Ранко Јаковљевић
ЈЕВРЕЈИ-КОНЦЕСИОНАРИ ЗА КОРИШЋЕЊЕ ПРИРОДНИХ БОГАТСТАВА ЂЕРДАПА КОНЦЕМ XIX ВЕКА
АПСТРАКТ: У овом раду разматрају се околности давања концесија страним инвеститорима у циљу извођења регулационих радова на ђердапском пловном путу, искоришћавања рудних и других богатстава ђердапског приобаља и залеђа крајем XIX века. Презадуженост Србије и заинтересованост других европских земаља попут Аустро-Угарске да пословне активности у овом делу Србије буду у функцији њихових стратешких развојних и војних планова, условили су непотпуност успеха у настојањима за укључењем Србије у савремене привредне токове.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Концесија, Природна богатства,Ђердап,Србија
Након исељења турских војних постаја из њених градова 1867.године, кроз низ уставних и законских решења, Србија је отпочела рад на стварању повољног економског амбијента за инострана улагања у њен привредни развој. У један од таквих пројеката убраја се Закон о потпомагању индустријских предузећа, донет 31.12.1873.године (1) Њиме је влада овлашћена књажевским указом, на предлог министра финансија а по саслушању министарског савета, ради "потпомагања и ускорења подизања индустрије у земљи", предузетницима односно друштвима предузетничким давати повластице.Страни привредни субјекти добили су могућности прибављања "повластице искључиве радње" на рок од 15 година, уз право на ослобођење или умањење царинских обавеза за своје улоге у машинама, сировинама и енергентима. Прибављање од самих страних улагача грађевинског земљишта за постројења допуштено је само у форми стицања права употребе или уживања у року до 30 година, а ако би активирање индустријског предузећа изискивало уступање земљишта у државном власништву, оно би било уступљено на тридесетогодишње бесплатно коришћење, под условом да годишњи приход државној каси од те земље није већи од сто дуката цесарских. Поред тога, постојала је могућност доношења специјалних закона са значењем основа концесионих права, па и посебних међудржавних аранжмана, чему се такође прибегавало у новијој српској историји.
1.РАДОВИ НА РЕГУЛАЦИЈИ ПЛОВИДБЕ КРОЗ ЂЕРДАП
Законске погодности за стране инвеститоре могле су доћи до пуног изражаја тек по међународном признању Србије на Берлинском конгресу 1878.године, уз проширење њене територије нишким, пиротским, врањским и топличким округом, али уз скупо плаћену цену подршке Аустро-Угарске, признањем од стране Србије овој европској сили, поред осталог, монопола на извођење радова у ђердапском делу Дунава са циљем побољшања пловидбе, с тим да Конгрес утврђује обавезу приобалних држава овог дела реке на давања " свих олакшица које би могле да се траже у интересу радова"(2). Но, грађевински захвати на сектору ђердапског дела Дунава били су регулисани посебном конвенцијом Андраши-Ристић од 8.7.1878.године о железницама,трговини и просецању Ђердапа. Према тачки 3. " пошто је Аустро-Угарска узела на себе да изврши радове регулисања Гвоздених врата и Катараката код Оршаве не тражећи финансијску сарадњу кнежевине, ова се обавезује да учини све олакшице које би могле бити тражене у интересу извршења радова, аколико би било потребно послужити се (привремено) српском обалом.Србији се обезбеђује, у односу на пловидбу кроз Гвоздена врата право највећма повлашћене државе".(3)
Законским чланком XXVI од 1888.године утврђено је право Угарској на извођење регулационих радова, што је у смислу члана 6. Лондонског уговора од 13.3.1871. значило и њено провизорно право наплате пловидбених такси ради покрића трошкова. Рок за извођење радова планиран је за крај 1895, уз инвестицију вредну 9 милиона форинти. (4)
