Jevrejska Knjizevnosto Svakako Je Literatura Naroda Izraela

U Izraelu se već dvadesetak godina vode rasprave - da li se književnost koja se stvara u Izraelu na raznim jezicima može staviti pod "zajednički krov" kao "Literatura naroda Izraela", jer izvesni teoretičari književnosti smatraju da tako nešto ne postoji. Umesto primenjivanog izraza profesor Dan Miron predlaže da se koristi izraz "Jevrejske književnosti", jer dela koja treba svrstati pod zajednički naziv do te mere su različita, da se ne mogu sagledati kao jedinstvena literatura. Bavljenje ovom temom Miron je započeo osamdesetih godina prošlog veka kada je u svojoj knjizi "Ako Jerusalima ne bude bilo" objavio esej "Književnost naroda Izraela ili literatura Jevreja". Izgleda da je ova rasprava bila povod da se na Univerzitetu Bar-Ilan "Odsek za hebrejsku književnost" preimenuje u "Odeljenje za književnosti naroda Izraela", kome je pridodata i "Katedra za jezik i kulturu stvaranu na jidišu", a kasnije i "Katedra za ladino i druge jezike kojima su se služili Jevreji". Dan Miron je objavio tekst u enciklopediji "Novo vreme Jevreja" (tom 3, izdanje Ketera 2007) o sažimanju ovih književnosti na tlu Izraela.
U ovom svom tekstu Miron predstavlja istorijski tok upotrebe raznih jezika u posebnim generacijama Jevreja, dokazujući da nikada nije postojala "Jevrejska književnost", ali je u raznim istorijskim razdobljima stvarana, a početkom XX veka, nakon obimnih istraživanja promovisana iz "Jevrejske književnosti" u "Literaturu naroda Izraela". Namera da se jednim izrazom obuhvati tako širok pojam, po Mironovom mišljenju, vodi ka skraćivanju vidika i pravog sagledavanja istorijskog toka, s obzirom da hebrejska književnost i književnosti pisane na jidišu, ladinu i drugim jezicima, iako poseduju bliskost, kreću se različitim putevima i veoma se udaljuju jedna od druge, tako da se ne mogu sagledati kao jedinstvena literatura. Miron predlaže da se nanovo obavi meta-istorijsko istraživanje, kao što je to učinjeno početkom XX veka, kojim bi se obuhvatila suština, putevi i zadaci hebrejske i ostalih jevrejskih književnosti. On smatra da su prethodna istraživanja bila ideološke prirode i usmerena ka rešenju - kojim bi jezikom u budućnosti jevrejski pisci trebalo da pišu, zapravo koji bi jezik bio autentičan jevrejski hebrejski ili jidiš. Nakon Haskale, jevrejskog prosvetiteljskog pokreta kasnog XVIII veka, koji je nastao u Nemačkoj i sam Miron se zalaže za svetovno obrazovanje Jevreja, sa ciljem da se ubrza njihova akulturacija i na taj način pospeši emancipacija.
Ivrit je u Palestini, kao lokalni jezik preovladao ulicom još pre zvaničnog uspostavljanja države Izrael i postao jezik svakodnevne komunikacije. Vremenom je osvojio literarni izraz, štampu, teatar i kinematografiju. Oživeo je iz jezika Tore i uzavreo, dok je jidiš stagnirao, čak i kod onih koji su se njim služili, pa i tamo, gde je medju Jevrejima bio osnovni jezik sporazumevanja, posebno u onim zemljama gde su milioni Jevreja tokom Drugog svetskog rata stradali. Tako je kultura jidiša sačuvala akademski karakter, ali je počela da zamire u svakodnevnom životu i opstala na stazama istorije jevrejske kulture.
Pitanje jedinstva jevrejske književnosti je besmisleno, jer je podeljena na različite etape koje se ne zbivaju istovremeno; različitih su žanrova, jezika itd… Stvoriti kriterije, staviti ih na isti nivo, spojiti tako različita ostvarenja u jednu celinu bilo bi teško.
