Jevreji Zatocenici Logora Crveni Krst

JEVREJI ZATOČENICI LOGORA CRVENI KRST
ZORAN MILENTIJEVIĆ
Jevreji su jedan od najstarijih naroda, čiji delovi žive i u Jugoslaviji i čija prošlost predstavlja deo istorije naših naroda. Jevrejskih naselja bilo je u našoj zemlji još u vreme Rimljana. U XVI veku izvestan broj Jevreja prognanih iz Španije i Portugalije naselio se na Balkansko poluostrvo. Sefardske opštine u Srbiji, Makedoniji, Bosni i Hercegovoini i Dalmaci-ji vode poreklo uglavnom od tih useljenika, dok su Hrvatsku i Vojvodinu naseljavali aškenski Jevreji iz Mađarske, Slovačke i Poljske.
U predratnoj Jugoslaviji bilo je 117 jevrejskih opština u kojima je živelo oko 70.000 Jevreja. U oči rata emigriralo je iz Čehoslovačke, Austrije i Nemačke 5.000, tako da ih je u Jugoslaviji ukupno bilo blizu 75.000. Oni su pretežno živeli u velikim gradovima: Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, Subotici, Bitolju Novom Sadu, Nišu i drugim.
U Nišu je takođe bilo Jevreja još u rimskom periodu. Njihov broj se u XVII veku povećavao novim useljavanjima. U periodu neposredno posle oslobođenja Niša od Turaka, 1878. godine bi lo je 12.817 stanovnika, od čega je 900 bilo Jevreja.(1) Ovaj broj se vremenom smanjivao odseljavanjem u veće gradove, posebno u Beoarad i Skoplje, da bi ih u oči rata bilo nešto više od sto porodica, sa oko 360 lica. Predsednik Jevrejske ogaptine u Nišu bio je Dr Borivoje Beraha, a njega je pred rat zamenio Borivoje Hazan, bankarski službenik. U gradu su bili cenjeni kao dobri privrednici i njihov se uticaj osećao u svim oblastima društvenog života. Jevreji su se u Nišu uglavnom bavili trgovinom; među njima je bilo trgovačkih pomoćnika, zastupnika raznih firmi, zanatlija, činovnika, kao i drugih zanimanja. Evo pregleda zanimanja niških Jevreja:
tekstilnih radnika 1
sveštenika 1
šofera 1
industrijalaca 1
zanatlija 29
pravnika 2
trgovačkih pomoćnika 9
apotekara 2
novinara 1
profesora 1
trgovaca 47
inžinjera 1
lekara 2
umetnika 1
rentijera 2
dece, đaka i studenata 69
geometara 3
domaćica 128
činovnika 20
bez zanimanja 2
Iz navedenog pregleda jasno se vidi raznovrsnost zanimanja niš¬kih Jevreja, kao i to da je 132 bilo privredno aktivnih, koji su izdržavali ostale članove porodica. Upoređenjem broja zaposlenih, sa brojem porodica, kojih je bilo nešto više od sto, proizilazi da je iz svake porodice radio po jedan član, ređe dva. Broj dece i đaka ukazuje na činje nicu da su jevrejske porodice u Nišu imali po jedno do dva deteta, dok su pojedine porodice bile bez dece. (2)
Obzirom da je trgovina bila dominantno zanimanje niških Jevreja, to je među njima bilo i bogatih ljudi, tako da su imali vrlo zamašnu pokretnu i nepokretnu imovinu. Imali su preko 50 kuća, više placeva, dućana, vinograda i druge imovine.
U oči rata Jevreja je bilo oko 1% ukupnog broja stanovnika u Nišu.(3) Pored opštine imali su i svoja udruženja: nacionalna, kulturna i sportska. Naročito je bio poznat pevačkn hor „David" koji je mnogo doprineo širenju horske kulture u gradu. Od svog dolaska oni su sa ostalim žiteljima grada delili dobro i zlo i učestvovali u ekonomskom, kulturnom i društvenom životu srednne, stvarajući kao manjinska grupa svoj sopstveni društveni i kulgurni život. U Nišu je prema podacima Povereništva komisije za utvrđivanje ratnih zločina iz 1945. godine, na dan odvajanja Jevreja, brojno stanje bilo sledeće:
broj stalno nastanjenih Jevreja 356 broj privremeno nastanjenih Jevreja 51 broj Jevreja stranih podanika-emigranata 155 ukupno 562 (4)
Jevreji su u drugom svetskom ratu doživeli tragičnu sudbinu masovnog uništenja od strane zločinačkog fašizma.(5) Diskriminacija prema Jevrejima, poznata nz ranijih vekova svetske istorije, bilo iz religioznih, ekonomsknh ili drugih razloga, 30. tih i 40. tih godina XX veka dobija široke razmere antisemitskog pokreta, posebno od dolaska u Nemačkoj na vlast nacionalsocijalističke partije 1933. godine. Ovaj pokret izrastao iz fašističke ideologije doživljava ekspanziju u drugom svetskom ratu, a njegove posledice su masovno uništenje Jevreja. Ukoliko se nacionalsocijalistička partija učvršćivala na vlasti, utoliko se antisemitizam ispoljavao u sve oštrijoj formi, da bi u drugom svetskom ratu doživeo pravu eskalaciju sa posledicama koje su bile tragične.
Sa početkom drugog svetskog rata 1939. godine u Nemačkoj je donet plan za rešenje jevrejskog pitanja i to ne samo u Nemačkoj, već i u drugim zemljama koje bn došle pod Hitlerovu vlast. Taj plan predvideo je genocid nad Jevrejima i oduzimanje njihove imovine u korist Trećeg Rajha. Plan je sistematskom upornošću ostvarivan kako u Nemačkoj, tako i u zemljama koje je Hitler osvojio.
