Aleksandar Lebl
JEVREJI NA BALKANU I ODLUKE
BERLINSKOG KONGRESA (1)
Feljton Miloša Kovića Dizraeli i istočno pitanje objavljivan u Danasu od 15.aprila do 16.juna, pratio sam sa interesovanjem, jer sam o tome i sam dosta istraživao. Posebno me je zanimalo rešenje Berlinskog kongresa o verskoj ravnopravnosti, odnosno o položaju Jevreja kao jednom od uslova za priznavanje nezavisnosti Srbije, o čemu autor piše pred kraj feljtona, u 40. nastavku od 12.juna. Ković navodi: «Time je pitanje položaja Jevreja u Srbiji, koje je doprinosilo nezavidnoj slici ove kneževine u britanskom javnom mnjenju i teškoćama u njenim odnosima s Velikom Britanijom, konačno rešeno». Cilj mog teksta koji je pred čitaocima jeste da osvetli istorijat ovog pitanja, pre svega u Srbiji, ali i u drugim balkanskim zemljama: Rumuniji, Crnoj Gori i Bugarskoj, za koje su doneti identični zaključci o obavezi obezbeđivanja verske ravnopravnosti kao uslovu priznavanja nezavisnosti prve dve, te poboljšanju statusa Bugarske. To se nije odnosilo samo na Jevreje već i na druge manjinske verske zajednice, u zavisnosti od verske strukture svake od tih zemalja, mada se u detalje nije ulazilo.
Jevreji na Balkanu žive neprekidno duže od dve hiljade godina, o čemu ima mnogo dokumenata, arheoloških nalaza i sl. Bilo ih je u državama koje su osnivali Sloveni po dolasku u taj deo Evrope, u srednjevekovnim srpskim državama, kao i u Otomanskom carstvu posle osvajanja u Evropi počev od XIV veka. Najstarije jevrejsko stanovništvo su tzv. Romanioti, koji su se tokom vekova uglavnom utopili u druge grupe Jevreja koje su pristizale, tako da ih danas, posebno posle uništavanja najvećeg dela tokom Holokausta, ima veoma malo, pretežno u Grčkoj i iseljenih u SAD. U XVI veku, posle proterivanja sefardskih Jevreja iz Španije 1492. i Portugala 1496.godine, velik broj se naselio na Balkanu. Turski vladari rado su ih primili i relativno dobro tretirali. Imali su, kao i hrišćani, «narodi knjige», status zimija, niži od muslimana, sa određenim obavezama, pravima i stepenom samouprave u verskim i ne samo verskim poslovima. To se primenjivalo u većoj ili manjoj meri, u zavisnosti od unutrašnjeg razvoja imperije. U Turskoj su, naročito na desnoj obali donjeg toka Dunava, nalazili pribežište i aškenaski Jevreji, bežeći od progona u srednjoj i istočnoj Evropi. U Beo¬gradskom pašaluku, najviše u Beogradu, živelo je nekoliko hiljada Jevreja jedne i druge grane. Pošto je grad prelazio iz turskih u austrijske ruke i obrnuto, njihov brojčani odnos se menjao, kao i tretman. Kad su 1688. Austrijanci osvojili Beograd, zatečene Jevreje odveli su u ropstvo, u kojem su ih držali sve dok neke jevrejske opštine u austrijskom carstvu nisu skupile novac za njihov otkup. Za vreme sledeće okupacije, 1717-1739.godine, Jevreji su uživali relativno dobar tretman, tako da se njihov broj povećao. Kad su Austrijanci morali da napuste Beograd, jedan broj Jevreja ga je napustio zajedno s njima, pri čemu su neke porodice kao priznanje za lojalnost dobili pravo da se nastane u Zemunu, što inače, pošto je bio granični grad, ne bi mogli.
