Jevrejsko Knjizevno Stvaralastvo U Srednjevekovnoj Spaniji

Jevrejsko književno stvaralaštvo u srednjovekovnoj Španiji

U v o d

Najčitanije i najpoznatije, neprevaziđeno literarno delo svih vremena je van svake sumnje tzv. Sveto pismo ili Biblija, tačnije njen prvi deo - Stari zavet, na hebrejskom: TANAH – skraćenica od T-N-H = Tora (Nauka ili Zakon), Neviim (Proroci) i Ketubim (Spisi).

TANAH je zbirka ili zbornik radova anonimnih autora, koji su stvarali to delo različitih stilova više od jednog i po milenijuma. Tekst je čitan, prepisivan, svakako ponekad prilagođavan usmenom predanju, gde ništa nije bilo stabilno i trajno, ništa se nije saopštavalo na isti način, čak ni kad ga je kazivao isti pripovedač. Pored toga što TANAH mnogi smatraju čisto versko-ideološkom podlogom, čak božanskom porukom, ne može se osporiti njegova filozofska i literarna vrednost. Sa književnog stanovišta Stari zavet sadrži izuzetno lepe epske, dramatske i poetske elemente i hronike, odličan stil…

Da je TANAH delo raznih autora svedoči i činjenica da se ponekad i ponegde sadržaj sukobljava, protivrečnosti su očigledne, počev 'od početka', od stvaranja prvog čoveka, tačnije – prve žene: Eva ili Jeva (hebrejski: Hava) se u Prvoj knjizi Mojsijevoj, 1:27 pojavljuje istovremeno kad i Adam:

'I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga; muško i žensko stvori…'.

Nemoguće da je prvi autor zaboravio šta je napisao jedan odeljak ranije, pa doneo sasvim različitu verziju samo malo dalje, u istoj, Prvoj knjizi Mojsijevoj, 2:21-22, kada se žena stvara reklo bi se hirurškim poduhvatom, uz upotrebu anestezije:

'I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa, pa mu uze jedno rebro… i Gospod Bog stvori ženu od rebra koje uze Adamu…'

Mnogi narodi, svesno ili nesvesno, bazirali su svoje umotvorine na nekoliko jedinstvenih tekstova iz Starog zaveta, od kojih su najpopularniji bili i ostali: 'Tehilim' - Psalmi Davidovi, 'Kohelet' - Knjiga propovednikova, 'Mišlej Šlomo' - Solomonove izreke i poslovice i 'Šir haŠirim' - Pesma nad pesmama. Uzgred, 'Pesma nad pesmama' je čista lirska erotika, što se kasnije tumačilo kao alegorija, kao da se ne odnosi na ovozemaljsku, telesnu ljubav, već kao ljubav Boga prema izraelskom narodu, te je kao takva mogla da nađe svoje mesto u 'Svetom pismu / spisu'. Tamo, ali ne samo tamo, Svevišnji se ne prikazuje samo kao beskrajan, bezgraničan, bezgrešan i slično, već i kao prilično hiroviti Stvaralac, koji zna da voli i mrzi, da se sveti i kažnjava, kao i njegovi junaci od krvi i mesa koji su podložni sveljudskim osobinama. Ono što je zaista dostojno hvale je da čak ni najpoznatiji junaci, kao kraljevi David i Šlomo, nisu bezgrešni, puni su mana i to se 'iznosi na tapet', kao i njihova dobra dela, a na nama, dolazećim pokoljenjima, je da ih pročitamo, prosudimo i presudimo im.

I dok je tekst Biblije ostao večan, a njegovi autori anonimni, dotle se od docnijih generacija tu i tamo sačuvalo neko literarno ime, ali je njihovo delo nestalo, trajno ili privremeno. Treba se setiti da nije reč o knjigama u današnjem smislu, štampanim najmodernijom tehnikom, sa tiražima na hiljade, već su to rukopisi, pisani, prepisivani i umnožavani, koji su nekim čudom prenošeni od oca na sina, ostajali u porodici ili zajednici, a u izvesnim situacijama ili uništeni (od čoveka ili prirode) ili dospevali u tzv. genize i tamo, u 'rukopisnom fondu', nekim čudom dočekali 21. stoleće da ih neko 'otkrije'.

Talmud = Mišna & Gemara

Jevreji nikad nisu imali statičnu, zaleđenu filozofiju religije. Ona je rasla, razvijala se i menjala organski sa razvitkom života kroz godine i vekove. Iako je Petoknjižje već bilo zaključeno i prihvaćeno kao zatvoren kanon, religiozni mislioci često su bili nezadovoljni. Grupa od 148 naučnika i mislilaca zvanih Tanaiti (Tanaim, jednina: Tana - drukčiji) otišli su u doba Drugoga hrama – od 4. veka pre nove ere do 1. veka nove ere - i dalje i odlučili da nastave sa novim smerovima ili razjašnjavanjem nedovoljno objašnjenih principa. Posle razaranja Drugog hrama bilo je pet generacija Tanaita, do kraja 2. veka, kada je rabin Jehuda Hanasi dovršio tekst koji sadrži predanja religiozne, etičke i pravne sadržine, dopunsko kazivanje principa napisanih u Starom zavetu, kodifikaciju jevrejskog zakonodavstva. Bila je to tzv. 'Mišna' ili 'Mišne Tora' (Drugi ili Dopunjeni zakon), baština koja se sastojala od tradicionalnih doktrina, a koje su se usmeno prenosile s kolena na koleno i trebalo je da prođe više od pet vekova da se posao obavi i dovrši.

No i Mišna se pokazala prilično zatvorenim kanonom, našlo se puno nezadovoljnih njome, onih koji su zahtevali razvoj, usavršavanje, razrađivanje u skladu s 'novim dobom', nešto što bi odgovaralo njegovim potrebama i duhu, te je tako sastavljeno tumačenje jevrejskih zakona – 'Gemara', dopuna, odn. komentar i objašnjavanje Mišne i srodnih joj sastava.

'Talmud' (učenje, studija) je nastao donekle od Mišne i Gemare, ali ne samo od njih, kako se obično misli, već je to zbirka mnogih sastava i knjiga i nije proizvod jednog vremena i jedne generacije, već mnogih iskustava i kroz mnogo vekova. Kao primer navodimo jevrejskog naučnika rabina Simlaja, koji je još u Talmudu zakone jevrejstva sveo na 613 pravila ili propisa ('Micvot'), od čega 365 - po broju dana jedne sunčane godine i 248 - prema broju mišića u ljudskom telu.

Talmud je religiozna predaja, velika zbirka verskih i svetovnih rasprava, skup istorijskih (možda ponekad i pseudoistorijskih) događaja, legendi ('Agadot'), pa čak i tumačenje snova (u 9. poglavlju traktata 'Brahot'). Nastao je oko 500. godine i sadrži sabrano, dotle usmeno predanje učenja, propise i tradicije jevrejstva.

Ustvari postoje dva Talmuda: Jerusalimski – 'Talmud Jerušalmi', zaključen oko 350. godine n.e. i Vavilonski - 'Talmud Bavli', zaključen oko 500. godine n.e.

Talmud pripada najizrazitijim spomenicima ljudskog uma i svojim pismenim stilizacijama može se porediti s najboljim literarnim stvaralaštvima čovečanstva. U Talmudu ima 64 odeljaka, ali oni ne čine jedinstveno i sistematski sređeno delo.

Delo Tanaita nastavili su tzv. Amorejci (Amoraim), tumači Mišne, među kojima je bio i Johanan ben Nafha, koji je osnovao sopstvenu ješivu u Tiberiji, gradu na obali Genezaretskog jezera, koju su pohađali učenici iz najudaljenijih krajeva. Pošto je cenio grčku kulturu, on je dozvolio da se ponovo uči grčki jezik. Njemu se pripisuje izraz koji se upotrebljava do danas: 'Pre nego što tražiš trn u oku mome - odstrani gredu iz oka svoga'.

U Vaviloniji su između 500. i 650. godine (između perioda Amorejaca i Gaona) delovali Saborejci ('tumači'). Njima se može zahvaliti za pismenu stilizaciju Talmuda i za neke dopune. Sastavljeno je mnogo tzv. 'malih traktata', koji sadrže kratak izvod običaja i propisa u svakodnevnom životu, kao pravila dobrog ponašanja i morala, običaja za vreme žalosti i slično.

Međutim, ni Talmud nije poslednje slovo filozofije jevrejske religije; od 6. do 12. veka nastalo je mnogo novih 'malih traktata', koji su obuhvatali razne običaje i propise.

Gaoni (Gaon, množina Gaonim) su nazivi koje su od doba vladavine halife Alija (882-942) nosili upravnici čuvenih vavilonskih rabinskih akademija - ješiva - u Suri, Nahardei i Pompediti. Doslovni prevod reči 'gaon' je 'genije', ali se naziv upotrebljavao u smislu 'poštovani', 'uzvišen' 'dostojanstven', 'nadaren' ili slično. Najpoznatiji među njima bio je Saadja bar Josef haFaitumi, poznatiji kao Saadja Gaon (882-942). Rođen je u Egiptu, odakle je proteran, došao u Erec Israel i nastavio za Vaviloniju, gde se i nastanio. Saadja Gaon predavao je u Ješivi u Suri i napisao je komentar književne tvorevine 'Sefer haJecira' (Knjiga o stvaranju sveta) nepoznatog autora, koja se smatra polaznom tačkom jevrejske filozofije i Kabale. On je vodio diskusije o jevrejskom kalendaru, izradio hebrejski rečnik, odredio je hronologiju molitava i dodao svoje 'pijutim' (poeziju). Godine 934. on je na arapskom napisao 'Emunot ve'Deot' (Verovanja i mišljenja) o principima jevrejstva, koje je na hebrejski u 12. stoleću preveo Jehuda ben Šaul Ibn Tibon (v.). Tim svojim delom on je želeo da pomogne onima, većini njegovih savremenika, smetenih zbrkom pojmova koji su u to doba proizveli prevodi grčke filozofije i istraživači islama. Bila je to prva knjiga koja je pružila filozofsko-teološki sistem jevrejstva i utvrdila njegova pravila, kojih je, po mišljenju autora, bilo deset i koja su činili njegovo moralno jezgro. Donosimo deo predgovora tog njegovog dela:

Uzbudila mi se duša zbog Izraela, naroda našeg, jer sam video da kod mnogih ljudi koji vode polemiku, pa i kod vernika, nije čisto verovanje niti su im spoznaje bistre, i da se mnogi jeretici diče svojim razornim delovanjem među ljudima istine, a oni su u zabludi. I video sam ljude da su utonuli u more sumnja, i već su ih prekrili talasi zabluda, tako da nema ronioca koji bi ih izvukao iz dubine niti plivača koji bi ih za ruke zgrabio i spasio…

Saadja Gaon je bio ljuti protivnik sekte Karaita, borio se protiv njih i čak zahtevao da se oni isključe iz jevrejstva. Međutim, baš taj gest doveo je do još većeg zbijanja redova i zbližavanja Karaita i za početak procvata karaitske literature na arapskom i hebrejskom jeziku.

U Vaviloniji je bilo i drugih jevrejskih naučnika, koji su pisali filozofske sastave, između ostalih David HaBavli Almokamec, Dunaš Ibn Tamim i drugi, ali su od njihovih dela ostali samo odlomci. Vavilonski centar počeo je da vene, a jevrejska filozofija prešla je na zapad Evrope, naročito u muslimansku Španiju.

Uskoro posle smrti Saadje Gaona zatvorena je Ješiva u Suri, posle oko 8 vekova delovanja. Gaonat i Ješiva u Pompediti održali su se još nekoliko decenija, do 1040. godine, pa su se i oni ugasili.

Karaiti

Kao na Zapadu, i na Istoku su jevrejske zajednice ušle u Srednji vek dobro opremljene znanjem, duhovnim autoritetima i ovlašćenim organizacijama 'sankcionisanim' starozavetnim tekstovima i tradicijom. U to vreme kao opšte prihvaćeni autoritet smatrao se tzv. 'rabinski judaizam', koji je nastavio da neguje i sprovodi svoju baštinu. Međutim, muslimanska osvajanja dovela su do pomaljanja novih snaga u jevrejstvu, koje su imale nove ideje: 'karaizam' i 'mesijanizam'.

Karaiti se prvi put pominju krajem 8. veka. Karaiti su za sebe govorili da su direktni potomci disidentske sekte iz perioda Prvog hrama i tvrdili da njihova tradicija vodi poreklo još od Drugoga hrama, te su sebe smatrali alternativom 'rabinskog judaizma' i počeli da preispituju socijalne institucije i osnovna načela rabinske tradicije. Za svoje učenje 'posuđivali' su neke običaje pojedinih jevrejskih sekta. Početak karaitske delatnosti vezan je za Persiju i za ličnost Anana ben Davida, veoma učenog čoveka koji je tvrdio da je potomak vođa jevrejskih vavilonskih izgnanika, odnosno ljudi koji su 'vodili poreklo' od kralja Davida, te su ga nazivali 'nasi' (princ). Po legendi, Anan je zavideo svom mlađem bratu koji je 760. godine izabran za 'Roš gola' (Vođ dijaspore), pa je ustao protiv njegovog učenja i počeo da negira usmeno predanje. Anan ben David je veoma striktno poštovao Šabat, ali je uveo neke promene u određivanju meseca u godini, kao i utvrđivanje prestupne godine. Kako bi olakšao stroge odredbe jevrejske vere i privukao ljude za svoju sektu, on je dozvoljavao mnoge zabranjene principe, između ostalih mešanje mleka i mesa. Njega je sledila i podržavala mala ali aktivna grupa učenih ljudi, koja je formulisala načela sekte i počela da je propoveda u svim većim jevrejskim zajednicama širom Halifata, uključujući i Erec Jisrael.

Prvi dosad pronađen i sačuvan pisani karaitski dokument je iz pera Anana ben Davida, potiče iz šezdesetih godina 8. veka i nosi naslov 'Sefer haMicvot' (Knjiga religioznih obaveza). U 10. i 11. veku karaitska zajednica imala je svoje ljude na veoma uticajnim položajima na dvorovima. Karaiti su privukli mnogo obrazovanih pristalica, vičnih starozavetnom učenju, koji nisu hteli da se podvrgnu i povinuju gaonima iz Sure i Pompedite. Ono što im je davalo snagu da nastave svoje učenje bile su mesijanske nade, očekivanja koja su se probudila kada su Persiju 640. godine osvojili Arapi i uklonili dinastiju Umajada.

