Jevrejske Legende Zlatnog Grada

Milan Čolić

Jevrejske legende
Zlatnog grada

Prag je pun znamenitosti koje sa velikim interesovanjem razgledaju mnogobrojni posetioci Zlatnog grada. Ali, pored pravih remek-dela arhitekture u stilu baroka, renesanse, pa i neve-rovatne mešavine, "koktela" svih tih stilova, toli-ko karakterističnih za razvoj ovog predivnog gra-da tokom dugih stoleća, niko od mnogobrojnih posetilaca Praga ne propušta priliku da obiđe i zdanje koje se ne ističe ni graditeljskim stilom, niti pak nekim zvučnim imenom graditelja. To je takozvana "Staronova" sinagoga, sa njenim po-tamnelim od vremena zabatima i mračnim, uskim prozorima.
"Staronova" sinagoga i staro jevrejsko groblje u njenoj neposrednoj blizini, možda su jedini autentični ostaci stare jevrejske četvrti Praga, poznate i kao "geto", ali i kao Peta četvrt (pri tome se misli na 'rejon') Praga. Sama reč "geto" se u Pragu nikada nije odomaćila, ali sve do doba vladavine cara Josifa II, koji je u okviru svojih poznatih reformi godine 1787, poznatijim kao "Toleranzpatentom", ukinuo i zabranu da se Jevreji nastanjuju van njihove četvrti, rejona grada; oni su dotle smeli samo tu, u tom kvartu da žive i rade. I tu su imali svoje zanatske "gilde" - mesarsku, pekarsku, krojačku i obućarsku, svoje sudove - kako verske, tako i laičke, svoju bolnicu, pa i dom za siročad. Stara legenda govorio da je jevrejska naseobina na obali Vltave postojala još pre osnivanja samog Praga, a taj grad pominje još u X stoleću arapski trgovac Ibrahim, sin Jakoba u svom zapisu, kao trgovački grad sa zgradama sazidanim od kamena. Prema popisu obavljenom godine 1683. Peta, to jest jevrejska četvrt, brojala je 300 dvospratnica i trospratnica, 13 sinagoga i oko 12 000 duša.
Širom sveta poznat je taj praški centar još iz doba dalekih, starodavnih vremena. Tome su doprineli i razgranati trgovinski kontakti praških Jevreja sa drugim zemljama i narodima još u ranom srednjem veku, ali isto tako i čuvena talmudistička škola, čiji su učenici raznosili po celoj Evropi, pa i celom jevrejskom svetu slavu praške jevrejske zajednice. Isto toliko bila je čuvena i "Staronova" sinagoga, o kojoj je već odavno postojala legenda, prema kojoj je ona sagrađena od blokova razrušenog Jerusalimskog hrama, ili čak - da su te blokove doneli anđeli u Prag posle razaranja Solomonovog hrama.
Stanovnici praške jevrejske četvrti su verovali da je njihova "Staronova" sinagoga starija od svih drugih praškim četvrti, pa čak i od same Katedrale Svetog Vita na Hradčanima. "Staronova" sinagoga je prvobitno bila drvena, ali je posle požara godina 1142. i 1316. bila obnov-ljena i u celosti sagrađena od kamena. Odatle i potiče njen naziv staro-nova sinagoga. Legenda je kazivala i da se ona nikada ne sme menjati. Ko god da je tokom stoleća pokušao da promeni njen spoljni izgled - nastradao bi na ovaj ili neki drugi način, a da nije uspeo do kraja da sprovede svoju zamisao.
Jedna druga legenda kazuje da su kameni temelji "Staronove" sinagoge nađeni onda, kada je umesto od drveta, počela da se gradi od kamena. Stajala je na blagoj uzvišici, kako se prema propisima sinagoga nekada i morala graditi. Prilikom raskopavanja starih temelja tamo se naišlo na masivne zidine, za koje je bilo očigledno da potiču od nekakve prastare sina-goge. Legenda dalje kaže da je u tim zidinama bio pronađen i jedan svitak pergamenta, ispisan hebrejskim pismom. Zato je sinagoga bila sagra-đena po uzoru na Solomonov hram - sa debelim zidovima, prozorima koji se sužavaju prema spoljnjoj strani zdanja i sa devet silaznih stepenica, koje su vodile od ulaznih, metalnih vrata, a ispred njih sa desne strane, postavljenom "mezuzom", jer je u Davidovim Psalmima zapi-sano: "Iz dubine vičem ka Tebi, o Gospode!"
