Jair Lapid Secanja Posle Moje Smrti Prica Josefa Tomija Lapi

Jair Lapid

SEĆANJA POSLE MOJE SMRTI
Priča Josefa-Tomija Lapida 4

Jednom prilikom ministar pravde pozvao me je da na Pravnom fakultetu u Budimpešti održim pre-davanje. U takvoj situaciji očekuje se od zvaničnog gosta da se predstavi sa nekoliko ljubaznih, uobiča-jenih reči i obrati publici u sali. Stao sam ispred mikrofona i rekao: - Dobro veče, veoma sam srećan što sam večeras ovde, jer poslednji put kada sam stajao pred ovom zgradom bila je okačena parola na kojoj je pisalo: “Jevrejima i psima zabranjen je ulaz.”

Nad salu se spustila teška tišina. Zapazio sam na licima domaćina izraz kajanja što su me pozvali. Nisam se uznemirio. Trebalo je da im neko to kaže.
Septembra 1944. godine u jednom trenutku činilo nam se da se približava kraj noćne more. Stigli su Rusi i blokirali grad. Madjarska vlada je odlučila da pokuša da sklopi sa njima sporazum i zahtevala od Ajhmana da napusti grad. Naše su se nade kao što su se pojavile i izjalovile. 15. oktobra napisao sam u svom dnevniku izveštaj da u Madjarskoj vlada fašistička partija Njilaša. Dva dana nakon toga Ajhman se vratio, aktivniji nego ikad. 20. oktobra 50.000 ljudi je odvedeno da kopaju rovove kako bi onemogućili dolazak ruske vojske. 23. oktobra organizovana je parada žena i dece. Oni koji su uspeli da se spasu da ne rade po snegu i hladnoći stavljeni su pod paljbu ruskih topova, a oni koji su preživeli predati su Nemacima koji su ih pobili.
Jedan stari čovek, Alfred Flajs, koji je uspeo da pobegne, došao je da se sakrije u našu kuću. Niko od nas ga nije poznavao niti je, sem mene, hteo da razgovara sa njim. “Ne znam šta oni hoće od mene”- stalno je ponavljao očajnim glasom. Alfred, kao i mnogi Jevreji, nije imao nikakve veze sa jevrejstvom. Bio je odan madjarski nacionalista, pa mi je čak i sada otkrivao sa ponosom na svojim grudima orden koji je dobio u Prvom svetskom ratu. Nisam mu ništa kazao. Ni sam nisam znao šta Oni hoće od mene.
Tokom nekoliko nedelja Ajhman je organizovao prebacivanje svih Jevreja u dva velika geta. Jedan geto se nalazio iza Hrama Dohany koji je do danas drugi po veličini na svetu (posle Hrama Emanuel u Njujorku) u kvartu gde je živela većina Jevreja u Budimpešti, prepunoj krivudavih uličica sa košer restoranima i knjižarama u kojima su se prodavale knjige iz oblasti judaistike i Tore. Nacisti su podigli ogradu oko tog kvarta, izbacili ono malo preostalih stanovnika koji nisu bili Jevreji i sabili tamo 70 000 Jevreja.
Medju ostalima u tom kvartu rastao je Benjamin Zeev (Teodor) Hercl. Pedesetih godina, pre nego što je komunistička Madjarska prekinula diplomatske odnose sa Izraelom, nagovorio je izraelski ambasa-dor, uz priličan napor, madjarsku vladu da dozvole da obeleži metalnom pločom zgradu u kojoj se rodio vizionar Jevrejske države. Ime tog ambasadora je David Giladi. On je umro kada mu je bila 101 godina.
Nas su prebacili u drugi, medjunarodni geto. To u stvari nije bio pravi geto, već naselje od pedeset i tri velike kuće, iznad kojih su se viorile zastave neutralnih država: Švedske, Španije, Portugalije i Švajcarske. Mi smo bili u švedskoj zgradi, u ulici Požonji, br. 14. Stavili su nas u podrum sa još 300 osoba. Iznad nas su bili hodnici u kojima su ljudi spavali, čak i na stepeništu, u svakom uglu ih je bilo. Muškarci su nestali. Bilo je samo staraca, žena i dece. Nacisti su više puta dolazili i izvodili Jevreje na “marš smrti”. Prisiljavali su ih da probuše rupe na zaledjenom Dunavu, zatim bi pucali u njih i gurnuli ih u reku. Onaj ko je odlazio nije se vraćao. Bili smo izgladneli, uplašeni, prepuni vašiju. Ranjeni konji napolju nisu prestajali da ržu. Broj samoubistava rastao je iz dana u dan.