Kabala

Kabala znači predanje, tačnije: usmeno predanje jevrejstva. Ona je nastavak starovekovnog jevrejskog misticizma i gnosticizma, a dobila je svoje ime, razvijala se i uobličavala u Srednjem veku. Polazna tačka Kabale jeste da običan čovek ne može da shvati beskonačnost Boga, koji se ne može odrediti ovozemaljskim atributima i to treba postepeno otkrivati. Drugom polovinom 13. veka pojavila se u Španiji knjiga 'Zohar', što bi se moglo prevesti kao 'Knjiga sjaja' (a prevode je na razne jezike i kao 'Svetlost', 'Veličanstvenost', 'Prosvećenost'…). Do danas nije jasno ko je autor, no smatra se, usvojeno je da ju je napisao rabin Šimon bar Johaj - RAŠBI, Tana iz 2. veka, a prvi put je ugledala svetlost dana (ne kao jedan spis) u Španiji krajem 13. veka. To 'prvo izdanje' prepisao je i sistematizovao Moše ben Šem-tov de Leon (1250-1305), koji je bio poznat kao 'prepisivač knjiga', a objavio je i neke svoje kabalističke sastave, od kojih je najpoznatiji 'Ha-nefeš ha-hahama' (Pametna duša), pa mnogi smatraju da je baš on autor 'Zohara'. Mnogo kasnije, u 16. stoleću, Kabalu su 'razradili' Moše ben Jakov Kordovero (1522-1570) i Jichak Lurija (1534-1572), osnivači tzv. 'Nove Kabale', koji su imali ješive u Safedu. Oni su smatrali da je proučavanje Talmuda značajnije od izučavanja Starog zaveta. Kabalisti iza običnih značenja reči u jevrejskim svetim knjigama traže i dublji, skriveni, ali 'pravi' smisao. Pri tome se služe gematrijom, kombinacijama brojčanih ekvivalenata slova. Kabala je uzimala maha među Jevrejima naročito u teškim trenucima njihove istorije u dijasporama. U poslednje vreme Kabala se intenzivno proučava i među nejevrejima i čak je postala neka vrsta mode i 'društvenog statusa'.

ŠPANIJA – Kratka srednjovekovna istorija

Početkom 8. veka Pirinejsko ili Iberijsko poluostrvo došlo je pod udar arabljanskih osvajača. Vizigotski kralj Rodrigo potučen je od berberskog vođe Tarika Ibn Zijada (zvanog 'El Moro'), koji se aprila 711. godine sa vojskom od oko 7.000 pripadnika berberskih plemena prebacio iz Maroka u Španiju. Za kratko vreme (711-718) Vizigoti su pobeđeni, njihova manje-više ujedinjena država je uništena, i šta je od nje ostalo bila je severna federacija četiri ne-gotska plemena (Galisija, Asturija, Kantabrija i Baskija), koja je postala kraljevina Asturija.

Berberi su za oko pet godina osvojili najveći deo Iberijskog poluostrva, podčinili Asturijance i primorali ih na plaćanje poreza. U to vreme o centralnoj i južnoj Španiji uglavnom se pisalo kao o Andaluziji, provinciji arabljanske države, čiji naziv vodi poreklo od reči 'Vandaluzija' – zemlja vandala.

Abd el-Rahman III, poslednji izdanak mekanske dinastije Umajad, osnovao je 929. godine Kordovski halifat, koji je tamo vladao oko 250 godina. Kordovski halifat je pod njim i njegovim sinom Al-Hakimom dospeo do najveće moći i napretka. Tolerantni Abd el-Rahman III ujedinio je mnoge male kneževine u jednu moćnu državu, koja je uključila velike gradove kao Sevilju, Granadu, Toledo i Kordovu. Kordova je postala centar nauke i umetnosti, u to vreme imala oko pola miliona duša i uz Carigrad bila najbrojniji grad toga doba, gde su cvetale tri kulture: islam, hrišćanstvo i jevrejstvo. U biblioteci Kordove bilo je oko 400.000 književnih dela.

Arabljani su ove krajeve znatno unapredili ekonomski i kulturno: uveli su zemljoradnju uz veštačko navodnjavanje, nove poljoprivredne kulture (breskvu, kajsiju, pomorandžu, pamuk, dud i dr.), napredno stočarstvo (plemenite vrste konja i čuvene merino ovce), arhitekturu sa arabeskama koje su dale obeležje čuvenom arapskom ili mavarskom stilu (džamija u Kordovi, palata Alhambra u Granadi, dvorac Alkazar u Toledu i dr.), razne nauke su cvetale i predavale se na visokim školama u Kordovi i Granadi (medicina, biologija, filozofija, astologija i dr.), trgovina se razvila i dovela do procvata mnoge zanate, moreplovstvo i geografiju…

Arabljani se nisu dugo održali kao gospodari cele Španije. Severni deo, od Pirineja do reke Ebra, oteo im je Karlo Veliki već krajem 8. veka i osnovao vojnički uređenu oblast, Špansku Marku. Posle raspada države Karla Velikog 843. godine, osnovano je nekoliko ranofeudalnih hrišćanskih država, neprijateljski raspoloženih prema Arabljanima, čija je vlast oslabila, naročito u centralnim brdskim predelima. Imala je čvrstog oslonca još jedino u južnoj Španiji, koju su Arabljani i islamizovani Berberi (zvani Mauri, Mavri ili Morisci) naselilim svojim življem.

Početkom drugog milenijuma, oko 1000. godine, hrišćanska Španija bila je sastavljena od nekoliko feudalnih kraljevstava (Asturija, Galisija, Kastilja, Leon, Navara) i od nekoliko ne baš uvek složnih nezavisnih državica (Aragon, Barcelona, Katalonija).

Ni u muslimanskom delu Španije nije vladala sloga. Jak Kordovski halifat raspao se na nekoliko slabih, među njima onih u Saragosi, Sevilji, Granadi, Murciji i Toledu. Godine 1013. izbio je građanski rat između Arapa i Berbera. Žrtve tog rata bili su uglavnom Jevreji: aprila 1014. godine došlo je do prvog masakra Jevreja u Kordovi.

Španski kralj Alfonso V objavio je 1017. godine zakon poznat kao 'Fuero de Leon'. On je ohrabrio Jevreje i ostale da se dosele u provinciju Leon, i obećao im ravnopravnost.

Ranofeudalne hrišćanske države u severnozapadnom delu poluostrva (Leon, Navara, Kastilja, Aragon s Katalonijom i Portugal) povele su rat protiv španskih Arabljana. On je s prekidima trajao od 1080. do 1492. godine, a u istoriji je poznat kao 'Rekonkvista', ponovno osvajanje Španije, što je okarakterisano kao 'krstaški rat protiv nevernika'. Od samog početka rat se odvijao na štetu Arabljana, pošto se uoči rata Kordovski halifat raspao na niz samostalnih kneževina. Prvi uspeh Rekonkviste bio je zauzeće Toleda 1085. godine.

Godine 1086. Granadu je zauzeo Jusuf Ibn Tašufin (1061-1106), kralj Almoravida, dinastije iz muslimanskog plemena Berbera. Iako Jevreji nisu učestvovali u krvavim sukobima oko vlasti, za njegove vlade uništena je tamošnja jevrejska zajednica, koja je optužena da je sarađivala sa hrišćanima. Malobrojni koji su uspeli da spasu živu glavu izbegli su bez ičega, goli i bosi, u hrišćanski Toledo.

Almoravidi su vladali muslimanskom Španijom do 1146. godine. Te godine su iz severne Afrike u Španiju prodrli Almohadi (Unitaristi), još fanatičnija arapska sekta. Oni su potpuno potisnuli Almoravide i preuzeli vlast u muslimanskoj Španiji. Osnivač Almohadske dinastije bio je Abdulah Ibn Tumar, koji je 1174. godine preuzeo titulu halifa.

Kasnije, početkom 13. veka, Arabljani su doživljavali poraz za porazom i održali su se samo u južnoj Španiji, u tzv. Granadskom emiratu. No taj period već ne spada u okvir našeg izlaganja.

Jevrejsko književno stvaralaštvo u srednjovekovnoj Španiji

Sefarad je hebrejska reč koja označava Španiju, pa se Jevreji koji su se tamo naselili nazivaju Sefardi. Od prvobitnog označavanja izgnanika iz Španije i njihovih potomaka po svetu ostalo je veoma malo, jer se sada u Izraelu imenom 'Sefaradim' nazivaju i doseljenici iz zemalja islama - Iraka, Sirije, Libana i slično, čiji preci nikad nisu stupili na tle Španije, kao i doseljenici iz svih zemalja Severne Afrike. Uzgred, isti je slučaj i sa nazivom 'Aškenazim' (Nemci), koji označava Jevreje iz Nemačke, ali se sada tim imenom nazivaju gotovo svi evropski Jevreji - ruski, poljski, mađarski, pa i deo jugoslovenskog jevrejstva.

Mnogi smatraju da su na Iberijsko poluostrvo pojedini Jevreji stigli u 6. veku pre n.e. – za vreme rušenja Prvog Jerusalimskog Hrama od strane Nabukadnesara (604-562 pre n.e.) i masovnog izgona u Vaviloniju (Bavel, nekad deo Mesopotamije, današnji Irak), a neki idu i dalje i tvrde da su jevrejski trgovci i zanatlije došli u Španiju u 10. veku pre n.e. – još u doba kralja Solomona.

Ime 'Sefarad' nalazimo u knjizi proroka Ovadije (po Daničićevom prevodu: prorok Avdija), pasus 20, gde piše o izgnanicima iz Kanaana do Carfata (Francuske) i izgnanicima iz Jerusalima u Sefaradu: «I zarobljena vojska sinova Izrailjevih naslijediće što je bilo Hananejsko do Sarepte, a roblje Jerusalimsko, što je u Sefaradu, naslijediće južne gradove…» Međutim, uopšte nije sigurno da se taj pojam odnosi na današnju teritoriju Španije.

Mnoge poznate jevrejske porodice (Ibn Daud, Šaltiel, Abravanel i dr.) tvrdile su da su direktni potomci kralja Davida. Skromniji smatraju da su Jevreji stigli u Španiju posle razaranja Drugog Hrama, 70. godine, sa rimskim legijama, verovatno kao zanatlije ili snabdevači. Zna se da je 418. godine biskup iz Majorke izdao naredbu o prinudnom pokrštavanju Jevreja ostrva Minorke. Neki istoričari tvrde da je u 12. veku 90% svih Jevreja Evrope živelo u Španiji.

Razaranjem Drugog Hrama i progonom Jevreja iz Jerusalima nije uništen i jevrejski duh. Narod bez zemlje tada se mnogo više trudio da sačuva svoju religiju, tradiciju i jezik. Bili su rasuti po svetu, naročito po medievalnoj Evropi, ali među njima gotovo nije bilo analfabeta (reč je o muškarcima), dok su na većem delu te teritorije uglavnom jedino sveštena lica znala da čitaju i pišu.

Dok su u 10. i 11. veku na tlu Španije cvetale arapska i hebrejska književnost, prvi španski književni spomenici, 'Cantares de gesta', potiču iz 12. veka. Od njih je u celini sačuvan jedino 'Cantar del mio Sid' (Spev o Sidu). Ovaj spev nepoznatog autora govori o legendarnom španskom junaku Rodrigu Diazu de Bivaru (1043-1099), koga su Arabljani nazivali 'El Cid' (Gospodar), a njegovi sunarodnici 'El Campeador' (Šampion). (Uzgred, El Sida je kastiljanski kralj Alfonso VI prognao iz Španije, te se ovaj borio na strani mavarskog kralja iz Saragose).

Jezik stvaralaštva jevrejskih kulturnih spomenika

Mnogi smatraju da su se Jevreji u Španiji služili španskim jezikom i tzv. jevrejsko-španskim dijalektom (đudeo-espanjol, đudezmo, ladino), i uvek se navodi da su Jevreji sobom poneli u izgnanstvo 'španski jezik iz doba Servantesa', ali treba napomenuti da je Miguel de Cervantes Saavedra rođen 1547. godine, više od pola veka posle izgona Jevreja. Međutim, činjenica je da su Jevreji pisali svoja dela delimično na hebrejskom, prema kome su imali snažne sentimente i orijentaciju, ali većinom na arapskom jeziku. Naravno da su prilikom preuzimanja arapskog sistema akcentovanja u stihovima, melodike i izražajnih mogućnosti težili da to bude u skladu sa hebrejskim jezičkim potencijalom.

U srednjem veku, kod Arabljana je bila veoma razvijena filološka nauka, te su u Španiji i pesnici-Jevreji preuzeli komplikovani aparat arapskog pesništva (ujednačenost kratkih slogova, pravilne i duge stihove, kombinacije imena i akrostiha i sl.). Jevreji su tamo našli bogatu terminologiju za filozofske pojmove, ali je tu donekle odlučujuća želja bila i da se obrate što širem krugu čitalaca. To se može uporediti sa pisanjem književnika jevrejskog porekla po zemljama sveta, koji su stvarali svoja dela na jezicima naroda među kojima su živeli (u Jugoslaviji – državnim jezikom, u Francuskoj – francuskim, u Nemačkoj – nemačkim, u anglo-saksonskim zemljama – engleskim…)

Ritmičke sheme ili metrika su najčešće bile strogo definisane i veoma striktne (za razliku od modernih 'slobodnih stihova'). Vodilo se računa o razmerama pesama i o ritmu stihova. Glavni elementi metrike bili su konfiguracija pesme: broj i dužina slogova, ritam, veličina i povezanost stihova. Arapska, a po njoj i hebrejska epska poezija stvarala se uglavnom po ritmu 'daktilskog šesterca'. Pošto u tim jezicima nisu obeleženi samoglasnici, većina pesnika obeležavala je ritam skandiranja svojih pesama tzv. daktilskim sistemom (po grčkoj reči 'daktilos' – prst), jer su im slogovi ličili na oblik prsta, koji se sastoji od jedne duge i dve ili tri kraće falange, što je bilo veoma važno za oba jezika, arapski i hebrejski, gde nema obeležja za vokale, osim ako se 'punktiraju'. Tako su nam ostali stihovi sa nadslovnim znacima, koji se ne nalaze na modernim kompjuterima, pa ćemo ih ovde upotrebiti na sledeći način: '-' za dug (naglašen), a 'U' za kratak (nenaglašen) slog. Iako to svakako neće biti adekvatno za prevode (pogotovu što u srpskom jeziku često ima više suglasnika zajedno i što se slovo 'r' pretvara u samoglasnik), želimo samo da donesemo primer - po prevodu poslednje strofe pesme Jehude Halevija (v.) 'Cione, nećeš li pitati':

- U U U - - U U U - U -

Da su mi lagana krila da me ponesu daleko,

U - - U U U - -

međ ruševine tvoje ja bih odleteo preko,

- U - - U - - U -

pao bih ničice tamo, utolio želju bih svoju,

- U - - U - - -

stene bih grlio tvoje, prašinu ljubio tvoju.

Ovde treba objasniti i stvar sa jevrejskim imenima.

Na arapskim prostorima 'Ibn' (sin) upotrebljavao se u smislu hebrejskog Ben ili Bar, odnosno kao srpski sufiks -vić (primer: Ibn Daud – Ben ili Bar David – Davidović), pa ćemo ovde upotrebljavati prezimena naših 'junaka' kako su oni svojevremeno običavali da ih pišu. *

U Srednjem veku nisu postojale štamparije u današnjem smislu. Tek je nemački štampar Johanes Gutenberg (1397-1468) došao na ideju da izliva slova od metala (koja su se mogla upotrebljavati više puta) i od njih sastavlja redove i stranice. Prvo njegovo delo po novom sistemu bila je 'Biblija', čije je štampanje završeno 1455. godine.