Nešto mlađa po svom nastanku legenda govori da je "Staronova" sinagoga ostala netaknuta čak i za vreme velikog požara, koji je godine 1558. izbio u Jevrejskoj četvrti. Gorela je cela četvrt, kako se to kaže "legla je pepelom", ali - na sinagogu nije pala ni jedna iskrica, ni jedna varnica. Na njen potamneli zabat su se spustila dva bela goluba, i ostala tamo uprkos plame-novima koji su besneli unaokolo, pa i pored zagušljivog dima i nesnosne toplote. Odleteli su tek onda kada se požar smirio, kada je prošla opasnost po samu sinagogu.
Tako kazuju legende. A istorija je zabeležila da je "Staronova" sinagoga bila u više mahova poprište krvavih pogroma. Za neke od njih se pouzdano znaju sve pojedinosti. Jedan takav pogrom se desio krajem XIII veka, kada je kralj Jan Luksemburški naredio da se u sinagogi traga za skrivenim u njoj blagom, ali se najtragičniji masakr zbio na Pesah godine 1389. Krv nevinih žrtava tog pogroma je tada poprskala zidove sinagoge, koji - u znak uspomene na taj strašan događaj - nikada više nisu obrisani, niti uklonjeni. Te, vekovima stare mrlje krvi postoje tamo i dan-danas. U znak sećanja na ovaj jezivi pogrom je tadašnji rabin Abigdor Karo, svedok tog strašnog krvoprolića, sastavio žalospev, koji se od tada u toj sinagogi redovno čitao i čita na Jom Kipur.
Rabi Abigdor Karo je umro godine 1439, i sahranjen je na starom jevrejskom groblju, koje se nalazi, kako smo već rekli, u neposrednoj blizini "Staronove" sinagoge. Tu se nalazi i grob čuvenog rabina Jude Leva ben Bezalela, zvanog Maharal, velikog poznavaoca Talmuda i Mišne, ali isto tako i matermatike i astronomije, a koga je njegov savremenik i čuveni žitelj Praga, astronom Tiho de Braho nazivao svojim prijateljem.
Postoje i mnogobrojne legende o čudima, kojima je rabi Juda Lev zadivljavao, ne samo svo-je vernike, već i samog cara Rudolfa II, u čije je doba upravo i spadao vrhunac slave praškog geta, kada su tome, pored drugih okolnosti i ličnosti doprineli i istaknuti pojedinci među praškim Jevrejima. To su bili pre svega predsednik Jevrej-ske zajednice Markus Mordehai ben Samuel Majsel, i već pomenuti rabi Juda Lev ben Bezalel - Maharal.
Prvi je stekao značajan položaj ne samo u jevrejskoj četvrti, već i u celom Pragu, zahva-ljujući svom bogatstvu, za čije su poreklo takođe vezane neke legende, a koji je bio poznat i kao veliki dobrotvor. On je finansirao ratne pohode cara Rudolfa II, ali je još više finansirao izgradnju Jevrejske četvrti. Majselovoj sinagogi pripadalo je značajno mesto pored "Staronove", a on je sa-gradio i do danas očuvanu i funkcionalnu opštin-sku zgradu.
Maharal se istakao svojom učenošću i mud-rošću. To je mudrog rabina zbližilo sa učenim Rudolfovim dvorom, i skrenulo na njega pažnju i samog cara, koji ga je primio u odvojenoj audi-jenciji, kojom se retko ko u to doba mogao pohvaliti.
Uticaj, koji su Majsel i rabi Lev stekli na carevom dvoru bio je od velikog značaja i za celu jevrejsku zajednicu, koja je tako dobila snažnu podršku i zaštitu od napada fanatičnih protivnika. Majselovo bogatstvo i Levova mudrost su postali legendarni i oko njih je nastao bogat ciklus priča i predanja.
