Ko je nadležan za samovolju? Kako sudski ostvariti ostvarena prava? Ko je nadležan za samovolju, bilo da je reč o očiglednoj samovolji pojedinca, ili o onoj koja se često pokriva organom plašta samoupravljanja? Ovakvo pitanje čulo se nedavno na jednom sastanku, kada se raspravljalo o nekim slučajevima kršenja prava onih koji su putem suda ostvarili prava koja su im bila okrnjena. Slučaj L. V. više-manje je poznat. On je pre desetak meseci smenjen sa položaja direktora op šteg sektora agrokombinata samo zato što je ukazao na nepravdu. Punih deset meseci morao je sudski da dokazuje svoje pravo. I pošto ga je najzad dokazao - ne može da se vrati na svoje radno mesto. A zna se (sud je utvrdio) bio je smenjen zato što je ukazao na niz propusta glavnog direktora radne organizacije, odnosno zbog samovolje onoga na čije je nepravilne postupke ukazao.
Ali, isti taj čovek - glavni direktor, treba smenjenog direktora opšteg sektora da vrati na ranije radno me-sto. Sud je, dodušetako odredio, ali generalni direktor ne prihvata tako da postupi. Međutim, zato što je putem štampe ukazao na neke nepravilnosti u kolektivu, sada traži onoga ko je nadležan da ga i stvarno vrati na posao. Primera ima više. Ljudi traže onoga ko je nadležan za samovolju. Jednostavno da bi ostvarili svoja prava.
- Ta svinja mačka htela je da mi pojede papagaja.
Gospođa Šestak vikala je iz sveg glasa. Lea se pritajila u kupatilu da ne bi bila svedok krvavog okršaja. Taman kada je promolila ruku da izvadi iz hodnika flašu sa mlekom, čula je vrisak gospođe Jovanović.
- Umre mi čovek. Sad je bio živ. Živ čovek - zapomagala je. Lea je istrčala u dvorište u pižami. Gospodin Jovanović sedeo je uobičajeno na svojoj stolici. Iz ruku su mu ispale jutarnje novine, a zinuo je kao da se još više zapanjio nego što mu je to bio, inače, običaj, ponavljajući da je ovaj svet postao neobjašnjivo nehuman i gramziv. Bio je jedan od čuvenih kaplara i stekao je, na tom prelazu preko Albanije, neku neodoljivu strast za planinarenjem, za koje danas nema dovoljno razumevanja. Jer, sve to veranje po Alpima, bez pravog razloga i cilja bilo je za njega krajnje besmisleno. „Penju se danas ti mladi ljudi", govorio je, „preko prevoja, strmeknu se u pro-valiju, a da ih pitaš, zašto? Drugo je bilo ono preko Albanije…" Ali, po njemu, sve je, izgleda, već davno krenulo u sunovrat, za šta mu je glavni argument bila mala penzija pravih vojnika, ratnika i te divlje kose na mladićima koji se danas krive kao cure i nose cvetne košulje, što jedan Srbin nikada nije mogao ni da zamisli, a kamoli da zadene sebi cvet mesto kravate i zapeva ženskim glasom neku sumanutu pesmu. Sa sprata se sjurila Milica sa svojim sinom.
- Ma, nemoguće da je gospodin Jovanović umro, malopre je dao Boci kiflu, evo Boca je još jede. - A onda brzo zgrabi kiflu i strpa je u svoj džep.
- Nije moj Dragi umro od neke infekcije, gospođo - viknula je uvređeno Jovanovićka. - To je infarkt. Infarkt ga je pogodio - kukala je, pokušavajući da mu otkači hozentregere, misleći da su mu oni oduzeli dah. - Bio je zdrav ko dren - vikala je. - Zašto to baš meni da se desi? - ponavljala je glasom koji prebacuje. - Zašto baš meni? Napunio je tek osamdeset i drugu. Oh, bože, pomozite mu. Još je vruć.
- To nema veze sa godinama, gospođo, danas samo mlad svet umire - rekla je likujući Šestakova. - Pogledajte List, čitulju, puno mladog sveta. Na listi stanara, prilikom izbora, stajalo je da Šestakova ima osamdeset i šest godina, ali po događajima kojima je prisustvovala i koje je kao očevidac prepričavala, verovalo se da ona krije godine i da je prevalila devedesetu.
Boca je pokušavao da se probije u prve redove i pipne gospodi-na Jovanovića.
- Da li se već ohladio? - pitao je. - Mogu li ja da mu stavim dinar u oko?
- Gospode bože šta ova deca danas sve znaju i čime ih roditelji uče? –
Gospođa Šestakova bila je krajnje uvređena. - Tek je progovorio, a takoreći zdravom čoveku, malopre me je pitao kakva je prognoza za danas, hoće da gurne prst u oko.
