U Ustav je unet nov član 7, kojim se državljanstvo moglo dati samo hrišćanima. Sledeće godine je ministar policije Jon Bratianu počeo da proteruje Jevreje iz sela i zabranjuje onima bez državljanstva boravak u zemlji. Lokalne vlasti su ucenama iznuđivale novac od Jevreja, bilo je pogroma, pljački. Evropske sile ograničavale su se na proteste, vlasti su davale obećanja koja nisu ispunjavale, a Vlada se čvrsto držala stava da je jevrejsko pitanje unutrašnja stvar Rumunije, podržana u tome od Rusije.
O Crnoj Gori nema šta da se kaže kad su u pitanju Jevreji, jer ih tamo nije bilo. Odluke Berlinskog kon-gresa o verskoj ravnopravnosti su se u Crnoj Gori odnosile na muslimane i katolike.
Ostaje da se prikaže kako su sprovođene odluke Berlinskog kongresa u Bugarskoj, Srbiji i Rumuniji. Ni u jednoj od tih zemalja to nije išlo brzo i bez problema, pri čemu se Rumunija izdvajala po izbegavanju da ispuni preuzete obaveze.
U Bugarkoj je vladalo veliko razočaranje i nezadovoljstvo odlukama Berlinskog kongresa, koji joj je, smatralo se, nepravedno oduzeo najveći deo teritorija, koje je dobila Sanstefanskim ugovorom o miru. Pored toga, jedina je ostala u vazalskom statusu, a na delu njene teritorije stvorena je nova država Istočna Rumelija. Nezadovoljstvo Bugara podsticala je Rusija, koja je smatrana osloboditeljicom, iako je Bugarsku dosta dugo držala pod okupacijom. Iz Rusije je organizovan otpor odlukama Kongresa i masovni protesti, što je podržavao knez Dondukov-Korsakov, koji je bio imenovan za komesara. U mladoj bugarskoj građanskoj klasi jačalo je protivjevrejsko raspoloženje, između ostalog i zbog toga što se smatralo da će dobijanjem političke i građanske ravnopravnosti ojačati konkurentski položaj Jevreja.
Dondukov-Korsakov je za februar 1879. godine sazvao ustavotvornu skupštinu u Trnovu. Tamo je najveći deo debata proticao u osudama odluka Berlinskog kongresa i u žalbama na njih, upućivanih predstavnicima velikih sila u Carigradu. Tek u aprilu je, na osnovu ruskog projekta «organskog statuta», znatno izmenjenog, izglasan Ustav, koji su odobrile sile potpisnice mirovnog ugovora iz Berlina. Bugarska vlada bila je svesna nužnosti poštovanja odluka Berlinskog kongresa i to je manifestovala osudom antijevrejskih ekscesa u Istočnoj Rumeliji (Karlovu), kao i pozivom izbeglim Jevrejima da se vrate. Aleksander fon Batenberg izabran za kneza 29. aprila 1879, bio je pristalica potpune jednakosti svih stanovnika kneževine. Članom 9 Ustava pravoslavlje je bilo proglašeno za državnu religiju, ali je u njegovom stavu 40 rečeno: «Hrišćani nepravoslavnih konfesija, kako državljani Kneževine Bugarske po rođenju, tako i naturalizovani, kao i stranci sa stalnim ili privremenim prebivalištem u Bugarskoj, uživaju versku slobodu u meri u kojoj izvođenje njihovih obreda ne krši postojeće zakone». Stav 57 kaže: «Svi bugarski podanici jednaki su pred zakonom…», a stav 60 precizira: «Samo podanici Kneževine Bugarske imaju politička prava, ali svi oni koji prebivaju u Kneževini uživaju pred zakonom građanska prava». Godine 1880, zalaganjem Konstantina Jirečeka, profesora istorije na Praškom univerzitetu, koji je bio postavljen za ministra prosvete Bugarske, donet je privremeni zakon o verskoj upravi hrišćana, muslimana i izraelićana, koji je, što se tiče Jevreja, stvorio osnove njihove autonomje. Tako su odluke iz Berlina postale deo unutrašnjeg zakonodavstva Bugarske. Posle toga Jevreji u Bugarskoj nisu imali većih problema sve do Drugog svetskog rata. Slično se dešavalo i u Istočnoj Rumeliji, gde je postepeno ukidana ruska uprava, pod kojom su Jevreji bili u znatnoj meri ugnjetavani. Ona je ostala u sastavu Turske, pod upravom hrišćanskog komesara, do 18. septembra 1885, kada je uhapšen generalni guverner Aleko paša i osnovana privremena vlada pod predsedništvom dr Stranskog. Proglašeno je i sprovedeno ujedinjenje sa Kneževinom Bugarskom, koja je stekla nezavisnost.
