol kad god to možemo.

Uzgred, reč za milostinju na hebrejskom je „cedaka“. Međutim, njen prevod „milostinja“ je po-grešan. Cedaka u suštini znači „pravda“, pa ono što dajemo ugroženima nije milostinja, što bi bilo ponižavajuće, nego pravda. Zbog toga se za jedan od najviših nivoa cedaka smatra davanje tako da primalac ne zna ko je dao, da mu ne bi dostojanstvo bilo ugroženo, ili davanje mogućnosti da sam zaradi kako bi imao osećaj da je odradio uslugu.

Imao sam prijatelja koji je bio vlasnik velike fabrike cipela i izvozio u pet zemalja. Svoje-vremeno je preživeo Holokaust, počeo je od nule i postao prilično bogat i jedan od glavnih donatora svoje opštine. Mada je bio jednostavan čovek i pre-zirao ekstravagancije, ipak je bio ponosan i rado je i veselo primao goste u svoju kuću na Šabat. Međutim, posle nekih pogrešnih ulaganja posao je krenuo loše i na kraju je bankrotirao. Kada mu je banka oduzela kuću postao je drugi čovek. Ljudi iz opštine su ga pozivali da sa ženom dođe kod njih za Šabat, kako bi imali šta da jedu. Nisam ga više nikada video da se nasmejao, zdravlje mu je po-pustilo i godinu dana kasnije je umro, slomljen čovek, uništenog ega.

Uopšte nije čudno da se gubitak dostojanstva smatra glavnim razlogom samoubistava u celom svetu. Kao što i slučaj mog prijatelja svedoči, nije gubitak novca razlog samoubistava, već sramota i poniženje zbog gubitka statusa i sposobnosti da se izdržava sopstvena porodica. Da je moj prijatelj imao da se brine samo o sebi, siguran sam da bi uzeo zajmove i stao ponovo na noge, ili bi otišao na neko drugo mesto i počeo iznova, ali je u njegovom slučaju mnogo više bilo u pitanju.

Slično tome, nijedna žena – osim, možda, u nekoj TV seriji – neće izvršiti samoubistvo zato što je neki muškarac više ne voli. Ana Karenjina, na primer, nije sebi oduzela život zato što nije mogla da preživi bez Vronskog, već zato što nije mogla da se izbori sa poniženjem izazvanim odbacivanjem. Kada se Vronski okrenuo od nje, ona nije mogla da podnese nošenje Kainovog znaka, znaka odbačene žene, do kraja života. Mada je ona izmišljen lik, mislim da dobro služi kao metafora za sve žene koje je sramota dovela do očajanja. U Japanu je gubitak dostojanstva toliko ozbiljna stvar da je državnim službenicima, u slučaju sramote, vlada naređivala da izvrše samoubistvo hari-kirijem. U judaizmu je, međutim, samoubistvo apsolutno za-branjeno. Nasuprot tome, svako mora da učini sve što može da spase ljudski život. Drevni rabini su smatrali da je spasavanje jednog ljudskog života jednako spasavanju celog čovečanstva, pošto odu-zimanje jednog života stvara kosmičku neravnotežu koja pogađa ne samo ubijenog i njegove bližnje već i ceo svemir.

Sa te tačke gledišta sasvim je jasno zbog čega jevrejska zdravica glasi: „L'hajim“ - „Za život“. Ži-vot znači da su ljudi posebni i značajni. Za razliku od drugih religija, judaizam ne poznaje „slavnu smrt“. Mučeništvo je nešto što nam je nametnuto, to nije nešto čemu težimo. Smrt nam je odvratna jer, više nego bilo šta drugo, lišava čoveka dosto-janstva. U smrti čovek, kojeg je porodica volela i koga su prijatelji poštovali, postaje hrana crvima. U Talmudu stoji: „Dok je čovek živ, plaše ga se velike životinje kao što je slon, i beže od njega. Ali, onog trenutka kad umre, više ga se ni miš ne boji.“

Dostojanstvo nam je toliko značajno, da Talmud govori da je javno poniženje ljudskog bića jednako ubistvu, pošto lišavanje dostojanstva čini da čovek poželi da je mrtav. Neki rabinski komentatori su tvrdili čak da je javno poniženje i gore od ubistva, pošto se ubistvom uzima život a poniženjem se čo-vek tera da poželi da sam sebe ubije. I zaista, posle javnog poniženja većina ljudi poželi da propadne u zemlju.