За ту прилику формирана комисија у саставу Радован Милетић, председник, Коста Стевановић, Миша Марковић и Светозар Зорић, чланови у Главном Ђенералштабу отпочела је 20.3.1889.године активности на сагледавању детаља око реализације радова на регулацији Ђердапа (5), а на основу акта Министра Народне привреде од 17.3.1889 П.бр.605. Једна од седница,према истом извору, посвећена је утврђењу потребног обима грађевинских послова, којим поводом је нађено следеће стање: 1. код Стенке (између Добре и Голупца) има се просећи један канал од 850 метара дужине, 60 метара доње ширине, дубок 2 метра при најмањем водостају, што изискује разбијање 7.408 кубних метара стена; 2. Од Козле до Дојке ( испод Дренкове) просећи канал 2.100 метара,истих осталих димензија као први, уз ископ 65.775 кубних метара стена; 3. Од Излаза и Тахталије до Гребена- просећи канал дуг 3.600 метара уклањањем 46.736 кубних метара стена,а испод канала подићи насип од Гребена до Милановца дуг 6.500 метара са основом ширине од 16 метара, 2-3 метра изнад најнижег водостаја, уз уградњу 50.000 кубних метара камена;4. Радови код Јуца- просек канала дужине 1030метара и изградња насипа од ушћа Поречке реке до Голубиња- уз разбијање 31.773 кубних метара стена и насипање 120.521 кубних метара камена; 5. Радови код Сипа- прјектован је канал 2200 метара дужине, 80 метара доње ширине и 2,33 метра дубине испод најмањег нивоа воде- канал ће бити ограничен с једне и друге стране 5,5 метара високим каменим насипима. За наведене радове укупно је потребно: 168.928 кубних метара каменог банкета, 330.651 кубних метара насипа, разбијање стена масе 247.316 кубних метара, 95.500 кубних метара калдрме. Цитирани записник садржи занимљив доказ о постојању пловидбеног канала у реону Ђердапа још из античких времена, у шта се комисија уверила 30.3.1889.године: "комисија је изашла на лице места код Сипа да прегледа пројекат који ће се у Дунаву извршити и нашла је да се од Сипа па на 2800 метара узводно налазе трагови старога прокопа римског који је био око 60 метара широк на крајевима; данас постоје насипи од неких 10 метара висине, који су ограничавали поменути канал-дакле, један канал на овој страни и истој дужини постојао је већ у стара времена". Након више сесија у периоду 20.3.-31.3.1889, од стране комисије донети су закључци о питањима државног суверенитета, трајања концесије, техничких аспеката извођења радова на Ђердапу, војних интереса, накнаде штете, тарифе, царинских и полицијских односа, експропријације земљишта и правила о пловидби и обалској полицији. (6) Тако је по питању државног суверенитета нађено да " нити једним досадашњим уговором нису повређене северне границе Србије на Дунаву, да прокопи и насипи који ће бити изграђени на српској страни реке потпадају под српски суверенитет; следствено томе, право на подизање, службености и експлоатацију ових грађевина може се дати на известан број година од стране овлашћеног законодавног тела". За време трајања концесије установљено је да би оно могло бити док се утрошени капитал око регулације не исплати, уколико то не би прекорачило педесетогодишњи период,а у супротном време трајања концесије имало се поделити тако да ће за првих 50 година Србија бити обавезна плаћати таксе по уговору који се са Аустро-Угарском потпише, а у другом делу од 20-30 година, Србија би требало да буде ослобођена плаћања свих такси, без обзира на обавезе и дужности осталих држава. По истеку наведеног периода, све грађевине на сувом и у води са српске стране имају прећи у својину српске државе, без било какве накнаде и обзира је ли утрошен капитал на исто амортизован или не.
