JEDAN ŠKOLSKI ČAS KOJI NEMA KRAJA
Gospođica Kostadinka je prva Žakova učiteljica.
Ona je malo grbava, upravo, nije grbava nego joj se pri hodu nekako iskrive leđa, šta li. A nije ni mlada. Ali Žakova mama joj tako vešto skroji i sašije haljinu da to postane sasvim neprimetno i to daje gospođici učiteljici neku sigurnost, te ona često sasvim zaboravi na svoju manu.
Gospođica Kostadinka zbog toga veoma voli Klaru i neobično joj je privržena. A njenog Žaka odlikuje osobitom pažnjom. On je prosto naprosto njen ljubimac.
I njen bratić, Miša, polazi dogodine u prvi razred. Ali ona već sada često dolazi s njim u školu i tamo on obavezno sedi u istoj klupi ,sa Žakom, pa prosto ne znaš koga više voli. A oni pravi drugovi i burazeri paze se i nerazdvojni su.
Gospođica Kostadinka je odlična nastavnica. Ona uči svoje učenike da čitaju i pišu. I računu ih uči. I lepom ponašanju. Da svuda i na svakom mestu odmah može da se vidi da oni nisu neki mangupi nego dobra i lepo vaspitana deca, jednom reči — đaci.
Đaci… To nije mala stvar… »Ja u školu idem i dobar sam đak… « To zvuči, brate. Ili, na primer, ovo: »O, moj bože blagi, malen ti se molim: pouči me kako da sve ljude volim!« … Čitav životni program je u tim pesmicama. A kao nastavni plan i cilj nastojanja jedne učiteljice ne može se zamisliti nešto plemenitije.
I ovome uči naša gospođica svoje đake: da pojme šta je to — bog. A to nije teško kad imamo tako lepe pesmice. Tako je, eto, naša gospođica povela svoje učenike u život i pokazuje im, uči ih i pomaže im da postanu ljudi.
Glavno je uliti mališanima u glavu, u mozak i u srce — pojam Boga. Naš svemoćni, večiti, dobri Bog, koji je svuda i na svakom mestu, koji sve vidi i sve zna, koji se brine o pticama, koji nam je dao sunce, a zimi nam 'daje sneg i Božić-Batu i Hrista Spasitelja, svoga sina.
Sa tim Spasiteljem je, svakako, stvar malo zamršena, jer to nije sam Bog, nego njegov sin. Isti onaj Hristos, razumete? Onaj Mićin… Onaj, zbog koga je Žak već stradao. ..
Dakle, nije bilo baš onako kako je to Zaku njegova mama tumačila. Onda kad je onaj Mića. .. sećate li se? Ne, to je bilo sasvim drukčije. .. Evo, danas gospođica priča đacima kako je to bilo… O, mama, mama! Pa kako si mogla onako slagati! A ovamo pričaš da sam ja tvoj veliki sin.
Učiteljica priča deci priču o Hristu.
Najjeziviju priču koja se može zamisliti. Ovoj deci, i Zaku, to je najjezivija priča koja postoji. Oh, taj sramni, taj užasni Juda Iskariotski! .. . Taj Jevrejin prokleti!… Pogledi sve dece upereni su u Žaka. Pa onda taj Pilat koji pere ruke… Suđenje… Golgota. .. Trnov venac na glavi… Posrtanje i padanje pod teretom krsta… I ekseri… Zakivanje… I ona druga dva razbojnika na krstu… »Oprosti im, bože, jer ne znaju šta rade!«
To su ovoj deci prvi pojmovi iz Hristove nauke. Ona se ovog trenutka sva svodi na tu priču o užasnom umor-stvu, priču koja njihove mlade duše napaja gnušanjem i mržnjom.
Deca sada više ne gledaju u Žaka. A Žak ne zna šta je gore. Do sada su ga pekli plamenom prezira. Svaki pogled bio je jedan plamen. Plamen po licu, u mozgu, u utrobi. A svi ti pogledi kao jedna ogromna, strahovita buktinja… Ali onda je Žak još nekako bio živ. A sada je valjda već mrtav. Ih, kako bi on želeo da je mrtav! I dok je malopre on krio oči, crveneo i propadao u zemlju od stida, sađa oni neće više ni da ga pogledaju. Tu i tamo on se sam usudi da podigne oči i sada on traži, on vapije za jedan mali znak sapatnje i sažaljenja.