Bocinu majku je ova primedba veoma razljutila. Pokušala je da se povuče, ali Boci se baš ova atmosfera dopala. - Da li će da ga zakopaju, teta Mico? - pitao je. - Odmah? - navaljivao je. Milica je poku-šala da zabašuri stvar, predlažući da ona sama pozove hitnu pomoć, vukla je Bocu za ruku.
- Kao Snežanu? - insistirao je Boca. - Hoće li ga pojesti parcovi? Odmah?
Situacija je postala neizdržljiva. Gospođa sa ulične strane, iz prizemlja, napala je Duška Radovića. Smatrala je da je on kriv, i njemu slični, što su nam deca danas takva i što se događaju ovakve neobične stvari, jer smo svi prenapregnuti, brzo vozimo, brzo živimo, pa nije ni čudo što se ovakve „nemile" stvari događaju. Neko je predložio da se gospodinu Jovanoviću saspe vinjak u grlo, jer samo žestoko piće, ako se da na vreme, može da pomogne u kritičnoj situaciji. - Po-pio je već prepečenicu - rekla je gospođa Jovanović. - Nemojte vinjak, on ne trpi ta veštačka pića, molim vas. Popio je ljutu i pojeo češanj belog luka - zakuka ona. - Plašio se raka, a eto kako je siromah bedno završio.
Lea je, idući polako unazad, pokušavala da se povuče. Ako ne preda tekst na vreme zakasniće na prelom. Odjurila je nenašminkana. Spustila se Njegoševom ulicom, kraj Cvetnog trga. Gazila je po opalom lišću zlatne boje. Mahnula je taksisti i on je prešao u ulicu Svetozara Markovića. Saobraćaj kod Glavne pošte bio je tako zakrčen, da je morala da izađe iz kola. Iako je taksisti platila više no što bi je stajalo do redakcije, on joj opsova žensku slavu i sve po spisku. Presekla je park pred Skupštinom i ušla u Kosovsku ulicu. Lišće je ovde sačuvalo svoju zelenu boju kao da jesen još nije stigla u ovaj kraj grada. Pred liftom je stajala gomila ljudi. Od prvog dana kada je došla u List, nervirala se što u ovoliku zgradu vode samo dva lifta. Saša je imao jednu od retkih dobrih osobina. Dolazio je uvek rano na posao i strahovito se ljutio zbog bilo čijeg zakašnjenja. Mogla je već da ga zamisli kako sa lulom u ustima i zadenutim palcem za prsluk besno pućka, dok mu mišje oči varniče. Krene peške iako do trinae-stog sprata stići nije bio mali napor, ali nije više imala strpljenja da čeka, samim tim što se red pred liftom tako zbio da bi morala da sačeka sledeću turu, pa i tada je pitanje da li bi ušla. Već je zakoračila na stepenište kada je zaustavi portir. Objasnila mu je da žuri u redakciju.
- Vaše isprave, molim! - prekinuo je.
Lea otvori torbicu i sa užasom primeti da su joj sva dokumenta ostala u tašni koju je imala prethodnog dana.
- Žalim - reče portir - bez propusnice niko mi neće ući. Takvo je naređenje. - Lea pokuša da mu objasni da žuri na prelom, da radi već pet godina u Listu. On je jednostavno bio gluv za sve njene reči. Zamoli ga da joj dozvoli da sa portirnice pozove Sašu.
- Ma nikakav Saša ti neće pomoći. Drugarice, odbi kada kažem. Naređenje je naređenje.
Sekretarica, sva usplahirena, reče joj da je Saša tražio već nekoliko puta, ali da ona nije uspela da je nađe. - Vrlo je ljut - reče joj ona pretećim glasom.
- Daj mi ga, ja sam dole na portirnici.
Sekretarica joj objasni da je on rekao da danas nije ni za koga u Listu.
- Ali, kako ne shvataš da me je tražio, da ti je kazao da me nađeš? Sekretarica spusti slušalicu uz neugodan tresak. Prošlo je dugo vremena dok se ne ču Sašin glas, tako da nije znala da li je ona prekinula vezu ili je povezala sa Sašom.
- Šta je? - pitao je odsečno. Zamolila ga je da pošalje nekog iz Lista po nju, ili da joj napiše propusnicu, objašnjavajući mu da je hitno zbog teksta.
- Meni kažeš? - prekide je on grubo. - Meni je bilo hitno još pre dva sata. Misliš li da će prelom zbog tebe da kasni dva sata? Uosta-lom, bio sam i sam u Klubu sinoć. Možda mi tvoje beleške neće ni biti potrebne. Poslaću Jelicu po tekst. A ti se snađi, meni nisi potrebna.