Ulaskom Nemaca u Niš, 9. aprila 1941. godine, nastalo je teško stanje za graćane Niša, a posebno za Jevreje, obzirom na politiku koju su do tada prema njima vodili u okupiranim zemljama i namere da je dosledno sprovedu i u Nišu. Preko lista „Novo vreme" počela je hajka na Jevreje. Oni su optuživani za razornu propagandu, za događaje od 27. marta 1941. godine, za borbu protiv nemačkog Rajha i slično. Nemčaka okupaciona vlast u Nišu sistematski je sprovodila rasističku politiku prema Jevrejima.
U „Listu uredaba vojnog zapovednika Srbije" broj 7 i 8 od 31. maja 1941. godine, objavljena je naredba o Jevrejima, koju je kao integralni tekst preneo i okupatorski list „Novo vreme". I Feldkomandatura 809 iz Niša, pridržavajući se pomenute naredbe, preuzela je niz mera protiv Jevreja.
Doneta je naredba o prijavljivanju lica jevrejskog porekla u roku od dve nedelje od objavljivanja naredbe i to policiskim vlastima u mestu stanovanja. Prilikom prijavljivanja izvršena je i evidencija jevrejske imovine. Naredbom je bilo predviđeno i obeležavanje Jevreja. Svi Jevreji su bili dužni da na levoj ruci nose žute trake sa natpisom „Jevrejin" i Solomonovim znakom na prsima i leđima. Ograničeno im je bilo kretanje na javnim mestnma, ulicama i trgovima, kao i kupovina po radnjama, dućanima i pijacama. Ovoj naredbi postoji ograničenje, da Jevreji na gšjaca ma mogu kupovati namirnice tek posle 12 časova. Zabranjeno im je bavljenje svim javnim funkcijama. Nisu smeli obavljati praksu lekara, apotekara, advokata, veterinara, zubnog lekara i drugo. Mogli su da leče samo svoje sunarodnike. Jevrejima je zabranjeno posećivanje pozorišta, bioskopa, mesta za razonodu svake vrste, javnih kupatila sportskih priredaba, kafana i javnih vašara. Nisu smeli da posećuju Nišku Banju i voze se tranvajima. Na mnogim mestima i gradu pojavili su se natpisi „Fir Juden ferbo ten".(6) Jevreji nisu mogli biti vaspitači, vlasnici vaspitnih ustanova, niti zaposleni u njima. Naredbom je bilo predvđieno da se Jevreji ne smeju udaljavati iz mesta stanovanja bez predhodnog odobrenja nadležnih vlasti.
Jevreji su svoja privredna preduzeća morali da prijave vlastima sa potrebnim podacima: vrsta preduzeća, promet prema poslednjem oporezivanju, vrednost stovarišta robe i količina sirovine.
Naredbom se pretilo smrtnom kaznom ukoliko neko pruži pomoć u prikrivanju i čuvanju Jevreja i njihove imovine.
Za popravku ratom nastale štete, za Jevreje muškarce u starosti od 14 do 60 godina, zaveden je težak prinudni rad za potrebe nemačke vojne sile i drugih organa vlasti. I na kraju se u naredbi preti novčanom kaznom, robijom ili smrću u slučaju nepridržavanja odredaba naredbe.
Ta ponižavajuća naredba koja je isključila Jevreje iz javkog života, oduzimanjem svih prava koja su do tada imali, pokazala je da nastaju teški dani za Jevreje Niša. Ograničenjem kretanja, oduzimanjem svih javnih funkcija, konfiskovanjem imovine, zavođenjem prinudnog rada, uvođenjem traka kojim su žigosani, kao i drugim zabranama iz naredbe. Jevreji su dovedeni u položaj ljudi bez ikakvih prava. Sa njima se tako postupalo na svakom koraku; svakodnevno su šikanirani i doživljavali razna poniženja, ali to je bila prva etapa pred njihovo masovno uništenje koje je tek sledilo. Nemci će ubrzo početi da sprovode svoj pakleni plan.
Sa pljačkom jevrejske imovine počelo je još od ulaska Nemaca u Niš. U pljačkanju su prednjačili Nemci i folksdojčeri, kao i domaći izdajnici. Interesantno je videti kakva je bila sudbina imovine niških Jevreja. Nacistički plan predvideo je u prvoj etapi, kao glavni zadatak, pljačku jevrejske imovine. Ništa nije prepušteno stihiji. Pljačka je izvedena sistehmatski. Odmah po dolasku okupator je naredio prijavljivanje celokupne jevrejske imovine. Pošto je imovina bila evidentirana, Gestapo je izvršio pretres stanova i tom prilikom su odnete sve dragocenosti bez ikakve potvrde. U toj besomučnoj pljački nemačkim vojnim vlastima svesrdno su pomagali folksdojčeri koji su im pokazivali gde se nalaze jevrejske kuće, radnje i radionice. Posle ovog bezakonja pljačkane su i oduzimane stvari: nameštaj, posteljni veš, odeća i oouća i drugo. U pljački su Nemce zamenili i naročito se isticali predstavnici nacionalne manjine — folksdojčeri, tako da su za sobom ostavili pustoš po jevrejskim kućama, radnjama i, radionicama.(7) Sve što je bilo vredno oduzeli su. Iz preduzeća i radionica opljačkali su celokupni mašinski park, skladirali u svoje magacine ili transportovali za Nemačku. Na ovaj način su za kratko vreme likvidirali sva preduzeća, sem kožare sopstvenika Dajča, koja je nastavila sa radom kao preduzeće pod komesa-rskom upravom. Tako su za tri meseca od okupacije, Jevrejima odu zete sve radnje i preduzeća, svi štedni ulozi, depoziti, ostave u trezorima, sva nepokretna imovina i celokupno pokućstvo. Stvari koje su prikrili i poneli sobom u logor, oduzete su im u pretre-su ili prilikom streljanja. Posle deportacije žena i dece, febru ara 1942. godine, nemačke vlasti su naredile da se iz jevrejskih stanova iznesu sve preostale stvari i skladiraju u bivšoj zgradi Oficirskog doma. Bolje komade su uzeli Nemci, a ostalo su razneli folksdojčeri. U prazne jevrejske stanove uselili su se Nemci, folksdojčeri, kao i oni građani Niša čiji su stanovi rekvirirani za potrebe nemačkih vojnih vlasti. Jevrejima je ostala još samo nepokretna imovina, ali su se Nemci brzo postarali da i nju likvidiraju. Dopunskom naredbom od 22. jula 1941. godine, sva nepo-kretpa jevrejska imovina konfiskovana je u korist Trećeg Rajha, tako da je Jevrejima ostalo golo pravo svojine kojom nisu mogli raspolagati.