Kada se govori o svetskoj literaturi u koju se uključuju "zapadne književnosti"; "Evropska književnost" - "Engleska", koja predstavlja literaturu naroda koji se služe ovim jezikom, ili "Nemačka književnost" koja podrazumeva dela koja se stvaraju u Nemačkoj, Austriji i Svajcarskoj - možemo ih, naravno, svrstati prema različitim svojstvima koja poseduju. Tema koju razmatramo veoma je stara, srednjevekovna, a istovremeno savremena i klasična. Postoje, svakako, razne mogućnosti podele. Možemo odabrati i metod po kome se smatra da "književnost", "proza" niti "poezija" ne postoje. Egzistira samo priča koja se nastavlja i pesme za koje se pišu novi stihovi. Zapravo može se ograničiti stvaralaštvo prozaista i pesnika, često po mišljenju njih samih, jer ih klasifikacija na izvestan način sputava. Istovremeno, ukoliko ne pripadaju izvesnoj "celini" značilo bi isključiti ih, što se dogadjalo sa nekim delima jevrejskih pisaca na raznim stranama sveta, što iz jezičkog ili istorijskog aspekta, pa i iz književnog i socijalnog. To može da se pripiše i "Književnosti naroda Izraela" sa istorijskog i aktuelnog aspekta.
Ali, Mironovo posmatranje stvari nije tako jednostavno. On je svestan toga šta znači jedinstvenost, a šta posebnost i inicira analizu detaljnog ispitivanja medjusobnih jezičkih veza hebrejskog, aramejskog i grčkog jezika u vreme pre i tokom srednjeg veka, vezu sa arapskim jezikom; simbiozu ivrita i jidiša krajem XIX i početkom XX veka; razmatranje dela književnika koji pišu na ova oba jezika i druge elemente koji stavljaju pod sumnju pretpostavku da "Književnost naroda Izraela" postoji i da je moguća. Miron je jasan kada kaže da nema teškoće kada je reč o jevrejskim književnostima, o jeziku i ne samo o jeziku, ali ne i kada se nastoji da se te književnosti stave pod isti krov "Izraelska književnost", a ne poricati različitost koju poseduju literature koje se pod tim nazivom podrazumevaju i ne uzimajući u obzir da se u tom okviru nalazi i književnost koja generacijama nije predstavljala govor-ni jezik, već samo pisanu reč. Čini se da se iza oštre borbe protiv sažimanja u pojam "Književnost naroda Izraela", posle svršenog čina, krije razilaženje ideja o suštinskom pitanju postojanja jevrejskog bića.
Verovatno da u razmatranju ove teme neće biti zastupljen stav da književnost nije odraz jevrejske kulture i da bez književnosti kultura može da egzistira. Prema tome, ukoliko ipak nema "Književnosti izraelskog naroda" nema ni jevrejske literature, a neće ni postojati, već se može govoriti samo o raznim kulturama Jevreja na raznim jezicima i na različitim prostorima na kojima žive. S obzirom da se celokupna kultura realizuje samo u okviru u kome dotični narod obituje, dovodi se u pitanje i egzistencija jevrejskog naroda i da li je on ikada postojao. Postoje samo etničke grupe Jevreja u raznim zemljama, a povezanost medju njima ne uništava osećanje nostalgije zbog toga ili nekog drugog povoda.
U Izraelu živi više od milion Jevreja koji govore ruski i predstavljaju jednu kulturnu enklavu i razlikuju se u mnogo čemu od ostalih Izraelaca koji govore ivrit. S druge strane, Jevreji koji žive u Rusiji i govore ruski ili oni koji žive u Americi, recimo, i služe se engleskim jezikom, pripadaju istom, jevrejskom narodu i zajedničkoj kulturi. Sem toga, jevrejske porodice u drugim zemljama, čiji pripadnici govore na španskom, francuskom ili hebrejskom jeziku, razlikuju se po mnogo čemu od izraelskih, čiji je jezik hebrejski, ali i pored toga čine jedan narod i istu kulturu. Sem toga, američko jevrejstvo pripada raznim jevrejskim narodima, američkom, čiji je govorni jezik engleski, ruskom, čiji je jezik ruski i izraelskom koji govore ivrit, ali ima i drugih, da ih sve ne navodimo. Ovakva postavka je, razume se, legitimna, prihvaćena u svetu.