Lea pokuša da mu obrazloži kako je noćas dugo radila, da je jutros imala u kući smrtni slučaj, da bi morala s njim da se dogovori oko redosleda ankete i nekih naslova. Nije ni zapazila u kom je trenutku spustio slušalicu. Tek kada ga je pitala šta da radi i kada ga je nekoliko puta oslovila, shvatila je da na drugoj strani žice nema nikog. Stajala je zbunjeno. Portir je motrio na nju. Prolazila je masa ljudi, lift je odlazio, spuštao se. Ni od koga nije tražio ličnu kartu, sem od nje. Kao da je ovom proverom ispunio svoju normu.
Bilo je već deset časova. Na ulazu se pojavi Olga i ona joj ispriča šta joj se dogodilo. - Pa ja nikada ne nosim isprave. Slučajno. Jednostavno ne mislim na to. - Ćao, mali! - mahnu ona portiru, koji joj otpozdravi i - uzimajući tekst od Lee nestane u liftu.
Lea je i dalje stajala, ne znajući šta da radi, a onda polako peške krene prema kući.
Ima dana kada joj ništa nije polazilo za rukom. Osećala je pritisak u grudima. Dok je stajala u holu, naoblačilo se. Počela je da pada sitna kiša. Bila je u letnjoj haljini. Hladnoću nije primećivala. Sladunjav miris opalog lišća i dobovanje kapi stvorili su tihu muziku jeseni koja ju je umirivala. Hodala je nogu pred nogu. Šta bi bilo, pomisli, da sretne Kostu. Da li bi se pravio da je ne vidi, da li bi je samo otpozdravio ili bi joj ćuteći prebacio ruku preko ramena kao nekada u Senovu? Oseti silnu želju za njegovom blizinom, gotovo bol sličnu žeđi. Podigne lice prema kiši i njen blagi dodir učini joj se kao eho izvora na koji je odveo. Znala je od samog početka da je njihov susret bio samo jedna vremenska nepogoda, oblak koji je prošao, nešto što se u atmosferi dogodilo, možda samo sunčano jutro?
Ali istovremeno je znala da je to bio neponovljivi trenutak u ko-me ona traje i polako nestaje. Žarko je želela da sazna da li je to po-meranje, to duboko osećanje bliskosti osetio i on. Na Bulevaru revo-lucije zaustavila se kod semafora. Ljudi su već otvarali svoje kišobra-ne kao šarene pečurke. Od toliko lica, pomisli Lea, nijedno nije nje-govo. Kroz celo telo joj prostruji snažno osećanje ljubomore. On je sigurno, svakodnevno, stalno sa tom ženom, ili nekom drugom, sa nekim ljudima bez lica, ni njeno nije znala. Kada bi samo znala da Kosta misli na nju, da u njegovom pogledu postoji bar jedan zrak ko-jim je traži u gomili sveta kroz koji prolazi.
- *
Ulazila je u Ulicu doktora Kestnera kada je čula glas za sobom, po-znat, pomalo promukao. Osetila je neko prepoznavanje iako nije dokučila u trenutku koje, ali zatreperila je, zastavši. Pred njom je stajao Zoran Gal.
- Lea - rekao je - jel' moguće da si to ti? Sedim ovde u Maloj Maderi i vidim neka zgodna cura mi prolete. I baš pomislim to nije niko drugi no Lea Štraser. Niko nema takav hod. Eto, prepoznao sam te, ama za sekundu što si prošla. Nisam te ni video, zapravo, a znao sam da si ti.
- Pa - reče Lea, snebivajući se - milo mi je što te vidim. Kako si? - Da je ikada mogla da pretpostavi koliko će biti ravnodušna prema Zoranu Galu, verovatno ne bi tolike noći ostala budna. No, to nije bio onaj Zoran Gal, vitak, sa telom mlade životinje i vedrim dečačkim pogledom. Lea se, u stvari, trudila da Zoran ne zapazi koliko je iznenađena njegovim podbulim licem. Kosa mu je potamnela, a ten dobio boju pergamenta. Bio je neobrijan.
Kao da je pročitao njene opaske, Zoran prevuče odsutno rukom po bradi. - Ovde sam sa nekim društvom, ali bih rado popio čašicu s tobom, kao u stara dobra vrmena. Šta radiš, pišeš li još uvek za List?
- Da - reče Lea. - Pošla bih sa tobom, ali imam neke obaveze kod kuće.
- Da se nisi udala, možda, ili ti više moje društvo, bivše zvezde, ne odgovara? - glas mu je bio promukao i ciničan. To više nije bio glas osobe tako sigurne i nonšalantne. Grč mu je iskrivio vilicu.
- Cinik si i skroman kao uvek. Zapravo se nisi promenio. - Znala je da joj šala nije baš uspela, ali nije htela da ga povredi. - Pa, dobro, ako ti je zaista stalo da proćaskamo, možemo na trenutak.