Obespravljeni i ekonomski upropašćeni, ostavljeni bez ikakvih prihoda i sredstava za život, lišeni mogućnosti da nešto zarade, Jevreji su se našli u teškom položaju; iscrpljeni usled naglog osiromašenja, napornog i ponižavajućeg prinudnog rada i stalnog straha za svoju neizvesnu sudbinu, Jevreji su doče-kali internaciju i masovno uništenje.

Tragična sudbina niških Jevreja počinje aprila 1941., a za vršava se uglavnom maja 1942. godine. To razdoblje od godinnu dana možemo podeliti na tri faze. Prvoj fazi odgovara vreme od apri-la do oktobra 1941. godine; u tom periodu nacisti su izvršili evidenciju ljudi i imovine, obeležavanje žutim trakama, ograniči li slobodu kretanja, vršili pljačku imovine, uveli prinudni rad i drugo. U drutoj fazi od oktobra 1941. do februara 1942. god. Nemci su pohapsili sve Jevreje, internirali u Logor Crveni krst i na Bubnju streljali muškarce. U trećoj fazi od februara domaja 1942. godine, Nemci su žene i decu deportovali na Sajmište i ugušili gasom.
Već 26. oktobra 1941. godine Dr Turner piše podčinjenim komandama: „Treba poći od načelne postavke da su Jevreji … nepouzdan element i da samim tim predstavljaju opasnost za javni po-redak i sigurnost. Jevrejski intelekt je taj koji je započeo ovaj rat, on se mora uništiti. (8)
Na osnovu ove i drugih naredbi, već početkom oktobra 1941. godine nemačke vlasti su naredile da se svi odrasli Jevreji u Nišu jave u hotel „Park" gde će im se saopštiti neka naredba. Misleći da se ovo saopštenje odnosi na neki rad, oni su došli na označeno mesto. Međutim, Nemci su ih odmah uhapsili i sproveli u Logor Crveni krst. Logor je neposredno bio podčinjen pukvniku bezbednosti Šeferu, a obezbeđivala ga je nemačka straža. Smestili su ih u podkrovlje logorske zgrade, odvojili od ostalih zatvorenika i zabranili svaki kontakt sa drugim lici-ma. Kada su oktobra 1941. godine, taoci i porodice čiji su članovi bili u partizanima, pohapšeni u Nišu, u logoru su već zatekli zatvorene Jevreje. Najveći broj Jevreja pohapšen je u oktobru, kao i početkom 1942. godine, ali je bilo i kasnijih hapšenja, prema tome kako je ko otkrivan. U logor je tako dovedeno više stotina muškaraca starijih od 14 godina. Bili su to svi niški Jevreji, zatim izbeglice iz drugih mesta Srbije, uglavnom iz Beograda, koji su došli u Niš kod svojih rođaka, negde u oči ili neposredno posle 6. aprila, kao i izvestan broj emigranata iz srednje Evrope koji su dovedeni iz prihvatnog centra u Kuršumlijskoj Banji. Pored domaćih Jevreja, izbeglica i emigranata u logor su dovedeni i Jevreji iz drugih mesta Srbije: iz Aleksinca, Leskovca, Zaječara, Kruševca i drugih varoši. Poznato je da je oktobra-novembra 1941. godine dovedana jedna grupa od 20 Jevreja iz okoline Niša, zatim 70 Jevreja izbeglica iz Poljske. Početkom 1942. godine 12. dobrovoljački odred uhapsio je u Nišu 7 Jevreja. Većinom su bili iz Beograda, a u Niš su se sklonili da bi se spasli od hapšenja i uništenja, Trećeg marta 1942. godine doveli su iz Kruševca veliku grupu Jevreja, među kojima je bilo iznemoglih staraca, dece i oko 70 žena. Tokom ovog meseca dovedena je jedna grupa iz Leskovca kao i iz drugih gradova istočne i zapadne Srbije. U ovoj grupi bilo je bolesnih, iznemoglih i žena i dece, koji su kasnije transportovani za Sajmište, zajedno sa naknadno dovedenim preostalim ženama i decom iz Niša. Posle jednog streljanja ostala su samo deca koja su plakala i ponavljala: „Nikada više nećemo videti naše, niti će oni nas videti. I nas će streljati.“ (9) Okupator je u Nišu pohapsio sve Jevreje, sem pojedinih žena koje su bile udate za hrišćane.