Aii svi okreću glavu i neće da znaju da je tu. Pa i Miša. I učiteljica. Žak je tako sam, tako beznadežno, tako neljudski sam. Ta škola se pretvorila u pakao.
— Raspni ga! Raspni! — pripoveda učiteljica jezivu povest.
Jednog trenutka Žaku se učinilo kao da je to njemu namenjeno. Ali njega nije strah. Pa on uopšte ne oseća ni da je živ… Samo oseća jednu beskrajnu žalost. Sav je on jedna žalost i u njegovoj svesti nema mesta ni za kakva druga saznanja, niti u duši za druga osećanja.
Ima li ta priča kraja? Žaku se čini da se to nikad neće završiti. Ne, taj školski čas nema kraja. Kao da ceo život Zakov treba da se u to konsumira. Na tom času veronauke, u prvom razredu osnovne škole. A Žak ne oseća čak ni želju da beži i da se spasava.
Onda je ipak zazvonilo školsko zvonce.
Učiteljica je završila priču i otišla, ne pogledavši Žaka. I Miša s njom. I deca su otišla, ne znaš kad pre. Poskakala su iz svojih klupa i pojurila iz škole kućama. Pa kao na sudu: sudija odlazi, a za njim i ceo taj svet koji je došao da čuje i vidi okrivljenog i, zadovoljivši svoju radoznalost, sada žuri svojim poslom. Zivot je potekao opet svojim tokom, a optuženi, sada već i osuđeni, ostaje u sudnici, u tamnici…
Žak se oseća kao u tamnici. U svesti je mrak i haos, u duši beskrajna tuga i utučenost… S koliko je radosti on pre dolazio u školu, s kakvim je pobožnim zanosom i Ijubavlju gledao u svoju gospođicu, siguran u njenu naklonost i zaštitu.
A sada je toliko toga što je tako neshvatljivo… Na primer, ako je ona i pre sve to znala, kako je onda… Da, kako je to do sada sve bilo tako lepo i kako je ona mogla voleti Zaka, ako je sve ovo i pre znala! A sada je i dalje naizgled sve onako kao što je i pre bilo, kao da se ništa nije dogodilo, a ipak se najstrašnije dogodilo.
A od svega je najstrašnije što Zak više nema koga da pita. Kad ni mama ne zna, a pokazalo se da ne zna.. .
Sada nailazi famulus da počisti učionicu. Zak se, upla-šen, trgnuo iz svojih misli i — strugnuo.
Ali on ne zna kuda će. Kući neće. On ne želi više da govori s majkom o tome. Ni sa ocem. Ni s kim.
Zak luta ulicama. Eno ga na mostu. Stao je kod ograde i gleda kako protiče reka. U reci se kupaju deca. Zovu ga:
— Dođi da se kupamo!
Gle, zaboravili su. lli se prave da ne znaju. .. Ali, neće oni njega prevariti!
Odjednom oseti nečiju ruku na ramenu. Preplašen, on ne sme da pogleda ko je. Onda čuje:
— Šta radiš ovde, Žak? Zar ti nisi kod kuće?
Pred njim stoji učiteljica. Smeši se na njega, kako je to uvek radila. I gleda ga istim onim umiljatim pogledom.
Hm… Pa zar je ona zaboravila ono?
— Je li mama kod kuće? — pita još učiteljica.… Zak ne odgovara. Ne odgovara i ne misli da odgovori.
Jer, njemu tu nešto nije jasno: ako ona tako pita, znači da se zaista njima uputila. Ona ima i paket pod mišicom, dakle nosi materijal za novu haijinu, To znači — to. Zaku je to vrlo dobro poznato. Dobro… — A ono… Kao da ne postoji, šta? Zar je ona to zaboravila? … Zar njoj to više ništa ne smeta? A ona je to pričala… Ej, Ijudi božji, ona je podigla tužbu! Onakvu tužbu podigla, a sada se čudi što Žak ćuti i, uopšte, ona se ponaša kao da o svemu tome nema ni pojma!
Pa kako mu to sada ide! … Eto, vidiš, sad Žaku više nije ni do plača! A suze mu već bile na trepavicama. Bile, pa nestale. Idi, molim te! … Zar za takve odrasle vredi plakati.