Током априла 1889, заседала је Mешовита српско-угарска комисија, која је највише времена утрошила на усаглашавање око питања давања српске обале Угарској на привремену послугу. Следи закључење Уговора о закупу са предузетничким друштвом за регулисање Ђердапа, који ће служити као правни основ за експлоатацију камених мајдана, градњу на српском земљишту, слободни увоз потребног привредног инвентара .(7) Оно што се испоставило лошим решењем је пристанак српске стране да Угарској призна да у својству администратора грађевинских некретнина може употребљавати по свом нахођењу и потреби један појас српског земљишта уз обалу, за одржавање регулационих радова, будући да противуречи Берлинском уговору у смислу давања инвеститорима проширеног корпуса овлашћења.(8)
2. ИЗГРАДЊА ХИДРОЕНЕРГЕТСКОГ КОМПЛЕКСА, ЕКСПЛОАТАЦИЈА РУДНОГ БЛАГА И ШУМА – КОНЦЕСИЈЕ ИЗ 1897. ГОДИНЕ У КОРИСТ ХУГА ЛУТЕРА
У склопу извођења регулационих радова, до 27.9.1896. године прокопано је и стављено у функцију десет пловидбених канала и уз помоћ прво бродске, а потом и локомотивске обалске вуче код Сипа, услови за речни саобраћај донекле су побољшани. Но на почетку експлоатације успех је био тек половичан, те 1896.године Управа ђердапских радова одлучује да се десни насип Сипског канала продужи узводно за 1800 метара "ради одбијања воде у повољнијем правцу". Дотада реализовани радови изведени су уз запажено учешће Хуга Лутера, власника брауншвајске фабрике машина и "сапредузимача и управитеља машинско-техничког дела радова око регулисања дунавских катаракта". Управо с тога не чуди да је управо Лутер 17.9.1896. Министру Народне привреде упутио предлог "ради концесије за употребљавање водене силе при катарактима Дунава". Према његовом пројекту, у року од 5 година израдила би се прва "творница снаге". У те сврхе тражене су и концесије за сечење државних шума у реону обале, експлоатацију рудних богатстава на 50 година у одређеној зони, за узврат нудећи српској влади 5% чисте добити од електричне централе и других уступљених делатности. Текст предлога заврашава се обавештењем да је " и код Краљевске мађарске владе и код Краљевске румунске државне владе предложио концесију за експлоатацију водених сила при дунавским катарактама и за електрични пренос снаге у Мађарску и Румунију". Према његовој замисли, истовремено са планираном реконструкцијом Сипског канала, изградњом преводница за бродове добиле би се бране од којих би се вода одводила до турбина за прераду водне снаге у електричну енергију (9)
Привредни савет био је позван да да оцену о Лутеровом предлогу. Први корак на том плану чини извештај Мише Михаиловића за Министра Народне привреде. Михаиловић користи ову прилику за изношење констатација: " Скокови ови у средини Србије вредили би много за земљу ако се паметно употребе, а усред једне велике и пловне реке која нас преко мора и канала за цео свет везује јефтиним подвозом.Биће то можда она чудотворна полуга, коју ми одавно тражимо,а која ће наш точак напретка из блата уздићи у које се је непомично завалило; а када ми само једном на здрави пут изађемо лако ћемо онда одити сигурној будућности на сусрет и без туђе помоћи. Никад није једно веће економско питање изашло пред једну владу, но што је ово. Богата и пребогата Северна Америка очекује врло много од скокова Нијагаре,а шта би требало да очекује мала и сирота Србија од своје Нијагаре у минијатури. Зато поново, на свршетку ударам гласом на то: скокове само за нас, али не мртве као што су сада, но корисне и плодне за нашу земљу; стога што усрдније и шире помагање онога који нам помаже да нашу земљу њиме оплодимо". (10) Акт је прослеђен на даљу надлежност начелнику Одељења за трговину радиност и саобраћај Хајиму С.Давичу (1854-1916), који заговара тезу о давању концесије специјалним законом " у који би се могле унети актуелније одредбе и повластице, него што се могу сад на основу постојећих закона давати…за остварење намере г.Лутера никакве жртве од стране државе нису велике" (11) Ова изузетно интересантна личност обављала је током своје каријере послове конзула Србије у Пешти и Трсту, функционера у министарствима народне привреде, финансија, просвете и шефа српске трговинске мисије у Минхену, сво време бивајући једини Јеврејин са чланством у српским масонским ложама.(12) Прихватање предлога од стране Министра Народне привреде значило је именовање Хајима Давича у трочлану комисију, поред Светозара Зорића, професора Велике школе и Јеврема Новаковића, начелника шумарског одељења, ради израде законског пројекта.
Према Закону о погодби закљученој између Државе Српске, с једне и г.Хуга Лутера, инжењера и индустријалца из Брауншвајга у Немачкој, с друге стране (13), Лутеру је одобрена искључива употреба водене снаге "свих скокова (катараката) на српској обали Дунава, од Брњице до Кладова, за произвођење механичне и електричне снаге", уз остављено овлашћење концесионару да ту снагу може продавати ван Србије само по одобрењу краљевске владе, и то сразмерно највише једну петину у односу на снагу коју је Лутер на српској обали употребио.
Концесионар је обавезан да прва постројења "на суву и на води за хватање водене снаге и дунавских скокова" у вредности од 2 милиона динара најмање, подигне у року од 4 године, с тим да добивену снагу употребљава осам година. За изградњу осталих постројења одређен је период од 20 година, тако да " у хидрауличним моторима располаже са најмање 15.000 КС", а да по истеку 20 година држава има право слободног располагања уступљеним хидроенергетским ресурсима..