Seli su za sto u uglu. Od dima se jedva moglo razabrati. Lea je u sivoj magli punoj smrada i pijanih glasova zapazila da je jedina žena, ukoliko nije uzela u obzir staricu u crnini koju je često sretala oko Slavije. Frfljala je svoju tužnu biografiju značajnim glasom iako je niko nije slušao, ispijajući rakiju. U jednom trenutku uputi se ka Lei.
- Ćerko - reče - plati baki jedno piće, neka ti bog da zdravlja… Lea se mašila za novčanik, ali je Zoran lupi po ruci.
- Hajde, stara, vuci se, malopre sam ti platio rakiju. Dosta si šljokala. Lea ustuknu. Bi joj žao starice, no iz nje pokulja bes. Kroz bezuba usta izlete joj jezik, tanak i ona zapalaca:
- Jel, sad sam matora, a kad sam te pijanog nosila kod mene kući da ne spavaš u apsu, onda sam ti bila dobra teta?
Zoran ustade i ona se psujući zatetura. Pogledao je Leu iz prikrajka:
- E, ljudi, kakvog li sveta ima.
Trudila se da ne zapazi kako ona pod tim svetom podrazumeva i njega, jer je on svojom primedbom baš želeo da naglasi kako je tek pukim slučajem nabasao u Malu Maderu, stecište pijanaca i kockara od ranog jutra. Onda se nasmešio i Lea prepoznade njegov vragolasti osmeh koji se probijao kroz oči obrasle salom, kao da su ga pčele izujedale. To prepoznavanje, svetlosti koja je nekada obasjavala prostor kojim je prolazila, ohrabri je:
- Pripremaš li neku novu ulogu?
Zoran joj ispriča kako upravo čita neke uloge, ali ne može da se opredeli koju da odabere, da ga saleću i neki strani producenti, da naprosto ne zna kuda bi, jer on više nije u situaciji početnika koji prihvata bilo kakvu saradnju, on mora da se potvrđuje, prevaziđe sebe samog. Nema više vremena za eksperimente mladih reditelja. Pušio je cigaretu za cigaretom, pominjao sve italijanske i francuske kompanije sa kojima nije hteo da potpiše ugovor da ga kasnije ne bi ucenjivali, jer, kako reče, njemu je sloboda bila uvek bitna, sloboda ličnosti i sloboda, uopšte. Mahnuo je nekoliko puta kelneru i ovaj mu je podozrivo prinosio novu čašu, ne pitajući ga šta želi. Očigledno bili su stari znanci. Kada mu se Lea obratila s molbom da joj donesu vodu, momak joj uz čašu pruži i račun:
- Izvinite, reče - uskoro je smena, pa moram da naplatim.
- Svakako, svakako - prihvati Lea, kao da je najlogičnija stvar na sveti da ona plati Zoranovo piće. Njena čašica bila je tek dopola ispijena. Pomišljala je da je Zoran bez para i nije ga pogledala dok je plaćala. Kelner joj je davao znak da treba što pre da ode, bar joj se tako činilo po grimasama koje su krišom trebalo da ukažu da situacija u kojoj se našla nije i za Zorana nov scenario. Shvatila je da je to jedina scena na kojoj se kreće, doduše bez kamera. Mala Madera postala je teatar u kome rutinirano igra svoju novu ulogu.
Premeštala je nešto po tašni, vadila maramicu da obriše usne, a onda, u krajnjoj neprilici da Zoran ne primeti koliko joj je neugodna ova situacija, pokušala je da promeni temu:
- Viđaš li još Kosanu?
- O, ne - reče on. - Znaš ti mene, nijedna me devojka ne može dugo držati, pa to je ona stvar o kojoj sam ti pričao. Žeđ za slobodom.
- Jednom ćeš naći pravu devojku i sloboda te vrste činiće ti se besmislenom.
- Nećeš verovati. Baš mi se to sa njom dogodilo. Samo, eto, ona je malograđanka, glupača.
Onda joj je ispričao kako je iznenada otišao na put još iste jeseni kada je sa Leom raskinuo i počeo da se zabavlja sa Kosanom. Neki dripac je ispričao Kosani besmislenu priču o jednoj maloj Italijanki koja je naprosto šiznula za njim, Zoranom. Nije, u stvari, bilo ničeg ozbiljnog između njega i te male u Rimu. Jedva da su bili par puta zajedno. Ostao je samo mesec dana tamo. Ali ta budala je morala Kosani to da ispriča. Nije smatrao da je neophodno da joj piše, kako reče, a znao je i da ona namerava da ode svojima u selo. Bio je spreman da se venčaju, ali ona sa njim, Kosana, nije čak htela ni da razgovara. Samo mu je rekla „nek se nosi u Italiju, toj starleti, takvo je njemu društvo i potrebno, a ona, Kosana, neće više nikada da bude naivna". No, po mišljenju Zorana, ona je to bila i ostaće večno.
