Jevreji Na Balkanu I Nihov Jezik

Књига о Балкану, група аутора, Балкански институт, Београд, 1936.
Калми Барух
Јевреји на Балкану и њихов језик
Jевреји на Балкану претстављају једну етничку групу. Они се с једне стране разликују од своје нејеврејске околине, а различити су и од својих суверника у осталим деловима Европе. Мада су везани за Јевреје осталих земаља европских својом вером и веровањима, они се разликују од њих својом културом и менталитетом, који су се формирали у прошлости у току векова у балканским земљама. Због тога сматрамо да истраживања њихове културе улазе у оквир балканских студија.
Карактер овог чланка не допушта нам да зађемо сувише далеко у историју истражујући сведочанства о првим јеврејским колонијама, основаним у балканским градовима. Налазимо Јевреје у пристаништима Средоземног Мора још у доба кад су имали своје национално огњиште у Палестини; одатле су их економски интереси упутили ка унутрашњости Балканског Полуострва. За време Византије они су примили грчки језик и обичаје. Око половине X века видимо једну групу ових Јевреја, названих „грегос", како се настањују у Сердици (Софија), где су подигли своју синагогу названу „Kal de los gregos". Чак и данас налазе се мећу Јеврејима у Бугарској имена Kalo, Parasko, Pizanti, која потсећају на њихово византијско порекло; Javani, име једне чувене породице рабинера из XIV-ог века, само је јеврејски превод речи „Грк" у облику који је фонетичка адаптација речи „Јонија".
Друго усељавање појачало је јеврејске заједнице које су се формирале у великим пристаништима и градовима, који су се налазили на главним линијама трговачког саобраћаја. То су Јевреји названи „Ашкенази" — Немци, јер су долазили са севера, тражећи прибежиште од честих прогона у доба крсташких ратова. Монографије, које се баве историјом јеврејских колонија у балканским центрима, држе да је овај прилив Јевреја са севера трајао до половине XVII-ог века. Једна синагога, коју су они подигли у Софији 1360 год., постоји још и данас. Имена Tadžer (Deutscher), Ашкенази пружају доказ за ову псторнјску чињеницу.
Није потребио понављати овде оно што знамо као извесно о прошлости Јевреја на Балканском Полуострву до краја ХV-ог века. Не желимо ни у ком случају да умањимо научну вредност чињеница — иако непотпуних — које су већ изнели они који се баве овом епохом из историје Јевреја; мећутим, ми бисмо пре хтели да отпочнемо нову главу у историји балканских Јевреја, почињући са једном чињеницом, која је из основа изменила живот ове гране јеврејског народа. Та чињеница јесте долазак емиграната са Иберског Полуострва год. 1492, када су били изгнани из своје вековне отаџбине.
Још није могао да се утврди број Јевреја који су емигрирали из Шпаније и Португалије. У сваком случају били су у довољном броју да наметну свој матерњи језик суверницима, које су затекли у новој отаџбини. Немамо ни докумената о датуму рбиховог доласка у Отоманско царство, где их је султан Бајазит примио благонаклоно. Они су се, изгледа, најпре настанили у Цариграду, Солуну и градовима Мале Азије одмах по њиховом изгнанству из Шпаније. На солунском гробљу пронаћен је надгробни камен са јеврејским натписом који означује гроб „еминентног научика, доктора Раби Шеломо, сина дон Шемуела Хаиро, пореклом из града Кастреце, у Краљевини Кастилији, умро 17 елула 5264 (1594)". У недостатку других докумената, навешћемо овде оно што смо могли наћи у Државној архиви у Дубровнику. Мећу документима који се односе на трговину ове јадранске вароши има један са датумом од „VII јуна 1502", у коме је реч о „Honorabilis vir Isaach Alfandari hebraeus de Hispania i „honorabiles viri Isaach Latone habitator Paduae et Lope Mazardo habitator Venetiarum portugallesnses." Ова двојица појављују се пред бележника да посведоче идентитет првога. Други један докуменат, датиран „XX martii 1503", има име „Stella hebraea uxor Solomonis hebraei de Hispania." Као што се види, ови Јевреји, становници италијанских градова и који тргују са Дубровником, још су потпуно свесни свога иберског порекла. Нећемо погрешити ако их узмемо као прве од оних јеврејских трговаца шпанског порекла, који су се после 1492 год. настанили у разним италијанским пристаништима, па су затим прешли у Дубровник одакле су организовали своје трговачке везе са „Scopiа" (Скопље), Сарајевом и са свима другим градовима у унутрашњости Полуострва. Више стотина сличнпх докумената у Државној архиви у Дубровнику само потврђују ову претпоставку.