U Srbiji je otpočet proces promene Ustava. Može se reći da je kod vlade i Kneza postojala dobra volja da se preduzme sve što je potrebno kako bi se to sprovelo. Knez Milan je u proklamaciji od 10. avgusta 1878. godine rekao kako je Evropa dodelila Srbiji «suverenost pod jednim uslovom koji sam prihvatio i odlučan sam da ga poštujem». Međutim, zbog već opisane komplikovanosti pocedure promene Ustava, ali i zbog političkih prilika, protivljenja opozicije, pa i nekih pristalica vlade, promena vlade itd. to je trajalo godinama. Bilo je i protivljenja u narodu da se Jevrejima daju nova prava, pa su u tom smislu slata pisma na adresu Kneza, Narodne skupštine i Vlade da se ne dopusti nastanjivanje Jevreja u mestima odakle su pisma stizala. Nastanjivanje nije ni bilo dozvoljeno dok se to ne reši ustavnim putem. Evropske sile ispoljavale su nestrpljenje i tražile da se ustavne promene izvrše što pre. Neke su ipak, izražavajući poverenje Knezu i vladi i verujući njihovim stalnim obećanjima da će to uskoro biti urađeno (a oni su se, između ostalog, pozivali na to da ni Rumunija nije ispunila obaveze), poslale su svoje diplomatske predstavnike uprkos odlaganju promena. Tako je prvo Francuska, februara 1879. imenovala svog diplomatskog predstavnika barona De Mišela (Michels), zatim je u martu postavljen nemački predstavnik grof Bran i malo potom britanski, Guld (Gould). Ustavni problem rešen je tek krajem 1888. godine, kada je, 21. decembra (odn. 2. januara 1889), donet novi Ustav, tada već Kraljevine Srbije, u kojem su Jevreji izjednačeni u pravima sa svima ostalima. U svim krizama i ratovima do kojih je dolazilo za tri decenije postojanja Srbije posle toga, Jevreji su stekli glas dobrih patriota i ratnika. U to vreme jedan broj Jevreja, naročito beogradskih sefarda, počeo je sebe definisati kao Srbe Mojsijeve vere. Povremeno je i dalje dolazilo do izolovanih antisemitskih incidenata, čemu nije pridavana veća važnost.
Rumunija je, uz podsticanje Rusije, na Berlinskom kongresu iskazivala veliko nezadovoljstvo zbog toga što će njihova zemlja dobiti nezavisnost samo ako Jevrejima daju ravnopravnost. Predstavnici Rumunije pretili su predstavnicima jevrejskih organizacija i Jevreja iz Rumunije da će njihovo insistiranje na tome pogoršati položaj Jevreja u Rumuniji. Iako je formalno prihvatila odluke Kongresa, Rumunija ih u praksi nije sprovodila. Naprotiv, uvedene su nove protivjevrejske mere. Organizovane su antijevrejske demonstracije s ciljem da parlament ne izmeni odredbe Ustava iz 1866. o naturalizaciji Jevreja. Istina, izmenjena je odredba kojom je državljanstvo bilo uslovljeno pripadnošću hrišćanstvu, ali je određeno da se naturalizacija Jevreja vrši individualno, uz odluku, umesto jednog kao ranije, oba skupštinska doma i to dvotrećinskom većinom. Naturalizacija oca nije obuhvatala i decu. Umirenju velikih sila bila je namenjena naturalizacija, 1880, odjednom 883 Jevrejina, učesnika u borbama protiv Turske 1877, uglavnom poginulih, dok mnogi preživeli nisu uvršteni u listu, jer nisu imali dokumenta, a vlastima je poverljivo bilo naređeno da izbegavaju davanje. Za 38 godina naturalizovano je, zajedno s veteranima, oko 2000 Jevreja, prvenstveno onih koji su platili velike iznose mita.