Život Jevreja u Logoru na Crvenom krstu odvijao se u vrlo teškim uslovima logorskog režima. Logor je bio mesto mučenja, patnji i smrti. Međutim, moral logoraša je bio na visini. Jači su pomagali fizički slabijim, delili mećusobno hranu i činili jedni drugima razne sitne usluge. Takav odnos omogućio je da se teškoće lakše podnesu. Odnos prema Jevrejima u logoru bio je sadistički. Nemci su u svakom trenutku hteli da istaknu svoju moć nad nemoćnim ljudima. Često su upadali u sobe i divljački ih tukli. Izvodili su žene i šišali ih do glave ili bi im preko temena ošišali samo jednu traku i tako estetski unakaženim ženama cinički se smejali. Huškali su i pse na zatvorenike uživajući u strahu nesrećnih logoraša. Često su stražari dolazili pijani iz grada i tada bi svoj životinjski nagon i bes iskaljivali u žestokim tučama ili nakaznim idejama koje bi im tog trenutka pale na pamet. Tukli su ih bez razloga za svaku sitnicu. Bilo je i slučajeva ubistava u logoru. Prvi Jevrejin koji je streljan, bio je Kon, vlasnik staklorezačke radionice u Nišu. Streljan je u krugu logora i sahranjen izvan žica. Zlostavljanje i vrećanje bili su svakodnevna pojava. Pljačka preostale imovine bila je specijalnost Nemaca. Pojedinim Jevrejima ostao je novac i nakit koji su držali kod sebe. Sa puno sistematičnosti Nemci su im svu tu imovinu opljačkali, a preko svojih po srednika uspeli su da i od porodica zatvorenih Jevreja iznude i poslednje što im je ostalo. U slučaju neplaćanja odrećene sume pretili su da će uhaggšena lica biti mučena ili streljana. Posrednici su u ovim prljavim poslovima bili folksdojčeri i domaći izdajnici povezani sa nemačkim vlastima.
Uslovi života u logoru bili su izuzetno teški. Spavali su na golom betonu ili prostirci ukoliko je logoraš poneo. Mnogi nisu ni znali kakvi ih uslovi čekaju, pa su u logor došli samo u odelu. Prostor za smeštaj jednog logoraša nije bio veći od 50 sm., pa su zatvorepici ležali gusto zbijeni i to na bok, jedan uz drugog. U potkrovlju je bio veliki broj ljudi. Leti je bilo suviše toplo, a zimi vrlo hladno. Nekoliko otvora na krovnoj konstrukciji bili su jedini izovr svežeg vazduha. To pot-krovlje leti je bilo u pravom smislu reči „dušegubka", gde su se ljudi prosto gušili od toplote, a zimi kao u ,,ledari" smrzavali od hladnoće. Ne zna se kada je bilo gore, leti ili zimi, ali nedužni ljudi su sve to stoički podnosili. I u higijenskom pogledu stanje je bilo vrlo loše, naročito kada je bilo male dece. Lična higijena nije se mogla sprovoditi, jer je bilo malo sanitarnnh urećaja. a i oni su bili vrlo primitivni u vidu jama. Usled prenatrpanosti i nemogućnosti dovoljnog pranja u prostoriji se osećao užasan zadah od ustajalog vazduha i isparenja, koji je još više potenciran prisustvom kibili koje su služile za obavljanje fizioloških potreba. Ovakvi higijenski uslovi bili su permanentna opasnost od raznih epidemija. Bilo ih je nekoliko, ali manjih razmera. U logoru je bio samo jedan lekar zatvorenik, ali je on mogao da leči samo savetima, jer lekova nije bilo. Povre-meno bi dobijali manje količine lekova od Crvevog krsta iz Niša, ali sve je to bilo nedovoljno ako se zna da je u logoru moglo biti i do 2500 zatvorenika Sve je bilo ostavljeno prirodi čovek da se on sam bori sa bolešću, a iznureni organizmi logoraša, usled loše ishrane, to nisu mogli. Zato nisu bili retki i smrtni slučajevi u logoru. Naročito su se teško borili mladi iscrpljeni organizmi, deca ispod 14 godine, kao i starije i bolesne osobe. U ovim teškim trenucima izvanrednu i nesebičnu pomoć pružio je svojim sunarodnicima, ali ne samo njima, već i svim ostalim, lekar logoraš, Dr Velizar Pijade. Bila je to izvanredna ljudska figura, pre svega human čovek, koji je sem lekarskih usluga, činio i mnoge druge koje su bile van nadležnosti njegove struke. Kao znalac nemačkog jezika, jedno vreme je bio tumač u logoru. Koristeći svoj položaj lekara savetovao je ljude kako da se ponašaju na saslušanju, šta da kažu, kako da se drže. Činio je velike usluge pohapšenim pristalicama NOP-a; na saslušanjima je često menjao iskaze logoraša ukoliko je smatrao da bi oni mogli imati odrećene posledice po saslušanika, pa i šire. Održavao je takoće i stalne veze sa ogaptinskim rabadžijom Blagojem Stankovićem, koji je svakodnevno donosio hranu u logor. Preko njega je slao i od njega dobijao mnoge poruke. Tako je saznao da se na Bubnju kopaju rake za logoraše iz sobe broj 12. Tu poruku je preneo logorskom kuvaru, a ovaj organizatorima proboja. Na ovaj način je i proboj logora od 12. 2 1942. godine ubrzan. I danas se sa velikim simpatijama i poštovanjem sećaju Dr Velizara Pijade i o njemu pričaju, preživeli logoraši Logora Crveni krst.