Dok je za Srbe I ustanak pod Karađorđem značio početak oslobođenja, Jevrejima i nekim drugim uglavnom gradskim stanovnicima doneo je nevolje. Posle osvajanja Beograda početkom 1807.godine (krajem 1806. po julijanskom kalendaru) nastalo je bezvlašće. Pljačkana je imovina Turaka, ali i ostalih građana, pa i Jevreja. Bilo je masovnih pokolja, zarobljavanja i oslobađanja uz otkup, odvođenja žena i sl. Između ostalog izvršeno je masovno prisilno pokrštavanje. U zapisu iz tih dana u manastiru Nikolje stoji: «4ma se pokrsti u Beogradu 3.000 Turaka i Čifutina». Nekoliko meseci posle toga, na molbu beogradskih Jevreja, Jevrejska opština u Beču zamolila je ruskog poslanika, grofa Razumovskog, da od komandanta ruske dunavske armije traži intervenciju kod Karađorđa da se obustavi progon Jevreja. General Ivan Miheljson, glavnokomandujući te armije, pisao je Karađorđu, između ostalog «…Ja ću oslobađanje Jevreja primiti kao znak Vašeg prijateljstva prema meni», posle čega su obustavljeni progoni. Miheljsonu je dato objašnjenje kako su Jevreji verno služili Turcima, što je bilo tačno, kako za njih, tako i za većinu ostalih gradskih trgovaca i drugih građana raznih vera, uključujući hrišćane.
Za vladavine vođe II srpskog ustanka Miloša Obrenovića odnos prema Jevrejima bio je veoma dobar. Između ostalog, Haimu ben Davidu, Miloševom sarafu (menjaču novca), koga je on zvao Daviče, pripisuje se da je 1835. godine Milošu spasao život. Kad je Miloš po pozivu Jusuf paše krenuo «na dogovor», Davičo, koji je imao lokal kod današnje Grčke kraljice, zaustavio ga je i rekao da ne ide, jer će biti ubijen. Davičo je to saznao, jer je bio i pašin saraf i osoba od poverenja. Miloš se vratio, a Davičo pobegao preko Zemuna u Beč. Miloš je naredio da u sporovima Jevreja i Srba može suditi samo on i odbio zahteve bakala (boltadžija) i nekih drugih esnafa da ograniči broj jevrejskih radnji, jer i oni plaćaju iste dažbine kao i Srbi. To se odnosilo samo na Jevreje srpske podanike, a ne i na strane državljane, jer su po ugovorima Turske i evropskih država (tzv.kapitu-lacijama) stranci u Turskoj, pa i Srbiji kao njenom delu, imali ista prava kao i turski podanici, dakle i Srbi, u tim zemljama.
Pod knezom Aleksandrom Karađorđevićem, kneževima Mihailom i Milanom Obrenovićima za Jevreje srpske podanike važila su izvesna ograničenja, pre svega zabrana nastanjivanja van beogradskog šanca. Zabeleženo je da je još pre Berlinskog kongresa Turska, koja je bila proglasila ravnopravnost svih vera u carstvu, tražila 1877. godine da se u mirovni ugovor posle rata sa Srbijom 1876. godine unese da se ukidaju odredbe Ustava Srbije kojima se Jevreji izuzimaju od sticanja određenih prava. Predložila je formulaciju: «Nezavisno od verske slobode, Jermeni i Izraelićani će u Srbiji uživati ista prava i iste slobode kao i ostali stanovnici». Mislilo se na politička i druga prava. To nije prihvaćeno, tako da je sloboda ostala ograničena na slobodu veroispovesti (pri čemu Jermeni nisu tretirani kao pravoslavci). U to vreme izabrana je nova Velika narodna skupština, u koju je na listi Konzervativne stranke Aćima Čumića u Beogradu velikom većinom bio izabran Jevrejin Avram M. Ozerović. Jevreji su joj uputili peticiju sa zahtevom da se ukinu izuzeća za njih, pozivajući se i na zasluge, stečene u upravo završenom ratu, ali to nije prihvaćeno.