Johanes Gutenberg
Johanes Gutenberg i njegova ručna štamparska presa

Prva inkunabula je Gutenbergova ‘Biblija’, najstarija knjiga sačuvana iz Zapadne kulture. Knjiga je kasnije ukrašavana minijaturama i inicijalima.

Ranom fazom – erom inkunabule - smatraju se sve knjige štampane do 1501. godine. Inkunabule su knjige kod kojih je prvo štampan tekst, a kasnije docrtavane ilustracije. Tako je bilo i sa Gutenbergovom 'Biblijom'.

Do Gutenberga celokupno književno stvaralaštvo, kao i zapisivanje usmenog predanja, bilo je na kožnim rukopisnim knjigama. Autori su nabavljali papirus ili kasnije (posle 2. veka) pergament, koji je spravljan od životinjske - ovčje, kozje ili teleće kože. Pisalo se sa obe strane, ’strane dlake' i 'strane mesa', a prilikom koričenja stranice su morale biti jedna uz drugu: stranica pisana na delu dlake sa stranicom pisanom na delu dlake, a stranica sa strane mesa stranicom sa strane mesa. Na taj način se kasnije utvrđivalo i da li neki list nedostaje. Proces pripreme kože bio je mukotrpan, od odstranjivanja mesa s jedne i dlaka s druge strane, do obrađivanja (krečom ili ceđom/lužinom), rastezanja i sušenja na posebnoj konstrukciji, do poslednje faze, neke vrste uglađivanja ili politure tako dobijenih pergamentskih listova. Autori su pisali guščijim perom i uvek imali pored sebe mastionicu i nožić za oštrenje tupog pera. Upotrebljavali su razne vrste crnog mastila, uglavnom spravljenog od drvenog uglja (ćumura) ili čađa sa svetiljke pomešanog sa smolom (koje se lako brisalo), ali češće od hemijskog spoja metala sa sumporom, koji se lakše upijao u pergament. Crveno mastilo se spravljalo od posebno pripremljene tečnosti, živinog sulfida (cinobera) žutocrvene boje. Svaki rukopis je bio unikat. Ako je autor imao dovoljno sredstava, on je najmio pisara-stručnjaka, koji je prepisivao njegovo delo u nekoliko primeraka, te je ono dospevalo u šire mase i donosilo autoru status u društvu. Bio je to uglavnom mukotrpan posao. Pisar je morao da vlada jezikom, da bude veoma pismen, da ima sigurnu ruku, a često je morao da 'odgoneta' i ispravlja autorov rukopis.

U posebnim istorijskim okolnostima u kojima su živeli, Jevreji nisu bili zatvoreni, izolovani od sredine. Imali su neprekidni dodir sa okolinom, narodima i kulturama, što je dovodilo do uzajamnih uticaja.

Poznat je pojam 'Zlatno doba' jevrejsko-muslimanske simbioze u srednjovekovnoj Španiji i severnoj Africi, koje veoma često nije bilo 'zlatno': bilo je pogroma, mučenja i pokolja onih koji se nisu pomirili s nasilnom islamizacijom (u hrišćanskim predelima pokrštavanjem), u najboljem slučaju dolazilo je do izgona još mnogo pre čuvenog i konačnog izgona 1492. godine. Svakako da se najveći deo jevrejskog življa bavio trgovinom i zanatstvom

Malo su poznati – ako uopšte - Jevreji naučnici i njihov doprinos i stvaralaštvo u srednjovekovnom muslimanskom i hrišćanskom svetu, u Španiji, hrišćanskoj i arapskoj. Osim religijom i podučavanjem, bavili su se matematikom, medicinom, prirodnim naukama, pravnim problemima, filozofijom, lingvistikom, gramatikom, muzikom… Među Jevrejima je bilo i političara, ratnika, pa i vezira! Mnogi su se bavili i astrologijom, 'naukom o zvezdama', o uticaju nebeskih tela na događaje, prirodu i sudbinu čoveka. U to doba astrologija još nije bila proglašena pseudonaukom ili nadriučenjem i prvi koji je ustao protiv nje bio je Rambam (v.). Može se tvrditi da su nosioci jevrejske kulture pripadali gornjim srednjim slojevima društva, nekoj vrsti intelektualne elite.

Iako nije stvarana u Cionu, na rodnoj grudi kojoj su težili, cvetala je i jevrejska pisana literatura i ona usmena, narodno stvaralaštvo bogato imaginacijama, gde se legende mešaju s istorijom, opterećene biblijskim simbolima, citatima i upoređenjima. Tokom vekova, silom prilika, nestala su mnoga dela, pa pala u zaborav, a kada su neka od njih pronađena po raznim genizama, počinje im nov život.

Jevreji su posedovali visoke pesničke vrednosti ne samo religiozno-didaktičke namene, već su prevazilazili okvire svog vremena. Njihove 'nereligiozne pesme' bile su o prijateljstvu, odanosti, mudrosti, ljubavi, vinu, moru, patnji i žalosti… Savremenici slavne generacije pripadali su jevrejskoj književnosti, ali su značajni i za povest opšte kulture. Svoj doživljaj sveta prenosili su u svoju poeziju, davalili su odraza razmišljanjima o moralu, bili su inspirisani putopisnom prozom, divanom, istočnjačkim pričama punim fine ironije i ponekad oštrih satiričnih tonova. Njihovi stihovi bili su tehnički doterani, imali klasične forme, pretežno 'aleksandrince'… Ostavili su bogato nasleđe i može se reći da njihova dela spadaju među najbolja i najlepša ostvarenja medievalne poezije i da su uživala ugled ne samo u Španiji, već i mnogo šire…

Među jevrejskim pesnicima teško se može naći neki 'profesionalni poet' i posle dosta traganja za takvim pronašli smo ipak jednoga. Bio je to Jichak Ibn Halfon, rođen drugom polovinom 10. veka, preminuo 1020. godine. Život koji je izabrao, život 'slobodnog umetnika', bio je tegoban. On je išao iz grada u grad i često sastavljao lake 'prigodne pesme' i recitovao ih, kako bi zaradio neku paricu. Njegova kvalitetna poezija bila je stoga puna tuge i vidi se da je patio od siromaštva pa i gladi.

Prevodioci

U 12. i 13. veku jevrejsku nauku, filozofiju i književnost učinili su pristupačnom i 'svojinom' Izraela prevodeći je sa arapskog na hebrejski - uglavnom članovi porodice Ibn Tibon: Jehuda, njegov sin Šmuel i unuk David, kao i Šmuelov zet Jakov Anatoli, ali ne samo oni. Ponekad je neko delo prevođeno više puta, kao na primer Rambamov 'Vodič zalutalih', koje su preveli i Šmuel Ibn Tibon i Jehuda Alharizi, a često je dolazilo do oštrih polemika među prevodiocima o tome čiji je prevod adekvatniji.

Jehuda ben Šaul Ibn Tibon (Granada ~1120-Lunel 1190) napustio je 1150. godine Španiju i nastanio se u Lunelu, gde je služio kao lekar. Na molbu Mešulama bar Jakova počeo je da prevodi na hebrejski tekstove jevrejskih autora pisanih na arapskom jeziku.

Među prvima, 1161. godine, bio je prevod moralno-filozofskog dela 'Hovot haLevavot' (Dužnosti srca) Bahije ben Josefa Ibn Pakude (v.) iz Saragose. Jehuda Ibn Tibon je sa arapskog na hebrejski između ostalih preveo i sledeća dela: Jehuda Halevi: 'Sefer haKuzari'; Šlomo Ibn Gabirol – Avicebron (v.): 'Mivhar haPninim' (Izbor bisera), antologija aforizama o ljudskim osobinama i 'Tikun midot haNefeš' (Kompilacija duha); Jona Ibn Džanah (v.): 'Sefer haRikma' (Knjiga vezenih ukrasa), traktat o strukturi jezika i hebrejski rečnik 'Sefer haŠorašim' (Knjiga korena reči).

Jehuda Ibn Tibon napisao je i nekoliko originalnih dela, između ostalih: 'Mihtav le'Ašer ben Mešulam' (Pismo Ašeru sinu Mešulama), 'Sod Cahut haLašon' (Tajna čistoće jezika) i 'Cavaa' ili 'Musar Av' (Testament ili Očev moral).

Šmuel ben Jehuda Ibn Tibon (Lunel ~1160-Marselj ~1230) i sin mu David nastavili su delo oca/dede. Oni ne samo što su se posvetili prevodima Rambamovih dela, već su uzeli aktivno učešće u odbrani Rambama od mnogih napada konzervativnih snaga. Pored mnogobrojnih prevoda sa arapskog i grčkog na hebrejski (između ostalog prevod Aristotelove knjige 'Otot haŠamajim' - 'Nebeski znaci'), Šmuel Ibn Tibon napisao je i niz originalnih radova, između ostalih: 'Sefer haRefua' (Medicinska knjiga), komentar na Galenovu knjigu 'Ars parva'; 'Peruš šel Šir haŠirim' (Komentar 'Pesme nad pesmama'); 'Beur leSefer haKohelet' (Objašnjenje ‘Knjige propovednika')…

Jakov ben Aba Mari Anatoli (~1194-1256) bio je zet i učenik Šmuela Ibn Tibona. On je prvi koji je ikada sa arapskog na neki stran jezik preveo delo Ibn Rušda – Averoesa (pravo mu je ime bilo Abdel Vahab el-Meseri), čuvenog arapskog filozofa, teologa, pravnika, čoveka od pera, koga su u Srednjem veku upoređivali sa Aristotelom. Radi se o prevodu na hebrejski. (Zanimljivo je da je jedan drugi Jevrejin, Avraham de Balmes 1523. godine preveo Averoesa sa arapskog na latinski). Anatolija je imperator Fridrih II (vladao 1212-1250) pozvao da napusti Provansu i da se nastani u Napulju, gde je dobijao i neku vrstu stipendije. Tamo se bavio prevodima filozofskih i astronomskih dela sa arapskog na hebrejski. Napisao je 'Melamed haTalmidim' (Učitelj učenika) u stilu Rambamovih alegorijsko-filozofskih komentara. To delo štampano je u Liku 1866. godine. * Osim ovih najpoznatijih prevodilaca, ne može se zapostaviti prevodilačko delo i sledećih: Jehuda ben Šlomo Alharizi (v.), Avraham Bar Hija (v.), Moše ben Šmuel Ibn Gikatila (v.), Josef Kimhi (1105-1170), Avraham ben Meir Ibn Ezra (v.) (~ 1090- ~ 1165), Jakov Ben Elazar…

Moše ben Šmuel Hakoen Ibn Gikatila rođen je u Kordovi drugom polovinom 11. veka; dugo vremena živeo je u Saragosi. Bavio se tumačenjem biblijskog štiva, napisao je važne knjige o hebrejskoj gramatici i bio je pesnik. Izgleda da je bio prvi koji je prevodio naučne knjige sa arapskog na hebrejski. Gotovo sva njegova dela su izgubljena, ali njegovi savremenici ga veoma često pominju. Moše Ibn Ezra (v.) u svome delu 'Širat Israel' navodi ga kao jednog od najboljih pesnika na arapskom i hebrejskom jeziku. Sačuvano je samo oko desetak njegovih pesama.

Avraham bar Hija (1060-1136) rođen je u Barceloni. Na hebrejskom jeziku napisao je više dela iz raznih oblasti i prvi je koji je upotrebljavao stručne hebrejske izraze u svojim delima o geologiji, matematici, filozofiji, astrologiji, optici, muzici… Njegovi sledbenici obilno su se služili njegovom terminologijom. Većina njegovih dela izgubljena je (ili zasad nije pronađena), ali su kasnije štampane četiri njegove knjige: 'Curat haArec' (Forma zemlje) 'Sefer haIbur' (Knjiga o prestupnim godinama), 'Hibur haMešiha vehaTišboret' (O privlačenju i slomu), delo koje je omogućilo uvođenje i upoznavanje trigonometrije (koja ima neposrednu primenu u geodeziji, nautici, astronomiji i sl.) u zapadne zemlje. Njegova knjiga o astronomiji 'Hohmat haHizajon' (Mudrost vizije) je veoma važan doprinos kalendarskom računanju. Prevodio je i na latinski arapske naučne knjige i time doprineo razvoju hrišćanske srednjovekovne nauke.

Jehuda ben Šlomo Alharizi (Toledo ~1165- ~1236), pesnik i plodan prevodilac, zauzima važno mesto u hebrejskoj srednjovekovnoj književnosti. Najpoznatija mu je zbirka 'Tahkemoni' (Mudrost), pisana rimovanom prozom, pisana prilikom njegovih putovanja po Evropi i istočnim zemljama. Knjiga je štampana prvi put 1540. godine u Istanbulu. Sadrži oko 50 makama, književnog stila koji je Alharizi prihvatio i uveo u jevrejsku poeziju pod uticajem arapske književnosti, posebno pod uticajem arapskog pesnika iz Basre Al-Haririja (1054-1122) - vidi 'Itielove sveske'. Važnost ovog dela je ne samo u poetskoj vrednosti, već i kulturno-istorijska, jer je zapisivao imena jevrejskih lidera u zajednicama koje je posećivao (putovao je gotovo istim putevima kojima i Benjamin iz Tudele (v.) 50 godina ranije i kao Marko Polo mnogo kasnije), ali naročito zato što je beležio svoje mišljenje o hebrejskim pesnicima - njegovim savremenicima. Odlikuje se lakim, često podrugljivim i duhovitim stilom i po raznovrsnosti tema koje je obrađivao. Objavio je i 'Sefer haAnak' (Ogromnu knjigu), zbirku kraćih pesama, čije je rimovanje svojevrsno.

Hisdaj ben Jichak Ibn Šaprut (Haen ~915-Kordova ~970) lekar, književnik, lingvist, prevodilac, naučnik, političar, ratnik. Vladao je hebrejskim, arapskim, latinskim i drugim jezicima. Bio je savetnik i lekar na dvoru halife Abd el-Rahmana III i često je bio prevodilac između dvora i državnika i ambasadora iz zemalja hrišćanske Evrope. Njegove diplomatske sposobnosti dovele su do zbližavanja Halifata sa Leonom i Navarom, a njegovom zaslugom izbegnut je sukob sa nemačkom Imperijom. Njegovim posredovanjem sklopljen je ugovor o prijateljstvu između Halifata i Vizantijskog carstva, kojom prilikom je vizantijski car poklonio halifi jedno važno medicinsko naučno delo, koje je jedan kaluđer preveo sa grčkog na latinski, a Ibn Šaprut ga preveo sa latinskog na arapski. I kao što je svoje mnogobrojne sposobnosti stavio u službu halife, tako nije zaboravio ni svoju zajednicu, koja ga je izabrala za svoga predstavnika. Kao iskusni državnik, Ibn Šaprut je bio ubeđen da bi samo sopstvena država bila dobro rešenje za jevrejstvo. Sa sinom Saadje Gaona vodio je pismenu prepisku i tako saznao o prilikama svoje braće u Vaviloniji, te je jevrejskim ustanovama i ješivama u Suri, Nahardei i Pompediti slao bogate darove, kojima im je omogućio njihovu kulturnu i prosvetnu delatnost. Oko 940. godine ješive u Vaviloniji poslale su u severnu Afriku i južnu Evropu četiri rabina da sakupljaju priloge. Među njima je bio i rabin Moše ben Hanoh (umro oko 960. godine). Međutim, pali su u ruke Maura, koji su ih odveli u Kordovu i zahtevali otkup za njih. Ibn Šaprut ne samo što je otkupio Mošea ben Hanoha, već mu je dao u dužnost da osnuje i vodi Ješivu u Kordovi ('Talmudsku akademiju'). Tu dužnost preuzeo je posle očeve smrti Hanoh ben Moše (umro oko 1025. godine).