Hrana je u logoru bila ne samo slaba, već i u nedovoljnim količinama. Za ishranu svih ljudi u logoru, pa i Jevreja, brinula se Niška opština. Svakog dana je ogaptinski radnik zaprežnim kolima Donosio namirnice u Oskudnim količinama od kojih su se u kuhinji spremali obroci za više stotina zatvorenika. Hrana je kao svuda u logorima bila vrlo slab.a Hleb se izdavao neredovno i u malim količinama. Dnevni obrok iznosio je jedva 150 grama. Hranu su dobijali samo za održavanje golog života, toliko da ne umru gladni. Loša ishrana i težak rad iscrpljivali su logoraše. Naporan prinudni rad od 7-10 časova dnevno, a često i duže kao i obavljanje drugih poslova u logoru, potpuno je iznurilo logoraše. Radili su u magacinima, vršili utovar i istovar na Železničkoj stanici, zatim na izgradnji puta Niš-Medoševac, Popovac-Novo Selo i drugo. Jevreje su prilikom tih radova tukli za najmanje greške, a često i bez ikakvog povoda. Posle rada, onako umorne čekala ih je nova turtura u logoru, gde su se stražari ispunjeni bestijalnom željom za potpunim uništenjem Jevreja, prosto takmičili u izmišljanju raznih načina kako da ih ponize i degradiraju kao ljude.

Pošto su svi muškarci stariji od 14 godina sakupljeni u oktobru i internirani u Logor Crveni krst, time je proces likvidacije niških Jevreja ušao u poslednju i najtragičniju fazu. U logoru su bili četiri meseca, sve do sredine februara 1942. godine, kada su izvedeni i streljani na brdu Bubanj, nedaleko od Niša. U logoru je 12. februara 1942. todine izveden poznati proboj. kada je gurpa od 147 logoraša napala nemačku stražu i probila logorske žice. Tom prilikom je na žicama poginulo 42, a 105 se našlo na slobodi, od kojih se najveći deo pridružio partizanskim odredima. U tom napadu stradali su i nemački stra-žari. Zbog ovog poraza, kao odmazdu za izvedeni napad, Nemci su izvršili masovno streljanje 17. 2. 1942. godine. U tom streljanju ubijeno je više stotina logoraša, najvećim delom Jevreja. Dva dana kasnije, 19. februara, došlo je do drugog masovnog streljanja, kada je takoće stradao veliki broj Jevreja. Logor je tih dana, prema iskazima svedoka, bio gotovo ispražnjen, ostalo je svega 17 logoraša.(10) O ovim masovnim egzekucijama Jevreja i drugih rodoljuba ima dosta izjava svedoka. Navodimo samo neke koje su karakteristične: „ …Meseca februara 1942. godine odveden sam od strane feldžandarmerije rano ujutru oko 4 časa zajedno sa 125 mojih sunarodnika kamionom na mesto zvano Bubanj. Po. našem dolasku dobili smo od Nemaca ašove i krampove, pa smo čekali do 6 časova, a tada su počeli da pristižu kamioni sa Jevrejima. Kada bi kamion stigao, Nemci su izvodili iz njega po 12 lica, pa ako su bila malo bolje odevena, svlačili i potom odvodili na jedno 30-40 metara od kamiona. Tu bi ih porećali leđima okrenutim Nemcima koji treba da ih streljaju. Na 6 metara daljine od žrtava, stajali su oko 12 Nemaca s puškama i na dati znak pucali u potiljak žrtvama. Pošto je posao završen sa prvom dvanaestoricom, Nemci su dovodili drugih 12, i tako je to išlo ceo dan sve do 4 časa io podne, tako da je toga dana streljano preko 1000 osoba. Sva streljana lica bili su Jevreji, a među njima i dve žene i oko 12 dečaka između 12-13 godine. Ubijali su iz pušaka i to dum dum mecima, tako da su lobanje žrtava bile sasvim raznete. Ako bi se desilo da neka žrtva nije bila pogođena u glavu, onda je jedan Nemac prilazio i ubijao to lice metkom iz revolvera. Raka u koju smo stavljali žrtve bila je toliko ispunjena leševima da je svega 10 sm. zemlje moglo biti bačeno na leševe".(11) Iskaz Omerovića potvrđuju mnogi svedoci, a njegov sunarodnik Anedži Kurtić dodaje: …Kad su streljali decu, onda je jedan dečak od 13-14 godine starosti kleknuo pre nego što će da ga streljaju, sklopio ruke i molio „Bigge, bite" — no i on je streljan sa ostalom decom. Dva dana posle ovog događaja (19. II 1942. g.) odveli su me opet na Bubanj, gde se odigralo sve kao i ranije. Od 6 časova ujutru pa do 3 po podne Nemci su neprekidno streljali ljude. Žrtava je moglo biti oko 800 i ovoga puta nisu bili samo Jevreji streljani, nego i Srbi".(12)
Jula meseca 1942. godine Nemci su izvršili još jedno veće streljanje Jevreja iz Logora Crveni krst. Bili su to Jevreji iz drugih gradova Srbije koje su Nemci u mećuvremenu doveli u logor. Bilo ih je nekoliko desetina koje su Nemci streljali neutvrćenog dana jula 1942. godine. Januara 1943. godine streljali su Dr Velizar Pijade, logorski lekar i Đurika Gros sa četiri člana porodice. Nemci su 17. oktobra 1943. godine streljali još 17 Jevreja i to je bilo poslednje masovno streljanje Jevreja u Nišu. Na streljanje su Jevreje vodili kamionima. Pravac kretanja bio je: ulicom 12. februar i Oktobarske revolucije do raskrsnice ulica Stanka Paunovića i Oktobarske revolucije, zatim Vardarskom do Borisa Kidriča, potom Kidričevom do inženjerske kasarne i ulicom Vojvode Putnika do Bubnja.(12) Na streljanje su se Jevreji držali hrabro i dostojanstveno. Posebno treba istaći prkosno držanje Dr Borivoja Berahe, njegovog sina i zeta. Pre streljanja uputili su Nemcima prekor da su nekulturni i da će doživeti sudbinu svojih žrtava. Kao odgovor na njihovu „drskost", predhodno su bili masakrirani udarcima kundaka i bajoneta i tek posle mučenja streljani. Tokom leta 1944. godine, nekoliko meseci pre osloboćenja Niša, Nemci su na Bubnju iskopali i spalili sve leševe i na taj način uništili tragove sovjih zločina.