Tiranima je odavno bilo jasno da, ako želiš da kontrolišeš čoveka, treba da mu uništiš dostojanstvo poništavajući njegovu individualnost. Nacistima ova teorija sigurno nije bila nepoznata. Među najraznovrsnijim metodama degradacije koje su nametnuli Jevrejima, sa njihove tačke gledišta najgrublja je bila zamena imena brojevima. Stvarno, kada su svoje žrtve naučili da o sebi ne razmišljaju kao o ljudima sa imenom već kao o kolektivnoj jedinici, svaki otpor je nestao. U svojoj knjizi „To je Čovek“, Primo Levi u detalje opisuje kako su nacisti obeležavali ruke zatvorenika brojevima, na isti način kako rančeri obeležavaju stoku. Rezultat tog procesa je bio da je zatvorenik postajao „Mu-selmann“, logorski sleng za hodajući leš od kože i kostiju. Levi je opisao kako su zatvorenici postali „anonimna masa koja se stalno obnavlja i uvek je ista. Masa sastavljena od ne-ljudi, suviše ispražnje-nih da bi mogli i da pate. Čovek bi ih sa oklevanjem nazvao živim ljudima. Sa oklevanjem bi i njihovu smrt nazvao – smrt“. Jedan drugi pisac je rekao da bi „Muselmann“ mogao da bude najoriginalniji do-prinos Trećeg rajha svetskoj civilizaciji.

Ukidanje ljudskog dostojanstva je bez sumnje najveći izvor sve ljudske nesreće. Žena koju sam poznavao, radila je dva posla da bi mogla da izdržava svoje petoro dece. Jednog petka, baš pred Šabat, vratila se kući sva u suzama. Deca su videla da nešto nije u redu, pitala su je šta se dogodilo. „Otpustili su me“ rekla je. Radila je na šalteru banke i napravila grešku koja je banku koštala 1000 dolara. Izvinjavala se, molila je da joj novac odbiju od plate, ali nisu pristali. Kukala je da ima decu koju izdržava, ali su joj ipak rekli da treba na drugom mestu da nađe posao. „Ali ja poznajem sistem, poznajem klijente, bolje nego iko drugi, kako ćete bez mene?“ pitala je. „Naći ćemo drugog koji to zna bar tako dobro ili bolje od vas!“ Ono što joj je bilo najbolnije nije što su joj rekli da je pogrešila, već da nije posebna, da lako mogu i bez nje.

Poreklo sramote

Važno je da se podsetimo da je prva emocija koja se u Bibliji pripisuje ljudima upravo sramota. U Postanju (2:25) se kaže da Adam i Eva „behu oboje goli… i ne beše ih sramota“ pre nego što su okusili voće sa Drveta saznanja dobra i zla. Golotinja im nikada nije bila uzrok sramote, kao što puritanski način čitanja ovog teksta želi da nam kaže. Osetili su sramotu tek pošto su se usprotivili Božjoj volji i podlegli svom životinjskom apetitu. Osetili su sra-motu jer su, suprotstavljajući se Bogu, ukaljali svoje, prethodno čisto, ljudsko dostojanstvo. Posle-dica toga je bila da su se, osećajući sramotu, sakrili pred Bogom. „A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: Gde si? A on reče: Čuh glas Tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih“ (Postanje, 3:9,10). Kada su Adam i Eva zgrešili, to jest kada su delali ne samo nasuprot Božjoj volji već i na-suprot sopstvenoj unutrašnjoj težnji da budu dobri, imali su potrebu da se pokriju jer su se osetili emocionalno ogoljenim. Sigurnost su mogle da im daju samo spoljnje, materijalne stvari, jer su izgubili svoje unutrašnje dostojanstvo. Današnji Adam je muškarac koji pokušava da na ženu ostavi utisak kolima koja vozi umesto svojom osobom, koji više ceni tuđe inicijale – na primer BMW – nego svoje. Slično tome, današnja Eva je žena koja se ne oseća sigurnom ako na sebi ne nosi nečije tuđe ime, na primer Gucci ili Donna Karan. Svi smo mi, na isti način, moderne Eve i Adami kad god pokušavamo druge da impresioniramo onim šta imamo ili činimo umesto onim što jesmo.