Рекли смо горе да су Сефарди — тако названи по имену „Сефард", које на јеврејском значи „Шпанија" — наметнули свој језик јеврејским колонијама које су тада постојале у балканским градовима. Како је то најважнији процес и једна од најзначајнијих чињеница, која је довела до коначног формирања балканског јудајизма, оваквог како га видимо данас, морамо испитати из ближе тај језик, који, заједно са јеврејском вером, претставља основно обележје етничке индивидуалности Сефарда.
То је шпански језик из краја ХУог века, преткласични шпански језик, са свима фонетичким елементима, чија ће еволуција у току идућег века означити границу измећу старог и модерног шпанског језика. Са тог гледишта може се рећи да су шпањолски Јевреји на Балкану живи чувари старог шпанског језика, и то је једна лингвистичка чињеница, коју су неки романисти искористили. Ови бегунци дошли су из свију провинција Иберског Полуострва и очевидно је да су донели све карактеристике дијалеката којим су говорили. По још живој традицији знамо да су се емигранти окупили у неколико синагога према њиховом покрајинском пореклу. Тако, на пример, Солун, који је био најбројнија јеврејска заједница, имао је више од тридесет синагога, а традиција је сачувала чак и данас њихова имена: Кастиља, Португал, Евора, Лисбон, Зарагоза; познато је да је рабин Елиезер Aсимеони, који је умро 1530 и сахрањен на гробљу у Солуну, саставио требник молитава „по жељи емиграната из Каталоније" (1527); осим тога Јевреји у Битољу имају једну синагогу која се зове „арагонска" и једну другу „португалску", а Јевреји у Филипопољу говоре о „Kal kadoš Aragon". Тим поводом нужно је поменути једну лингвистичку чињеницу, коју је установио немачки романиста М. Л. Вагнер, одличан познавалац и истраживач јеврејско-шпањолског језика на Истоку. По њему неке фонетичке црте јеврејско-шпањолског језика у Македонији, Босни, Србији и Бугарској потсећају на говоре из северне Шпаније и донекле на говор у Каталонији. То је промена о, и е, на крају речи у u, i (buenu, verdi); f на почетку речи, које је нестало у кастиљанском (hacer-facere), готово се задржало у овим балканским иокрајинама. Јевреји из Цариграда и из Мале Азије, напротив, изговарају — о, е, и azer (hacer) без f-, — што чини њихов изговор блиским изговору у Кастиљи.
Ако ово што смо изнели открива мећу јеврејским емигрантима из Шпаније извесне партикуларистичке тежње, које долазе од њиховог конзервативног духа, истина је и то да су их животне околности у њиховој изабраној отаџбини натерале брзо да се окупљају. Исти економски интереси, најпре, изазивали су зближење између различитих група; а затим, нарочнто, иста вера била је најсолиднија база њихове друштвене и духовне организације. Треба додати да су Јевреји емигранти из Шпаније били на једном много вишем културном нивоу ного њихови суверници раније настањени. Благодарећи заштити, коју су имали код султана у XVI веку они су успели да оснују у Цариграду и у Солуну напредне заједнице које су сматране у Европи као центри јеврејске духовне културе. Одлични познаваоци арапског и латинског језика, рабини су гајили у својим академијама, поред рабинских, и световне науке: астрономију, медицину, филозофију. Год. 1515 Дон Јехуда Гедалија из Лисабона основао је штампарију у Солуну. Из тог доба имамо дела обимне ерудиције, јеврејске и световне. Шта више, ова дела су писана на најчистијем кастиљанском дијалекту. Довољно је само прегледати књигу Мојсија Алмоснино „Regimiento de la vida", која је изашла 1564 год. па да се о томе уверимо.