Posle likvidacije Jevreja muškaraca, Nemci su sve žene i decu ispod 14 godina starosti doveli u logor i februara meseca 1942. godine, železničkim transportom preko stanice Crveni krst deportovali na Sajmište. Na ulicama Niša više se nisu mogli videti Jevreji sa žutom trakom oko ruke, ni na prinudnom radu. Na Sajmištu im se gubi svaki trag. Otuda se posle rata niko nije vratio. Šta se s njima desilo? Prema do sada prikupljenim podacima i izjavama ljudi koji su bili neposredni svedoci događaja, može se izvesti zaključak da su, žene i deca, ugušeni u specijalnom automobilu Sauer koji je u te svrhe poslat iz Berlina, a zatim pokopani na poznatom stratištu Jajinci kod Beograda. Ovaj auto je u stvari bio gasna komora, podešen tako da u njemu može da stane 100 ljudi. Imao je uređaj za gušenje gasom, a sa zadnje strane bio je hermetički zatvoren. Mnogi su se dobrovolj-no javljali misleći da idu u neki drugi logor. Međutim. puni automobili kretali su se u pravcu Jajinaca. Za vreme dok je auto-mobil bio u pokretu puštan je gas i za 15 minuta svi su bili pogušeni. O svemu tome svedoci govore: „…Transporti su odlazili jednim ogromnim automobilom potpuno zatvorenim, tamnoplave boje. U automobil je moglo stati po 100 lica. U njemu nije bilo sedišta. Auto je stajao uvek ispred ulaza u logor. Onima koji su bili određeni za transport, naređeno je da najvrednije stvari ponesu sa sobom, a da sve ostalo upakuju i na paketu stave svoju adresu. Odmah posle toga naređeno je internircima da uđu u automobil . Tako su ti gransporti odlazili skoro svakodne-vno. Niko u logoru nije slutio da ljude odvode u smrt. . Poslednji transport otišao je sa Sajmišta oko 10. maja 1942. godine … Osta le smo oko 10. maja od 8.000 lica svega nas 8 žena …".(13)
…Ja sam kopao rake i za ugušene Jevreje, ali mi koji smo rake kopali nismo leševe zatrpavali. Kad rake iskopamo, mi smo bili odmah udaljeni, a pokopavanje Jevreja vršili su ljudi koje su Nemci u svojim kamionima sa sobom vodili … Primetio sam jednom prilikom kod XV kvarta jedna lakša nemačka kola, u kojima je bio jedan oficir. Za njima je bila straža, a za stražom veliki. kamion dobro zatvoren iz koga sam primetio da izlazi dim. Nemci,, su u ovom kamionu ugušivali Jevreje. Puna dva meseca radio sam na iskopavanju raka u 1942. godini od marta do maja meseca. Iskopano je 81 ili 82 rake. Ja sam učestvovao u kopanju svih ovih rovova i u ovim rovovima je moglo stati najmanje po sto ljudi a za ovaj broj uvek nam je i naređivano da rovove kopamo. Ovi su rovovi upotrebljavani samo za one koji su u automobilu ugušeni, dok su za streljanje kopani drugi rovovi".(14)
,, … Takođe su dovodili jedan zatvoreni auto i video sam lično kada su Nemci iz toga automobila izbacivali leševe, a to znači da su predhodno ugušeni".(15)
Nemci su u periodu od marta do maja 1942. godine ugušili 8.000 lica na Sajmištu. Među tim licima nalazile su se i Jevrejke iz Niša i njihova deca. Tragična sudbina niških Jevreja, njihova likvidacija, trajala je četiri meseca, od masovnog februarskog streljanja na Bubnju 1942. godine, kada su streljani svi Jevreji mu-škarci, do maja, kada su na Sajmištu ugušene sve žene i njihova deca. Njihova LJIKvidacija bila je potpuna. Bio je to genocid u pravom smislu reči. Kao glavni zločinci koji su primenjivali sve mere protiv Jevreja u Nišu, mogu se označiti: feldkomandant fon Botmer, zatim Dr Eduard Hanke, šef Upravne grupe pri Feld-komandanturi 809, šefovi Gestapoa Hamer i Erik Vineke. Među niškim folksdojčerima istakli su se Karlo Ungar i Štefan Živković, oboica agenti Gestapoa, a od domaćih izdajnika šef Specijalne policije Mirko Živanović.16 Izvestan mali broj Jevreja pokušao je da se tokom rata prikrije pod lažnim imenima i pojedinci su u tome i uspeli, ali je većina uglavnom pohvatana od agenata Gestapoa uz asistenciju folksdojčera. „Od mnogih gestapovaca Jeriho je važio kao specijalista za jevrejska pitanja. Taj je bio srećan, kad je mogao da uhvati još nekog od retkih Jevreja koji su uspeli da se sakriju. Jednom je doveo jednu ženu koja je kao kuvarica radila u njihovom Oficirskom domu pod imenom Srpkinje. Sa velikim zadovoljstvom streljao je ženu. „Imam ja njuh za Jevreje", hvalio se svima po logoru".(17)