Ipak je iz ove prvobitne neposlušnosti izašlo i nešto pozitivno: rodio se unutrašnji mehanizam sramote. Osećaj sramote ima vrednost jer je to nešto čime nas je sam Bog podario jer je želeo da to ima-mo. Sam Bog je aktivno pomogao prvom paru ljudi da pokriju svoju golotinju time što im je načinio odela. Zbog čega je Bog bio toliko aktivan poku-šavajući da ispravi njihov greh? Učinio je to jer je želeo da obdari svoju decu mehanizmom koji će obnoviti i sačuvati njihovu nevinost.

Vrednost sramote

Sramota je strahovita kada je nanosi neko drugi i kad se čini javno. Već smo kazali da je gora od ubistva. Međutim, kada dolazi iznutra, stid je ko-risna emocija koja čuva našu ljudsku plemenitost. Rabini su kazali da ono što razlikuje čoveka od životinja jeste naša sposobnost da spoznamo višu realnost. Šta se događa kada se ponašamo suprotno sopstvenom znanju i slepo se pokorimo strastima? Kad god izneverimo božanski zadatak, kad god smo svesni da smo mogli da budemo bolji, osećamo stid. Životinje nikad ne osećaju stid, bez obzira da li javno kradu, ubijaju se ili se pare. Očuvanje dosto-janstva je nešto čemu nema mesta u životinjskom mozgu. Poniženje je isključivo ljudska emocija koju nam je Stvoritelj ostavio da čuva naše vrline.

Jedan mi je prijatelj pričao o tome kada ga je najviše bilo sramota u životu. Imao je sedam godina kada mu je otac umro. Majka je imala troje dece i borila se da ih sama izdržava. Kada mu je bilo sedamnaest, zadavao je majci velike muke. U kući je važilo pravilo, koje je majka uvela, da u petak uveče cela porodica, bez izuzetaka, mora da bude na okupu za večerom. Jednog petka hteo je da prekine porodičnu tradiciju i da ode na neku zaba-vu. „Preko mene mrtve!“ kazala je majka. „Dobro“, rekao je on „nadam se da ćeš umreti!“ Majka je prvo zaplakala, onda ga je ošamarila i otišla u svoju sobu gde je ostala do sledećeg jutra. „Nedeljama me je bilo sramota“ kazao mi je, „Ne zato što me je majka udarila već zato što sam je naterao da to učini, da sam najodaniju i najpožrtvovaniju majku na svetu ponizio do te mere da je učinila nešto sasvim van njene prirode“.

Mom prijatelju je unutrašnje zvono za uzbunu javilo da je on bolja osoba nego što se pokazao. Ugrađeni bezbednosni sistem ga je opomenuo da treba da se usaglasi sa svojim najdubljim željama da bude pristojan sin i etično ljudsko biće. Bog nas je sve obdario takvom zaštitom ljudskosti: ona se zove stid. Stid je osećanje koje se javlja čim naša životinjska strana prevagne nad duhom. Javlja se i tamo gde nikog osim nas nema, objavljujući da čovek ima plemenitiju misiju u životu od sveg drugog što je stvoreno. Sa te tačke gledišta, stid nije samo još jedna od emocija, već jedna od najvaž-nijih. Ona se obraća našim najdubljim nivoima onda kada se zagubimo u sebičnim zadovoljstvima, i nežno (ponekad i ne baš sasvim nežno) šapuće: „Hej, čak i ti sam znaš da si bolji nego što se poka-zuješ!“. Podiže nas tako što nam pokazuje koliko smo nisko pali. Stid je, zapravo, poslednja i kritična prepreka koja nas štiti od pada na nivo zveri.