Praški Jevreji nisu ostali ni van pažnje jezuitske kontrareformacijske propagande, koja je opet, sa svoje strane, stvorila dve legende, koje je ovekovečila veličanstvenim spomenicima i na taj način obogatila prašku baroknu hagiografiju. To je pre svega napis ispisan hebrejskim pismom na raspeću koje se nalazi na Karlovom mostu, a koje je prema nekim predanjima morao od zlata da izradi jedan bogati Jevrejin, koji se na tom mestu navodno rugao Isusu, zatim je tu i mračna priča o Šimonu Abelesu, jevrejskom dečaku, koji je, opet navodno, sam potražio Jezuite da bi se pokrstio - tako je to barem zabeleženo u aktima senza-cionalnog sudskog procesa tog doba. On je u "Jezuitskom sjemeništu" bio pripreman za pokrštenje, ali ga je odatle kući poveo, a zatim i ubio rođeni otac. Čuvena sahrana dečaka, koji je sa svom tadašnjom pompom sahranjen u crkvi Sv. Tina, u neposrednoj blizini nadrobne ploče čuvenog Tiha de Braha, i svirepi sudski proces protiv navodnih ubica, predstavljali su pravu senzaciju za barokni Prag.
I eto, u takvoj su se atmosferi rodile i živele praške jevrejske legende. One su bez ikakve sumnje nastale iz lokalne tradicije, ali su se, za-hvaljujući razgranatim vezama praških Jevreja sa ostalim svetom, brzo širile i vraćale nazad - obogaćene motivima koji su se razmenjivali između Istoka i Zapada. Tako se stvarao šarolik mozaik, koji je u jedinstvenu celinu ukompo-novan tek u doba romantizma, u prvom polovini XIX stoleća.
Iz toga doba datiraju i najstariji zapisi legendi o praškoj Jevrejskoj četvrti, koje ubrzo postaju i svetski poznate.
Činjenica da su relativno kasno zabeležene, ni u kom slučaju ne znači i osporavanje drevnog porekla i autentičnosti ovih legendi, koje su, van svake sumnje, nastajale i prenosile se usmeno sa pokoljenja na pokoljenje, još mnogo pre nego što su bile zabeležene, kao uostalom i druga pre-danja, koja su iz "usta naroda" zapisivali folk-loristi XIX veka. Romantizam im je samo utisnuo svoj stil i uvrstio ih u krug svojih pesničkih preokupacija.
Evropa je u to vreme sa oduševljenjem čitala Bajronove Hebrejske melodije, a u romanima Valtera Skota je upoznavala romantične stilizo-vane figure mudrih Jevreja i lepih i zgodnih Jevrejki; tada je i Ahasfer, večiti Jevrejin-lutalica rođen, nastao iz antijevrejskog predubeđenja, i bio uzdignut u visine kao i Faust, da bi postao večiti simbol čovečanstva, koji luta i čija žeđ za znanjem nikada nije bila utoljena.
Ovako pripremljeni, stizali su evropski intelektualci u Prag, gde su u spletu vijugavih uličica jevrejske Pete četvrti, koje su verno evocirale atmosferu Srenjeg veka, nalazili drevnu sinagogu sa tragovima davno sasušene krvi iz doba antijevrejskih pogroma, bizarnu zgradu Jevrejske opštine sa hebrejskim znacima ispisa-nim brojčanikom časovnika, čije su se skazaljke okretale u suprotnom od uobičajenog pravca kretanja - zdesna ulevo, a ne obrnuto, a i posebno poetično groblje, na kome su se između žbunova jorgovana tiskali i zbijali jedan do drugoga nadgrobni kamenovi, za koje se činilo kao da stižu odnekud iz preistorijskog doba, što je omaškom dokazivao netačno pročitan datum na jednom kamenu. U samoj stvari se to groblje prvi put pominje godine 1254, kada je kralj Pršemisl Otakar II izdao dekret, odnosno naređenje, kojim se zabranjuje bilo kakvo oštećenje i skrnavljenje Jevrejskog groblja.
U takvoj atmosferi godine 1852. u Pragu se objavljuje zbornik Sipurim, odnosno zbirka je-vrejskih narodnih legendi, predanja, mitova, hronika, znamenitosti i biografija slavnih Jevreja svih stoleća, posebno iz perioda Srednjeg veka. Čitav niz saradnika beleži tu istorije Jevreja iz raznih krajeva, pa i stoleća, pa između ostalog i praške jevrejske legende. Zbirka je doživela veliki uspeh, i posle prvog toma su bila ubrzo objavljena još tri.