- Čudna ti je Kosana ženska - obrazložio je - i naivna i proraču-nata u isto vreme. Ma koji je to mladić danas što neće švrćnuti kad mu se zgodna cura nabacuje? A proračunata ti je, jer se eto divno sredila, a sve preko politike. Postala ti je član Konferencije, i kog ti boga još znam, pa dobi u to ime stan, i to dvosobni, pa pravu službu s platom.
Lea je pokušala da objasni Zoranu da je Kosana oduvek bila veoma ambiciozna i vredna devojka, ali do njega nisu dopirale njene reči. Imao je svoju životnu priču, koja je po tonu podsećala na neku odsutnost starice za susednim stolom koja je, takođe, negde propustila svoju životnu šansu, „a da je samo htela"…
Zoran je smatrao da je Kosana, u stvari, kriva za njegovu sada-šnju situaciju, jer je u Rimu zbog nje odbio jednu glavnu ulogu. Trebalo je da tamo ostane pola godine. Nudili su mu ugovor, međutim, on je mislio da je vreme da svoj privatni život sredi, tako je i ona, Kosana, tvrdila. Posle je sve bilo kasno.
- Ti znaš šta znači jednom producentu reći „ne", to znači kraj. A onda sam ovde odbio uloge, računajući na Italiju. Kad sam shvatio da je sa Kosanom kraj, vratio sam se u Rim. Sve sam pare na to potrošio, a oni uzeli drugog glumca. Ma ko je lud danas da čeka na glumca? Toliki ne rade. Jedva je čekao da mi zdipi rolu.
Bi joj žao Zorana, ali više od toga, njom je preovladalo čuđenje: kako je mogla da bude zaljubljena u takvog čoveka? Njegov rečnik, njegovo razmišljanje, bili su joj potpuno strani. Shvatila je da oni nikada nisu ni razgovarali. Zorana Gala upoznala je tek sada.
On nije više krio situaciju u kojoj se nalazi. Ispričao joj je kako je otišao direktoru preduzeća u kome je radio kao kurir i gde su ga školovali, da zamoli da ga ponovo prime za kurira, pa da nastavi školu, jer već dve godine nije ništa radio. Međutim, direktor se izgovarao na samoupravne organe. Veli da su mu zamerili što je takvu ličnost stipendirao. U stvari, kako se činilo Zoranu, izgovarao se, a bio je zlurad.
Zoran je smatrao da su svi postali pakosni, da je njegov poraz sada svima izgledao kao nešto najnormalnije, što je on i zaslužio, a zaboravili su vreme kada im je plaćao terevenke i kada im je činilo čast da se on, Zoran Gal, pojavi na nekoj njihovoj proslavi. Čak je i stihove učio napamet da im recituje u vreme najžešćeg snimanja filma, iako u životu, ni u osnovnoj školi, nije znao pesmice naizust, ali hteo je tada, njih radi, da ih ne ražalosti: „Znaš ono, glumac, kaži nešto smešno." Lea je ustala:
- Krajnje je vreme da pođem, oprosti, ali u mojoj kući je umro jedan stari.
- Znam, draga, smrtni slučaj, otrcani izgovor, mislio sam da bar ti nisi banalna.
Nije pokušavala da ga razuveri. Izašao je za njom. Na svetlu, oči su mu postale zakrvavljene:
- Nećeš mi zameriti, ako te zamolim za jednu sasvim malu pozajmicu od deset starih. Samo do nedelje. Još si u starom stanu?
Lea izvadi iz novčanika zelenu novčanicu od pedeset hiljada koju je uvek čuvala u jednoj pregradi u slučaju da joj iznenada zatreba novac:
- Vratićeš mi kada budeš imao.
Pružila mu je ruku i on je steže sa svoje obe. Dečji osmeh ozari mu lice:
- Sila si ti, Lea, oduvek sam te smatrao.
- *
Prenu je plač iz dvorišta. Pokuca na vrata gospođe Jovanović uokvirena florom.
- Hvala vam, drago dete, da ste se vratili - reče joj gospođa Jovanović, sada već sva u crnini s prekrštenim rukama na stomaku. -Skuvaću vam kaficu, pa ću vas zamoliti da obavite ove formalnosti koje su potrebne oko sahrane. Otići ćete do Centralnog groblja, ali morate prvo da svratite u opštinu, da odnesete umrlicu od doktora.
- Pružajući joj listić hartije, lekarski nalaz, starica tiho zajeca.
- Moram da se presvučem - izusti Lea tiho. - Mokra mi je bluza.
- Gospođa Kohanova virila je iza vrata. Lea je u mračnom hodniku nije primetila. Umalo je nije srušila.
- Videla sam kad su ga odneli. Nemojte reći da sam tu. Neka misle da sam kod ćerke. Samo kažite da gospodinu Jovanoviću nisu smeli tu crvenu mašnu da vežu oko vrata. Ipak je on mrtav čovek. Kod nas to nije običaj.