U Americi se danas, u mnogim oblastima, ovo pitanje posmatra kao post factum i već dobija naučno objašnjenje, izmedju ostalog, u knjigama Karin Aviv i Davida Snira u njihovoj zajedničkoj knjizi "Kraj jevrejske dijaspore", objavljene 2005. godine. Ovi autori odbacuju prevashodni značaj religijske pripadnosti i smatraju nacionalnu identifikaciju pluralističkom iz više aspekata. Po njihovom mišljenju samo čovek lično može da odredi svoju nacionalnost. Činjenica je da sada mnogi Jevreji sebe smatraju pripadnicima naroda zemlje u kojoj žive. Država Izrael nije centar jevrejskog sveta i ne protivi se jevrejskim zajednicama u drugim državama. Izrael je samo jedna od zemalja u kojima obituju. "Jevreji su ljudi mnogih kultura koji sebe vide u raznim državama i hodaju beskrajnim putevima stvaralaštva, izražavajući suštinu svog bića da, gde god bili, u svojoj će kući živeti kao Jevreji", zaključuju Aviv i Snir. Nije reč o modernoj zajednici. Takav stav bio je zastupljen i u vreme Haskale u centralnoj Evropi, ali ne i u Izraelu, u sredini koja sebe naziva "Knanskom".
Ovo društvo intelektualaca koje je osnovao pesnik Jonatan Ratoš četrdesetih godina prošlog veka, kada država još nije bila uspostavljena, imenovalo je "naciju Ivrita" i ne priznaje one Jevreje koji žive u dijaspori, bez obzira što su jevrejske vere, a ni sebe ne identifikuje kao narod jevrejske vere. S druge strane "Novi Jevreji" u Americi i članovi mnogih jevrejskih zajednica u svetu smatraju Izrael centrom svetskog jevrejstva bez obzira kakav odnos prema njima zauzimaju Knanci.
Medjutim, Aviv i Snir ne smatraju, kao Haskalovci i Knanci, da je došao kraj postojanja Jevrejina kao nacionalnog bića, već da putovanjem i studiranjem treba da se razvija spona izmedju jevrejskih zajednica, kakva već postoji izmedju Jevreja u rasejanju i onih koji žive u Izraelu, što je bila i osnovna ideja cionizma, od koje se ni danas ne odustaje. Steta je samo što zagovornici ovog legitimnog stava ne odustaju od činjenice da i u svetu žive Jevreji kao etnos. Po njima kontakti ne čine jedan narod. Jedini odgovor na to pitanje mogao bi da bude svetovno tumačenje, zapravo - jevrejska kultura koja se neguje širom sveta i prožima medju svim jevrejskim zajednicama. Ukoliko jevrejska kultura ne postoji, a ona je očigledna prema mišljenju ova dva autora kao i Dana Mirona, jevrejski narod neće opstati i neće ga više biti. Oni predlažu da se nastave i jačaju kulturne veze Jevreja u svetu i da se njihovi stavovi o osnovnim pogledima, kada je reč o nacionalnom opredeljenju, usklade. Jevrejske teme i knjige koje se u literaturi stvaraju u raznim prostorima treba promovisati u zajednička dela, ali tako da se može sagledati i njihova posebnost, kako bi se uočila originalnost.
Medjutim, i pored toga ne može biti reči o "književnosti izraelskog naroda", mada je sasvim izvesno da postoji jevrejska kultura. Mirona, kao i Aviva i Snira, brine da li će takav zaključak provocirati da jevrejski narod zapravo ne postoji.
Time što Miron upotrebljava tu i tamo izraz "jevrejska kultura" njemu nije neophodno i postojanje jevrejskog naroda. On se zadovoljava odbijanjem mogućnosti da u jevrejskim književnostima sagleda dela iz pera Jevreja - što predstavlja njihovu literaturu, ali ne i iz aspekta zajedničkog "krova" koji obeležava njihove nejasne granice na svim stazama jevrejske kulture.
Po mom mišljenju, suština jevrejske kulture i slab okvir koji je povezuje ili "krov" nad različitim jevrejskim kulturama čini kontekst postojanja Jevreja i proklamuje njihov opstanak u širokom smislu te reči i obliku koji može da se ispituje i produbljuje. Medjutim, postojanje Jevreja ogleda se u kulturi, ali i ne samo u tom vidu. Da je tako mogli bismo da se pitamo - ne krećemo li se u zatvorenom krugu? U stvari, postojanje Jevreja i jevrejske kulture dva su lica istog bića. Proklamovanje postojanja Jevreja čin je kulture i nastavak njihovog bivstvovanja oblik je stvaralaštva u oblasti kulture. Prema tome, nije otkriće "postojanje" shvaćeno kao opravdanje pripadanja raznim prostorima, tako da se može prihvatiti i "Književnost naroda Izraela".
(Dr Jedidija Jichaki je profesor Univerziteta Bar Ilan u Tel Avivu)
Prevela Ana Šomlo, Književnost br. 4 /2008

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License