Srbija je, kako proizlazi iz nekih izvora (N.M.Gelber: «Jevrejsko pitanje u Bugarskoj i u Srbiji pred Berlinskom kongresom 1878» u «Revue des Juives» januar-jun 1964, Pariz) bila spremna da ukine i zabranu nastanjivanja Jevreja u unutrašnjosti. Ministar finansija Srbije, Vladimir Jovanović, pozvao je septembra 1877. godine poznatog beogradskog tr¬govca Rusoa, austrijskog podanika, i izrazio mu spremnost vlade da, ako joj Jevrejska alijansa da zajam od dva miliona dukata, Jevrejima u Srbiji dati sva prava kao i ostalim građanima i da će, ako se to realizuje, pregovarati s Alijansom i o izgradnji železničke pruge. Ruso je taj predlog dostavio Alijansi, ali se on iz nekog razloga nije mogao realizovati.To je, dakle, bila situacija u Srbiji u vreme sazivanja Berlinskog kongresa, čiji je glavni cilj, kako je u feljtonu M.Kovića naglašeno, bila revizija Sanstefanskog ugovora (San Stefano je turski Yesilkoy, predgrađe Istanbula).
U vreme održavanja Berlinskog kongresa položaj Jevreja u mnogim evropskim zemljama bio je bitno popravljen u odnosu na stanje krajem XVIII veka. Presudan uticaj na to odigrala je Francuska revolucija 14.jula 1789. godine. Ustavotvorna skupština je krajem avgusta te godine donela Deklaraciju o pravima čoveka i građanina, u kojoj je stajalo i to da «niko neće biti uznemiravan zbog svojih ubeđenja, uključujući i verska, ukoliko njihovo ispoljavanje ne bude remetilo društveni poredak, ustanovljen zakonom». Ta ideja širila se po Evropi, kako tamo gde su je donosile francuske trupe, tako i u zemljama koje su same usvajale gesla Revolucije: «Sloboda, jednakost, bratstvo». Naravno, stvari ne treba idealizovati. Davanje prava Jevrejima išlo je negde brže, negde sporije, bilo je otpora, ograničavanja, gubljenja stečenih prava i njihovog ponovnog sticanja, judeo-fobija (termin antisemitizam još nije bio skovan) je jačala u pojedinim zemljama, ili pojedinim njihovim delovima. No za gotovo jedan vek od Revolucije u većem delu kontinenta, brže u zapadnoj nego u srednjoj Evropi, Jevreji su uglavnom, ne svuda i u svemu, postali ravnopravni građani. To nije bio slučaj u Rusiji, gde je proces emancipacije Jevreja bio spor, uz uzlete i padove. Vladala je diskriminacija, česti progoni i pogromi, tako da su se Jevreji osećali kao obespravljeni građani, što su, sem malo broj povlašćenih, i bili. I u podunavskim zemljama -Rumuniji i Srbiji - Jevreji su bili u mnogome obespravljeni, mada se njihov položaj pogoršavao ili poboljšavao u zavisnosti od naklonosti vladara i vlada, uticaja Turske i drugih sila. Ograničenja su se uglav¬nom odnosila na mogućnost nastanjivanja, sticanja nepokretne imovine i bavljenja određenim zani¬manjima.
U drugoj polovini XIX veka zapadnoevropski i srednjeevropski Jevreji već su bili dobro organizovani i imali su manji ili veći uticaj na vlade nekih zemalja u tim delovima Evrope. Najuticajnija jevrejska organizacija bila je Univerzalna izraelitska alijansa -Alliance Israelite Universelle - koju je 1860. godine osnovao Isak Adolf Kremije (Adolphe Cremieux), ministar pravde Francuske. Alijansa je često kod pojedinih vlada intervenisala povodom progona, diskriminacije Jevreja kao celine, ili nepravdi nanetih pojedincima. Ona je bila jedan od inicijatora da se na Berlinskom kongresu razmatra i pitanje položaja Jevreja u zemljama koje su tražile nezavisnost. Isto su to tražile i neke druge jevrejske organizacije, predstavnici jevrejskih zajednica u tim zemljama, ali, na primer, i američki poslanik u Beču Džon Kason (John A.Kasson) i u Berlinu Bajard Tejlor (Bayard Taylor). Kongres je to uvažio. Izgleda da je Jovan Ristić, predstavnik Srbije na Kongresu, bio iznenađen time, odn.nepripremljen za diskusiju, jer je 10/22.juna (Kongres je počeo rad 11/23.juna, prvi datum je po julijanskom, drugi po gregorijanskom kalendaru; u XIX veku razlika je bila 12 dana).telegrafski od svog zamenika kao ministra spoljnih poslova Jevrema Grujića, ministra pravde, tražio obaveštenje «Koliku pomoć i na što daje država beogradskoj jevrejskoj opštini?».