Ne znam zašto, ali najživlje sećanje iz tih dana nisu tela koja smo nosili na krov da bi se zamrzla i nisu imala čak ukus otopljenog snega, već da mi se sve vreme piškilo. Nije bilo dovoljno klozeta, a plašili smo se da izadjemo, jer su ruske kaćuše neprestano slale plutone, tako da smo sve vreme stajali u redu. Desetine ljudi stajali su jedan iza drugog u redu, skakutali s noge na nogu iskri-vljenog lica. Ne verujem da postoji raj, ali pakla ima, sigurno ga ima, a u njemu nema klozeta.
Jednog su jutra odveli mamu.
Došli su i pokupili sve mlade žene, one koje su još uvek mogle da hodaju. Dopustili su nam samo nekoliko trenutaka da se oprostimo. To je bila go-tovo repriza mog oproštaja sa tatom. Ona se nije poslužila istim rečima, ali mama me je zagrlila i poljubila. Mama je otišla i ja sam ostao sasvim sam. Nije bilo babe ni dede, ni mame, sam u kući, pod paljbom topova, medju stotinom izgladnelih ljudi, za koje sam ja bio najmanja briga. Ali, uveče se mama iznenada vratila. Kazala je “On nas je spasao.”
Nije rekla ko je “On”, a nije ni trebalo da to kaže. Postojao je samo jedan takav čovek u Bu-dimpešti: Valenberg.
Na uglu ulice Valenberg i ulici Barzel u Tel Avivu postavljena je bista Raula Valenberga. Ovaj spomenik izvajao je madjarski vajar Imre Varga. Njegova visina dostiže dva metra i teži više od jedne tone. Deluje kao visoka vitka ličnost, posta-vljena izmedju dva kamena postolja, ispružene ruke kao da želi nešto da dohvati. Poznata mi je dobro ta bista, jer sam ja bio inicijator da se ona prenese u Izrael, to finansirao i ubedio vlast da se postavi u Tel Aviv. To je malo što sam mogao učiniti, zaista vrlo malo.
Raul Valenberg imao je tih dana samo 36 godina. Poticao je iz aristokratske porodice poslo-vnih ljudi u Švedskoj. Studirao je arhitekturu, udva-rao se lepim ženama i saradjivao sa uspešnom trgo-vačkom firmom. Ništa u njegovom životu nije nagoveštavalo da će jednog dana postati Pravednik medju narodina, jedan od najznačajnijih. U mojim očima on je bio i ostao dokaz da se savest kod čoveka – rodjenog vodje – pojavljuje tamo gde je najmanje očekivana.
Kada je počelo uništenje Jevreja u Madjarskoj Valenberg je odlučio da spasava ljude. Kako je u to vreme bio prvi sekretar u Ambasadi Švedske on je počeo da izdaje potvde hiljadama Jevreja. Mama i ja smo bili dvoje od njih. Nismo imali nikakve potrebne priznanice za to, ali Valenberg se potrudio da nas snabde neophodnim potpisima, elegantno sročenim dokumentima, što je odlično prošlo kod nacista. Oni su oduvek cenili kancelarijski čin.
Ali, Valenberg je uradio i više od toga. On je kontaktirao sa nacističkom administracijom, raspravljao se sa njihovim službenicima, prilagodjavao njihovim zahtevima i tako spasavao Jevreje. U avgustu, Gerhard Schmidhuber, nemački vojni ko-mandant u Madjarskoj, zapretio je da će se lično zauzeti ukoliko se ne ispuni Ajhmanov zahtev da se unište ostaci geta. U mnogim slučajevima njegova naredba je realizovana. U drugim slučajevima – kao kada je mama bila u pitanju – Valenberg se nije zadovoljavao samo razgovorom i dokumentima, već je izlazio na ulicu da spase “svoje Jevreje”.
Kada se malo ohrabrila, mama nam je ispričala šta se dogodilo.