Dok sam bio u Oksfordu, došla je jedna devojka da me pita za savet u vezi abortusa. Od njenog jecanja jedva da sam razumeo šta mi govori. „U velikoj sam neprilici jer nemam kome da se obra-tim. Toliko me je stid. Mami mogu sve da kažem, ali ovo ne mogu. Nisam ja takva devojka. Mama me je vaspitavala da poštujem samu sebe, da ne pustim da me iskoristi dečko koji mi je rekao da me voli i koji me je ostavio čim sam zatrudnela.“ Majka je bila ta koja je trebalo da joj pomogne u svakoj situaciji, ali je devojka smatrala da je bolja nego što se pokazala. Znala je da je pogrešila pošto je znala da je vođenje ljubavi više od prostog seksa. Znala je da se prava ljubav ceni po brizi i obavezivanju a ne po zajedničkom muvanju nekoliko noći na istom krevetu. Takođe je znala da odanost vrednostima kojima ju je učila majka treba da nadilazi njihovo odbacivanje zbog momka bez karaktera.

Mnogi su me studenti u Oksfordu pitali zbog čega Biblija toliko pažnje poklanja prinošenju životinjskih žrtava, i da li ta stara praksa ima danas ikakvog značaja, praktičnog ili alegorijskog. Odgo-vorio sam da je žrtvovanje životinja, čim mu se pridavala tolika svetost i čim je to bila osnovna funkcija svetog Hrama u Jerusalimu, sigurno posto-jalo da bi nas naučilo nečemu veoma važnom. Bog je od nas tražio da putem njegovog svetog oltara u Hramu žrtvujemo ne samo životinju koju donesemo već, i mnogo važnije, životinju u nama. Velika pouka koju treba da izvedemo iz svih tih detalja u vezi žrtvovanja, jeste da moramo da žrtvujemo taj niži deo sebe i da ga posvetimo višoj svrsi, da naše zverske strasti pretvorimo u lepotu. Ta se lepota zove „micvot“, što u bukvalnom prevodu znači zapovesti, ali i dobra dela.

Zbog toga je svrha naše životinjske strasti da nas pokrene kad god postoji prilika za dobro delo. Svrha muškarčeve požude nije da juri za nepoznatim ženama, već da učini da se njegova žena oseti najpoželjnijom ženom na svetu. Slično tome, svrha naše težnje za sticanjem materijalnih dobara nije u surovom skupljanju da bismo se posle pravili važni imovinom, već da steknemo dovoljno da ishranimo svoju porodicu ali i stranca kome je to potrebno. A svrha naših fizičkih potreba za jelom, pićem i veseljem nije hedonistički način života, već uživanje u blagoslovima kako bismo mogli da uzdi-žemo svog Stvoritelja i da mu se zahvaljujemo. Ako zaboravljamo te ciljeve i ponašamo se kao životinje, stid je tu da nas opomene koliko smo se unizili i koliko smo se udaljili od plemenitosti svoje suštine.

Lično iskustvo

Siguran sam da smo svi imali priliku da osetimo stid i poniženje. Kao rabin koji često piše o kontro-verznim temama, dobio sam i više nego što bi mi inače pripadalo. Hteo bih da vam ispričam svoje nedavno iskustvo, kada sam se suočio sa užasom nacionalnog, možda čak i svetskog poniženja.