Neverovatan je spisak antijevrejskih mera što su ih rumunske vlasti perfidno sprovodile. Takvo je bilo ukidanje člana 7 Ustava i donošenje novog člana, koji je uveo kategoriju stranaca koji ne uživaju stranu zaštitu. Tako je volšebno «iščezao» velik broj Jevreja. Protiv njih uvođena su ekonomska ograničenja i vođena je kampanja da se ne kupuje kod njih, pod parolom nici un ac de la jidani (ni iglu od Jevrejina). Osnovana je antijevrejska liga. «Starosedeoci», tj. Rumuni, imali su u svemu prednost nad «tuđincima», Jevrejima, kojima je, recimo, bilo zabranjeno trgovanje duvanom i žestokim pićima. «Tuđinac» koji se želeo baviti nekim zanatom morao je pribaviti specijalnu dozvolu. U fabrikama koje bi osnovali Jevreji, posle nekog vremena najmanje dve trećine radnika morali su biti «starosedeoci». Jevreji nisu mogli biti advokati, apoteke su mogli otvarati samo u mestima gde nije bilo zainteresovanih «starosedelaca». Uvedena je školarina za osnovne škole, s tim što su «starosedeoci» bili oslobođeni plaćanja. Za srednje i više škole uveden je numerus clausus od 5 do 7,5 odsto, i to samo ako je bilo slobodnih mesta, a pokušaje Jevreja da osnivaju svoje škole na razne je načine ometalo Ministarstvo prosvete. Jevreji nisu mogli da rade na železnici, u državnim bolnicama i na još nekim poslovima; nisu mogli biti oficiri…Do kraja 19. i na početku 20. veka ređala su se sve nova i nova ograničenja. Bilo je mnogo pogroma po selima i varošicama, a vlada je krenula u njihovo gušenje tek kada su se na udaru masa našli i rumunski bojari. No i kada su smatrani «tuđincima» i kad nisu uživali građanska prava Jevreji su morali ispunjavati sve obaveze i služiti u rumunskoj vojsci.
To je izazvalo iseljavanje velikog broja Jevreja u Tursku, Francusku, Britaniju, Kanadu i, najviše, SAD. Zbog svega toga, velike sile, koje su pažljivo pratile događaje u Rumuniji i često ulagale proteste zbog neizvršavanja obaveza iz Berlinskog ugovora, izvesno vreme su odbijale da priznaju nezavisnost Rumunije. Prva je to učinila Nemačka, kada je rumunska vlada od pruskih junkera i članova carske porodice otkupila akcije železnica po ceni šest puta višoj od tržišne. Austro-Ugarska i Nemačka poništile su svoje državljanstvo onim Jevrejima u Rumuniji koji su ga imali.
Velike teritorijalne promene o kojima je odlučio Berlinski kongres donosile su za Jevreje Bugarske, Rumunije i Srbije krupne probleme. Oni su pre toga, čak i kada su te zemlje izborile autonomiju, nastavile da žive u multietničkom, multikonfesionalnom i multikulturnom Otomanskom carstvu, koje je bilo i jedin-stven privredni prostor. Sada su se našli u novim nacionalnim državama, ponegde s jednom državnom religijom, jednim državnim jezikom, novim zakonima itd., odsečeni od dotadašnjih poslovnih veza i tržišta. Primera radi, u Srbiju, čije su nove granice određene posle teških pregovora u kojima su pretresana mnogo varijante, ušli su i neki gradovi koji su do ratova 1876¬78. bili van njenih granica, a u kojima je živelo dosta Jevreja. To je bio u prvom redu Niš, u to doba sa oko 1000 Jevreja, ili oko osam odsto stanovništva, zatim Pirot, Leskovac i Vranja, kako se tada zvalo Vranje. Posle ulaska srpske vojske u neke od njih mnogi Jevreji bili su zlostavljani i pljačkani, tako da im je život bio veoma otežan, ponekad ugrožen. Njihov se položaj počeo postepeno poboljšavati kada je vlada počela sprovoditi obaveze iz Berlinskog ugovora. Iako Bosna i Hercegovina nisu bile predmet razma¬tranja u ovom tekstu, treba dodati da se situacija i tamo znatno promenila kada je AustroUgarska posle Berlinskog kongresa, na osnovu dobijenog ovlašćenja, okupirala te turske teritorije. Društveni položaj Jevreja ostao je manjeviše isti, jer im je i dvojna monarhija priznavala ravnopravnost. Jevreji u Bosni i Hercegovini, gotovo isključivo sefardi, vekovima su održavali bliske verske, kulturne, pa i privredne veze sa svojim sunarodnicima u drugim delovima Turske, u susednoj Dalmaciji itd. Sa okupacijom je počeo dolazak aškenaskih Jevreja, kao službenika novih vlasti, trgovaca i pripadnika drugih profesija, koji su se u mnogome razlikovali od starosedelaca. Govorili su drugim jezikom, pripadali drugim kulturnim krugo¬vima, imali drukčije običaje i verske obrede, pa razlike među njima nije bilo lako prevazići. Trebalo je preusmeriti i privredne veze, sa Turske na Austro-Ugarsku, učiti nemački jezik umesto turskog, školovati mlade na austrijskim visokim školama i još mnogo toga što je činjeno tokom 40godišnje austrougarske okupacije i aneksije Bosne i Hercegovine.