Искључиво право истражних радова и експлоатације на простору четвороугла, почев од Брњице у срезу Голубачком округа Пожаревачког, у правцу ка Жагубици у срезу Хомољском округа Пожаревачког, од Жагубице у правцу Брестовца у срезу Зајечарском округа Тимочког, а одатле правцем ка Кладову у срезу Кључком округа Крајинског, за право "обделавања, вађења и копања руда и копова, њиховог испирања и прибирања, топљења и израђивања", за материјале за алумијијум и цемент, за фосилни угаљ, бакарне,оловне,златне и гвоздене руде, дато је овим законом Хугу Лутеру, уз обавезу плаћања регалног данка држави, установљеног по Рударском закону и једног процента од вредности продатих производа, све на време од 50 година почев од дана почетка експлоатације.
Исти простор био је резервисан и за Лутерово право експлоатације каменолома зарад производње креча,цемента, прераду камена и друге потребе, са обавезом плаћања држави 5 % од чисте добити.
Дрва потребна за хидротехничка постројења, за грађење фабрика и прераду у фабрикама, обезбеђена су Лутеру из државних шума са подручја Пожаревачког, Крајинског и Тимочког округа. Држава се обавезала да следећих осам година шуме које леже у непосредној близини Дунава а Лутер их за своје потребе резервише, неће никоме одобрити сечу у реону Брњица-Кладово па 50 километара од обале у унутрашњост територије Србије. Корисник концесије имао је дужност плаћања државном шумском фонду таксе у распону од 50 пара до 8 динара за свако посечено дрво пречника од 11 до 100 цм. То је подразумевало бесплатно право сече у државним шумама грађе за " моторска постројења, фабричке зграде, магацине и њихове принадлежности".
По питању потребних земљишних површина за реализацију концесије, државна земљишта уступљена су бесплатно, а земљишта и зграде у приватној и општинској својини могли су се прибавити путем поступка експропријације, уколико се корицник не би могао договорити непосредно са власницима око откупне цене.
Концесија под утврђеним условима имала је трајати 99 година, после кога периода сва фабричка постројења са њиховим принадлежностима остају и даље власништво Хуга Лутера, односно његових правоследбеника, док " постројење за произвођење механичне и електричне снаге држава има право откупити по истеку горњег рока овој погодби". Као основ за утврђење откупне цене установљен је средњи рентабилитет тих објеката, постигнут за последњих 20 година рада, те стање у коме се налазе конструкције и поједини објекти постројења.
За првих 30 година корисник концесије ослобођен је од плаћања било које врсте пореза, а обавеза плаћања накнаде држави за уступљена права трајала је исти период и износила 5% чисте добити, по одбитку петопроцентног интереса на уложени капитал и нужних отписа, трошкова и амортизације., уз изузеће добити рударских предузећа и индустрије дрвних производа, будући да је за њих установљено плаћање таксе за посечена дрва.
Противљење угарске владе реализацији Лутерове концесије, праћено зебњом да ће њена огромна инвестиција у регулацију пловидбе прокопавањем Сипског канала бити искоришћена за неоправдано обогаћење друге стране, нарочито путем извоза електричне енергије, било је према Даници Милић (14) главни разлог што се није приступило извођењу пројектованих радова. Како Хуго Лутер у четворогодишњем року није извео никакве радове, његова концесија угасила се по сили закона 2.маја 1901.године, а иста судбина задесила је и његово право истражних радова које се угасило 1904.године. Додатним ангажовањем Министарства Народне привреде ова концесија из сегмента рударства додељена је Милошу Милошевићу односно Дунавском рударском друштву (15). Из понашања Аустро-Угарске у ситуацијама могућности опонирања реализацији концесионих аката за коришћење привредних ресурса Ђердапа, може се назрети једна континуирана политика строго контролисаних српских развојних токова, добро илустрована у изјави саветника аустријског посланства у Београду поводом фаворизовања кандидатуре експонената аустријског капитала за радове на Ђердапу : "…То је један стварни начин и пут да се одуговлачи и спречава економска еманципација Србије и да се економске везе са Монархијом више учврсте" (16 )
3. КОНЦЕСИЈА ЗА ИСКОРИШЋАВАЊЕ ШУМА У КОРИСТ АВРАМА ОЗЕРОВИЋА