Stigao sam u Izrael februara 1999, kada je bila zakazana promocija hebrejskog prevoda moje knjige „Košer seks“. Izdavač mi je obezbedio učeš-će u najvažnijoj izraelskoj televizijskoj diskusionoj emisiji, programu koji gleda i sluša polovina Izraelaca. Očekivalo se da će ovu emisiju gledati još više ljudi, pošto je u njoj trebalo da se pojavi i Ehud Barak, šef laburističke partije i favorit u trci za mesto predsednika vlade na predstojećim izbori-ma. Oko voditelja Dana Šilona uvek sedi sedam gostiju. Čim je emisija počela, voditelj se okrenuo meni i objavio, pogrešno, gledaocima da je „Košer seks“ moja deveta knjiga o odnosima u braku (zapravo je to moja prva knjiga o toj temi). Onda smo oko petnaest minuta razgovarali o knjizi. Prva pitanja su bila predvidljiva i bezopasna (Kako ste došli na ideju da napišete takvu knjigu? Zbog čega smatrate da ste takav stručnjak za tu temu? Kako su vaši prijatelji i porodica reagovali na knjigu?). Međutim, kao što sam i očekivao, razgovor je izne-nada uzeo drukčiji ton. „Vi ste rabin, kako možete da pišete o seksu? Naročito takve eksplicitne tvrdnje kao što su: šta parovi mogu da rade u krevetu da bi povećali međusobnu seksualnu pri-vlačnost? Ne mislite li da je to sramota i da bi trebalo da se držite religioznih tema umesto da pišete jevrejsku Kama Sutru?“

Ovde treba reći koju reč objašnjenja. U Izraelu, nereligiozni Jevreji smatraju rabine ultra-pobožnim ljudima koji ne učestvuju u savremenoj kulturi. Zbog toga je u Izraelu moja knjiga bila deset puta kontroverznija nego u Britaniji ili Americi gde je izazvala iznenađenje. Mislio sam da bi mogla da razljuti ultra-ortodoksne, ali smo moj izdavač i ja pretpostavljali da će je nereligiozni Jevreji dočekati raširenih ruku. I zaista, glavne izraelske novine su već stvorile atmosferu „najzad jedan rabin koji piše za ljude“. Bio sam ubeđen da će knjiga, sa raz-logom, biti shvaćena kao pokušaj da se slava i lepota jevrejskih verskih učenja o bračnoj intim-nosti približi širokom čitateljstvu. Mislio sam da će nereligiozni Jevreji prihvatiti rabina koji pokazuje koliko je vera slobodoumna i koji hrabri, čak podstiče venčane parove da prošire svoj seksualni repertoar i da u njemu uživaju u ime svetosti braka. Međutim, kako se program nastavljao moje iluzije su sve više bledele.

Najpre je Dan Šilon doveo u pitanje tvrdnju iz moje prethodne knjige, „Jevrejski vodič za pre-ljubu“, da muževi treba da imaju ljubavne afere sa svojim ženama. „Da li hoćete da kažete da muževi i žene treba da rade uvrnute stvari, da, recimo, vode ljubav u klozetu aviona?“ „Pa“ odgovorio sam, „bolje i to nego da muž zamišlja kako to radi sa stjuardesom ili da žena zamišlja kako to radi sa pilotom!“. Zatim se Šilon okrenuo Barakovoj ženi i, na nacionalnoj televiziji, pitao je da li je sa svojim mužem, koji samo što nije postao predsednik vlade Izraela, ikada vodila ljubav u klozetu aviona. „Ne“ rekla je ona, naglašavajući tu reč.

