Jevreji U Umetnosti Nisa

Kada se govori o doprinosu niških Jevreja u umetnosti nemoguće je izostaviti profesora likovnog I jednog od prvih školovanih slikara Niša Mošu Šoamovića ; on je studirao slikarstvo u Minhenu kao pitomac “Potpore”. Rođen u Nišu 17.6.1876.godine od oca Benjamina I majke Zumbule, Šoamović je prvi koji je svoje dotadašnje prezime Abenšoam, za vreme bugarske okupacije, promenio u Šoamović.On se u svojoj 27. godini života 13.5.1903. godine upisao u Kraljevsku akademiju likovnih umetnosti u Minhenu koristeći se sitnom prevarom napisavši da je star 22 godine iz čisto praktičnih razloga - da je naveo svoje prave godine starosti, ne bi mogao biti upisan na Akademiju. Stupivši u s ikovni svet, Šoamović je doneo u Niš širinu I novine Zapada koje će preporoditi srpsko slikarstvo u prvim decenijama 20. stoleća.
Slikarstvo Moše Šoamovića biće prekretnica u niškom likovnom životu od religioznih i istorijskih kompozicija ka modernom impresionizmu.Takođe će Šoamović biti prvi Nišlija koji izlaže na izložbama srpskih umetnika.Postavši članom Srpskog umetničkog društva, osnovanog 1907. u Beogradu, prvi put izlaže na Prvoj izložbi društva 1908.godine pet svojih slika: autoportret I četiri rada pod imenom “Studija”.Poslovično škrta beogradska kritika je morala da istakne nesumnjive likovne kvalitete Šoamovićevog raskošnog talenta. Tako će beogradski kritičar Nikolajević zapisati :”(…) Moša Šoamović nije bez talenta . On bi mogao postati dobar portretista, sudeći po njegovim portretnim studijama , koja sadrže dosta izraza, plastičnosti I kolorita”. Iste godine 8. juna Moša Šoamović se ženi Bertom – Bunom, kćerkom Jakova Samuela sa kojom će dobiti dvoje dece:Boru (1909) koji će raditi na železnici I Rahel, udatu Isaković(stradala sa mužem I sinom Joelom).1910. godine Šoamović izlaže drugi put na Prvoj srpskoj umetničkoj izložbi u Somboru, ovoga puta samo jedan portret; ova izložba je bila I treća izložba Društva srpskih umetnika “Lada”, čiji je član bio I Šoamović. I pored ovako žive aktivnosti, građani Niša su mogli videti Šoamovićeve radove tek 29. decembra 1913. na izložbi Narodnog muzeja povodom 35. godina oslobođenja Niša od Turaka. Na ovoj izložbi izlagali su Stevan Nikšić-Lala (istorijske kompozicije) I Krstić (ikone za ikonostas Saborne crkve). Ovaj posticaj delu Moše Šoamovića biće ponovljen 1933.godine povodom ponovnog otvaranja Narodnog muzeja.Šoamović je imao prilično nesređen profesionalni život. Od 1907., kada dobija mesto nastavnika crtanja pa do 1916.g. živi u Nišu, odakle će otići u Kragujevac gde će biti sve do 1919. godine kada se vraća u rodni Niš gde ga zatiče Drugi svetski rat.Među prvim Jevrejima će biti zatvoren oktobra 1941.godine u logoru na Crvenom Krstu gde je, početkom 1942. streljan sa ženom I sinom na Bubnju.
Činjenica je da je Šoamović mogao postati daleko poznatije ime da se nije , odmah po svršetku studija, vratio u Niš I prihvatio prilično jednoličnog poziva prosvetnog radnika što je u velikoj meri sputalo njegov nesumnjiv talenat. Iako je bio veoma cenjen, I to ne samo u niškim umetničkim krugovima, njegovo sve ređe pojavljivanje na izložbama van Niša ostavilo je primetnog traga na njemu samom; bilo je više nego očigledno da se vezao za krug umetnika koji su tih godina boravili u Nišu kao profesori (Stevan Nikšić-Lala, profesor likovnog I slikar; Stevan Sremac, profesor srpskog I književnik; Miodrag Petrović- Krpa, profesor srpskog, književnik I diplomata itd.). Sve su to bile njegove kolege koje su, svako u svojoj profesiji, donosile u Niš ponešto iz onih kreativnih centara u kojima su se kretali što je u mnogome odlučilo da Šoamović ostane u rodnom gradu.