U stvari, Hisdaj Ibn Šaprut nasledio je sklonosti prema jevrejskoj nauci od oca Jichaka Ibn Šapruta, koji je bio u vezi sa Dunašom Ibn Tamimom, ličnim prijateljem halifa u Kajruanu (Tunis), naučnikom koji je pisao medicinska i astrološka, ali prvenstveno gramatička dela. On je u Kordovu pozvao filologe Menahema Ibn Saruka (v.) i Dunaša Ibn Labrata (v.), poznate po njihovim raspravama o korenima reči i gramatici hebrejskog jezika. Hisdaj ih je prihvatio i postao im mecena, čime je mnogo učinio za popularizaciju hebrejskog. Hisdaj Ibn Šaprut se i sam bavio prevodima (sa grčkog je na arapski preveo naučnu knjigu o botanici), ali ono po čemu je verovatno najpoznatiji bilo je pismo koje je u njegovo ime Menahem Ibn Saruk napisao Josefu, jedanaestom i poslednjem jevrejskom hazarskom kralju. Ibn Šaprut je sanjao da ujedini snage halifata u Španiji sa hazarskom vojnom snagom, kako bi oslobodio Jerusalim od krstaša. Njegovi planovi su propali kada su Rusi uništili Hazarsko kraljevstvo. Kopije prepiske između Josefa i Ibn Šapruta čuvane su u arhivama sinagoga u Španiji.

Menahem ben Jakov Ibn Saruk (910-970) rođen je u Tortozi, ali ga je kasnije u Kordovu pozvao Jichak Ibn Šaprut, a njegov sin Hisdaj je Ibn Saruka postavio za svog ličnog sekretara. Bio je gramatičar, leksikograf i pesnik. Menahem Ibn Saruk sastavio je za Hisdaja Ibn Šapruta čuveno pismo, koje je ovaj uputio Josefu, kralju Hazara. Pošto su dotada biblijski rečnici bili pisani na arapskom pa prevođeni na hebrejski jezik, Hisdaj Ibn Šaprut je podsticao i bodrio Ibn Saruka da sastavi prvi hebrejski biblijski rečnik, što je ovaj i učinio oko 955. godine, pod naslovom 'Mahberet' (Sveska). U svoj rad on je uneo prilično odstupanja od dotadašnjeg fonetskog prilaza derivacije sličnih arapskih i aramejskih reči i pojmova, čime je izazvao prilično kritike savremenika, pre svega Dunaša Ibn Labrata (v.), dok se na njegovoj strani našao Jehuda ben David Ibn Hajudž (v.).

Dunaš Halevi Ibn Labrat (~920-990) iz Feza, filolog i pesnik. Jedno vreme boravio je u Bagdadu, kasnije se doselio u Kordovu. Prvi je (ili među prvim) jevrejskim pesnicima koji je u hebrejsku poeziju uveo arapsku metriku. Međutim ono čime se 'proslavio' bio je njegov sukob sa kolegom Menahemom Ibn Sarukom u vezi Sarukove knjige 'Mahberet' (Sveska), o čemu znamo iz njegove 'Knjige odgovora Dunaša Ibn Labrata'. Njihova polemika bila je plodna i doprinela je razvoju hebrejske gramatike. Ibn Labrat je knjigu posvetio svom dobrotvoru Hisdaju Ibn Šaprutu, u čiju čast je u predgovoru napisao pesmu-pohvalnicu. Od njegovog poetskog opusa sačuvano je oko 300 strofa. Ovde donosimo jednu od njegovih sačuvanih pesama.

I reče: 'Ne spavaj!'

I reče: Ne spavaj! Pij staro vino
s mirtom i ljiljanom, s kanom i alojom
u voćnjaku narova, palmi i vinove loze,
punom divnih biljki i tamariski
uz žamor izvora i buku lutnje,
uz glas pevača i melodiju lire i flaute.
Tamo je svako stablo visoko, grane su pune plodova,
a međ lišćem trepere krila ptica.
Golub jeca milozvučno, golubica mu odgovara,
a grlica guguće kao od trske svirala.
Ležaćemo okruženi cvetnom prostirkom ljiljana,
pustićeme da odlete jad i patnje
na krilima pesama-slavopojkama,
a mi ćemo lakomo gutati poslastice i piti iz punog krčaga,
ponašaćemo se kao divovi.
Namazaćemo se miomirisnim uljem i prokaditi tamnjanom aloje
pre nego što nas stigne sudnji dan i zla kob nas zarobi…

Jehuda ben David Ibn Hajudž (940-1010), rođen je u Fesu, Maroko. Živeo je i radio u Kordovi. Smatra se najznačajnijim gramatičarem, koji je definisao tzv. triliteralni koren hebrejskih reči (trojaku, trostranu osnovu od tri suglasnika) i time postavio naučnu bazu za studije hebrejskog jezika. Njegovo odlično poznavanje arapskog jezika omogućilo mu je plodan rad na uporednoj književnosti. Jedan od njegovih učenika i sledbenika bio je Šmuel Ibn Nagrela Ha-Nagid (v.), a Avraham ben Meir Ibn Ezra (v.) nazvao ga je najvećim jevrejskim gramatičarem. Kada je Kordova pala u ruke Berbera, Hajudž je – kao i mnogi drugi poznati članovi jevrejske zajednice – izbegao iz grada i živeo u Murciji i Valenciji. Kasnije se vratio u Kordovu, gde je i preminuo. Napisao je nekoliko dela filološke sadržine – o nalaženju korena reči, o interpunkciji, o pravilnom izgovoru i slično.

Jona Ibn Džanah - Abu el Valid Marvan (Kordova ~990- Saragosa ~1050), učenik Menahema Ibn Saruka, delovao je u Saragosi. Bio je lekar i pisac medicinskih dela, ali je njegovo specijalno polje bila jevrejska filologija i gramatika. Napisao je 'Sefer haRikma' (Knjiga vezenih ukrasa), traktat o strukturi jezika i docnije svoj odličan hebrejski rečnik 'Sefer haŠorašim' (Knjiga korenja). Oba ova dela, prvobitno napisana na arapskom, preveo je docnije na hebrejski Jehuda Ibn Tibon.

Šmuel Halevi ben Josef Ibn Nagrela – 'Šmuel Hanagid' (Kordova ~990-Granada 1055), državnik, ratnik, filolog, pesnik, mecena jevrejskih naučnika i pesnika. Kao o mnogim velikanima toga doba i o Ibn Nagreli je ostalo dosta legendi. Zna se da je u Kordovi učio u Ješivi rabina Mošea ben Hanoha. Govorio je hebrejski, arapski, španski kastiljanski i latinski, poznavao Stari i Novi zavet i Koran i imao krasan rukopis. Posle pada Kordove i prvog masakra Jevreja u tom gradu, Šmuel Hanagid bio je prinuđen da pobegne u Malagu, berbersku provinciju Granade, gde se bavio filologijom, ali se od toga nije moglo živeti, te je trgovao začinima. Njegova trgovina je bila pored palate Abu Kasema Ibn el-Arefa, vezira granadskog kralja Habusa. Pošto je bio umetnik arapske kaligrafije, mnogi su često dolazili njemu da im nešto napiše. Jedan od tih rukopisa dospeo je u ruke vezira, koji se oduševio krasnopisom i stilom sastava, te je pozvao Šmuela i 1025. godine postavio ga za svog pisara.

Dve godine kasnije, posle smrti Ibn el-Arefa, kralj Habus ga je postavio za vezira i vojskovođu, a jevrejska verska zajednica izabrala ga je za svog poglavara - 'nagida'. I posle Habusove smrti, pod Badisom, Habusovim sinom i novim kraljem, Hanagid je zadržao svoj položaj. Najviše vojnih okršaja vodio je Hanagid protiv muslimanske kraljevine u Sevilji. I pored mnogih visokih položaja koje je zauzimao, uvek je našao vremena i za gramatiku (napisao je više gramatičkih sastava) i za poeziju. On je utro put nizu jevrejskih pesnika savremenika i bio je mecena mnogih, među njima i Ibn Gabirola. Smelo i odvažno uveo je u hebrejsku literaturu pesme profanih ('bogohulnih') sadržina i karaktera, iako ta tematika nije baš bila u skladu s 'učenjem jevrejskog morala'. Takvu svetovnu poeziju su Arapi negovali još od pre-islamskog perioda. Time se Hanagid približio svojim arapskim kolegama, ali je istovremeno od njih trpeo od osećanja zavisti i rivalstva. Ovde donosimo deo rimovane poruke, koju je Šmuel Hanagid uputio svome sinu Josefu sa fronta, prilikom opsade Lorke:

</poem>

Poslah golubicu-vesnika, iako ne ume da govori, sa prikačenim joj za krilo malim pismom slatkim kao šafranova vodica, s mirisom tamnjana. Ali kad se uzdigne da poleti poslaću još jednu, tako da ako prva naiđe na kopca, padne mu u zamku i ne stigne na cilj, ona će druga stići u Josefov dom, zagugutaće sa krova i kad se spusti na ruke njegove on će se veseliti kao na pticu pevačicu. Raširiće joj krila, i uzeće i pročitaće pismo…

O samom ratu Šmuel je imao veoma određeno mišljenje, koje je izrazio i u pesmi:

Rat u početku liči na divnu devojku, s kojom bi svi želeli da plešu, ali na kraju uvide da je to odvratna veštica od koje svi bolno nariču i plaču.

Veoma je popularna bila (i ostala) njegova 'vinska pesma' 'Mrtav je mesec Av':

Mrtav je mesec Av, mrtav je i Elul, sa njima su i njihove vrućine pošle i prošle; poveli su sobom i mesec Tišri i tako su umrla sva tri. Hladni su dani došli, zarumenilo se mlado vino i u bačvi se smirilo. Zato, prijatelju, okruži me društvom i svaki čovek neka čini šta je naumio. Posmatrajte oblake kako se izlivaju, slušajte nebesku grmljavinu i gledajte mraz zemlje i jezičke vatre kako se uzdižu jedan iznad drugog. Ustajte, popijte čašu vina, pa onda opet pijte iz vrča, pijte danju i noću…

Njegova kratka pesma 'Snaga pera' pokazuje njegovo shvatanje poezije:

Ljudska mudrost je na vrhu njegovog pera, njegov razum je u njegovom pisanju. Njegovo pero može ga uzdići do položaja kad njegovo žezlo odgovara kraljevskom.

</poem>

Josef Ibn Nagrela, sin Šmuela Hanagida, bio je veoma obrazovan i veliki zaštitnik nauke. Posle očeve smrti 1055. godine nasledio je sve njegove funkcije, između ostalog bio je vezir Badisa (1038-1073), sina berberskog vladara Habusa. On je u svome domu u Granadi ugostio izbeglice iz Pompedite, između ostalih i poslednjeg 'gaona' Hezkiju. U to vreme je vladala stalna napetost između Berbera i lokalnog arapskog stanovništva, koja je dovela i do građanskog rata. Josef se trudio da ublaži konflikt između dva tabora i da spreči napade na lokalne Arape. Abu Ishak el-Alviri, Badisov berberski savetnik, koji je u Josefu video prepreku za lični uspon, optužio ga je ne samo da dovodi 'nevernike' na visoke položaje, već i da je pokušao da preda Granadu susednom vladaru. Najzad je i Badis poverovao u te priče i naredio da se Josef ubije i obesi u centru grada. Bilo je to je 30. decembra 1066. godine. U masakru koji je usledio ubijeno je oko 1.500 Jevreja (neki tvrde 1.500 jevrejskih porodica), uključujući Josefovu suprugu i sina. Malobrojni preživeli prognani su iz grada i većina ih je našla utočište u Sevilji. (Nekoliko godina kasnije Jevreji su ponovo primljeni u Granadu).

Jichak ben Jakov Alfasi – RIF (1013-1103) rodio se i školovao u Kajruanu, jevrejskom intelektualnom centru u istočnom Tunisu, kasnije prešao u Fez, Maroko, pa mu otuda i naziv 'Al-Fasi' (iz Feza). Kao jedan od najvećih znalaca jevrejskih zakona, smatra se čovekom koji je bio most između stare talmudske škole u Vaviloniji i jevrejskih zajednica u severnoj Africi i Andaluziji. Napisao je knjigu 'Sefer haHalahot' (Knjigu zakona), u kojoj je sažeo i objasnio Talmud, te ga time približio i širim masama. Ta njegova knjiga postala je poznata kao 'Minijaturni Talmud'. Mnogo kasnije Rambam je nazvao to delo 'Cvet celokupne post-Talmudske rabinske literature', a kada je bio napadan zbog svoje podrške Alfasijevom shvatanju, on je izjavio da je u tom monumentalnom delu teško pronaći više od deset grešaka. Godine 1088. Alfasija je neko oklevetao pred vlastima, te je u svojoj 75. godini izbegao u Španiju. Kratko vreme boravio je u Kordovi, a onda prešao u Lucenu, poznati centar jevrejske kulture, gde je došao na mesto preminulog Jichaka Ibn Gajata, upravnika tamošnje visoke Ješive, zvane 'Lucenska akademija', poznatog jevrejskog evropskog centra u koji su upućivana pitanja i slati odgovori (literatura zvana 'Response'). Među mnogobrojne Alfasijeve učenike spadaju Moše Ibn Ezra i Jehuda Halevi, koji je zapisao: «Tvoje reči morali su slušati i najbolji, tvojim znanjem morali su se svi okrepiti.» U Luceni je Alfasi delovao 14 godina, do kraja života. Pred smrt predao je svoju dužnost rabinu Josefu Ibn Migašu.

Josef ben Meir Ibn Migaš (1076-1141) u svojoj 13. godini došao je iz Sevilje u Lucenu i otada do svoje 27. godine bio je učenik rabina Jichaka Alfasija. Kada je Alfasi umro, Ibn Migaš je, iako mlad, došao na mesto svog učitelja kao upravnik Ješive. Kod njega je, između ostalih, učio i Josef ben Majmon, Rambamov otac. Ibn Migaš je doprineo talmudskim studijama svojim knjigama 'Megilat Setarim' (Otkriće tajnih svitaka) i 'Sefer šeelot u'tešuvot šel Ibn Migaš' (Knjiga pitanja i odgovora Ibn Migaša). Bio je u stalnoj prepisci sa Jehudom Halevijem, koji mu je posvetio jednu pesmu povodom venčanja (oko 1095. godine) i jednu povodom njegovog imenovanja za upravnika Ješive.