Zatim je Šilon uveo ostale prisutne u razgovor i tražio da daju svoj komentar fenomena ortodoksnog rabina koji piše knjigu o seksu i ohrabruje muževe i žene da pokažu više strasti jedni prema drugima. Odmah je uskočila Anastazija, jedna od vodećih izraelskih manekenki, i rekla da treba da me bude stid. Kako rabin može da piše o seksu? Da li znam da žena koja sedi s moje leve strane, poznata izraelska pevačica, ima dvoje dece? Zar ne osećam stid dok razgovaram o toj temi u društvu majke dvoje dece? Zatim se uključio i najpoznatiji izrael-ski futbaler: „I ja moram da priznam“ rekao je, „da se osećam veoma neugodno kada čujem da rabin govori o toj temi. Rabini treba da budu sveti ljudi, ne da se ponižavaju govoreći o tako neuglednoj stvari.“ Sledeći je udarac došao od još jednog pri-sutnog u razgovoru. Uzgred, svaki Izraelac jeste ili tvrdi da potiče od rabina, pa ni to veče nije bilo izuzetak. „Moj je deda bio vrhovni rabin u …bla, bla, bla… i on je napisao čuvenu knjigu 'Vrhunski vodič nevažne verske pobožnosti', i kada bi sada bio prisutan ovde, bio bi skandalizovan!“ Bombardovali su me sa svih strana. Samo je Ehud Barak stao u moju odbranu i rekao da su knjige kao što je moja značajne. Otišao je čak tako daleko da je moju knji-gu nazvao svetinjom. Tog dana je bio Barakov rođen-dan, pa mu je Šilon poklonio gumenu lutku sa likom njegovog protivnika na izborima, Benjamina Netanijahua. Kada ju je Šilon stavio na moju knjigu, Barak je u šali rekao „Nemojte to stavljati na svetinju kao što je rabinova knjiga“. Međutim, Barakova pomoć mi nije povećala kredi-bilitet: smatralo se da odbrana rabina predstavlja udvaranje reliogiznima, samo par nedelja pre iz-bora. Njegova podrška meni protumačena je kao lukav politički gest.

Mada sam tokom profesionalne karijere doživ-ljavao oštre napade i kritike, moram reći da sam bio potpuno šokiran time šta se te večeri dogodilo. Iskreno, nisam očekivao da me zbog knjige o seksu napadne manekenka koja pokazuje odeću koja je sve sem čedna. Još veći šok je što su se svi složili s njom. Zaista nisam znao šta da radim. Pretpostavio sam da, ako su svi učesnici u razgovoru protiv mene, onda to mora verno da odslikava raspolo-ženje nereligiozne izraelske publike koja je pratila program.

Posle emisije sam se osećao kao nacionalna tema za podsmeh. Imao sam osećaj da ću umreti pre sledećeg jutra. U zemlji u kojoj se rabini diče poštovanjem koje im svi ukazuju, ja sam bio pot-puno lišen svakog poštovanja. Osećao sam se kao Adam i Eva u svoje vreme, osećao sam se potpuno golim, lišenim svakog dostojanstva. Bilo me je sramota i na ulicu da izađem. Kroz predvorje hotela sam išao pognute glave, u nadi da ću izbeći pogle-de. Nazvao sam ženu telefonom i rekao joj da razmišljam o hitnom povratku iz Izraela u Englesku, gde mogu bar da izbegnem kontroverze.

A onda sam odlučio da bekstvo nije pravi od-govor. Nekim čudom sam preživeo ono što sam očekivao da će biti mnogo gore. Pokazalo se da su reakcije u diskusiji bile namerno režirane, da bi dodale začina i kontroverze. Na moje iznenađenje, ono što sam rekao je prilično leglo izraelskoj pub-lici. Razgovor na televiziji je podstakao prodaju knjige u celoj zemlji, i o njoj se mnogo govorilo među ljudima i na radiju. Ali ipak nikada neću zaboraviti užas i strah koji sam osećao dok se nije pokazalo da je sve u redu.