Два врло важна датума у историји духовног живота шпанских Јевреја јесу превод Пет Мојсијевих књига (1547) у Цариграду и превод Старог Завета у Ферару (1553). Ова два превода Библије на шпански служили су као узор свима осталим, који су касније рађени у балканским центрима. Они су претстављали главни извор из кога је произилазило религиозно васпитање у сефардским школама. Њихов језик, који се звао ладиио (enladinar — превести са јеврејског на шпански), разликује се од језика којим говоре сефарди чистотом шпанског речника и многобројним утицајима јеврејске синтаксе. „Ладино" може се сматрати као литерарни језик Јевреја на Балкану до данашњих дана. Он је служио у току више од четири века као духовна спона мећу Јеврејима из најудаљенијих средишта на Полуострву. И док овај језик, који од XVI века није добијао хране из земље свога порекла, претставља један лингвистички феномен у суштини архајичан и окамењен, временом он је примио елементе позајмљене из говора земаља у које је био пренет. Пропадање књижевног језика само је последица сасвим очевидне декаденције духовне културе сефардских Јевреја. Од XVIII века не наилазимо више на рабине са универзалном ерудицијом њихових предака из Шпаније. Целокупна активност духовних воћа сводила се на умножавање талмудских дела, коментара и „књига утеха", које су имале за циљ само учвршћавање религиозних осећања чланова синагога и њихово строго нридржавање свију прописа закона.
Ако ова рабинска литература може да нам прикаже интелектуални живот балканских Јевреја, језик којим су говориле масе може нас обимније обавестити о њиховом свакодневном животу и парочито о њиховим односима са народима мећу којима су живели. Ова симбиоза била је врло дуга и доста дубока, и оставила је значајне трагове на јеврејскошпанском језику. Немогуће је обухватити у овом чланку сав материјал и елементе у јеврејско-шпанском позајмљене од балканских језика. У опште може се рећи да се ове позајмице односе у главном на речник. С друге стране треба разликовати оне речи што се употребљују само у појединим случајевима од стране Јевреја који говоре такоће језик своје средине од оних што сачињавају саставни део јеврејско-шпанског речника и које су потиснуле одговарајуће шпанске речи.
Као и остали балкански језици и јеврејско-шпански дугује највише турском језику у погледу речника. Турски елементи, који су многобројнији, дају уз то речито сведочанство о асимилацији шпанских Јевреја у оријенталској средини. Све области њиховог спољнег живота примиле су боје средине, које се верно огледају у турским изразима говореног језика: male (кварт), ćoše (угао), avli (двориште), ahir (штала), minder (софа), kave (кафа), tutun (духан), raki (ракија), burek, lukum (врсте колача), antire (антерија), kušak (појас), čakšir (панталоне), tenđere (лонац), tepsi (послужавник), ćumur (угаљ). Затим цела серија турских глагола којима је додат шпански навршетак ear: englenear (разговарати), agidear (смиловати се), beterear (липсати); илн глаголи који добијају шпански префикс еn: embatakar (прљати), еmbinear (јахати), итд. Примећујемо да смо овде набројали само незнатни део турских израза, употребљених у свима варијантама јеврејско-шпанског језика. Осим тога, нема ничег страног у томе што су провинције у којима је турски језик био употребљаван у говору, примиле много више турцизама него оне провинције у којима се турски употребљавао само у администрацији. Према ономе што може да се види у монографијама о јеврејскошпанским језицима изгледа да језик којим се говори у Цариграду има много више турских елемената него, нпр., језик којим се говори у Босни.