Lea nije uspela da zatvori vrata svoje sobe pred Kohanovom, a nije htela da se skida pred njom.
- Izvinite - reče - ja bih da se presvučem. Pokisla sam.
- Pa, naravno - uzvrati gazdarica. - Dođite kod mene u kuhinju. Tamo je tako toplo. - Kikotala se. Glas joj je bio meketav, kao u neke vesele koze. Ugura Leu u svoju kuhinju i ona, gotovo plačući uspe da se iskobelja i vrati u svoju sobu, gde grozničavo navuče džemper preko mokre bluze. Kucajući, gazdarica nanovo prodre u njenu sobu:
- Znate li od čega je umro stari Jovanović? Oni kažu - srce. Nije srce. Mnogo je voleo ženske - reče ona. - Pokušavao je i sa mnom, ali ne! Nije mu uspelo. Ja sam poštena. - A šta mislite zašto Šestakova ne razgovara sa Jovanovićkom? Ispričaću vam, ali nemojte nikom da kažete. Iz moje kuće takve stvari nikada nisu izlazile. Za vreme okupacije oni su se skrivali u našem podrumu. I kad je preko pala bomba na polikliniku oni su se sakrili i nisu dva dana izlazili iz podruma. I zna se šta je tamo bilo. Samo, ja sam se pravila luda. I moj muž. Mi takve stvari ne volimo. Znate, uopšte ti uniformisani. Oni vole ženske. Svaki!
Asvalt je pocrneo pod kišom. Nebo se stuštilo. Lea je zaboravila kišobran. U opštini je bila gomila sveta koja se tiskala pred šalterom. Čekala je u redu, ne znajući da li da pokuša da se javi Saši. Ali u tom slučaju ne bi uspela ponovo da zauzme isto mesto. U tašni napipa pismo koje nije stigla jutros da pročita. Nepoznati rukopis na koverti, bez zaglavlja ko šalje. Otvori ga.
„Moja draga Lea„, pročita i okrene poleđinu. U potpisu je stajalo - Rena. Lea oseti grižu savesti što joj se nije nijednom javila od kada je bila u Senovu.
„Prošlo je već godina dana u očekivanju tvog pisma", pisala je Rena. „Ali, sve što duže mislim, čini mi se da mi ti to pismo nisi ni obećala. Možda si očekivala da ja dođem u Beograd, pa mi se zato ne javljaš". (Lea sa strahom pomisli: kako bih te primila da dođeš, kako da ti objasnim da kod mene niko ne sme ni u posetu da dođe, a kamoli da prespava) „Ali, nisam sigurna ni u to da sam ti obećala da ću doći", pisala je Rena dalje. „Ceo naš susret ostao mi je u magnovenju. Reči sam zaboravila, čini mi se, kao san. Da nisam pročitala članak o našem gradu u Listu, potpisan tvojim imenom, mislila bih da sam te u snu videla." (Lei bi neugodno pri pomisli kako je otužan tekst napisala). „Ne zameri mi što ću ti reći - uzalud sam među redovima tražila reči upućene Senovu - našem nekadašnjem gradu - čak nešto meni lično, poput lozinke, ali to su bile samo reči, one koje i inače čitam u štampi o gradu koji prerasta iz palanke (To je ta reč, shvati Lea) u moderno naselje. No, valjda to tako treba pisati."
„Od kada si otišla", čitala je, „vodim dijalog s tobom, jer si mi najbliža. Čudno, posle toliko godina smo se srele, a ja imam potrebu jedino za tvojom blizinom. Možda to tebi zvuči nametljivo, tamo u velikom gradu, među svim tim interesantnim ljudima koje srećeš, pismo neke ostarele devojčice koju si i prolazu prepoznala. (Leu bi stid što nije pisala Reni.) Mora biti da je zanimljivo videti te ljude sa filma, pratiti snimanje i videti film posle na platnu."
„Moj svet je svet knjiga. Sve ove ljude koje srećem i koji su na svoj način i dobri i pažljivi - samo srećem. (Baš kao i ja - pomisli Lea) Njihove reči klize kraj mene kao kapi kiše niz okno" (Ovo sam već pročitala ili osetila - zaključi Lea).
„Krivica je moja", pisala je dalje. „Išla sam mojima u selo. Koliki je njihov trud da mi sve učine, ali ja sam za njih uvek ostala nesrećno dete koje treba po cenu života spasti. Nisam sigurna da li sam do-voljno zahvalna, sigurno ne na onaj način koji oni zaslužuju".