Pravo dostojanstvo dolazi od osećanja da smo Božija deca. Niko od nas nije specijalan zato što je senator ili programer kompjutera ili čak roditelj. Drugim rečima: nismo mi jedinstveni zbog onoga što radimo. Naše dostojanstvo potiče od činjenice da smo svi Božija deca. Vrhovni Vladar svemira je učinio da postojimo, svojim činom specijalnog stva-ranja u okviru Njegovog specijalnog plana, i baš ništa što postignemo u životu ne može da nadmaši tu zapanjujuću činjenicu. I, srećom po nas, ništa ne može ni da je umanji. Stid je, zato, daleko od toga da bude negativan. To je ogromno pozitivna emoci-ja jer nas uvek podseća na naš uzvišeni status. Stid ne ističe našu ružnoću: naprotiv, podseća nas da smo posebni i lepi. On nas sprečava da činimo ono što ne pristaje prinčevima i princezama.

Kada sam počinjao da učim za rabina, zbunjivalo me je značenje religije. Da li je suština u tome da se bude dobar čovek, ili da se bude blizak Bogu, da li je da bismo se uzdržavali od greha, ili sve to zajedno? Onda sam jednog dana, dok sam bio u rabinskom koledžu u Jerusalimu, posmatrao kako ulicom prolazi jedan siromašni, stari rabin, koji je bio disident u Rusiji pre nego što je došao u Izrael. Znao sam za njegovu reputaciju i divio sam se njegovoj hrabrosti da se suprotstavi Staljinu u najgorim godinama sovjetske torture. Bio je čudan dan, padao je sneg u Jerusalimu – što se retko događa. Rabin je polako išao po snegu, u cipelama koje nikako nisu mogle da ga zaštite od gadne hlad-noće. Jedino što je bilo na njenu a iole moglo da ga zaštiti od hladnoće, bio je šal, čvrsto umotan oko vrata. Iz daljine sam video kako je naišao na staru prosjakinju. Pružila je ruku ka njemu, on je zavukao svoju ruku u džep i dao joj nekoliko novčića. Ali, pošto se tresla od hladnoće, nije mogla dobro da upravlja prstima i novčići su pali u sneg. Rabin ih je pokupio i stavio joj u džep. Zatim je skinuo šal, omotao joj oko vrata, i nastavio svojim putem.

Dve nedelje kasnije našao sam se u istoj sinagogi sa pobožnim rabinom. Ispričao sam mu šta sam vi-deo i pitao ga zašto je rizikovao svoje zdravlje zbog nje. „Uradili ste to iz milosrđa, zar ne? Jer ste hteli da učinite dobro delo?“ „Ne“ rekao je on, sa primetnim ruskim naglaskom. „Učinio sam to jer sam video princezu na ulici, koja nije imala svoje uobičajeno kraljevsko odelo. Pa sam joj pozajmio svoje.“

Tada sam shvati svrhu vere. Religija nas uči da prepoznamo plemenite i prinčevske kvalitete sva-kog ljudskog bića, i navodi nas da se prema njima ponašamo u skladu sa njihovim plemenitim porek-lom. I dok nas vera uči da to prepoznamo u svakom ljudskom biću, stid nas uči da to prepoznamo u sebi. Zato što ima trenutaka kada to zaboravljamo. Ima trenutaka kada ne možemo da vidimo Božiju sliku u sebi, pošto smo odstupili od svog kursa. Počinjemo da verujemo da je istina ono što ljudi oko nas govore. Moralni darvinisti, na primer, go-vore nam da je u redu da varamo svoje supružnike pošto smo kao životinje i imamo evolucioni nagon da širimo vrstu. Takođe nas uče da je u redu da bu-demo manje nego pošteni u poslu, pošto živimo u svetu gde je svako svakome vuk i da svako mora da vara da bi u toj džungli preživeo. Kad podlegnemo takvoj logici, i kada plamičak svetosti u nama počne da trepće i preti da se ugasi, naš alarm stida podiže glavu i govori: „Nemoj da se osramotiš, jer si plemenitog porekla! Od tebe se očekuju velika dela, i ti možeš da ih izvedeš. Sve što ti je potrebno jeste da veruješ!“

S engleskog preveo Brane Popović

MORAŠA, časopis za jevrejsko nasleđe, br.1 2010.

Biblioteka NER MICVA, Beograd

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License