Пре наведене концесије, али у знатно мањим размерама, према указу краља Александра од 3.августа 1895.године, омогућено је једном другом индустријалцу коришћење дела природних ресурса Ђердапа, овога пута никаквим специјалним законом или погодбом, већ по слову општег Закона о потпомагању индустријских предузећа. (17) Авраму Озеровићу (1848-1916.), београдском индустријалцу, у циљу подизања "једне модерне фабрике дрвенарије за намештај, паркета и сваковрсне од дрвета фабрикате" . На десетогодишњи период утврђене су олакшице : 1.право да може у опште народним шумама, налазећим се у атарима општина Добрањске, Бољетинске и Волујске, сећи разноврсна дрва, с тим да плаћа 65 пара на кубни метар буковине, а 1 динар од кубног метра за остала дрва, 2.ослобођење од плаћања царине и такси на увоз машинерије и других предмета потребних за устројство и рад фабрике, као и на извоз предмета израђених у њој; 3.ослобођење од пореза на фабричку радњу, с тим да А.Озеровић не сме ове олакшице без одобрења министра народне привреде пренети на другог сем на своје законите наследнике. Озеровићеве обавезе састојале су се у следећем: 1. у року од једне године подићи модерну фабрику за прераду дрвета и у њој отпочети рад; 2. гору из опште народне шуме сећи по правилима шумарским и тако да се тиме не ускраћују ничија пре њега стечена права; 3. у фабрици упослити најмање 25 радника првенствено из Србије; 4. водити ажурну евиденцију о сечи дрва и њиховој преради. У случају непоштовања преузетих обавеза, министар народне привреде овлашћен је одузети све прописане олакшице. Корисник концесије био је рођак по мајци Хајима С.Давича и унук Хајима Давича, чувеног пословног партнера Милоша Обреновића. Свој капитал инвестирао је и у руднике живе на Авали и бакра код Бора (18). Познато је да је А.Озеровић још од раније присутан на Ђердапу, прво као једна од иницијатора оснивања и подизања рудника угља у Добри и рудника злата у Нересници, а потом, од 1887. лично преузевши руднике угља у Добри, где је убрзао успех и довео до производње деведесетих година од 10.000 тона годишње (19).
4.ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА
Из разматрања околности везаних за установљење и реализацију концесионих права у три случаја- извођења регулационих радова на ђердапском дунавском пловном путу, изградње хидроенергетских постројења и оснивања фабрике за прераду дрвета, може се закључити како Србија, непосредно по стицању независности и заокружењу државне територије, није била у стању на најбољи начин прво заштитити, а потом и материјализовати своје привредне потенцијале. Њено пристајање уз аустријске скуте зарад обезбеђења националне суверености на Берлинском конгресу требало би посматрати у контексту тадашњег односа снага великих европских сила,а не тек из аспекта проаустријски оријентисане политике српског владара. О томе речито говори захтев руског цара Милану Обреновићу да " Србији ваља остати у одбрамбеном положају и у пријатељским односима са Аустријом, те сада остаје отворен дипломатски пут којим Србија може старати се за своје интересе и напредак…" (20). Благо речено, неспретно вођена политика Србије у првим годинама по стицању независости, резултирала је чињеницом да су 1886.године ануитети за отплату државних зајмова достигли висину буџетског оквира из 1876.године, целих 15 милиона динара. (21) То је 1895.године определило српску владу за предлог Закона о конверзији државних дугова. Поред повољности у смислу пролонгирања рока отплате и умањења годишње отплате ануитета и интереса, свега 5 милиона динара, остао је опор укус факта да су после конверзије потраживања поверилаца нарасла са 369.265.775 динара, на 414.014.000 динара Спутана оквирима цесаријске спољне политике изражене кроз тежњу за елиминацијом конкуренције капитала другог порекла, али и настојања за ослобођењем аустро-угарске привреде зависности од увоза метала из Нове Каледоније или Боливије, Србија се очигледно показала недораслом да сопствене потенцијале преточи у стварност. Ово се не огледа само,како то Феликс Каниц уочава, кроз мучан утисак због наметнуте висине пловидбених такси по основу изведених регулационих радова на олакшању пловидбе Ђердапом (22), већ пре свега кроз, не искључујући да то није превасходно резултат српских слабости, пропуштену прилику за адекватном валоризацијом националних компаративних предности на сектору српског Подунавља путем стварања чврстих темеља замаху индустријског развоја, у датом случају избором правих партнера и остварљивог курса економске политике.
З А Б Е Л Е Ш К Е
(1) Зборник закона и уредаба издатих у Књажевству Србији у 1873/4 години, XXVI, Београд 1874.