„Plašim se da te zamaram, povlačim u prošlost koje si uspela da se oslobodiš, a ja te na silu vučem kao davljenik koji povlači svog spasioca. Jer, moram ti priznati, posmatrala sam te pomno one večeri kada smo bile zajedno iako sam se pravila da te ne poznajem. Delovala si tako sigurno (Kakva zabluda! - pomisli Lea), samosvesno, tako lepo. Pobegla sam, kao ono kada smo bile deca, pa sam se plašila mraka. Tvoje slobodno ponašanje, tvoja sigurnost i samostal-nost u odnosu na sve ono što si izgubila i čega si uspela da se oslobodiš kao neminovnosti koje život donosi, učinile su me još više nesigurnom i usamljenom. Ali, priznajem ti, htela sam da ostanem u tom svom nepostojećem svetu. Ti si me sledećeg jutra potražila i od tada razmišljam na drugi način. Nemoj mi zameriti što te uznemiravam i nemoj se osetiti obaveznom da mi odgovoriš."
Leu prene čovek koji je stajao iza nje:
- Pobogu, ako ste gluvi ili vam se ne žuri, pustite nas koji.
Kada je najzad stigla na red, službenik joj reče da je morala da donese prijavu stana i zdravstvenu knjižicu umrlog i ona otrča natrag. Gospođa Jovanović izruči sve fijoke na pod da bi pronašla potrebna dokumenta.
- Oh, vidite kako je moj Mile bio lep - sa uzdahom pruži Lei fotografiju na kojoj je gospodin Jovanović stajao ispršen sa dugim izvijenim brkovima i šeretskim osmehom. - A samo je mene voleo - doda zamišljeno. - Evo njegovog pisma kada je bio na vežbi u Kruševcu. Evo i slike kada smo bili u Vrnjačkoj banji, trideset i sedme.
Lea spazi visoku plavu ženu u čijem pogledu prepozna staričine oči.
Nije znala kako da je podseti da mora da požuri, da je ona samo slučajno navratila, a da još ima obaveza na poslu i da mora da se vrati do podne. - Morala bih - reče - sada da odem.
- Svakako, dete moje - reče Jovanovićka i podigne se sa poda. Sve je našla sem prijave stana.
Objasnila je službeniku da udovica ne može da nađe prijavu stana. On uputi Leu na Topčidersko groblje. Ona mu objasni da udovica želi da sahrani svog supruga na Novom groblju. Ali drugi čovek iz reda već je pružao dokumenta i kroz šaltersko staklo njen glas nije prodirao.
Gospođa Jovanović bila je frapirana. Uvređena. Zar njen Mile, nosilac Albanske spomenice, jedan od 1300 kaplara, nije zaslužio mesto na Novom groblju, već ona mora da se, ovako stara, svakodnevno lomata po Topčideru i vere uz brdo. Šaptala je tiho jecajući. Krivila je sinove koji su ih same i stare ostavili a oni žive u Nemačkoj. -Snaje ih - reče - sigurno neće ni pustiti ocu na sahranu, a ja, eto, sama nisam u stanju ni svog čoveka kako treba da opremim. - Posle ću vas - reče - kad se vratite sa Novog groblja, zamoliti da odete. Spremila sam mu uniformu. Daću vam deset hiljada da date onima u mrtvačnici da ga lepo okupaju i obuku kada već to meni nisu dali.
Lei bi jasno da danas neće uspeti da se vrati u redakciju.
- Ali, gospođo, kako ne shvatate, jednostavno nema mesta na Novom groblju.
- Kako nema mesta? Nemojte, dete moje, biti naivni. Hoćete da vam pokažem čitulje? Šta mislite da svi ti ljudi imaju porodične grobnice, da su im dedovi ovde rođeni i pokopani? Ne. To su komunisti. Za njih ima mesta na groblju. Ali ova zemlja nije stvorena od kad su oni ovde. Moji su još u Prvom srpskom ustanku nosili barjak.
Lea se spusti do četvorke. Tramvaj je polako gackao. U upravnoj zgradi groblja nikoga nije našla. - Uprava je - reče joj čistačica - na sastanku Zajednice groblja. Ponudi se da joj ona pomogne i Lea joj objasni. Čistačica joj potvrdi pretpostavku da neće ništa obaviti ovde, već da, prema uputu, mora na Topčidersko groblje.
Posle dugog prepiranja Jovanovićka očajno pristade i Lea prebaci pukovničku uniformu preko ramena, jer joj komšinica ne dozvoli da je upakuje. U drugu ruku joj uprti Jovanovićev ogromni crni kišobran. Napomenu joj da slučajno ne sedne u taksi, jer su taksisti lopovi, već da lepo odšeta. U mrtvačnici joj kazaše da spusti uniformu na klupu i zakačiše preko revera cedulju na kojoj zapisaše njegovo ime. Nije znala šta da uradi sa novcem i vrati ga, kada je došla, Jovanovićki. Ona promrmlja kako je Lea nespretna, ali dodade da nije ni njena dužnost da se brine o čoveku tuđe vere. Lea polako krenu ka izlazu, ali je ona dograbi za ruku.