Zapisnici sa sednica Kongresa veoma su detaljni. Iz njih se dobro vidi stav svake od sila učesnica o svakom pitanju pretresanom na plenarnim sednicama. Ono što se ne vidi (M. Ković je o tome detaljno pisao), a veoma je značajno, jeste dogovaranje učes¬nica van dvorane za sednice i aktivnosti zemalja kandidata za nezavisnost. Oni su članove delegacija velikih sila nastojali da upoznaju sa svojim argumentima o raznim pitanjima i od njih dobiju podršku za rešenja koja će im odgovarati. To se odnosi i na «jevrejsko pitanje». Ti su predstavnici bili u stalnoj, uglavnom telegrafskoj vezi sa svojim vladama i vladarima, obaveštavajući ih o toku rada Kongresa i tražeći uputstva o ovoj ili onoj stvari.
Razume se da su «lobirali» i predstavnici Alijanse i ostali na jevrejskoj strani, kojima su predstavnici pet od šest sila učesnica (izuzetak je bila Rusija) obećali punu podršku.
Prvi put je o položaju verskih zajednica, pa time i Jevreja, raspravljano 12/24 juna, na sednici posvećenoj delu mirovnog ugovora o rešenjima za novu bugarsku državu. Predstavnik Francuske, mi¬nistar spoljnih poslova Vilijem Vadington (William Waddington) predložio je da se u tekst člana V doda deo o ravnopravnosti svih vera. Vadingtona su podržali nemački «gvozdeni» kancelar princ Bizmark (Otto von Bismarck), predsedavajući Kongresa, austrougarski ministar spoljnih poslova grof Đula Andraši (Giula Andrassy), koji je svog cara Franju Josifa pismom obavestio kako je to, u stvari, njegov predlog, koji on iz taktičkih razloga nije hteo da podnese lično, britanski predstavnik lord Solzberi (Salisbury) i italijanski predstavnik grof De Lone (De Launey). Predstavnik Turske Karateodori (ili Kara-teodoru) paša nije propustio da uz podršku naglasi kako je to u skladu s turskim zakonodavstom, ugovorima i konvencijama. Pošto nije bilo prihvatljivo da u novoj bugarskoj državi Jevrejima budu oduzete slobode i ravnopravnost koje uživaju po turskim zakonima, i ruski predstavnik, knez Gorčakov, prihvatio je Vadingtonov predlog. Tri dana kasnije, 27. juna, jednoglasno je usvojen sledeći tekst:
Verska i konfesionalna razlika ne treba ni za koga da bude razlog isključivanja ili onemogućavanja u pogledu uživanja građanskih i političkih prava, niti da sprečava pristup javnim funkcijama, zapošljavanju i počastima, ili bavljenje raznim zanatima i slobodnim profesijama bilo gde. Sloboda javnog ispoljavanja svih vera biće obezbeđena sadašnjem stanovništvu Bugarske i njenim stanovnicima koji će se vratiti, kao i svim strancima, a nikakva granica neće biti posta¬vljena hijerarhijskim ustanovama verskih udruženja ni njihovim odnosima sa njihovim crkvenim vlastima. Taj tekst je, mutatis mutandis, unet i u članove koji se odnose na ostale zemlje: novoobrazovanu Istočnu Rumeliju, Crnu Goru, Srbiju i Rumuniju. Nije bilo problema sem za poslednje dve, koji su došli sa strane Rusije.