Грчки елементи у јеврејско-шпанском нису тако многобројни као турски, иако су односи измећу Јевреја и света грчког језика били чести у току векова. На првом месту има известан мали број речи грчког порекла које су врло рано ушле у талмудски јеврејски, као реч авер () и неке друге, које се мање чују у конверзацији. Од скоријег датума су речи као: на (ево), ма (али), макари (дај Боже), затим мана (мајка), еспаго (врпца). М. Вагнер је у праву кад тврди да је већина грчких позајмица дошла у јеврејско-шпански из Цариграда преко турског; друкчије не бисмо могли да објаснимо њихов мали број у центрима еловенског језика. Чак у јеврејскошпанској колонији у Битољу грчки елементи нису тако многобројни.
Говорећи о страним примесцима у језику Јевреја на Балкану не треба заборавити словенске елементе којих не могу да се лише у језику којим се служе. Немогуће је саставити потпуну листу српскохрватских речи у јеврејскошпанском језику, јер у Босни, на пример, употреба словенских елемената је факултативна, као и један део турских елемената у јеврејско-шпанском у Цариграду. Мећутим, има српскохрватских речи у језику Јевреја из Босне које немају одговарајуће речи на шпанском. На пример: slaama (шпанска реч „paža" употребљује се у значењу „слама"), guzga (гуска), kubila (кобила); има затим укрштавања измећу шпанских и српско-хрватских речи:luča сх. луч, шп. lena), rrака (сх. рак шп. n наставке: grahita (грашак), кupiar (копати). Исто тако од утицаја југословенске средине долази да шпански Јевреји из Босне изговарају преднепчано турско к као ћ (ћоше).
Најзад, треба додати да је и италијански језик исто тако дао већи број израза шпанским Јеврејима, који су од времена њихове емиграције из Шпаније одржавали живе трговачке односе са више италијанских градова, нарочито са Анконом и Венецијом. Али ни италијански елементи нису распорећени подједнако у свима јеврејско-шпанским центрима.
На завршетку овог сумарног прегледа језика балканских Јевреја потребно је додати неколико речи о њиховом фолклору. Мислимо најпре на приче („konsežas"), на романсе и на пословице. О томе ностоји више публикација. Више приповедака је објављено, са фонетичком транскрипцијом, у монографијама које смо навели у овом чланку; остатци романсе шпанског порекла које су се сачувале мећу шпанским Јеврејима и пословице имају велику вредност нарочито за хиспанологе. Поред тога може се претпоставити са сигурношћу да су сви ови елементи усмене традиције измешани и обогаћени источњачким елементима. Вредело би анализовати. већ објављене приче, збирке пословица и романса да се издвоји оно што је у њима шпанског порекла од онога што је ушло преко балканског света. Али овај посао треба тек отпочети.
Сефардски свет, чија су средишта била повезана за више од четири века везама исте вере и истог језика, сасвим је изменио изглед у наше дане. Целокупан њихов живот био је надахнут религиозним духом који се одржавао истоветном организацијом њихових заједница. Нема ничег световног у њиховом духовном животу, осим усмене традиције на шпанском језику о којој је било речи раније. Али овај свет био је врло слаб да се одупре утицајима Запада који су се почели осећати у другој половини XIX века. Јеврејски светски савез у Паризу био је себи ставио у задатак да уведе француски језик и васпитање мећу балканске Јевреје. Прва школа савеза била је основана у Солуну год. 1848. Ова активност настављена је са одличним резултатима у различитим центрима Истока. Међутим, обнова националног живота код балканских народа отворила је нове путеве Јеврејима из тих земаља. Уживајући већ више од пола века сва граћанска права, они имају слободан приступ у све области друштвеног и културног живота балканских народа. Јасно је да је то почетак нове асимилације балканских Јевреја — последица рашчлањивања, лаганог али сигурног, једног света који смо летимично приказали у овом чланку.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License