- Ipak ćete, reče ozbiljno, morati po sanduk. Odabraćete jedan bolji. Imate u Grobljanskoj ulici radnju. Neku orahovinu, samo - pazite da ne bude preskupo. Mi smo plaćali redovno - reče ona ponosno - članarinu i ja ću sada dobiti nadoknadu. Zato mi donesite račun koliko ste platili. Moj muž - dodade zvanično - zgodan je, visok čovek. Metar i osamdeset, kada vas budu pitali.
- Ne, gospođo - reče Lea. Ne razumem se u to. Sami ćete kupiti sanduk za svog supruga. Znate, mi naše zakopavamo uvijene u čaršav, bez sanduka.
To reče i brzo izađe. Jovanovićka je ostala iznenađena. Za nekoliko trenutaka zakuca na njena vrata, ali ih ona ne otvori. Prošlo je već tri sata. Ležala je, pokrivena preko glave ćebetom. Imala je groznicu. Već danima, učini joj se, nije ručala niti okusila nešto toplo. Utonu u san sa osećanjem duboke praznine.
Zaplivali smo u jezero. Krugovi vode širili su se pred nama. Neka matica, iako je jezero, nosila nas je prema drugoj obali. Pitali su me da li znam odakle su ti kružni prstenovi na površini. Znala sam i to sam rekla: ogromne žabe plivaju jezerom. Samo im trouglaste glave vire, ali ovog puta zbunjujuća je tišina oko njih. Nastavila sam da plivam. Užasnula sam se kada sam se osvrnula i zapazila da sam sama. Ostali su se vratili da speru žabokrečinu. U tom momentu struja me je ponela na peskovitu obalu, i ja sam se, izlazeći i ne uspevajuei da stanem na noge od matice koja me je nosila, priljubila uz jednog debelog žapca, osećajući sa gađenjem njegovu ljigavu, hladnu kožu. Na obali je bila moja drugarica sa fakulteta. Pokušavala je energično da osvoji svoj deo plaže. Na drugom kraju prepoznala sam mnoge stare prijatelje, ali nisam želela da me iko vidi. Upetljala sam se u travu i to me je sprečavalo da odem pod tuš. Prišla mi je tamnoputa devojčica. Svojim lepim crnim pogledom pokušavala je da uspostavi kontakt sa mnom, pitajući me kako to da smo mi tako spretni u tehnici. Pa imaju, valjda — rekla sam joj, veoma izoštren um, znajući da reč nije adekvatna. Ali i njeno pitanje nije bilo jasno formulisano, a u stvari ona je htela da me pita: po čemu smo mi veštiji od njih, kada nas zajedno svrstavaju? Glas mi je i protiv volje zvučao superiorno. Nastavila sam da delim knjige poznanicima, svesna da su naša relativna prijateljstva bila samo davni slučajni susreti i da je moja ljubaznost besmislena. Zato sam pokušala da pišem posvetu, tako da jedni druge ne bi primetili, kako bih izbegla podsmeh. Kolega sa fakulteta pitao me je da li može neku drugu knjigu da zameni za onu koju sam mu ja poklonila. Neodređeno sam klimnula glavom. Rekao mi je da će jednom prilikom poslati sina po tu knjigu, a da bi on sam iskoristio ovaj trenutak da se malo okupa u jezeru. Prećutala sam mu žabe i pitala se zašto stvaram kontakte za koje nemam opravdanje. Utom je plesačica uspela da odmrsi trave oko mojih nogu i ja sam joj glasno odala priznanje, navodeći poverenje u njenu spretnost koju je stekla obvijajući baletske trake oko svojih nogu. Ona, vitka, plava, sa licem devojčice, krenula je ka izlazu rutiniranim korakom na vrhovima prstiju, izgovarajući neke šekspirovske reči: »Dozvolite, prinče, da moja glava otpočine na Vašem rameniu za tren«. Stavila je glavu na njegovo rame, a on je to bezizražajno prihvatio. »Samo na tren, ali ne duže« pokušala sam da povučem potez, iako ne znam da igram šah. Zaneti njenom gracioznošću i drugi mladići su pohitali za njom. Jedno drugo muško rame, čije mi je lice bilo u senci, priklonilo se njenom ritmu, ali kada sam dodaia repliku, svi su se okrenuli k meni i odobriii njegovu primedbu: — Koliko je bitna u životu čak i neosnovana samouverenost.
Devojka me je ljubopitljivo pogledala i s nestrpljenjem u glasu pitala zašto joj kvarim figuru, tako spontano izvedenu. Ja sam lažno prećutala da je moja samouverenost u stvari strah i užasna usamljenost koju ona ne poznaje.
OSTALI DELOVI KNJIGE Žuti prkos Ane šomlo
POP-ART
KOŠAVA
HIPOKSIJA
ŽUTI PRKOS (integralna digitalizacija)
IZMEĐU ŽIVOTA I PARAGRAFA
ETIKA
U NEKOM DALEKOM GRADU
