Izraelska desnica nezadovoljna Šaronovim "putem ka miru"
Ivan Ninić
Odluka Arijela Šarona da povuče jevrejske stanovnike iz Pojasa Gaze i nekih naselja sa Zapadne obale rezultat je demografske logike i bezbednosnih potreba Izraela. Ta akcija nagoveštena je prilikom susreta izraelskog premijera i američkog predsednika Džordža Buša u aprilu 2004. i prihvaćena u Kongresu SAD. Na novinarsko pitanje upućeno Šaronu, prilikom konferencije za štampu, kako će izdejstvovati odobrenje za svoju nameru u sopstvenim redovima, Šaron je odgovorio da je "on stari ratnik i zna kako treba sa neprijateljima". I zaista, trebalo mu je više od godinu dana da započne i vrlo efikasno sprovede prvu fazu izraelskog viđenja "puta ka miru".
Ta ideja, road map, plan je svetske zajednice: UN, Rusije, EU i SAD, sređivanja Bliskog istoka, kao permanentnog žarišta koje ima reperkusije na mnoge međunarodne odnose. Kruna ovog plana trebalo je da bude stvaranje samostalne palestinske države. Izrael je prihvatio takvu mogućnost, mada je imao 14 primedbi na plan četvorke. Palestinci nisu stavili primedbu, ali nisu rekli ni da je nemaju.
Amerikanci su tražili da Izrael povuče prvi potez, mada je jevrejska strana insistrirala da se prvo prekine arapski teror. Međutim, aprilski sastanak Buša i Šarona rezultirao je jednostranom odlukom Izraela da se povuče iz oblasti odakle je evakuisao civilno stanovništvo, a za nekoliko dana će se povući i vojska. Granicu između Gaze i Egipta, takozvani Filadelfi pojas, dug 14 kilometara, kontrolisaće egipatska policija i palestinske jedinice. To će biti prvi put, nakon mirovnog ugovora Egipta i Izraela, marta 1979, da se egipatske naoružane jedinice nađu u tzv. Zoni C na Sinaju, koja naleže na izraelsku granicu. Do sada su u toj zoni bile samo međunarodne snage, osmatračke jedinice i lako naoružana egipatska civilna policija. Dozvolu za povratak egipatskih trupa u taj prostor potvrdio je izraelski kabinet. Šaron sprovodi svoje obećanje vojničkom preciznošću.
Izraelska desnica, čiji je šampion bio donedavno, krajnje je nezadovoljna akcijama svoga premijera. Najglasniji Šaronov protivnik je dojučerašnji ministar finansija u vladi, Benjamin Netanijahu. Ovaj elokventni izraelski političar je najaktivniji kandidat na ovdašnjoj političkoj sceni za mesto premijera. Iako nije najjači čuvar tradicionalnih vrednosti stranke Likud, kao Uzi Landau, on je najavio svoju kandidaturu za predsednika desničarske stranke; želi izbore što pre, kako bi iskoristio Šaronovu lošu poziciju. Odlučeno je da se izbori obave sredinom novembra.
Šaron ima nekoliko opcija: da se ponovo kandiduje za predsednika stranke, da kandidaturu prepusti nekome ko je čovek od njegovog poverenja i najbliži saučesnik u procesu povlačenja iz Pojasa Gaze, recimo ministar odbrane, Šaulu Mofazu, ili da napusti stranku i osnuje novu formaciju na političkoj karti Izraela.
Prema ispitivanjima javnog mnjenja dnevnika Haarec, ako bi ovih dana bio izbor u stranci Likud, Netanijahu bi sa malom razlikom pobedio Šarona, ali bi ga na izborima za premijera pobedio Šimon Peres iz partije Avoda.
Čini se paradoksalno i ironično da su aduti Šaronove budućnosti u velikoj meri u rukama Palestinaca. Ako se sledećih nedelja situacija smiri i Mahmud Abas, predsednik Palestinske autonomije, uspe, donekle da obuzda ratnički žar Hamasa i Islamskog džihada i ubedi ih da se priklone političkoj borbi, a međunarodna zajednica održi obećanja i ugradi u Pojas Gaze obećane milijarde dolara za izgradnju i rekonstrukciju zemlje i ljudima omogući normalnu cirkulaciju prema svetu i Zapadnoj obali, šanse sadašnje vlade rastu.
Danas 5. 9. 2006