Autori tih prvih, nazovimo ih "bohemika" su bila dva pisca, čija su imena danas gotovo u potpunosti zaboravljena. Jedan je bio dr L. Wajsl, lekar opšte prakse u jednom malenom mestu na jugu Češke, a drugi - Solomon Kohn, autor čija su dela, posebno istorijski roman Gavrijel, svoje-vremeno prevedena na više jezika.
Sipurim su bili pisani i objavljeni na nemačkom jeziku, ali su više nego očigledno imali cilj da zbliže praške Jevreje i Čehe. O tome, između ostalog, svedoči i legenda koja je navodno preuzeta iz nekog rukopisa koji se čuva u Openhajmerovoj biblioteci na Oksfordskom univerzitetu. Prema toj legendi je princeza Libuša, i sama delo legende, između svojih mno-gobrojnih proročanstava najavila da će godine 730. Jevreji doći u Prag, i naložila je svome sinu Nezamislu da prema njima bude gostoljubiv, jer će oni doneti mnogobrojne koristi češkom narodu. Solomon Kohn, koji je ovu legendu zabeležio, dodao je, kao dokaz njene istinitosti, i pripovedanje iz tzv. Kosmove hronike o tome da su Jevreji, u doba vladavine kneza Hostivita pomagali Česima u borbi protiv Nemaca.
Dva se motiva, jako karakteristična za život u getu (taj se naziv za Jevrejsku četvrt, kako smo već rekli, nije odomaćio, niti upotrebljavao, osim u doba nacističke okupacije Češke) pojavljuju u raznim varijantama u praškim jevrejskim legendama. Sa jedne strane je to motiv čudesnog bogaćenja, koje se obično tumači kao "božja nagrada za pobožnost", a sa druge pak strane kao motiv za sprečavanje nastanka intriga i provo-kacija, koje je trebalo da posluže kao izgovor za pogrome i proganjanja. Prvi motiv obično i uobičajeno igra glavnu ulogu u legendama o izgradnji sinagoga, posebno u pričama i predanjima koja se odnose na bogatog Majsela, i to tako što su ga navodno kao siromašnog, ali izu-zetno pobožnog mladića, dobri šumski duhovi odveli do blaga sakrivenog negde u šumi.
Najznačajniji ciklus tih legendi je nastao i izrastao oko lika mudrog rabi Jude Leva Maharala. Kazivanja o čudotvornom rabinu odra-žavaju tipičnu atmosferu Praga iz doba cara Rudolfa II, kada su se alhemičarski trikovi mešali sa novim, revolucionarnim spoznajama u oblasti prirodnih nauka, i na taj način jačalo verovanje u natprirodne sile.
Tako je, na primer, rabi Lev, prema jednoj legendi, pokazao u zamračnoj prostoriji praškog dvorca Hradčani caru Rudolfu II kao žive starozavetne patrijarhe, isto onako kao što je i Faust pred svojom družinom oživeo junake Trojanskog rata. Postoji i priča kako je u jednoj dvorani dvorca tavanica niža od ostalih tavanica u drugim prostorijama zbog toga što je počela da se spušta u onom času kada se neko od dvorjana, koji su prisustvovali toj nesvakidšanjoj predstavi, zasmejao. Tek je rabi Lev svojim autoritetom i znanjima uspeo da zaustavi tavanicu na njenom sadašnjem nivou.
Drugi je put rabi Lev pred carem Rudolfom II i njegovom pratnjom u zabitom kutku Jevrejske četvrti dočarao sliku raskošne palate…
U svim ovim legendama se najverovatnije odražavaju prvi potresni utisci koje je proizveo pronalazak laterne magicae, koji se u doba Fausta i rabi Leva već naslućivao i nazirao.
Legenda je satkana i oko smrti rabi Jude Leva. Ona kazuje da je on bio do te mere mudar, da je umeo čak i smrt da izbegne. Da bi ga prevarila, smrt se sakrila u ružin pupoljak, koji je držala u ruci lepa mlada Jevrejka (u drugoj varijanti je to bila njegova unuka). Rabi nije mogao da odoli, i pomirisao je pupoljak, i smrt ga je zgrabila u svoje ruke. Umro je godine 1609, i tada je imao preko devedeset godina. Do dan-danas se održalo verovanje da je dovoljno spustiti u otvor nje-govog sarkofaga na Starom jevrejskom groblju listić sa napisanom željom, staviti pri tome kamičak na sarkofag i - želja će biti ispunjena.