Uhvaćene bi dovodili u logor, a njihova dalja sudbina je poznata. Ipak, rat je preživelo nekoliko lica. Bile su to četiri Jevrejke udate za Srbe, zatim tri Jevrejke iz Niške Banje, koje su se za vreme rata krile u fabrici kože i to Katan Mevorah Regina sa majkom i ćerkom Ninom. Pored ostalih, u Nišu se skrivala tročlana izbeglička porodica iz bosanskog Zvornika, nju su sačinjavali: Hajon Aron, trgovac, njegova supruga Sofija i kći Julijana a stanovali su kod Staniše Stojanovića, u ulici Todora Milovanovića br. 67. Uspeli su da se obezbede lažnim legitimacijama na ime Marković Ace, Dare i Mirjane. Mirjana je svo vreme rata radila u štampariji. Aron je umro 1967. a Sofija 1973. u Nišu. Mirjana (Julijana) i sada živi u Nišu. Zatim, četvoročlana porodica Danon: otac Jozef (umro 1972) majka Berta (umrla 1968) kći Simka (umrla 1976) i sin Jakov, sada profesor u Beogradu. Krili su se pod lažnim imenom Milošević Mirko, Nada, Ljubica i Žarko, kao i sedam lica koja su tokom rata bila u zarobljeništvu ili su se sklonili u susednim zemljama, uglavpom u Albaniji. Na ovaj način rat su preživeli Peša Gedalja, Leon Eškenazi, Dr Albahari i drugi. Ako se broju niških Jevreja dodaju i lica koja su posle 6. aprila došla u Niš. kod svojih roćaka, kao i sve izbeglice-emigranti iz Kuršumlijske Banje, jer su oni dovedeni u Logor na Crvenom krstu, onda se može izvesti zaključak da je iz Niškog logora izvedeno i streljano na Bubnju ili ugušeno na Sajmištu preko 1.000 Jevreja. Vrlo je verovatno da je ova cifra i veća, jer su Nemci tokom 1942. i 1943. godine, povremeno aovodili u logor manje grupe Jevreja iz drugih gradova. Sigurno je da su i oni doživeli sudbinu ostalih sunarodnika.
Tragedija Jevreja u Nišu pod fašizmom je deo tragedije mnogih zemalja i naroda. Međutim, tragediju Jevreja treba shvatiti i kao deo izvršenja stravičnog plana koji su fašisti pri-premili Jevrejima, a to je masovno uništenje na brutalan i nečovečan način. Činjenica da je neko Jevrejin bila je dovoljna da bude likvndiran. Ono što je zadesilo niške Jevreje, i ne samo njih, već i njihove sunarodnike u našoj i drugim zemljama, rezultat je sistematske politike Nemaca prema Jevrejima. Mada su Nemci nastojali da problem Jevreja u našoj zemlji dovedu u vezu sa naro-dnim ustankom, bio je to samo paravan koji je skrivao prave name-re nacističkih voća. Likvidacija Jevreja je planirana i sistematski sprovedena, još ranije. Sudbina Jevreja je još tada odlučena. Nacistička antisemitska mašina, stavljena u pokret nekoliko godina ranije, nije se zaustavljala.
Zoran MILENTIJEVIĆ
f U S N O T E:
1. Spomenica Niša, Niš, 1937, str. 45
2. U oči rata u Nišu je bilo nešto više od sto porodica sa blizu 360 članova. Iz pregleda zanimanja niških Jevreja može se izvesti zaključak da ih je bilo 331 lice. Međutim, u pregled su data zanimanja samo za lica za koja smo imali podatke.
3. Prema statističkim podacima Niš je u oči rata imao oko 40.000 stanovnika.
4. Prema podacima Povereništva za utvrđivanje ratnih zločina iz 1945. godine. Dokument se čuva u Jevrejskom istorijskom muzeju.
5. U drugom svetskom ratu stradalo je 6 miliona Jevreja. To je najveći genocid nad jednim narodom u istoriji.
6. Za Jevreje zabranjeno
7. U Nišu je pred rat bilo 24 folksdojčerskih porodica sa 80 članova. Taj broj se tokom rata povećao useljavanjem iz Makedonije i Vojvodpne.
8. Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u jugoslovenskih naroda, Tom I, knj. 1, dok. 234.
9. Sećanja Mire Popović — Fond memoarske građe Narodnog muzeja Niš.
10. Sećanja Dr Jordana Petrovića — Fond memoarske građe Narodnog muzeja Niš.
11. Jevrejski istorijski muzej, K-22-1a/1
12. Isto
13. Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugoslaviji, Beograd, 1952., str. 29-31,zapisničko saslušanje Hedvige Šenfajn.
14. Isto, str. 32, zahšsničko saslušanje Vladimira Milutinovića.
15. Isto, str. 32, zapisničko saslušanje Aranđela Milenkovića.
16. Jevrejski istorijski muzej, reg. br. 2398.
17. Iz izjave Dr Dragutina Jovića — Fond memoarske građe Narodnog muzeja Niš.
LITERATURA:
1. Simon Dubnov, Kratka istorija jevrejskog naroda, Beograd, 1962. godine.
2. Lazar Ivanović, Teror nad Jevrejima u okuggaranom Beogradu 1941.-1944. godine, Godišnjak grada Beograda, knjiga XIII — 1966. godine.
3. Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugoslaviji, Besgrad, 1Uj^. god. (izdanje Jevrejskog istorijskog muzeja).