Predstavnici Srbije na Kongresu, kao ni vlada ili knez Milan, nisu se protivili davanju verske ravnopravnosti svima, pa i Jevrejima, tvrdeći kako ih oni već uživaju. Stvar je zapinjala kada je bilo reči o ravnopravnosti u pogledu političkih i građanskih prava. Na to je veoma kritički ukazivala Alijansa:
U Srbiji oni su potpuno isterani iz unutrašnjosti i iz većine varoši, isključeni su iz državne službe, iz svakog javnog zvanja, dovedeni su do mizerije; i ako su im oduzeta najdragocenija prava, oni nisu oslobođeni nikakvog tereta; oni plaćaju sve dažbine, služe u vojsci kao i ostali Srbi. U poslednjem ratu oni su se nadali svojim patriotizmom savladati nepravdu, koju im čini rođena otadžbina, a oni su se hrabro tukli, prolevajući svoju krv zajedno sa svojim zemljacima. Tolike žrtve njihove jedva što dobiše nekoliko reči priznanja od strane Ministra Unutrašnjih Dela, na Velikoj Narodnoj Skupštini 1877. Za badava je Turska, zaključujući 1877 konvenciju sa Srbijom, tražila za Jevreje ona prava, koja im Srbija tako postojano odriče. Pod takvim režimom njihov se broj odavna smanjio za polovinu; oni se nalaze samo u nekim varošima pod neprekidnom opasnošću da izađe kakav dekret, koji ih izgoni iz zemlje. Uzrok za ovo gonjenje kazao je jednom Knez Mihailo ovim rečima: «Jedini uzrok, koji smeta emancipaciji Jevreja u Srbiji leži, kao što su to srpski ministri kazali Generalnom Konsulu Engleske, u surevnjivosti trgovaca, koji sastavljaju Narodno Predstavništvo, jer ovi se bore protiv Jevreja kao protiv svojih konkurenata koji bolju robu prodaju jevtinije od njih. (Prevod s francuskog Jovana Ristića, koji je poricao da je knez Mihailo rekao ono što mu se pripisuje.)
Predstavnici Rusije, knez Gorčakov i grof Šuvalov, načelno su smatrali kako Jevreji u podunavskim kneževinama, baš kao i u Rusiji, ne treba da budu izjednačeni u tim pravima s ostalim građanima. U zapisniku povodom diskusije o Rumuniji stoji i ovo: «Kad je reč o građanskim i političkim pravima Njegova visost (knez Gorčakov - prim.A.L.) zahteva da se ne brkaju Izraelićani Berlina, Pariza, Londona ili Beča, kojima se sigurno ne bi moglo odbiti bilo koje političko ili građansko pravo, s Jevrejima Srbije ili Rumunije i nekih ruskih pokrajina, koji su, po njegovom mišljenju, prava napast za domaće stanovništvo».
Srpsko pitanje, član XXXV ugovora, došlo je na dnevni red 28. juna. Iako mu je stav ruskih predstavnika bio poznat, Ristić je došao do zaključka, koji mu je sugerisao i Vadington, koga je veoma uvažavao, da davanje pune ravnopravnosti Jevrejima treba prihvatiti kao uslov za dobijanje nezavisnosti, pa je tog dana uputio Jevremu Grujiću telegram kojim je preporučio da se da izjava u tom smislu, ako je Knez prihvata i ako je vlada saglasna. Sutradan je knezu Milanu, tada u Nišu, poslao telegram, koji počinje sa: «Juče na predlog prvoga punomoćnika francuskog, Kongres je rešio jednoglasno ravnopravnost za Čivute u Srbiji». Milan je odgovorio: «Ja smatram da treba, bez i najmanjeg okle-vanja, da izjavimo da smo spremni da proklamujemo potpunu jednakost svih vera i ovlašćujem vas da formulišete deklaraciju u tom smislu». Na osnovu toga Ristić je 3. jula uputio knezu Bizmarku opširno pismo, u kojem opovrgava kritike kako Jevreji u Srbji ne uživaju sva prava. To pismo na francuskom objavljeno je u «Zapisima» Jevrema Grujića. Prevod na srpski poslednje rečenice, iz Ristićeve «Istorije srpske diplomatije» (str.212) glasi:
Bilo kako bilo, srećan sam, g. Predsedniče, što mogu dostaviti na znanje Kongresu, da me njegova Svetlost Knez Srbije, baš sad ovlašćuje da izjavim, da će Srpska Vlada prihvatiti prvu priliku, da zakonskim putem poništi i poslednje ograničenje, koje se tiče Jevreja, te da ih potpunce izravna sa svim njihovim sugrađanima drugih vera.