Jichak ben Baruh Ibn Albalia (Kordova 1035-1094), astrolog, talmudist i pesnik, bio je prijatelj Josefa Ibn Nagrele, u čiju je čast napisao knjigu 'Sveska tajne prestupnih godina' (Mahberet Sod haIbur). Na dan nesreće, Jichak je bio u Josefovom domu u Granadi i samo slučajno je preživeo pokolj. Prešao je u Sevilju, gde je tada vladao emir Mutadir (1042-1069) i sprijateljio se sa emirovim sinom Mutamidom, poznatim po svojoj naklonosti prema poeziji. Kada je Mutamid posle očeve smrti postao emir (do 1091), postavio je Ibn Albaliju za dvorskog astrologa. U Sevilji je Ibn Albalia napisao knjigu 'Kupat haRohlim' (Kasa torbara). Njegov sin Baruh ben Jichak Ibn Albalia, rođen u Sevilji 1077. godine, prešao je u Lucenu, gde je učio kod rabina Jichaka Alfasija zajedno sa Jehudom Halevijem. Po završetku studija postavljen je za upravnika Ješive u Kordovi.

Bahija ben Josef Ibn Pakuda (~1050-1120) iz Saragose, filozof, naginjao je neoplatonskoj školi. Njegovo moralno-filozofsko delo 'Hovot haLevavot' (Dužnosti srca), koje se smatra među najbolje svoje vrste, sastoji se od deset poglavlja, ili – kako ih on naziva – 'kapija', koje su bile u skladu sa deset principa na kojima je on bazirao duhovni život čoveka.

Josef ben Meir Ibn Zabara (~1140-~1200) rođen je u Barceloni. Bavio se medicinom u rodnom gradu i kasnije u Narboni, gde se sprijateljio sa čuvenim filologom Josefom Kimhijem. Od oko 1180. godine Ibn Zabara je proputovao kroz mnoge zemlje, da bi se posle oko 10 godina vratio u rodni grad, gde je ostao do smrti. Poznat je po svom sastavu 'Sefer Šaašuim' (Zabavna knjiga), gde je u 13 poglavlja, u vidu razgovora, doneo priče, poslovice, izreke, bajke, doskočice, pesme, pa i moralne pouke. Cilj mu je bio da na pristupačan način približi čitaocima štivo. Knjiga je prvi put štampana u Carigradu 1577. godine i otada doživela mnogo izdanja, često u hebrejskoj štampi – u nastavcima.

Avraham Ibn Daud (ben David) Halevi – RABAD (Kordova ili Toledo 1110-1180), astrolog, istoričar i filozof. Unuk Jichaka ben Baruha Ibn Albalije, učenik ujaka Baruha ben Jichaka Ibn Albalije. U svojoj knjizi 'Emuna rama' (Uzvišena vera) on je branio često napadani Talmud. Njegovo veliko delo zove se 'Sefer haKabala' (Knjiga traditicije), gde oštro nastupa protiv Karaita, a zastupa tradicionalni rabinski judaizam. Bio je prvi Jevrejin koji se odlučio za Aristotelsku filozofiju i za njegove arapske komentatore Alfarabija i Ibn Sinu (Avicenu). Bio je u stalnoj opoziciji Ibn Gabirola, koji je zastupao Neoplatonsku filozofiju. Smatra se da je stradao kao 'mučenik' (martyr), ali nam nije jasno gde, kako, zašto.

Moše ben Jakov Ibn Ezra poznat i kao Abu-Harun (Granada ~ 1060-1135), lingvista, filozof i pesnik, poznat po svojoj dubokoj duhovnosti i bogatom načinu izražavanja. Njegova sekularna poezija podeljena je na dva glavna dela: 'Taršiš' (Sedef) i 'Divan' . 'Taršiš' ima deset poglavlja, od kojih svaki počinje jednim od 22 slova hebrejskog alfabeta, a sadrži vinske i ljubavne pesme, pesme o lepoti prirode, o ljubavnim bolima i rastancima, o neverstvu prijatelja, o promenljivosti sreće, o starosti i smrti, ali i o slavi i divoti poezije. Deo njegovih spisa: 'Arugat haBosem' (Miomirisna brazda) i 'Sefer haSihot vehaZihronot' (Knjiga razgovora i sećanja), tretira poeziju Ibn Gabirola. Napisao je istoriju Jevreja u Španiji, u kojoj je tvrdio da su oni bili na Iberijskom poluostrvu još od propasti Drugog hrama. Kada su Mauri 1090. godine zauzeli njegov grad i kad je jevrejska zajednica prestala da postoji, Ibn Ezra je bio prinuđen da napusti rodni grad i otada je oko 40 godina živeo bednim životom izbeglice, oplakujući sjajnu prošlost Granade. Lutao je po Kastilji, Navari i Aragonu, gde ga nisu cenili, jer ga nisu poznavali. Jedini koji mu je ostao prijatelj i s kojim je bio u stalnog prepisci bio je Jehuda Halevi. Iako je doživljavao udarac za udarcem, nikad nije prestao da veruje u dragog mu Stvoritelja:

</poem>

Izgnanik sam slomljena srca i kome ću se izjadati? I kud ću pobeći? I kome? Moje noći su besane, bez zore…

Zašto je moj dragi tako ohol prema meni, zašto je tako ljut na mene? Pred Njim zašto drhtim kao trska? Zar je zaboravio kako sam dugo hodao divljinom za Njim, a On mi nije odgovarao na sve moje molbe…

Ako bude sakrivao svoje lice, obratiću se Njegovoj dobroti. Moja naklonost prema Njemu neće se izmeniti, jer kako bi najlepše zlato potamnelo?

Sve godine života su snovi, a smrt je slom snova…

</poem>

Avraham ben Meir Ibn Ezra (Toledo ili Kordova ~ 1090- ~ 1165) bio je matematičar, astrolog, pesnik, plodan komentator Tanaha i prevodilac sa arapskog na hebrejski (između ostalog preveo je gramatičke traktate Jehude ben Davida Ibn Hajudža, dve rasprave o astrologiji…). Bio je veoma skroman i smatrao je sebe prilično nesrećnim, te je čak napisao:

Ako bih počeo da šijem posmrtne odežde [tahrihim],
ljudi bi prestali da umiru;
ako bih počeo da prodajem sveće,
sunce bi prkosno sijalo i noću.

Avraham Ibn Ezra putovao je mnogo: u Rimu je bio 1140. godine, potom u Salernu, Mantovi, Veroni, 1158. godine posetio je i London, a dve godine kasnije Narbonu. On nije bio poznat samo po svojoj poeziji; njegovi komentari Petoknjižja bazirani su na gramatičnoj i filozofskoj interpretaciji, koja je nastojala da pruži jednostavno racionalno i naučno objašnjenje istorijskih i pravnih tekstova i moralnih propovedi. U svojim komentarima on je odbacio digresivne i alegorične metode i prihvatio srednji put između slobodnog istraživanja i slepe odanosti tradiciji. (Kao primer, on je bio prvi koji je primetio da knjigu proroka Isaije nije napisao jedan autor). Ibn Ezrino pionirsko delo u širenju naučne metode u Francuskoj prihvatio je Josef Kimhi (~1105-~1170), koji se nastanio u Norboni sredinom 12. stoleća. Njegovi sinovi Moše i David Kimhi su se proslavili kao gramatičari i tumači Svetih spisa.

David ben Josef Kimhi - RADAK (oko 1160-1235), u Narboni (Provans), dobio široko obrazovanje. Na polju egzegeze (tumačenja tekstova - biblijskih, gramatičkih, istorijskih, pravnih i drugih) David je dokazao svoju punu nadmoć. Svojom jasnoćom i temeljitošću ostvario je svoju gramatiku 'Mihlol' (Usavršavanje) i rečnik 'Sefer haŠorašim'. Njegova knjiga 'Mihlol' ima dva dela: gramatiku i rečnik. On se pomagao svojim prethodnicima (naročito Hajudžom i Ibn Džanahom), ali oni su pisali arapski, a David hebrejski. Njegovi spisi uticali su ne samo na generacije Jevreja, već i na naučnike hrišćane u doba Renesanse i reformacije, koji su se veoma interesovali za hebrejski jezik (Johan Rojhlin, Sebastijan Minster i drugi).

Moše ben Josef Kimhi – najpoznatije mu je delo kratka ali značajna gramatika 'Mahalah Švile haDaat' (po njegovim inicijalima MoŠE). On je utvrdio mnoga gramatička pravila, koja se upotrebljavaju do danas u hebrejskom jeziku ('Mikraot gedolot', 'Sehel tov', 'Tahbošet', 'Taanug nefeš'…) Njegova dela je mnogo kasnije prokomentarisao Elijahu Bahur ben Ašer Halevi Aškenazi (oko 1468-1549) i prevedena su na latinski, italijanski i nemački.

Ovde pominjemo i neke manje poznate – iako ne manje vredne – stvaraoce iz toga vremena:

Jichak ben Levi Ibn Mar-Šaul (Lucena, 11. vek)

Jichak Ibn Abraham (12. vek)

Jakov ben Meir zvani Rabenu Tam (1100-1171), Rašijev unuk 'Rašija' - rabina Šloma Jichakija (1040-1105), sin Rašijeve kćerke, pokušavao je da izgladi sukob između Dunaša i Menahema u vezi sa pravilima / propisima hebrejske gramatike.

Jichak ben Jehuda Ibn Gajat (1038-1089).

Jehuda ben Barzilaj je autor knjige 'HaEtim' (Vremena).

Levi ben Jakov Ibn Altaban pesnik iz 11. veka, živeo u Saragosi, sastavio gramatiku hebrejskog jezika 'HaMafteah' (Ključ). Od njegovih pesama sačuvano je svega oko 60. Neke od njih se pogreškom pripisuju delu Jehude Halevija.

Josef Ibn Cadok (Kordova 1070-1149), autor religiozno-filozofske knjige 'Olam katan' (Microcosmos)…

Josef ben Jakov Ibn Salh (1103) pesnik i ritualni author… * Benjamin ben Jona (Tudela 1127-1173), poznatiji kao Benjamin iz Tudele, jedan od važnih, ako ne i najvažniji autor srednjovekovne putopisne literature. Iz rodne Tudele u provinciji Navara, severna Španija, putovao je od oko 1159. do 1172. godine.

Benjamin iz Tudele obišao je Kataloniju i preko Barselone stigao u Marselj i Đenovu, odande u Rim i svuda zapisivao svoje utiske. Iz Rima otplovio je i opisao Salerno, Amalfi, Benevento i Brindizi. Odande je otplovio preko Krfa u Artu. Prilično vremeno proveo je u Carigradu, iz koga je doneo veoma opširne zabeleške o jevrejskom i nejevrejskom življu. Uopšte, on je u svoj dnevnik 'Masaot Benjamin' uvek unosio broj Jevreja, njihova zanimanja i uslove života, pirodne pojave, kao i mnogo geografskih i istorijskih podataka iz krstaškog perioda. Preko Egejskog arhipelaga stigao je na Kipar. Odande je prešao na kopno i preko Antiohije, Sidona i Tire stigao u Ako, u to vreme u rukama krstaša. Posetio je i jevrejska sveta mesta Jerusalim, Hebron i Tiberiju, odakle je nastavio put za Damask, a odande u Bagdad. On je, koliko je poznato, prvi u ne-arapskoj literaturi koji je pomenuo Druze. Njegov opis Mesopotamije (Međurečja) uopšte, a posebno Bagdada, veoma je opširan. Ne samo što je opisao grad, dvor halife i stanovništvo, već je pisao i o tada još postojećim ješivama u Suri, Nehardei i Pumpediti. Obišao je grad Basru, Jemen, Persiju. On je prvi koji je doneo priču o lažnom mesiji Davidu Alroju (1155-1190), jednom od najobrazovanijih Jevreja Persije, koji je pozivao na ustanak, obećavao izbavljenje i zauzeće Jerusalima. Benjamin iz Tudele pominje i Indiju, za koju mu je trebalo 23 dana plovidbe, pa još 40 dana do Kine, gde opisuje strašne bure i vetrove (cunami?), koje mornari ne mogu da savladaju. Iako je pisao o zemljama Dalekog Istoka, mnogi tvrde da je taj deo čista fantazija, pa mu čak pripisuju plagijat od Marka Pola (1254-1324), iako je to bilo preko sto godina pre Markovog rođenja. Benjamin iz Tudele vratio se u Evropu preko Egipta, gde je s oduševljenjem opisivao Aleksandriju. Iz Egipta mu je bilo potrebno 20 dana plovidbe da stigne u Mesinu, gde se obično sakupljaju hodočasnici za odlazak u Jerusalim. Preko nekoliko evropskih gradova Benjamin se posle oko 13 godina vratio u rodnu Tudelu. Dnevnik Benjamina iz Tudele prvi put je štampan u Istambulu 1543. godine, a otada je prevođen na gotovo sve svetske jezike.

Ovaj naš prikaz ne možemo završiti bez bar kratkog prikaza jednoga od najvećih i najzaslužnijih srednjovekovnih jevrejskih stvaralaca.

Brojni su bili jevrejski filozofi, naučnici, lekari i religiozni i sekularni pisci i pesnici koji su oplodili jevrejsku srednjovekovnu kulturnu sredinu u Španiji, hrišćanskoj i muslimanskoj. Ali 'Veliki orao' - Moše ben Maimon – Maimonides, poznatiji po svojim inicijalima 'RAMBAM' (Kordova 1135-1204) je odista zaslužio počasno mesto među jevrejskim velikanima. Međutim, ovde se nećemo duže zadržavati na njemu, jer su o njemu napisane knjige i naučni radovi na mnogim jezicima, pa i na srpskom, pa to činimo samo ukratko.

Rambam je bio rabinski autoritet, kodifikator, filozof i lekar i odličan poznavalac i sledbenik Aristotela. Pokušavao je da nađe mogućnost za zasnivanje religije na razumu. Dok su u hrišćanskoj Evropi za vreme krstaških pohoda mnoge jevrejske zajednice proganjane, u muslimanskoj Španiji došlo je do (nestalne) koegzistencije između pripadnika dveju religija, koje su imale i prilično mnogo zajedničkih atributa (zabrana jela spravljenih od svinjskog mesa, obrezivanje sinova – iako ne u isto životno doba i slično). Invazijom Almoravida i kasnije Almohada situacija se potpuno izmenila.