4. Niš u vihoru oslobodilačkog rata, Novi Sad, 1968. godine.
5. Spomenica Niša, Niš, 1937. godine.
6. Vjenceslav Glšnić, Teror i zločin nacističke Nemačke u Srbiji 1941-1944. godine, Beograd, 1970. godine.
ARHIVSKA I MEMOARSKA GRAĐA:
1. Fond Povereništva za utvrđivanje zločina okupatora, Jevrejski istorijski muzej — Beograd.
2. Fond Kozara", Istorijski arhiv Niš
3. Fond memoarske građe (izjave i sećanja), Narodni muzej — Niš
4. Privatna arhivska građa — Gedalje Peše iz Niša.

PRILOZI
Spisak niških Jevreja na dan 6. aprila 1941. godine
Spisak privremeno doseljenih Jevreja posle 6. aprila 1941. godine
Spisak izbeglica — emigranata iz Kuršumliske Banje
S P I S A K
Jevrejskih izbeglica — stranih podanika naseljenih u Nišu
Red. Prezime i ime Ulica i broj
Birkenfeld Isak
Birkenfeld Majer
Birkenfeld Aurelija
Borgeniht Franciska
Vajs Moris
Vajs Rahel
Vajs Fric
Vajs Eugen
Vald Markus
Veliš Gustav
Veliš Sidoni
Vajs Salamon Viner Aron
Viner Sifra
Višnicer David
Višnicer Sidonija
Vertajm Samuel
Volf Majer
Vulkan Sali
Goldfinger Haja
Gotlib Helena
Gribaum Marija
Grinfeld Gustav
Grinfeld Aranka
Grinbaum Abraham
Grinbaum Tobah
Epštajn Berhard
Kern Julius
Kern Tereza
Kern Joland
Kern Aleksandar
Kern Rut
Kern Kurt
Kern Roza
Klajman Ana
Klauber Artur
Klauber Štefanija
Kornfajn Bela
Kornfajn Hedvig
Kornštajn Antonije
Kodiček Emil
Kodiček Roza
Kraus Trudo
Kroner Majnard
Kroner Peter Leo
Kroner Edit
Kun Hajnrih
Kun Frederika
Lazar Gertruda
Lazar Salo
Lajtman Jozef
Landman Pepi
Lap Leo
Laetman Salo
Laks Dezider
Levi Jozef
Levi Etel
Lederer Helena
Lederer Ingo
Lederer Karlhanc
Lefković Julijus
Lempart Leo
Lebental Alojz
Lithauer Bernard
Lithauer Sara
Lithauer Leon
Libreht Martin
Lozercon Juda
Lončner Natan
Lončner Frana
Majer Rika
Malc Peti
Malc Jozef
Marković Hajnrih
Menkes Isidor
Menkes Valerija
Medak Oskar
Medak Hnlda
Morgenštern Šteri
Nagler Jozefina
Nagler Rihard
Perlman Fajge
Rajs Manfred
Rajs Gustav
Rajs Secilija
Ramin Salamon
Redlih Martin
Rozental Jakves
Rozental Herta
Rozecvajg Fajga
Rozencvajg Rut
Rot Žiga
Rubinfeld Jozef
Rudolf Franc
Rudolf Elen
Rubinštajn Noah
Rus Fric
Simković Ludvig
Simković Oto
Simković Kurt
Simković Nikola
Skal Ervin
Skal Ida
Skal Paula
Skal Berta
Teler Abraham
Teler Karolina
Torbal Jakov
Urih Paul
Urih Lili
Fas Ida
Fas Sali
Feger Berta
Fišer Moris
Fišer Etel—Ela
Flajšer Klar
Fonjo Margit
Fridlender Sali
Fridlender Norbert
Froberg Herman
Fuks Leo
Fuks Marnja
Hakel Perla
Hamelštajn Rut
Hanc Vilhem
Hazerije Ernestina
Hindes Volf
Hindes Edit
Horn Olga
Huber Malvina
Cimerman Jakov
Šabel Roza
Šiml David
Šiml Leopold
Šerf Herš
Šerf Rahel
Šlaber Abraham
Šlag Margita
Šlezinger Šandor
Šlezinger Eliza
Šlezinger Julijo
Šlezinger Manfred
Špigl Albert
Špigl Šarlota
Švarc Majer
Švarc Pepi
Švarc Valter
Šrajber Rudolf
Šrajber Imre/Irma
Štern Valter
Štern Hilde
Špingarn Isak
Špingarn Marta
Šuster Marta
Štajberg Roza
DODATAK SPISKOVIMA—NAKNADNO DOBIJENI PODACI
Levi Persa, roć. 1898, iz Beograda. Zarobljena kao pripadnik Jablaničkog partizanskog odreda marta 1942.
Dijamanštajn (Danić) uhapšen od Ljotićevaca u Soko Banji marta 1942. i streljan na Bubnju.
Cajt Ludvig-Laci. radnik fabrike vagona u Kraljevu, rođć. 1907 u Neveselju. Uhapšen od S. P. 13. avgusta 1941.
Sirta Hemir, izbeglica iz Sarajeva, uhvaćen od četnika kod Ribara prebačen u Logor na Crvenom krstu i streljan na Bubnju. Sa njim su uhapšeni supruga Sirta Paula i ćerka Sirta Lidija.
Haravon Avram, star 15. godina
Haravon Sovija, stara 13. godina
Levi Efraim, geometar, radio u Nišu
Altarac Šimon, iz Sarajeva, radio u Nišu
Atijas Šimon, geometar, rođ. 1915. u Sarajevu, radio u Nišu
Baruh Leon, geometar, rođ. 1910 u Bugojnu, radio u Nišu
Glazberg Konrad, geometar, iz Bosanske Dubice, radio u Nišu
Volfiš Josif, trg. pomoćnik, rođ. 1918 u Kulpinu kod Bačkog Petrovca, radio u Nišu
Levi Jakov, trgovac, rođ. 1901 u Leskovcu, pobegao iz Beograda i uhvaćen kod Doljevca
Naftali Nahman, trgovac, iz Beograda, uhvaćen kod Doljevca

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License