(2) Детаљније: Радоје Зечевић, Србија и међународни положај Ђердапа, историја и садашњост, Београд 2000, с.85. и даље.
(3) Уговори и конвенције између Србије и страних држава, Министарство иностраних дела, Београд 1887,с.6
(4) Архив Србије,ПФ IX Р Но.1/889-Превод из броја 171 "Будапешти келзењ" од 24.7.1888.године
(5) Исто, ПФ IX Р.Но.1/889-Записник са седница комисије 20.3.-31.3.1889.г.
(6) Исто, кратки преглед радова Ђердапске комисије.
(7) Радоје Зечевић, с.92.
(8) Према: Милета Радојковић, Србија и међународни положај Ђердапа од Париског конгреса до светског рата, Београд 1935, с.46.
(9) Наведено према: Радивоје Марковић, Стогодишњица првих корака у коришћењу енергетског потенцијала Ђердапа, ПИНУС- Записи бр.7/1997, Београд, с.74-77
(10)Исто,с.79-80 . (11)Исто, с.80.
(12)Према: Милица Михаиловић, Две стотине година породице Хајим Давичо, Зборник Јеврејског историјског музеја Београд број 6/1992,с.268.
(13)Српске новине бр.161, 1897.г.
(14)Даница Милић,Нови подухвати- комуникације, хидроенергетика и рударство, Баштиник бр.5 Неготин 2003, с.38.
(15)Исто,с.39.
(16)Исто, с.42.
(17)Зборник закона и уредаба у Краљевини Србији издатих од 1.1.1894. до краја 1895, 50, Београд 1899.г.
(18) Према: Андрија Раденовић, Јевреји у Србији- народни посланици Јевреји у Скупштини Србије 1878-1888, Зборник Јеврејског историјског музеја Београд 6/1992,с.45. Према Зорану Ненезићу, Масони у Југославији 1764-1980, Београд 1984, с.236, у Споменици умрле браће из Ложе Србија Н.О.Б.Б.1911-1922, о Авраму Озеровићу се каже: Школску је спрему своју допунио и умногостручио доцнијим самосталним студијама и праксом нарочито у економско-финансијским студијама.- Располажући изванредним способностима по тој струци постављеним на широкој државничкој основи, он је осетио у себи потребу и да их практично примени у јавном животу своје земље. Тиме он први даје пример својој браћи по вери и крви за свеопште учешће у свеколиком националном и државном животу српског народа. Та његова делатност проузрокује преокрет у дотадашњем менталитету београдских Јевреја. Ови почињу сада полако и постепено, али ипак приметно да добијају шири, пространији видик и свежији, чистији ваздух који су све дубље удисавали и њиме своја духовна плућа све јаче ширили и проветравали. Резултат није изостао- регенерација је осетна. Јевреји се показују достојни синови ове земље, и као таквима следују сви атрибути равноправних грађана, што Држава свечано признаје и документује својим либералним и слободоумним Уставом од 1888.године. Значајни привредни препород ђердапског залеђа могуће је крајем 19.века пратити и кроз чланство у ЛожиПобратим, чија је матица Велики Оријент Италије. У истом делу, с.201 и 202. наводе се имена: Никола Димић, трговац из Неготина (1894.), Ђорђе Лазаревић-отац значајног српског дипломате Бранка Лазаревића- пивар, Неготин (1894.), Милан Милетић, Неготин (1894.), Илија Мојсиловић, адвокат, Неготин (1894.), Мокрањац Стеван- велики српски композитор, из Неготина, Димитрије Стојановић, млинар, Неготин (1894.).
(19) Према:Небојша Јовановић, Преглед историје београдских Јевреја до стицања грађанске равноправности, Зборник Јеврејског историјског музеја бр.6, 1992.г. Београд, с.145, позивом на Историју српског народа,VI -1, 14, Д.Јанковић- О политичким странкама у Србији XIX века, Београд 1951.године, с.224 и Весник, VI, 1939.године, с.6.
(20)Према: Душан Берић, Стојан Новаковић и велика источна криза 1875-1878; Зборник радова поводом 150.годишњице рођења Стојана Новаковића, САНУ Београд 1995, с.60.
(21)Према:Даница Милић, Стојан Новаковић и финанијски проблеми Србије, Зборник радова поводом 150.годишњице рођења С.НОваковића, с.104 . (22)Феликс Каниц, Србија-земља и становништво 2.књига,Београд 1987, с.56.