Drugi slikar jevrejskog porekla koji je boravio i radio u Nišu bio je Bora Baruh. Rođen u Beogradu 19.oktobra 1911.godine, maturirao je u Nišu 1929.godine u Muškoj gimnaziji; on I njegov brat Isidor su bili I jedini Jevreji među maturantima te 1929.godine. Pravne nauke će završiti na Beogradskom univerzitetu 1934. godine ali će ceo svoj život posvetiti slikarstvu. Već 1935. godine dobija stipendiju Jevrejske opštine I odlazi u Pariz gde se aktivno uključuje u politički život. Sa početkom Drugog svetskog rata priključuje se jedinicama NOR-a. Streljan je u Jajincima kraj Beograda 7.jula 1942. godine. Iako Bora Baruh nije izlagao u Nišu,on zaslužuje svoje mesto u ovom poglavlju I stoga što je period njegovog boravka u Nišu bio presudan za preuzimanje nekih slikarskih elemenata od svog tada poznatijeg saplemenika Moše Šoamovića – iako će se kasnije u enciklopedijama pisati o uticaju Sezana na njegov slikarski razvoj. Uticaj Moše Šoamovića na delo Bore Baruha je primetniji u mrtvim prirodama koje su nastale posle 1938. godine.
U drugoj I trećoj deceniji ovoga stoleća pojaviće se arhitekta jevrejskog porekla Julijan Đupon(Dipon), koji 1918. godine dolazi u Niš iz Rusije Iako je projektovao preko sto objekata u samom Nišu, najlepše je dao tek u poslednjoj deceniji života,(1881.-1935), tako da je I danas u funkciji: zgrada “Gradine” (1927), koja je 1973. godine stavljena pod zaštitu države , kao I reprezentativne zgrade dva ugledna niška Jevreja – palata trgovca Davida Abenšoama, u kojoj je kasnije smeštena Komunalna banka, (1932) I iste godine zgrada Leona Hazana na uglu današnjih ulica Generala Lešjanina I Oktobarske revolucije. Ove zgrade su nastale pod jakim uticajem staroruskih arhitekata u duhu akademizma I elekticizma, tako da su Đupon (Dipon) I ostale izbeglice iz Rusije dali snažan pečat modernom izgledu najužeg centra grada. Kuće mnogih Jevreja će kasnije postati zakonom zaštićena dobra pre svega zbog svoje lepote. Tako će biti sa kućom u ulici Pobede br.12 , vlasništvo čuvene trgovačke porodice Nisim koju je podigao Isak Nisim još 1880., u njoj otvorivši svoj prvi dućan u Nišu. Braća Nisim – Čibi, Moris I Raul –podigli su do nje spratnu zgradu sa prodavnicom “Staklarsko-nirnberške robe braće I.Nisim” 1930.godine. U zaštićena kulturna dobra spada I kuća Danila Mevoraha koja je podignuta 1900. godine u stilu akademizma sa, u malteru, naglašenim fasadnim stubovima, sa trouglastim I polukružnim natprozornicima I kružnim I kvadratnim medaljonima sa biljnim I geometrijskim šarama u potkrovlju. Za vreme Drugog svetskog rata streljana je supruga Danila Mevoraha, 61-godišnja Marija , rođena Isaković, sa još 14 članova porodice Isaković. U praznu kuću Nemci su smestili odeljenje Specijalne policije koja je od soba načinila ćelije a od velikog podrumskog prostora zatvor koji je bio u funkciji od 1942.- 1944.godine .Zbog svojih arhitektonskih alli I nesumnjivih istorijskih vrednosti, ova kuća je stavljena pod zaštitu države1988.godine.