Moše je bio sin Maimona ben Josefa, veoma uvaženog člana jevrejskog rabinskog suda u Kordovi. Mošeova majka umrla je prilikom porođaja. Uoči Almohadske invazije porodica Maimon napustila je Kordovu i oko deset godina boravila u raznim gradovima južne Španije, gde se Maimon ben Josef ponovo oženio. Iz toga braka imao je kćerku i sina Davida, s kojim je Moše bio u izuzetno srdačnim odnosima. Oko 1160. godine porodica se nastanila u Fezu, primorskom gradu u Maroku. Međutim i tamo se ubrzo osetio uticaj Almohada, koji su zahtevali od Jevreja da prime islam. Pošto je tamošnji vođ jevrejske zajednice rabin Jehuda Hakoen Ibn Šušan to odbio, osuđen je na smrt i javno pogubljen 1165. godine. Porodica Maimon napustila je Fez i mesec dana kasnije stigla u Ako, gde je tada živelo oko 200 jevrejskih porodica. U to vreme Moše je obilazio gradove Erec Jisraela, između ostalih Jerusalim i Hebron, 'svete gradove' Svete zemlje, koji su bili u stalnom strahu od krstaša,.a onda je otputovao u Aleksandriju, gde je tada od oko 50.000 stanovnika živelo preko 3.000 jevrejskih porodica. U tom gradu prvo je preminula Maimonova druga žena, a kratko vreme posle toga i Maimon ben Josef. Porodica se preselila u Fustat kraj Kaira. Osam godina Rambam je mogao da se posveti svojim delima, jer ga je pomagao brat David, koji se bavio trgovinom dragim kamenjem. Taj se period odjednom završio kada je David stradao u brodolomu u Indijskom okeanu, ostavivši udovicu i dvoje siročadi. Rambam je tada osetio potrebu da ostavi po strani duhovni život i stvaranje i posvetio se medicini. Godine 1185. postavljen je za lekara Al-Fadila, koga je Salah a-Din (Saladin) 1174. godine postavio za vezira i koji je postao stvarni vladar Egipta posle Saladinovog odlaska iz te zemlje. Rambamova prva žena umrla je veoma mlada, a on se ponovo oženio sestrom Ibn Alamalija, jednog od kraljevskih sekretara, koji se oženio Rambamovom jedinom sestrom. Rambamov sin jedinac Avraham (1186-1238) dobio je najbolje mogućno obrazovanje. Baš tih godina kada je bio zauzet i lekarskim i komunalnim poslovima Rambam je napisao svoja monumentalna dela - 18 traktata o medicini, veći broj rasprava iz astronomije i matematike, i najznačajnije radove iz filozofije, kao 1180. godine 'More Nevuhim' (Vodič ili učitelj zalutalih) i 1190. godine 'Mišne Tora' (Dodatak Tori ili Ponavljanje nauke). Ovo drugo delo, pošto se sastoji od 14 knjiga, nazivali su i 'Jad' (po vrednosti hebrejskih slova jod = 10 i dalet = 4) ili 'Jad hazaka' (Čvrsta ruka). 'Vodič zalutalih' napisao je na arapskom, a 'Mišne Tora' na hebrejskom… Preminuo je 13. decembra 1204. godine. Njegova smrt izazvala je opštu žalost po celom jevrejskom svetu. U Fustatu je žalost trajala tri dana, u Jerusalimu je objavljen post, a po svim jevrejskim zajednicama čitao se odlomak iz Prve knjige Šmuela (4:22): «Otide slava od Izrailja, jer bi otet kovčeg Božji!» Njegovi posmrtni ostaci preneti su u Tiberiju na obali Genezaretskog jezera i njegov grob do danas posećuju mnogi poklonici.

Ovde će malo opširnije biti govora o dva najpoznatija i najplodnija jevrejska srednjovekovna pesnika, o Ibn Gabirolu i Jehudi Haleviju.

Šlomo ben Jehuda Ibn Gabirol – RAŠBAG (Malaga, oko 1020-Valensija (?) oko 1058) bio je jedan od prethodnika, možda i uzora Jehude Halevija.

Ibn Gabirol je rano izgubio roditelje. Bačen je u struju života iz koje nije mogao da ispliva, i kako sam piše:

Misliš li zaista da živim kad znaš moj bol?
Nije li dosta što živim međ narodom
koji mi levicu desnicom smatra?
Nije u pustinji, nego u vlastitoj kući
postavljen samrtni sanduk moj. (Odavde nije isti prevod kao u Antologiji)
Slomljen od bola, bez oca i majke,
mlad i usamljen stojim sad;
Nemam brata ni prijatelja
koji bi mi ublažili jad.

U svojoj pesmi 'Čemu da dužim' on piše:

Čemu da dužim? Bio je dobar taj svet,
Samo sam prekasno došao na njega…

Možda baš zbog toga što je znao svoje mane, trudio se da sačuva ponos, čak da se uzdigne iznad svojih savremenika, pa je pisao:

Princ ja sam, a pesma moj je rob,
i harfa sam sviju pevača i svirača.
Sa šesnaest mladih godina svojih
umom kao da osamdesetu brojim.

Od mladih dana Ibn Gabirol je našao zaštitnika i mecenu u imućnom astrologu Jekutielu ben Jichaku Ibn Hasanu iz Saragose, koji je zauzimao visok državni položaj. To nije potrajalo dugo, jer je Ibn Hasan 1039. godine izgubio život, što je Ibn Gabirola veoma pogodilo i on u svojoj poemi 'Bi'jame Jekutiel' (U Jekutielovo doba) piše:

Pustite me da plačem, ne gledajte na me,
ne pitajte zašto mi usne dršću.
Nestalo je štita s moje glave,
nema više Jekutiela, koji slabe snagom opasa.

Čudesnu poetsku snagu crpeo je iz ubistvene, strasne patnje samoće. Usamljenost se provlači kao lajtmotiv kroz gotovo čitavo njegovo delo. Pesimizam i depresije su njegovo opšte obeležje. Imao je i razloga za to: bio je nizak rastom, telo mu je bilo slabo i od detinjstva je patio od teških bolesti, od kojih mu je najviše smetala neka bolest kože (psorijaza, lišaj, svrab?), koja mu je nanela teške patnje. To njegovo stanje veoma je uticalo i na njegove poglede na svet, a naročito na odnos prema ljudima. Prve pesme je, koliko nam je poznato, napisao još u svojoj 16. godini i nije prestajao sa stvaranjem do kraja kratkog života. Izgleda da mu je bolest dala podstrek za stvaranje, kao neka vrsta biblioterapije Njegove pesme odlikuju se umetničkom zrelošću, snagom izraza i poletom mašte, ali - i nadmenošću i ohološću, što ga je često dovodilo u nezgodne situacije i konflikte sa ljudima koji su baš želeli da mu pomognu. Kada je nekoliko godina po smrti Jekutiela Hasana našao novog pokrovitelja, Šmuela Hanagida, prijateljstvo nije potrajalo dugo i došlo je do otuđivanja. Verovatno je razlog bio u njegovom karakteru.

Najznačajnija Ibn Gabirolovo dela su: 'Mekor Hajim' (Izvor života), napisano na arapskom jeziku, a prevedeno je na latinski pod naslovom 'Fons vitae'; 'Mivhar ha-pninim' (Izbor bisera), antologiju aforizama o ljudskim osobinama i 'Tikun midot ha-nefeš (Kompilacija duha, izreke iz Tanaha i grčkih i arapskih mislilaca).

Šta ti je, jedina?

Šta ti je, jedina?
Zašto sediš nema kao kraljica zarobljena neka?
Zašto je nestalo pesama tvojih,
zašto ti u muci klonuše krila?
Srce moje plače i tuguje
zbog suza tvojih što ih roniš.
Sva si se predala bolu svome
sve dok u njem grob svoj ne iskopa
zasuni vrata svoja za sobom
dok se ne stiša gnev tvoj u meni.
Odrekni se sveta ovog, nemoj da oklevaš.
I ne mari da li te glad ili žeđ mori.
Šta ti je, neverna zemljo,
kuda ćeš, kuda se okrećeš?
Duša mi prezire tvoju lepotu,
zaludu tvoj zanosni smešak.
Nećeš me zavesti,
znam da ćeš mi već sutra uzeti
ono što danas mi daješ.
Stranac sam ja i ostaću stranac
dok mi ne istrunu kosti u grobu.
Vrati se, jedina, svojemu Bogu i srce svoje mu vrati…

Pesimizam obavija pesnikovu bolnu liriku:

I pretvori svet u ruci mojoj u čašu patnja,
i zapoved dobih da iskapim talog njen,
a vreme je usulo sve boli svoje u dušu moju,
jer ona ispašta za sve…
I poput orla bio sam, kome
što više se u vis diže,
krila se sve više lome.

Ne zna se da li je sledeću pesmu ispevao dragani koja ga je ostavila ili preminula:

Ostavila me

Ostavila me i uspela se k nebu ona koja ranjava i privlači srca.
Iako su njene usne slatke, ipak kao mačevi goli prete
i koplja ubojita izbacuju.
Očima me svojim vabi i za mnom žudi
ko žedna srna za potokom…

Njegova pesma 'Keter Malhut' (Kraljevska kruna) postala je ritualna molitva koja se čita u predvečerje 'Dana izmirenja' (Jom Kipur):

Kraljevska kruna

Gospode, ko će da dokuči tvoju mudrost,
kad si uzdigao iznad sfere razuma
prestolje veličanstva na kome zasedoše
sav sjaj, sve tajne – sve tajne i sav iskonski početak…
Ko će da shvati tvoju snagu
kad si iz odseva svog veličanstva
stvorio čistu lepotu,
iz stene božanstva isklesanu, iz jame duboke iskopanu
i dao joj duh mudrosti, i prozvao je dušom…
Ko će da dostigne tvoju mudrost,
kad si duši dao moć saznanja
postavivši joj nauku kao temelj.
Neće stoga propast njom zavladat,
već će stajat dok joj temelj stoji.
To je njena bit i tajna njena…
Bože moj, stidim se i sramim pred tebe stati,
jer znam: kao veličina što je silna tvoja
neizmerno je moje siromaštvo,
niskost moja,
i kao što je jaka tvoja moć, tako sam nemoćan ja…

Osim poezije, Ibn Gabirol je bio poznat po svojim filozofskim sastavima: zastupao je tzv. Neoplatonsku filozofiju. On je pisao i pod pseudonimom Abicebrol, pa su mnogi smatrali da se radi o arapskom filozofu ili o hrišćanskom vizionaru.

Oko 1046. godine napustio je Saragosu i otada se veoma malo zna o njemu. Po pričama preminuo je oko 1058. godine. Oko njegove prerane smrti ostale su mnoge legende. Jedna od njih priča da je neki Mavar zavideo na njegovoj mudrosti i na uspehu njegove poezije. Pozvao ga je u svoj dom, ubio ga i zakopao u svojoj bašti ispod jedne smokve. Drvo zaliveno plemenitom krvlju dalo je izuzetno lep plod, koji je Mavar odneo na poklon Halifu. Ovaj se raspitao o poreklu ploda, dao nalog da se slučaj detaljno ispita, te je ubica priznao svoj zločin.

Jehuda ben Šmuel Halevi - RIHAL (1086-1145), jedan od najvećih srednjovekovnih hebrejskih pesnika, rođen je u kastiljanskom gradu Toledu (iako neki autori tvrde da mu je rodno mesto bilo Tudela u severnoj Španiji). Po zanimanju je bio lekar, ali se bavio i matematikom, filozofijom, astronomijom i prirodnim naukama. Međutim, verovatno da se o njemu ne bi znalo mnogo da iza njega nije ostao poetski opus koji sadrži preko hiljadu sačuvanih i manje-više objavljenih pesama i poema, osim mnogih pesama i delova pesama i divana koji su tokom vekova nestali. Veliki deo pronađen je u čuvenoj Fustat-genizi u predgrađu Kaira. Čudesnim putevima dospeo je i tamo nedavno otkriven deo Halevijevih rukopisa – u arhivima St. Petersburga! Veliki deo Halevijevog poetskog opusa preveden je na nekoliko jezika. Za sebe je pisao:

'Moje pero je moja harfa i moja lira;

moja biblioteka je moj vrt i moj voćnjak!'

Osim opšte, arapske i španske kulture, u Luceni, u Ješivi rabina Jichaka ben Jakova Alfasija dobio je dobro i široko jevrejsko obrazovanje. Živeo je u veoma burno doba:

Oko 1090. godine Granadu su zauzeli Mauri, severoafrička berberska plemena, koje su u 7. i 8. veku Arapi preveli u islam.

U razdoblju tzv. Rekonkviste (od 8. do 15. veka), kada su Španjolci i Portugalci vodili ratove za ponovno osvajanje vlastite zemlje od Arapa;

Za vreme Prvog krstaškog rata (1096-1099), koji je doveo do osvajanja Jerusalima.

O porodičnom životu Jehude Halevija ne zna se gotovo ništa. Ne znamo ništa o njegovim roditeljima, a supruga mu je preminula pe nego što je napustio Španiju. Imao je jednu kćerku i unuka, koji je nosio njegovo ime – Jehuda, ali mu ne znamo prezime. (Nije tačno, kako neki autori tvrde, da mu je kćerka bila udata za sina Mošea Ibn Ezre).

Kad je Jehuda Halevi navršio 50 godina, svladala ga je njegova životna čežnja, te je ostavio domovinu, grobove otaca i topli krug prijatelja. Za razliku od mnogih jevrejskih intelektualaca tog vremena, koji su težili da se udalje od novog talasa berbera iz zemalja Magreba i krenuli put Severa, Halevi je odlučio da ostvari svoj davnašnji san. Otplovio je u Aleksandriju, gde je stigao nedelju dana pred Roš ha-šana, 24. Elula / 8. septembra 1140. godine, ostao tamo oko tri meseca, a onda produžio za Kairo. Svuda je bio primljen s velikim poštovanjem i prijatelji su ga nagovarali da tamo ostane, ali je Halevija vukla čežnja za Cionom. On nigde nije video budućnost Jevreja osim u Cionu:

Između Seara i Kedara

izgubljena mi je vojska i nestala.

Oni vojuju svoje ratove,

a mi u njihovim porazima padamo i stradamo.

(Sear je zemlja u Edomu, južno od Mrtvog mora, i predstavlja hrišćanstvo, a Kedar je drugi sin Išmaila, sina Avrahama i Hagare i predstavlja islam).

Od Halevijevog dolaska u Egipat nemamo ničeg pouzdanog o njegovom životu, pa ni o njegovoj smrti. Jedna je verzija da su u Kairu Jevreji nastojali da ga nagovore da tamo ostane i u tome uspeli, te je Halevi u Egiptu ostao do smrti i tamo sahranjen. Druga verzija govori da je Halevi u Kairu boravio samo kratko vreme i odande preko pristaništa Tyre (danas Liban) stigao u Damask, tamo spevao svoju 'labudovu pesmu' punu poleta i dubine - odu Cionu, koja mu je donela besmrtnu slavu i da je tamo preminuo i sahranjen oko 1140. godine. Treća i najpoznatija – iako najnepouzdanija – verzija tvrdi da je iz Kaira krenuo u Svetu zemlju, s namerom da na svoj cilj, u Jerusalim, dođe suvozemnim putem, preko Sinajske pustinje i Gaze, ali mu se taj pokušaj nije ostvario iz nama nepoznatih razloga. U proleće je nabavio karte za brod sa jedrima. Ukrcao se u četvrtak, a sledeće srede trebalo je da proslavi Hag haŠavuot u Aku. Međutim, zaduvao je istočni vetar, koji ih je udaljio od cilja. Halevi je iskoristio dane boravka na brodu i napisao jednu od svojih poslednjih pesama, 'Bože, nemoj se slomiti', gde zahvaljuje talasima mora i zapadnom vetru koji će ga konačno dovesti do cilja i osloboditi ga islamskog jarma. Najzad je preko Aka stigao do Jerusalima devetog dana meseca Ava (Tiša beAv), otišao do Zida plača i tamo ga je navodno pregazio konj arapskog jahača dok je grlio stene i ljubio prašinu zemlje praotaca. Ta se verzija ukorenila povodom njegove poslednje i snažne poeme 'Cione, nećeš li pitati…', koja je ostala kao njegova večita poruka potomstvu.