Izgledalo je da je uklonjena velika prepreka priznanju nezavisnosti. No Bizmark (za koga Ristić kaže kako ga zamišlja s bičem u ruci), skrenuo je 4. jula pažnju Kongresu da mu reči «zakonskim putem» izgledaju kao rezerva i dodao da smatra kako mu je dužnost konstatovati da ni u kom slučaju ta rezerva ne sme umanjiti autoritet Kongresa. Time je udarena tačka na to pitanje. Po mišljenju ministra Vadingtona izrečenom Ristiću, time je poboljšana pozicija Srbije prilikom rešavanja ostalih pitanja.
Na kraju debata o Srbiji i Rumuniji, lord Solzberi je predložio «da se i na Otomansko carstvo primene načela koja je Kongres usvojio za Srbiju i Rumuniju». To je, izgleda, bio manevar da se Karateodori paši pruži prilika da istakne kako je Turska ta načela već sprovela i kako će ih se u potpunosti držat i u budućnosti. Naime, sultan Abdul-Medžid je 18. februara 1856. godine izdao hati-humajun (ferman) kojim se svim podanicima Otomanskog carstva, bez obzira na grupu (klasu) ili veru, garantovana ista prava. Jedno od poglavlja fermana glasi: «Svako razlikovanje ili naziv koji teže da bilo koju gupu podanika mog Carstva učine manje vrednom u odnosu na drugu grupu zbog njihove vere, jezika ili rase, biće zauvek izbrisani iz zbonika propisa. Biće doneti zakoni protiv upotrebe bilo kakvog pogrdnog ili uvredljivog naziva, kako između privatnih pojedinaca, ili sa strane vlasti». U stvari, bila je to kritika upućena Rusiji, koja je u odnosu prema Jevrejima mnogo zaostajala za drugim silama, a koja je svoju ulogu zaštitnice hrišćana koristila kao izgovor za napade na Tursku.
Vlada i knez Srbije hteli su da što pre izvrše promene koje je naložio Kongres, pa su to veoma brzo stavili na dnevni red Narodne skupštine. Ristić je iz Berlina telegrafisao Ministarstvu inostranih dela da se uskoro vraća. «Ja sam među tim dobio od berlinskog kongresa zaključke, ukoliko se Srbije tiču, putem poverljivim; kad se berlinski ugovor potvrdi; onda će i vlada knjaževa u podpunoj formi obnarodovati zaključenja njegova odnosna na Srbiju.» Tražio je da se, s obzirom na način na koji je došao do zaključaka, oni još ne objavljuju. Stoga su razmatrani na tajnoj sednici Narodne skupštine 13/25.jula 1878 i posle diskusije zaključeno je da se o njima izjasne tri skupštinska odbora: zakonodavni, finansijski i za molbe i žalbe. Zajednički izveštaj sva tri odbora podneo je Milan Kujundžić na tajnoj sednici 14/26. jula. Iz toka javnog nastavka iste sednice videlo se da je na tajnim sednicama bilo reči o priznavanju ravnopravnosti Jevreja i menjanju Ustava. Kujundžić je predložio usvajanje predloga izmena Ustava:
«Član I - U članu 132. Ustava od 29. junija 1869. godine (Zbornik zakona XXII, strana 44) poslednji odeljak, koji ovako glasi: 'Ostaju u važnosti zakon od 30. oktobra 1856. godine V No 21660, i zakon od 4. novembra 1861. godine V No 2244'. Ukida se zajedno sa zakonima u njemu spomenutim».
«Član II- Ovo rešenje stupa u život, kad se potpuno izvrši članom 131 Ustava predviđeni postupak o predlozima za izmenu Ustava.»
Pomenuti zakoni koje je trebalo ukinuti bili su uveli ograničenja za nastanjivanje i rad Jevreja. Izmene Ustava su se vršile po veoma komplikovanoj proceduri. Prvo je trrebalo da ih dvotrećinskom većinom prihvati Narodna skupština, onda Velika narodna skupština, pa ponovo Narodna skupština u dva saziva. Izvestilac Kujundžić je na javnoj sednici jasno rekao o čemu je bilo reči na tajnoj: «Za naše domaće Jevreje, za naše sugrađane, zaista je postojalo ograničenje, a kad iz našeg podanstva istupe, pa idu u tuđe, onda za njih naravno nije bilo tog ograničenja.»