Predstavljajući tih decenija najnapredniju nacionalno- versku zajednicu u nacionalno prilično izmešanom Nišu, Jevreji su nužno donosili dah Evrope I većina modernih ideja je došla zapravo sa ovim istim niškim Jevrejima koji su se, uglavnom uz pomoć svoje verske zajednice, poput Moše Šoamovića ili dr Bore Berahe , vraćali u svoj rodni grad .
U svojoj autobiografiji Vladimir – Vlada Popović se priseća druženja sa Menahemom Alkalajem , koji je 1893. godine došao u Niš, I koji je uticao na Vladimira da se okrene pozorištu. O tome Popović piše:
“Početkom 1893 god. Dođe iz Šapca u Niš, Menahem Alkalaj da produži treći razred gimnazije koji je bio započeo u Šapcu. Otac njegov bio je jevrejski rabiner. Ja sam se sa njim zbližio, da smo bili najbolji drugovi I takvi ostali sve do 1941 god., kada je on sa ostalim beogradskim Jevrejima postradao od Hitlerovih Nemaca. On je kod mene često ručavao, večeravao I spavao, jeo mast I svinjsko meso, krstio se kao daje Hrišćanin. Moja ga je mati jako volela iako je bio Jevrejin.
Taj Menahem – Menta stalno mi je pričao o beogradskim glumcima: Ljubi Stanojeviću, Miloradu Gavroloviću, Velji Miljkoviću, Čiča-Iliji Stanojeviću, Svetislavu Dinuloviću, Savi Todoroviću, Veli Nigrinovoj, Zorki Todosić, Raji Pavloviću I ostalim, kao I o komadima u kojima su oni igrali, hvaleći mi I njih I komade koji su se davali u Šapcu (na gostovanju), utičući na mene da i ja pošto –poto počnem posećivati pozorište.
Jednog dana bio je baš Vidovdan, ja I Menta sedimo na klupi u niškom parku I slušamo vojnu muziku koja je tu svirala. Odjednom Menta viknu: "Kesiću, otkuda ti ovde?". Pogledam. Jedan mladić, sav prašnjav I umoran, seda na našu klupu. Reče da se zove Dragomir Kesić, tipograf iz Šapca, I da je došao peške iz Negotina, Zaječara I Knjaževca. Kako nije imao novca, odvedem ga kod mene kući, gde je ostao četiri-pet dana na hrani I spavanju besplatno, te se dobro odmorio. Pred polazak za Beograd peške, ja sam mu za put dao deset dinara, a od drugova ja I Menta prikupimo 50-60 dinara I predadosmo mu sve to za trošak. Kesić mi pokloni za uspomenu Pozorišnu liru, koju je imao pri sebi. Ja sam tu Liru čuvao do prvog svetskog rata, kada su mi Bugari sa celom mojom bibliotekom I nju odneli.
Za sve vreme dok je Kesić bio kod mene kao gost, svake večeri I on I Menta, u razgovoru sa mojim ocem, između ostalog govorili su I o pozorištu: da je to korisna I poučna ustanova, naročito za đake, I da treba da mi odobri da mogu ići u pozorište. Otac moj je počeo popuštati. A kad mu potom počeše govoriti o značaju I važnosti pozorišta još I Dimitrije Nišlić I Kosta Pavlović, sinovi njegovih odličnih prijatelja, pa se njima pridruži I moj bratTodor, moj otac nije više mogao da se protivi, već mi odobri, ali sa tim da se iz pozorišta ne vraćam kući sam noću već zajedno sa njima, pošto smo sa kućama bili sva trojica blizu.