Jehuda Halevi je u Španiji bio u veoma prijateljskim odnosima sa porodicom Ibn Ezra. Četvoricu braće, sinove Jakova – Jehudu, Jichaka, Josefa i Mošea – upoređivao je sa četiri rajske reke, ali ih je gubio jednog za drugim. Jedini koji je bio dugovečan bio je Moše, ali je imao veoma nesrećan život i jedina uteha bila mu je prepiska sa Halevijem. Još jedan pesnik Halevijev prijatelj bio je primoran da se iseli iz rodnog grada. Bio je to Jichak ben Jehuda Ibn Gajat (1038-1089), ali se on ipak vratio u Granadu kada su se prilike malo sredile.

Halevi je imao vanrednu stvaralačku moć. Smatra se dostojnim naslednikom dvojice slavnih preteča u hebrejskoj poeziji, Ibn Gabirola i Mošea Ibn Ezre. On je bio mešavina obojice, ali se odlikovao svojstvenim stilom, koji je bio mekan, blag i nežan. Halevi je vladao hebrejskim, arapskim i španskim-kastiljanskim jezikom i pisao na tim jezicima.

Poezija Jehude Halevija može se podeliti na nekoliko kategorija, zavisno od faza njegovog života: iz mladosti potiču njegove sekularne pesme (Širej ha-hol) u kojima peva o ljubavi (Širej Dodim) i o prijateljstvu, o nadi, mudrosti i patnji, humorističke pesme, pa do divana – zbirke poezije istočnjačkog stila. Kao i kod drugih pesnika tih generacija, i kod Halevija je očigledan uticaj tekstova iz Tanaha. Teme su mu priroda i prirodne pojave, sunce, mesec, nebo, zvezde, oblaci, more, planine, vetrovi, kiša, drveće, cveće, mirisi, ukusi… Nešto kao tema, nešto kao uzgred, pa čovek ne zna šta je glavno, a šta sporedno.

Sa uobičajenim orijentalnim plamenom, koji je oplemenio, doterao, usavršio i uzdigao, kod njega se oseća radost, slast, uživanje i zadovoljstvo, ali i bol i jad ljubavi. Jedna pesma o golubici možda se odnosi na njegovu veliku a neostvarenu ljubav.

Golubica na vodama rečice

Golubica na vodama rečice, kao na srebrnim izvorima,
milina ju je gledati. A ko će kao moju golubicu naći?
Kao Tirca je lepa, nevesta moja, i krasna kao Jerusalim,
i pođe li kud joj drago, pa i da se smesti ispod šatora,
u srcu mome naći će dovoljno mesta.
Divna je poput dragog kamena
koji načas pocrveni i načas zabeli,
čudo kako se u kamenu jednom sedam boja ogleda.
Ona mi u nektar pretvara zmijski otrov,
a ja ću joj svoje srce dvostruko podariti…
Obrazi su joj kao ruže, oči kao kadifa,
svetlo njenih obraza kao zora u sumraku,
dve pletenice kao gavran crne,
a kao narovi dojke njene,
srce moje haraju, pokušavaju da me opčine
kao misirski čarobnjaci.
Sa usana njenih žar ognjeni moje usne pleni.
Kao srna je ljupka, kao zlato iz Ofira,
kao da je od kamena safira,
kao nebo kad je vedro.
Nema te tame koja će ugasiti sjaj njen,
a pri dnevnom svetlu svetleće sedmostruko.
Ljubljeni tu je, ali neveste nema uz njega
pomoć da mu pruži. A nije dobro sam biti…
Ljubavi vreme se bliži,
dolazi vreme pravog vremena
da se sjedine u plesu.

Kasnije poetsko stvaranje Jehude Halevija odlikuje se snagom i bogatstvom izraza, veoma mnogostrano je i raznoliko i pokriva liturgijsku poeziju, poslovice i elegije, teme o verskoj privrženosti i odanosti (Širej haKodeš). On je jedan od tada retkih jevrejskih pesnika koji je pisao pesme o moru – dok je plovio od Španije prema Istoku. Osobitom snagom i osećanjem odlikuju se njegove pesme čežnje za Cionom. U zrelo doba Halevi piše pesme o moru sa puta u Cion i predivne pesme Cionu.

Jehuda Halevi posvetio je mnoge pesme svojim prijateljima i savremenicima. Među njima su Šmuel Hanagid i Moše Ibn Ezra, nešto stariji od njega pesnik, koji je mnogo uticao na Halevija i podsticao ga. Mnogi njegovi prijatelji i savremenici ostali bi anonimni da im on nije posvetio svoje pesme. Među njima su: Aharon Bencion Alamani, Meir Ibn Kamaniel, Josef Halevi Ibn Migaš, Halfon Halevi, Natan bar Šmuel Hehaver, Josef ben Cadik, Levi ben Altaban, Šlomo Almualem, David Narboni, David ben Hadajan, Jehuda i Jichak Ibn Ezra, Mevorah ben Hahaver, Jichak ben Baruh, Josef Ibn Matka, Aharon ben Batiha, Jašija ben Bazaz, Avraham ben Alrabiv, Jehuda ben Abun, Šlomo ben Gabaj, Nahman ben Izhar, Jehuda i Šlomo Ibn Gajat, Jehošua ben Dosa, kao i mnogi anonimni prijatelji.

Najpoznatije delo Jehude Halevija je 'Kuzari' (Hazari). U toj knjizi, koja sadrži pet eseja i koju je napisao između 1120. i 1140. godine, Halevi opisuje filozofski dijalog između Jichaka Sangarija Bulana, prvog kralja Hazara, sa predstavnicima tri velike monoteističke religije pre nego što je odlučio da pređe u jevrejstvo.

Latinski, 1660. godine
Hebrejski, 1880. godine
Engleski, 1998. godine
Mnogi smatraju knjigu 'Kuzari' 'svetom i čistom, bazom vere Izraela, koja sadrži i osnove Tore'. Knjigu je Halevi napisao na arapskom, a na hebrejski ju je sredinom 12. veka preveo Jehuda ben Šaul Ibn Tibon, kome se može zahvaliti i za pronađene adekvatne hebrejske filozofske termine, upotrebu kovanica i izraza kojima se služio prilikom prevoda Halevijeve knjige. Mnogi smatraju (upotrebljavajući modernu terminologiju) da je filozofija judaizma Jehude Halevija demokratsko-pragmatična, bliska ljudskoj prirodi, a ne ili više nego aristokratsko-intelektualna metafizika, protiv koje je u nekoliko tačaka izneo argumentaciju. U suštini, knjiga 'Kuzari' je razborito veličanje i uzdizanje Izraela, njegove nauke, njegove zemlje i njegovog jezika. Ona obrađuje bitne i vitalne međusobne zavisnosti tih činilaca i jadikuje i oplakuje jadne i sramne uslove egzila, koji sprečavaju razvoj i guše ga u korenu. O jevrejskoj naciji Halevi je pisao da ne može da obstane bez sopstvenog tla i jezika, koji trpe od progonstva:

Hebrejski jezik se degenerisao i mi se sada žalimo na njegovo siromaštvo, dok Becalel, koji je gradio senice u pustinji, i Solomon, koji je gradio Hram u Jerusalimu nisu trpeli od nestašice izraza i za najsitnijei najbeznačajnije tehničke aktivnosti i materijal, da i ne govorimo o bogatstvu i bujnom životu hebrejskog jezika pesnika i proroka u staro doba. Kad jevrejski narod opet bude ukorenjen na sopstvenom tlu, zemlja će pokazati svoje vrline, vrednosti i snagu u novom razvoju polja i gradova, narod će dostojno divljenja rasti u telu i duhu, a Tora će pokazati svoje životne kvalitete i odlike u zalaganju za zdravu nacionalnu delatnost. Tada će se razviti i hebrejski govorni jezik širenjem jevrejskog života, koji je sada skovrdžan i pokvaren u egzilu.

Prosto je neverovatno da je Halevi izneo te svoje ideje osam stotina godina pre nego što su one bile opšte prihvaćene u moderno doba. Možda bi cela jevrejska istorija bila drukčija da je njegova filozofija bila prihvaćena i izvedena u njegovoj generaciji. Ali to se nije dogodilo i on je osetio otuđenje od Svete zemlje kao ličnu krivicu i prihvatio se da lično iskupi taj nacionalni greh kada je odlučio da krene u Cion.

Halevi ne smatra stvaranje sveta koje se pominje u Bibliji filozofskim problemom, nego istorijsko-kulturnom legendom, a odnos između Izraela i božanstva istorijsko-moralnim. Dok grčka znanost 'ne donosi plod, nego samo cveće', jer filozofski pojmovi i zakoni ne menjaju čovečju prirodu na bolje, dotle su zakoni Tore odgajali Jisrael i učinili ga 'izabranim narodom'. Tora je nacionalna, ona sjedinjuje kulturne vrednosti koje su se razvile u Jisraelu dok je živeo na svome tlu. Ove kulturne tekovine mogu služiti kao uzor narodima. Da su se svi izgnanici iz Babilona vratili u Erec Jisrael, nastupilo bi potpuno i konačno oslobođenje Jisraela.

Zašto da se bojim čoveka?

Zašto da se bojim čoveka, kad je u meni duša?
Zar se lavića svojih lavovi boje?
Što da se bojim siromaštva, kad s bregova
mudrosti brusim dragulje?
Zašto da sedim utučen, kad harfa
mene veseli pesmama svojim?

Odenula se zemlja svilom

Odenula se zemlja svilom i kadifom
i vezove izvezla zlatom opšivene.
Sva su polja nilska ko vezeno platno,
ko da su pašnjaci Gošena opasani pasovima sveštenika,
pustinjske oaze ko šareni ćilimovi,
a Ramzes i Pitom (Tigar i Eufrat) zlatom prevučeni.
Na obali Nila bezbroj robinjica
ko vojska silna, ko vojska spora.
Od teških grivna teške su im ruke,
a koraci sitni s divnih halka.
Ludo srce starost zaboravlja,
dečaka se i devojčica seća
u Misirskom raju, na Nilu reci,
u vrtu i polju, na obali njenoj.
A zelene krošnje u zapadnom suncu,
okićene šarenilom cveća,
morski vetar svija, pa se čini
kao da se klanjaju Svevišnjem.

Zemlja kao detešce

Iz oblaka, kao iz dojke,
zemlja kao detešce upija kiše jesenje.
Kao u zimu zatočena nevesta,
duša joj žudi za trenutke ljubavi,
čezne za blagodetima leta
kad će joj srce prezdraviti od pritiska.
Odevena je u vezenu haljinu
opšivenu zlatom i srebrom.
Svakog dana presvlači se,
menja boje, i bisere, topaze i ahate.
Beli se i zeleni, odjednom se zacrveni
kao zaljubljeno devojče usred poljupca.
Tako je divno njeno cveće,
kao da je opljkačkala zvezde s neba.

Živa mašta Halevija nosila ga je uvek u daljine Istoka, a nacionalna i istorijska ljubav prema zemlji otaca pretvorila se kod njega u opsesiju čoveka koji je živeo u jednoj zemlji, ali sanjao o drugoj. Blisko mu je bilo daleko, a daleko blisko. San za Cionom ispunjavao ga je, dan za danom, sat za satom. Treba samo poslušati jezik njegovih pesama iz kojih izbija istančanost, tananost, nežnost, blagost. U Španiji on je orao, sejao i žnjeo u Cionu, njegove noge gazile su pesak Ciona, u tuđinstvu je izgorevao, cilj mu je bio geula, oslobođenje i povratak Cionu svih dijaspora svih vremena:

Srce mi je na istoku, a ja na kraju zapada

Srce mi je na Istoku, a ja na kraju Zapada.
Pa kako će mi prijati jelo koje jedem,
kako ću ispuniti zavete i zakletve
dok je Cion u zemlji Edomskoj
a ja u lancima arapskim?
Lakše će mi biti da napustim
sve blagodeti Španije,
samo da mi oči vide
pepeo Svetinje porušene.

Jehuda Halevi je veličanstveno izrazio ljubav prema Cionu gotovo milenijum pre pojave Herclovog tzv. 'političkog Cionizma', pre zvaničnog preuzimanja reči i pojma 'CION' kao političke platforme. Halevi je obradio 'proto-cionističke teme' i konstovao da jevrejski narod može da ostvari svoj duhovni potencijal samo u Erec Jisraelu:

Krasni predele, radosti sveta

Krasni predele, radosti sveta,
grade kralja velikoga,
za tobom žudi duša moja
sa kraja Zapada,
iako kralja nemaš sada,
iako umesto balzama sa Gilada
sada su tamo samo otrovnice zmije i skorpije.
Ja utehu uzgajam toplo kad se sećam Istoka.
Tvoja je čast ukaljana i uništena tvoja lepota.
Hoću li stići na krilima orla
da utolim žeđ i suzama svojim
orosim tvoju grudu?
Tvoje ću ruševine ponovo podići
i ukus tvoje grude
od meda slađi će mi biti.

Mesto smrti Jehude Halevija, kao i grob Mojsija, ostao je nepoznat, ali legende i dalje žive.

Jehuda ben Šlomo Alharizi, koji se rodio generaciju posle pesnikove smrti, pisao je o Haleviju:

«Poeme Levita rabina Jehude su venac sklada na glavi mudrosti i ogrlica rubina i opala oko njenog vrata. U Domu poezije on je centralni stub, čvrsto i postojano položen u temelje majstorstva… On je došao u riznicu poezije i opljačkao njeno bogatstvo …»

Ovaj naš prikaz završavamo najpoznatijom poemom Jehude Halevija:

Cione, nećeš li pitati…

Cione, nećeš li pitati kako u sužanjstvu strada
rod tvoje dece, ostatak što tvojih su stada?
Istok i Zapad, Sever i Jug ti pozdrave šalje,
pozdravljaju te sa sviju strana, ko bliže, ko dalje.
Ko rob svoje čežnje ja ti prinosim ruže,
dok mi ko rosa niz Hermon naviru suze.
Plačem ko šakal za tobom, a kad se zanesem u snove
povratka tvojega roblja ja harfa sam pesme ti nove.
Uz veličanstvo Božje ti mesto si našao svoje,
na nebu Stvoritelj tvoj podigao je kapije tvoje.
Kamo li velike sreće da nađem se u onom kraju
gde davni Božji proroci gledahu te u svem sjaju.
Da su mi lagana krila i da me ponesu daleko,
među ruševine tvoje ja bih odleteo preko,
pao bih ničice tamo, utolio želju bih svoju,
stene bih grlio tvoje i prašinu ljubio tvoju.

Objašnjenja pojmova

Adab je u srednjovekovnoj arapskoj književnosti poučna nereligiozna, zabavna literatura, uglađen i elegantan stil , bogat i doteran (po ugledu ili pod uticajem persijske literature).