Najpopularnija iz celog ciklusa legendi je postala čuvena u celom svetu legenda o Golemu, koga je rabi Juda Lev navodno načinio od gline i "oživeo" ga na taj način što mu je pod jezik stavio šem, odnosno cedulju sa imenom Jehove.
Ova legenda, koja se bazira na prastaroj magiji reči, drevnog je porekla. U svojoj biti, ona je sadržana već i u Bibliji, u pripovedanju o stvaranju prvog čoveka, a njene su se različite varijante širile među Jevrejima na Istoku Evrope.
Legenda o Golemu, koja je navodno delo ruku rabi Leva, bila je prvi put zapisana u XIX veku, ali je ona tako dobro pristajala liku mudrog rabina i uklapala se u atmosferu praške jevrejske Pete četvrti, da se tu duboko ukorenila i zasenila sve ostale varijante, lokalizovane na drugim mestima. Golem, bilo da ga "dočarao" rabi Lev ili L. Majsel, zabeležen je u zbirci Sipurim i ostaće zauvek spojen sa uspomenom na Prag Rudolfa II.
Legende praškog geta, odnosno legende praške jevrejske Pete četvrti su ubrzo stekle svetsku popularnost. Pripovedanja iz praških Sipurim su prevedena na mnoge jezike. Novu aktualizaciju sve ove legende su doživele krajem pretprošlog, XIX stoleća, kada počinje da jača antisemitizam, koji u doba naprednih mišljenja i preporoda anahronično oživljava staro verovanje o ritualnom ubistvu, koje je predstavljalo izvor i povod niza krvavih pogroma. U jevrejskim legendama se tada ne retko pojavjuje odbrambeni motiv, koji je prožimao i kazivanja o rabi Levu i nije bio tuđ ni legendama o Golemu, ali ovoga puta u vanpraškim varijantama i verzijama. Tako su npr. legende Jevreja u Istočnoj Galiciji Golema pred-stavljale kao zaštitnika pravovernih (Jevreja) pred zapadnim hrišćanima.
Krajem XIX stoleća, dakle u doba kada je antisemitska agitacija, koja je opet operisala i sa veštački oživljavanim pričama o ritualnim ubistvima, dobijala na snazi i u Pragu, i tako je nastala jevrejska zbirka legendi o čudima rabi Leva, u kojima se Golem pojavljuje kao nekakav zaštitnik praških Jevreja od večite prenje neprijateljske provokacije i njenih krvavih posledica. Ta je zbirka prvi put štampana godine 1909, i na osnovu nje je Hajim Bloh napisao svoju poznatu knjigu Der Prager Golem. Knjiga je objavljena u Berlinu tek godine 1920, pošto su prethodno izvodi iz nje bili štampani po raznim berlinskim časopisima.

lamed11.jpg
Hajim Bloh

U to je doba, usred jevrejske Pete četvrti, koja je sve više i više ustupala mesto modernoj, u to doba stambenoj izgradnji i arhitekturi, u vreme tzv. "praške asanacije", kada se pojavljuje lik Golema kao zaštitnik praških Jevreja pred optužbama za ritualna ubistva, živeo nemački književnik Gustav Meyrink, koji je kasnije, u doba Prvog svetskog rata 1915, objavio odista fantastičan roman o Golemu, koji se zvao kratko Der Golem. Legendarni lik Golema se u tom romanu, međutim ne pojavljuje u svom tradi-cionalnom obliku i liku, već kao otelotvorenje nečeg tajanstvenog i zlokobnog, zloslutnog, šta imanento prožima sredinu u kojoj su vekovima zvučali tragični akordi žalospeva Abigdora Karoa.