Usvajanje predloga nije išlo lako. Pojedini poslanici su na tajnim sednicama oštro kritikovali Ristića, a indirektno i samog kneza Milana, što je prihvatio ravnopravnost Jevreja, o kojima su neki govorili veoma ružno, kao i druge odluke Berlinskog kongresa. Teške reči povodom većine tih odluka mogle su se čuti i na javnim sednicama, pa je Ristić intervenisao da poslanici «imaju na umu predo-strožnost i umerenost u izrazima koju zahtevaju sadašnje prilike». Međutim je i sam Ristić ispoljio dvoličnost. Nikola Pašić citirao je njegovu izjavu na jednoj od tajnih sednica, na kojoj je jedan interpelant pitao zašto Ristić nije sazvao Veliku skupštinu: «Ristić se tada, da bi izbegao saziv skupštine, izgovarao da ni jedan Srbin ne treba da se zauzima za prava Jevrejska, što nam je nametnuto silom okolnosti u ugovoru berlinskom, i kad oni ne traže, onda ne treba to pitanje da se pokreće i kamo sreće i da se nikad i ne izvrši.» Sam Pašić je svoje mišljenje o priznavanju ravnopravnosti Jevreja izneo u Narodnoj skupštini 23. decembra 1879. godine, u raspravi o predlogu ministra finansija o naseljavanju, kada je rekao: «Dalje gospdin ministar reče: 'Mi smo dobili nezavisnost, i sad treba da ugled naše nezavisnosti sačuvamo'. Jest, mi smo nezavisni, ali naša nezavisnost iskupljena je skupo, ravnopravnošću Jevreja, trgovačkim ugovorom sa Austro-Ugarskom, dugom turske carevine, građenjem železnica itd.» Inače, u Narodnoj skupštini se pre i posle odluka Berlinskog kongresa ne retko o Jevrejima govorilo veoma negativno. Na primer, u debati o zakonu o slobodi štampe poslanik Panta Srećković, obrazlažući zašto je protiv «prevelike slobode», rekao: «Ja držim, da neće biti mudro, da otvorimo širom vrata, pa da se uvuče kakav turski ili čivutski agenat, pa da piše kako hoće».
O tome kako se posle prihvatanja verske ravnopravnosti u Srbiji postavljalo «jevrejsko pitanje» biće reči pošto ukratko bude opisano stanje pre održavanja Berlinskog kongresa u ostalim balkanskim zemljama na koje su se odnosile odluke Kongresa.
U Bugarskoj, koja je, kao i ostale tri zemlje -Rumunija, Srbija i Crna Gora - bila vazalna kneževina Otomanskog carstva, kada je Rusija zaratila s Turskom i kada su 1877. godine ruske trupe (koje su sačinjavali pripadnici raznih naroda Ruske imperije; tako su odlučujuću borbu kod Plevne dobili Finci) počele prodirati na jug, bugarsko stanovništvo počelo je zlostavljati Jevreje i pljačkati njihovu imovinu zbog njihovog dobrog odnosa s turskim vlastima i navodne pomoći koju su im ukazivali. Iz nekih mesta su Jevreji bili prognani ili su pobegli, našavši utočište u Jedrenu (Edirne, Adrijanopolj) i Carigradu. Međutim, u Sofiji, u koju su Rusi ušli 1878. godine, Jevreji su bili formirali svoju miliciju i vatrogasnu brigadu, kako bi sprečili Turke da zapale grad. U odboru za predaju ključeva grada ruskom generalu Gurku bili su i sofijski rabin Gabrijel Merkado Almosnino i još tri Jevrejina. Almosnino je po položaju bio član Ustavotvorne skupštine (Sobranja) i sapotpisnik novog Ustava od 1879. godine. U ruskoj vojsci bio je i jedan broj Jevreja dobrovoljaca. Jedan od njih, Aron Volf (Aaron Wolf) Goldberg istakao se prilikom zauzimanja vrha Šipke, pa mu je kasnije bugarski knez Aleksander fon Batenberg (Alexander von Battenberg - jedna grana te porodice postala je kasnije Mauntbaten, iz koje je suprug britanske kraljice) javno izrazio zahvalnost.