Alegorija – 'Inokaz' - slikoviti govor, u likovnoj umetnosti prikazivanje pojma ili misli u obliku slike ili kipa (žena zavezanih očiju s vagom u ruci = pravosuđe); u književnosti – pesnički ukras kod kojeg je metafora protegnuta na veći ili manji niz pojmova ili na celu pesmu. Alegorija se obično upotrebljava u basnama (lisica – lukavost, jagnje – naivnost…)

Aleksandrinac je rimovani stih od 12 slogova (dvanaesterac) kojim je u 12. veku ispevana francuska 'Aleksandrida' (Roman d'Alexandre).

Almohadi ili Unitaristi su pripadnici veoma fanatične arapske sekte u Severnoj Africi, koji su 1146. godine preuzeli vlast od Almoravida u tzv. muslimanskoj Španiji.

Almoravidi (1056-1147) dinastija iz muslimanskog plemena Berbera, koje je u Španiju pozvao Abbad III of Seville da pomogne u borbama protiv hrišćana, ali su se oni ubrzo okrenuli protiv španskih Maura i prisvojili muslimansku Španiju, osim Toleda i Saragose. Prezirali su muslimanski dvor u Španiji. U njihovo vreme mnogi Jevreji prebegli su hrišćamsku kraljevinu.

Averoes – Abd el-Vahab el-Meseri Ibn Rušd (Kordova 1126-1198), lekar, pravnik, fizičar, astrolog i jedan od najčuvenijih arapskih filozofa. Služio je kao sudija-kadija u Sevilji i jedno vreme bio dvorski lekar u Maroku. Iako je imao krug pristalica, uglavnom je patio od progona i ponižavanja od strane savremenika - muslimana, hrišćana pa i Jevreja (među njima i Rambama) koji su ga osuđivali zbog njegovih progresivnih ideja. Smatra se obnoviteljem Aristotelove filozofije. Negirao je besmrtnost duše i naginjao je materijalizmu i panteizmu. Uticao je i na srednjovekovnu hrišćansku filozofiju (skolastiku), ali ga je katolička crkva osudila. Po njemu se učenje/doktrina o večnosti materije i teorija o suštini uma naziva 'averoizam'.

Avicena - Ibn Sina (980-1037), rođen blizu Buhare, jedan od najvećih arapskih / persijskih (?) filozofa, istraživača i lekara. On je redigovao 'Canon de la Medicine' i 'La philosophie illuminative'. Na njega je uticala Kabala, a on je uticao na ne malo hebrejskih stvaralaca, među kojima su: Jehuda Halevi, Avraham Ibn Ezra, Avraham ben David Halevi, Rambam, Levi ben Geršon, Šem-tov ben Josef Falakira i dr.

Bavel ili Babilon – vidi Vavilonija.

Berberi je naziv za (predarapske) starosedeoce hemitske grupe naroda u Severnoj Africi. Ime im je derivat grčkog 'barbari' (nekulturni, surovi).

Divan je veće, selo, razgovor. U ovom slučaju - zbirka istočnjačke lirike.

Eufemizam je upotreba blaže reči, čak ulepšavanja (katkad i suprotnog značenja) za neki neugodni, ružni ili zlokobni pojam: obilaziti istinu umesto lagati, otići zauvek ili Bogu na istinu = umreti.

Galen – Galenus Claudius, grčki lekar u starom Rimu (129-199). U svojim delima sažeo je svu do tada poznatu medicinu Starog zaveta. U Srednjem veku bio je najveći medicinski autoritet. Njegovo najpoznatije delo je 'Ars Parva' (Mala mudrost / umetnost).

Hazari (Kuzari), tursko nomadsko pleme uz obalu Volge, dobili su ime po konjanicima u jugoistočnoj Rusiji koji su bili mnogobošci. Judaizam je postao državna vera, ali 966. godine počinje propast države Hazara, koje se završava 1016. godine. Povest Hazarske države i njihovo primanje judaizma opisao je Hasdaj Ibn Šaprut u pismu koje je poslao hazarskom kralju Josefu. Celu tu situaciju opisao je Jehuda Halevi u okviru svoje najpoznatije filozofske knjige 'Kuzari' (Hazari), njegovog 'Magnus opusa'.

Hiperbola je preterivanje, preuveličavanje koje se, naročito u književnosti, upotrebljava za pojačanje utiska (beskrajno more…)

Ironija je fino, prikiveno ismejavanje, pri kojem se govori obratno od onoga što bi trebalo reći ('mudra glava' za glupana i slično). Ironičan je podrugljiv, zajedljiv, podsmešljiv…

Litota je pesnički ukras kojim se pravi izraz zamenjuje slabijim i to negativnim i suprotnim, na primer: 'Tamo tebi loše biti neće' – umesto dobro će ti biti ili kad dve negacije daju pojačanu afirmaciju: nije neopasno = opasno je.

Makama je vrsta stare (10. vek) arapske pripovetke u kojoj se rimovanom prozom prikazuju fantastični doživljaji pojedinih junaka i pričanje obiluje prekrasnim tropima (trop – tropos = obrat, preneseno značenje reči, pesnički ukras kod koga reč kao da se preobrati (lija umesto lukav čovek), alegorija, eufemizam, hiperbola, ironija, litota, metafora, metonimija, sinegdoha…) i figurama (likovima, oblicima, slikama, prilikama, crtežima) i najsmelijim jezičnim akrobacijama, a kako je uz to još i rimovano, čitav sastav nalikuje na pesmu.

Mauri, Mavri, Morisci – u starom i srednjem veku naziv za berberska plemena u severnoj Africi (izuzev Egipta). Kad su Arabljani osvojili severnu Afriku (7. i 8. vek) i preveli Berbere u islam, ovaj naziv dobili su i španski Arabljani, koji su vladali Pirinejskim poluostrvom od 8. do 15. veka. Posle oslobođenja Španije od Arabljana (1492. pad Granade), španski Mauri naterani su da prime hrišćanstvo ili da napuste Španiju, ali su i pored toga bili podvrgnuti inkvizitorskim progonima. Istu sudbinu imali su i Jevreji, prema kojima su španski Mauri bili su veoma tolerantni.

Mesopotamija (doslovno: Međurečje), današnji Irak - između Tigrisa i Eufrata (u starini: Vavilonija i Asirija)

Metafora je figura u govoru: u širokom smislu – svako alegorično, slikovito izražavanje pojma; u uskom smislu: reč ili izraz koji se upotrebljava u penesenom smislu na temelju neke sličnosti, zapravo skrivena poredba u kojoj je ispušteno ono u čemu je sličnost: proleće života = mladost, krov nad glavom = kuća…

Metonimija je pesnička figura i kojoj se neki predmet ili pojava naziva rečima koje označavaju neki drugi predmet ili pojam, ali koji stoji u odnosu s prvim: sto pušaka = sto vojnika, seda kosa = starost, lisac = lukav čovek).

Metrika u literaturi nauka o razmerama pesama i o ritmu stihova. Glavni su joj elementi: broj i dužina slogova, ritam, veličina i povezanost stihova, konfiguracija pesme.

Pergament je hartija iz azijskog grada Pergama. Pergamon ili Pergamos (danas Bergama) je antički grad u Maloj Aziji, bio je jedan od centara helenističke kulture. U Pergamu su u starom veku izrađivali pergament kao zamenu papirusu posle zabrane izvoza papirusa iz Egipta (Klaudije Ptolomej, 2. vek). Pergament je neučinjena/neštavljena, samo od dlake očišćena i krečom lužena i uglačana ovčja, kozja ili teleća koža koja je služila za pisanje. Do danas pergament-papir upotrebljava se za diplome i povelje…

Platon (427-347 pre n.e.) veliki helenski filozof, učenik Sokrata i učitelj Aristotela. Srž njengove filozofije čini učenje o idejama kao nepromenljivim misaonim suštinama sveta, dok 'čulne stvari' predstavljaju samo njihove 'senke': 'Najviša ideja je ideja dobra, koja je samo božanstvo, najviša vrlina – mudrost!' Metod traženja istine po Platonu je dijalektika kao veština poređenja i analize pojmova i sudova u toku razgovora, te je zato svoje učenje redovno izlagao u obliku dijaloga… Neoplatonizam je poslednji značajan filozofski pravac stare grčke filozofije (2-6 vek) koji je težio da na osnovu Platonovih, Aristotelovih i sličnih učenja i raznih istočnjačkih mističnih verovanja i elemenata gnosticizma izgradi jedinstven pogled na svet i zameni religiju. Osnivač tog filozofskog smera bio je Plotin (205-270) poreklom iz Aleksandrije, koji je uglavnom delovao u Rimu. Najpoznatiji predstavnici neoplatonizma bili su Porfirios iz tzv. 'pergamske škole' i Proklos (409-487).

Prozodija (prosodija) je nauka o pravilima pesništva kod pravljenja stihova: o dužini slogova i o njihovom naglasku.

Sinegdoha je preneseno značenje reči kad se zamenjuju imena pojmova koji znače više ili manje od onoga što se njima obično kaže, na pr. glava = čovek, zaštita = zaštitnik.

Umajad - Arabljanska dinastija vladala je od 661. do 750. godine. Prozvana je po mekanskoj porodici Umaja iz koje je bio Muavi, osnivač dinastije, koji je preneo prestonicu u Damask. Za vlade 14 umajadskih kalifa islamska država je dopirala na istok do Inda, a na zapad do Atlantskog okeana i bila je na vrhuncu svoje moći. Kada su ih Abasidi zbacili, poklali su sve članove ove loze osim jednoga, koji je pobegao u Španiju i tamo osnovao Kordovski kalifat. Njegovi potomci vladali su u Španiji oko 250 godina. Dinastija se ugasila 1031. godine smrću Hišama III. Oni se nikad nisu oporavili od invazije Berbera koji su opljačkali Kordovu 20 godina ranije. U Fezu, Maroko, jevrejska zajednica bila je desetkovana 1032. godine, ubijeno je oko 6.000 Jevreja kada je pobunjenik Abdul Kamal Tumin zauzeo grad.

Vandali - divljaci, barbari, rušitelji kulturnih vrednosti, dolazi od Vandala, pripadnika germanskog plemena, koje je godine 445. zavladalo Rimom i uništilo u njemu mnoštvo umetničkih dela.

Vavilonija je stara država u Aziji (Babel, Bavel, Haldeja).

Registar imena

Abd el-Rahman I 'Pravedni' (756-788)
Abd el-Rahman III (912-961)
Abd el-Vahab el-Meseri Ibn Rušd – Averoes (1126-1198)
Abdulah Ibn Tumar
Abu Ishak el-Alviri
Abu Kasem Ibn el-Aref, vezir
Al-Fadil
Alfonso V (999-1027)
Alfonso VI (1109-1075)
Al-Hakim
Al-Hariri (1054-1122)
Anan ben David
Aristotel (384-322 pre n.e.)
Avicena - Ibn Sina (980-1037)
Avraham bar Hija (1060-1136)
Avraham ben David Halevi - Ibn Daud – RABAD (1110-1180)
Avraham ben Meir Ibn Ezra (~ 1090- ~1165)
Avraham ben Moše ben Majmon (1186-1238)
Avraham de Balmes
Badis sin Habusa (1038-1073)
Bahija ben Josef Ibn Pakuda ('Ha-Sfaradi') (~ 1050-1120)
Baruh ben Jichak Ibn Albalia
Benjamin ben Jona iz Tudele (? -1173)
David Alroj (1155-1190)
David ben Josef Kimhi - RADAK (~1160-1235)
David ben Šmuel Ibn Tibon
David Ha-Bavli Almokamec
Dunaš Halevi Ibn Labrat (~ 920-990)
Dunaš Ibn Tamim
Elijahu Bahur ben Ašer Halevi Aškenazi (~ 1468-1549)
Ferdinand I Kastiljanski (1035-1065)
Fridrih II
Galenus Claudius – Galen (129-199)
Habus, kralj Granade
Hisdaj ben Jichak Ibn Šaprut (915-970)
Jakov ben Aba Mari Anatoli (~1194-1256)
Jakov ben Elazar
Jakov ben Meir - Rabenu Tam (1100-1171) i brat mu Šmuel ben Meir – RAŠBAM
Jehuda ben Barzilaj
Jehuda ben David Ibn Hajudž (940-1010)
Jehuda ben Šaul Ibn Tibon (~1120-1190)
Jehuda ben Šlomo Alharizi (~ 1170- ~1236)
Jehuda ben Šmuel Halevi - RIHAL (1086-1145)
Jehuda Hakoen Ibn Šušan ( -1165)
Jekutiel ben Jichak Ibn Hasan (-1039)
Jichak ben Baruh Ibn Albalia (1035-1094)
Jichak ben Jakov Alfasi – RIF ili HARIF (1013-1103)
Jichak ben Jehuda Ibn Gajat (1038-1089)
Jichak ben Josef Ibn Benvenisti ( - 1128)
Jichak ben Levi Ibn Mar Šaul (Lucena, rani 11. vek)
Jichak Ibn Avraham
Jichak Ibn Halfon ( -1020)
Jichak Ibn Šaprut
Jichak Lurija (1534-1572)
Jichak Sangari Bulan
Johanan ben Nafha
Johanes Gutenberg (~1400-1468)
Jona ben Jichak Ibn Beklares (1050-1100)
Jona Ibn Džanah (Abu al-Valid Marvan) (~ 990- ~ 1050)
Josef, kralj Hazara
Josef ben Jakov Ibn Salh (1103)
Josef ben Majmon
Josef ben Meir Ibn Migaš (1076-1141)
Josef ben Meir Ibn Zabara (~1140- ~1200)
Josef ben Šmuel Ibn Nagrela
Josef Ibn Cadok (1070-1149)
Josef Ibn Hisdaj (11. vek)
Josef Kimhi (1105-1170)
Jusuf Ibn Tašufin (1061-1106)
Karlo Veliki (742-814)
Levi ben Geršon – Geršonides – RALBAG (1288-1344)
Levi ben Jakov Ibn Altaban
Marko Polo (1254-1324)
Menahem ben Jakov Ibn Saruk (910-970)
Mešulam bar Jakov
Miguel de Cervantes Saavedra
Moše ben Jakov Ibn Ezra (~1060 - ~1135),
Moše ben Jakov Kordovero (1522-1570)
Moše ben Josef Kimhi
Moše ben Maimon (Maimonides) - RAMBAM (1135-1204)
Moše ben Šem-tov de Leon (1250-1305)
Moše ben Šmuel Ibn Gikatila
Natan Ha-Romi (~1050-1100)
Rodrigo, kralj Vizigota
Rodrigo Diaz de Bivar - 'El Sid' (1043-1099)
Saadja bar Josef ha-Faitumi - Saadja Gaon (882-942)
Salah a-Din (Saladin)
Šimon bar Johaj – RAŠBI (2. vek)
Šimon ben Lakiš (Reš Lakiš) – zet Jehude Hanasija.
Šlomo ben Jehuda Ibn Gabirol – RAŠBAG (~1020- ~ 1058)
Šlomo Jichaki - RAŠI (1040-1105)
Šmuel ben Jehuda Ibn Tibon (~ 1160-1230)
Šmuel ben Meir – RAŠBAM (1085-1158)
Šmuel Halevi ben Josef Ibn Nagrela – 'Šmuel Hanagid' (993-1055)
Tarik Ibn Zijad – 'El-Moro'

OSTALA POGLAVLJA KNJIGE