Meyrinkov roman stiče svetsku slavu, a sa njim i praški Golem, koji je sve do toga časa živeo pretežno samo u praškoj tradiciji. Pod uticajem Meyrinkovog prikazivanja, Hajim Bloh u pred-govoru za svoju knjigu Der Prager Golem piše da "… do oživljavanja ove legende dolazi u tmurno doba duhovnog pritiska, kada pred našim očima besni "golemizovani" svet, kada se na istoku, zapadu, severu i jugu širi jeziva atmosfera sveuništavanja, i ne pojavljuje se nikakav mudri rabi Lev, da bi Golema smirio". I, tako je "gole-movska atmosfera" Prvog svetskog rata pret-hodila kafkijanskoj atmosferi Drugog svetskog rata.
Grozote Prvog svetskog rata su se završile i Prag je postao centar moderne, savremene države. Golem je izgubio svoju društvenu funkciju, a time i svoju magičnu moć.
Održalo se, međutim, verovanje da su ostaci glinenog homunculusa smešteni na tavanu "Staronove" singagoge, a pričalo se i da je još rabi Lev izdao strogu zabranu da se tamo iko, osim rabina, može popeti. Ali dugo se nije mogao pronaći rabin koji bi se usudio da se tamo popne. Po predanju je samo jedan praški rabin odlučio da se popne na taj tajanstveni tavan "Staronove" sinagoge. Prethodno je navodno prošao kroz ceo ritual očišćenja, postio je, i na kraju se popeo na tavan u ruhu pokajnika, dok su njegovi učenici dole, ispod tavana pevali Psalme. Kada se vratio, navodno je celo njegovo telo drhtalo i smesta je obnovio strogu zabranu rabi Jude Leva da se bilo ko penje na tavan sinagoge. Jezivo predanje se nastavlja pripovedanjem o odžačaru koji se na tavan "Staronove" sinagoge popeo iz čisto profesionalnih razloga, odnosno da bi očistio dimnjak, ali je pao, i pri tome polomio vratnu kičmu.
Tako je Golem decenijama bio ostavljen na miru, sve dok mu se u posetu nije spremio slavni praški reporter, u samoj stvari rodonačelnik mo-derne novinske reporaže - Egon Ervin Kiš, koji je takođe, pored Franca Kafke, postao već legendarni praški lik. Nije poznato da li se pred ovim smelim poduhvatom ritualno očistio, kao ni da li je prethodno postio i pevao Psalme. U svakom slučaju pri povratku nije drhtao, ali je doneo senzacionalnu vest da se na tavanu, osim svakojakih i raznoraznih starudija, apsolno ništa drugo ne nalazi.
Eto, tako je Prag izgubio svog Golema, ali mu on, istinu govoreći, više nije ni bio potreban.
Nestala je i stara jevrejska Peta četvrt, na čijem je mestu, po urbanističkim planovima sagrađena nova, koja je dobila naziv Jozefov, u čast Josifa II, koji je Jevreje oslobodio obaveze da stanuju i žive samo tu, i ni na jednom drugom mestu u Pragu. Kao uspomena na stara, često uzburkana vremena, ostala je "Staronova" sinagoga, zgrada Jevrejske opštine sa satom koji ide unazad i staro Jevrejsko groblje, koje je, isto tako naredbom Josifa II, bilo zatvoreno godine 1781. Od tada se na njemu više niko ne sahranjuje.
Mnogo je grobova i nadgrobnih kamenih spo-menika na ovom srazmerno malom groblju iz-među drveća i žbunja jorgovana koji zanosno miriće u maju mesecu. Neki su kameni spomenici nahereni, neki su već upola i utonuli u zemlju, ali napisi uklesani na njima se još uvek mogu pročitati.

lamed12.jpg

Staro Jevrejsko groblje

Na kraju još treba reći i to, da se na teritoriji, koju je nekada davno obuhvatala negdašnja jevrejska Peta četvrt, sačuvalo još nekoliko sinagoga. Među njima privlači posebnu pažnju Pinkasova sinagoga, i to ne zbog svog istorijskog značaja, već zbog toga što je postala svojevrsni spomenik užasa novog doba – Holokousta. Na njenim unutrašnjim zidovima su ispisana imena svih 77.289 Jevreja iz Češke i Moravske, koji su poginuli u nacističkim, odnosno hitlerovskim koncentracionim logorima smrti, a i van njih. I - tako će sa vremenom i Pinkasova sinagoga postati legendarna i deo praških, ovoga puta odista tužnih legendi.

www.jewishmuseum.cz/en/acemetery.htm

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License