I tako ja počeh posećivati ponovo pozorište…”
U periodu između 1887.- 1915. godine boravio je u Nišu kao član pozorišta “Sinđelić” Hajim Testa da bi mu se, po završetku Prvog svetskog rata, pridružila Etelka Kiš, mađarska Jevrejka. Karijera Hajima Teste ( 1873.- 1941.) I Nikole Hajduškovića (1876.- 1941.), inače potomaka imućnih beogradskih jevrejskih porodica, tekla je nekako istovremeno. Obojica su stupili u pozorište “ Sinđelić” 1897. godine gde su odigrali brojne uloge . Nikola Hajdušević se u “Sunđeliću “ zadržao do 1910.godine kada prelazi u “Orfeum” Brane Cvetkovića. Kasnije je glumio u svim većim gradovima Kraljevine Jugoslavije. Hajim Testa je bio izvanredni interpretator dramskog I herojskog repertoara tako da je glumio Miloša Obilića, Stanoja Glavaša, Stefana Nemanju, Kraljevića Marka I slično. On je 1901. godine prešao u beogradsko Narodno pozorište. Kasnije se bavio trgovinom a streljan je od Nemaca 1941. godine. Ilija – Ika Konfino (29.XII 1913, Vršac) je u dva navrata glumio u Narodnom pozorištu u Nišu (1934-37. I 1938-41. godine)

Posle Drugog svetskog rata u Nišu će boraviti Eugen Verber Moše u svojstvu glumca Narodnog pozorišta, u periodu 1953 – 1961g . Bio je jedno od vodećih imena balkanske judaistike,pisac, književni prevodilac, naučni radnik, itd. Rođen u Subotici, (25.1.1923.-1.1.1995.) završio je Trgovačku akademiju u Novom Sadu gde ga zatiče okupacija. Eugen Verber je bio zatočen u novosadskom zatvoru, preživeo je pokolj februara 1942.godine, emigrirao u Mađarsku da bi 1944. godine stupio u NOB a već naredne godine stupio u svet pozorišta iz koga do kraja života neće definitivno otići.Bio je član pozorišta u Novom Sadu, Sarajevu, Banja Luci, Nišu i Beogradu.U ovim pozorištima bio je neretko glumac i reditelj, prevodilac dramskih tekstova I dramaturg. Ostavio je veliki broj zapaženih uloga na televiziji i filmu.
Od 1974.godine Verber se u potpunosti posvećuje prevođenju i priređivanju dela iz oblasti judaistike . Kao vrstan znalac mnogih jezika (hebrejski, jidiš, aramejski, mađarski, nemački, francuski, slovenački ) E. Verber prevodi prozu i poeziju Zorana Varge, Margaret Kafke, Magde Sabo, Isaka Baševisa Singera, Efraima Kišona Ferenca Juhasa i mnogih drugih. U stalnom procesu samousavršavanja E.Verber je učestvovao na mnogim međunarodnim kongresima judaista i hebraista u inostranstvu – Amsterdam, Barselona, Beč,Varšava, Venecija, Jerusalim, London, Oksford, Pariz, Prag…Objavio je brojne studije , članke i sintetičke preglede o jevrejskim jezicima (hebrejski, ladino, jidiš ), o starozavetnoj i talmudskoj književnosti, o jevrejskom mesijanstvu i misticizmu. Antologija jevrejske bajke (1978); uvodna studija Sarajevske hagade (1983);Biblijske priče(1988) za koju je nagrađen iz legata "Buki Finci" koju dodeljuje Savez Jevrejskih opština Jugoslavije; Uvod u jevrejsku veru (1993); kao kruna pojavljuje se Talmud (1981,1982,1990,1991) i Kumranski rukopisi (1983).Za svoj prevodilački rad više puta je nagrađivan, za prevod Talmuda i Kumranskih rukopisa Verber dobija visoku nagradu ‘Miloš N. Đurić’ a 1993. godine Udruženje književnih prevodilaca Srbije dodelilo mu je nagradu za životno delo. Kao profesor i predavač po pozivu , predavao je hebrejski jezik i književnost na univerzitetima u Beogradu i Sarajevu. Filološki fakultet u Beogradu je 1990. godine Eugenu Verberu dodelio medalju ‘Đuro Danićić’ ‘za dragocen nastavnički , stručni i organizatorski doprinos’ u radu katedre za hebraistiku. Bio je saradnik više leksikografskih dela objavljenih u inostranstvu.
Eugen Verber je sahranjen 5. januara 1995. godine na Jevrejskom groblju u Beogradu.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License