U Rumuniji je situacija bila drukčija. Pre svega, u njoj je živelo mnogo više Jevreja nego u svim drugim delovima evropske Turske zajedno: sredinom XIX veka oko 130.000. Rumunija je nastala spajanjem Vlaške i Moldavije, nastalih krajem XIII veka. Vlaška je pripojena Otomanskom carstvu 1482, a Moldavija 1513. godine. Posle rusko-turskog rata 1774. godine Kučuk-kajnardžijskim mirom Rusija je dobila položaj zaštitnika hrišćanskih naroda u Turskoj i pravo na mešanje u Vlaškoj i Moldaviji. Na Pariskom kongresu marta 1856. godie, sazvanom radi sklapanja mira posle Krimskog rata Rusije protiv Turske (1853-6), kojoj su u pomoć pritekle Britanija, Francuska i Italija (Sardinija), bilo je određeno da u Moldaviji i Vlaškoj sve vere i svi njihovi pripadnici uživaju ista prava i zaštitu, da svi stranci mogu u njima imati zemljišne posede, da svi Moldavci i Vlasi bez izuzetka, mogu biti u javnoj službi i da sve grupe građana, bez obzira na rođenje ili veru, uživaju jednaka građanska prava, naročito pravo svojine u bilo kom vidu. Time je trebalo da bude okončana i diskriminacija Jevreja u pogledu građanskih prava, koja je dotad važila. U ugovor o miru unet je član XXIII: «Visoka Porta obavezuje se da rečenim kneževinama (Vlaškoj i Moldaviji), kao i punu slobodu veroispovesti, trgovine i plovidbe». (isto to je u članu XVIII bilo rečeno i za Srbiju). A Pariska konferencija, sazvana radi nastavka rada Pariskog kongresa, 19. avgusta 1858.godine donela je kao aneks ugovora o miru član XLVI: «Svi Moldavci i Vlasi jednaki su u očima zakona i u pogle¬du oporezivanja i podjednako su im dostupna javna zaposlenja u obe kneževine. Garantovana je njihova lična sloboda. Niko ne može biti zadržan, uhapšen ili krivično gonjen sem u skladu sa zakonom. Moldavci i Vlasi svih hrišćanskih konfesija podjednako uživaju politička prava. Uživanje tih prava zakonskim putem može biti prošireno na druge vere». No u praksi ove odredbe, posebno o političkim pravima, nisu bili primenjivane na Jevreje, pa su se oni često žalili kako domaćim vlastima tako i evropskim velikim silama. No i Rusi i domaći političari i vladari, recimo moldav-ski knez Gika (Ghika) uporno su se opirali prome-nama. Pošto se Turska protivila namerama o ujedinjenju Vlaške i Moldavije, Rumuni su 1859. godine pribegli lukavstvu, pa je revolucionarni lider iz 1848. godine Aleksandru Jon Kuza (Alexandru Ion Cuza) poglašen za kneza i jedne i druge kneževine. Kuza je bio liberalnih pogleda i nije bio judeofob, pa su Jevreji očekivali poboljšanje svog položaja, što se delimično ostvarilo. Godine 1864. dobili su pravo glasa u lokalnim organima vlasti i mogli sticati zemlju, što se nije odnosilo na mnoge Jevreje smatrane stranim državljanima. Nehrišćani su, doduše, po zakonu mogli dobiti politička prava, ali je odluku u svakom pojedinačnom slučaju donosio parlament, a on to nije nikada uradio. Kad je Kuza 1866. godine svrgnut i na presto doveden Karl (Karol) Hoencolern-Zigmaringen (Hohenzollern-Sigmaringen - iz koje je porodice bila jugoslovenska kraljica Marija), policija je u Bukureštu organizovala antijevrejske demonstracije, u kojima je demolirana najveća, Horalna sinagoga, a jevrejski kvart opljačkan.