Sakupili su mnogo žena, kolonu stotine mladih žena koje su se kretale praznim ulicama. Jedna od njih se usudila da upita: “Kuda idemo?” Dobila je neobičan odgovor: “U Beč”.
Valenbergu je tada bilo jasno da je propast krenula. Pojavio se u crnom dugom automobilu sa diplomatskim brojem, izašao iz kola i obratio se nacističkom pukovniku koji je vodio kolonu: “Ja sam švedski diplomata, a ovde ima žena koje su pod mojim pokroviteljstvom. Zahtevam da ih oslo-bodite.” Možda je danas teško shvatiti koliko je to tada bilo provokativno: zima, sneg, kraj rata, ubistva na ulicama, bombe, totalna anarhija i onda se izne-nada pojavljuje švedski diplomata elegantno odeven, u crnom automobilu, i postavlja zahteve komandantu kolone. Da je nacista uperio revolver i ubio na mestu Valenberga, niko ne bi znao, niti primetio šta se dogodilo, niti bi se umešao.
Ipak, nacistički oficir se uznemirio, nešto je promucao, a onda naredio da se oslobode sve žene koje su imale švedska dokumenta. Valenberg ih je otpratio natrag do geta – čuvajući ih kao andjeo čuvar od svakog zla – i otplovio svojim putem.
O Valenbergovoj sudbini nije se mnogo saznalo. Kada su Rusi ušli u Budimpeštu bio je uhapšen i vojna obaveštajna služba sprovela ga je u Moskvu na “ispitivanje”, gde je predat sovjetskoj mreži gulaga, odakle se nikada nije vratio. Neki zatvorenici su pričali da su ga vidjali pedestih godina, pa čak i kasnije, ali ruska vlada je objavila da je on umro 1947. godine i ostala pri toj izjavi.
Nacisti nisu bili jedini ljudi koji su nam pretili. Grupe madjarskih siledjija često su dolazile da nam otimaju ono malo imovine što nam je još preostalo. Pred našom kućom uvek je stajalo nekoliko Jevreja koji su ih sprečavali da udju. Mi, deca dogovarali smo se sa “Racima” (Srbima) da dotrčimo i javimo odraslima da zaključaju kapiju, jer stižu mangupi. Pazili smo i na to da, kada stigne hrana, na vreme javimo odraslima da stanu u red kako bi pribavili namirnice. Ja sam bio jedan od vodja dečačkih aktivista. 25. decembra došlo je k meni nekoliko dečaka iz moje grupe da mi kažu kako žele da donesu jelku. “Šta će vam odjednom jelka?”- pitao sam ih. Pogledali su me iznenadjeno. “Božić je. Danas je Božić!” – rekli su.
Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim. To su bila hrišćanska deca – deca roditelja koji su primili hrišćansku veru radi karijere ili su im se majke udale za hrišćane. Ali, to im nije mnogo pomoglo. Rasni zakoni nacista nisu ih priznavali i oni su poslani zajedno sa nama u geto.
Mnogo godina kasnije, kada sam u Izraelu držao, u jednom kibucu na severu, predavanje, prišla mi je jedna žena i upitala me: - Nisi li ti Tomi Lampel?
- Da, ja sam Tomi Lampel!
- Zbog tebe sam plakala – rekla mi je. – Nisi mi dozvolio da okitim jelku u Budimpešti.
Dva dana posle Božića 27. decembra 1944. godine imao sam bar-micvu. Sedeli smo u podrumu, zbijeni sa stotinom ljudi. Mama je otvorila tašnu i izvadila bočicu parfema “Šanel” koju je sačuvala iz vremena srećnih dana. “Dete moje”, rekla mi je “danas imaš bar-micvu. Nisam mogla da ti umesim kolač i ti ne možeš da pozoveš drugove, a i tata neće doći, ali bar da malo mirišeš za svoj praznik” – i onda je razbila flašicu parfema o pod i u jednom trenutku – samo jednom – zamirisao je prijatno podrum. Bio ja pobožan ili ne bio, čini mi se da je to bio moj najveći jevrejski praznik.

Jair Lapid
Zihronot aharej moti, Sipuro šel Josef (Tomi) Lapid
Keter Books, Jerusalim 2010.

Prevela Ana Šomlo

NEKAD I SAD Godina 1 Broj 6 Novembar/Decembar 2010

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License