Izgubljeni U Plutanju

Irena Javorski
Izgubljeni u plutanju
Jugoslavija, nepostojeća zemlja
Kalendar Maja Zorana Ferića

Photo: Stock
Jugoslavija se ne pojavljuje ni u jednom smislu – ni u doslovnom, niti figurativnom (kao geo-grafski pojam ili oznaka za određeni kulturni pro-stor). Ferićev narator Tihomir (kao i njegovi generacijski drugovi) egzistencijalno je i duhovno vezan za Hrvatsku (Zagreb i primorje), ne raču-najući njegovu specijalizaciju u Gracu, i period kraćeg rada u Regensburgu. Čak se boravak jedne od junakinja u inostranstvu (Senke) zavr-šava njenim trajnim povratkom. Šta su razlozi ove klaustrofobije (nazovimo je tako), i šta nam pisac putem nje metaforički poručuje?
Grupa traži limite

Čini mi se da bi pravi naslov za tekst o dugoočekivanom romanu Zorana Ferića, Kalendar Maja (Profil, 2011) bio „Izgubljeni u plutanju“. To je priča o generaciji koja je skoro dvadeset godina starija od one kojoj pripada sam pisac, i koja je najveći deo svog života provela u Titovoj Jugoslaviji. Njeni predstavnici 2010. (godina u koju Ferić smešta savremenu radnju svog romana, kao i njegov okvir) imaju šezdeset i osam godina. Nalazimo ih na pristaništu, kako kreću na ponovljeno matursko putovanje brodom, sledeći putanju iz 1961. (od Opatije do Zadra). Pitanje zašto autor nije odabrao da govori o svojoj generaciji, nameće se odmah. Ako obratimo pažnju na moto, „Nejasne godine starih Maja“, „njihove tobožnje godine“ (preuzete iz knjige Malkolma Laurija, Pod vulkanom) onda one mogu simbolizovati godine generacije rođene u osvit komunističke epohe, koja je sazrevala krajem 60-tih i počekom 70-tih godina (doba seksualne revolucije i sloboda), a svoje najbolje godine provela tokom 80-tih, u deceniji koja je prethodila raspadu zemlje.
Ferićev roman čini nekoliko pripovednih linija. Međutim, iako je centralna linija (linija bildungs-romana) posvećena emotivnom i intelektualnom razvoju Tihomira Romara, do kojeg nikada u “pravom“ smislu neće doći, a ostale u vezi sa sudbinama Tihomirovih nekadašnjih školskih drugova/gimnazijskog kruga (takođe prelomljenih kroz različite vremenske perspektive), Kalendar Maja je pre svega priča o jednoj generaciji, njenom rastu i sazrevanju, u senci velikih očeva – očeva sa velikim “O“, u periodu prelomnih i traumatičnih zbivanja, u posleratnoj Jugoslaviji, dovedenih filmskim rezom u savremeni trenutak, odnosno pozne srednje godine, kada Tihomir, u isto vreme narator i protagonista kaže: „Naslonio sam se s desne strane mostića za ulazak, gledajući kako se na Tramuntanu ukrcavaju ostaci moga maturalnog razreda, mi koji smo između 1957. i 1961. bili gospođi Sruk prva generacija. Ona generacija što se valjda pamti. Kao prvi autromobil. Ili prvo putovanje preko granice, u Italiju po šuškavac.“
Nije slučajno što Ferić uzima grupu bivših odeljenskih drugova (ukupno 12), od kojih su se neki (npr. Tihomir i Roman) znali i pre gimnazije – iz kraja, tj. osnovne škole. U pitanju je veoma hete-rogena grupa, čiji “članovi“ ostaju u kontaktu do penzionerskih dana. Bilo da nastavljaju da produbljuju svoj odnos do neslućenih razmera (perverzni ljubavni trougao – Tihomira, Romana i Senke – u kojem je Tihomir na početku “izostavljena strana“, koja nije informisana o vlastitom participiranju u istom), ili ostaju u okvirima identičnog socio-kulturnog kruga, koji i kada se proširuje, proširuje se sličnima. Tihomir, Toni i Jugana zajedno spremaju ispite na medicinskom fakultetu. Njih dvojica kasnije postaju ginekolozi rivali (u istoj bolnici), a Jugana kao uspešna internistkinja nalazi ljubavnika Italijana, iz iste struke, koji se pojavljuje na njihovoj ponovljenoj ekskurziji (doduše kao neka vrsta slepog putnika). Nekada je to “kretanje u istom krugu“ neverovatno (izneverava logiku stvarnosti), koliko i komično – npr. većina ženske populacije iz nekadašnjeg razreda ide iskljućivo kod Tihomira na preglede, dok je Toni ljubomoran.
Ovakvi i slični primeri u knjizi nas na trenutke mogu naterati na zaključak da imamo posla sa Ferićevom konstrukcijom, koja se samo literarno (i to veoma nategnuto) može motivisati: da su svi junaci stalno u kontaktu i da sve vreme komuniciraju u istom kodu. Međutim, može se zaključiti da Ferić ovim akcentovanjem ironično/parodično podvlači način funkcionisanja svake grupe, koja da bi to i ostala mora da sprovodi određenu vrstu represivnog delovanja, tj. imati uspostavljene granice u modelu odnosa i ponašanja pripadnika unutar grupe. U Kalendaru Maja to je horizont buržoaskih očekivanja u svetu kreiranom od strane Očeva, kojih se pridržava baby boom generacija (rođenih posle Drugog svetskog rata). Oni nisu ni levičari, niti “crvena“ buržoazija, već korisnici nasleđa generacije roditelja koji su dizali ili rušili revolucije (na stranu njihovi ishodi). Sloj onih koji za svoj uzor imaju buržoaski obrazac “lakog trošenja stvarnosti“ – života (buržoazija u Hrvatskoj pod Austro-Ugarskom, 60-tih trpeći uticaj zapadne kulture), što će imati za posledicu njihovo konačno ostvarivanje kao “kastriranih“ malograđana, koji nikad sazrevajući, ostaju u nemoći delanja.
Izaći iz grupe nekadašnjih školskih drugova, značilo bi ne ostati u limitima grupe, odnosno “doći do sebe“, za šta nijedan od Ferićevih junaka neće biti sposoban. „Linija popularnosti“ (opšti klišeirani model trošenja odnosa) koja je važila u gimanziji, važi još uvek, čak i kada je reč o sedenju za stolom: „A onda je netko s našeg stola primijetio da su oni tamo, oni drugi, nepopularniji, bili znatno socijalno uspješniji od nas koji smo u gimnaziji slovili kao pametni i popularni.“ S tim u vezi, možemo se zapitati – Ko su Ferićevi reprezentanti jednog vre-mena, a zatim kakvo je to vreme, i koja je priroda te neslobode u nezavršenom procesu sazrevanja?

Mesto potisnutog

Već smo rekli da Ferićevi junaci ostaju do kraja u istom patternu iluzije kopiranja buržoaskog obrasca, živeći najveći deo svojih života na fonu socijalizma. Analogno tome, mehanizmi socijalizma se dovoljno “ne vide” u tekstu, već su dati kroz opšte reference (komšija udbaš, „sinomrle“ – dečija kovanica za majke palih boraca, prvi televizori i njihov program na kojem se veličaju „uspesi samoupravnog socija-lizma i borbe protiv fašizma“, informbiro – reč koja se ne izgovara, Partizanska spomenica, deca ruko-vodilaca itd.). Kada je reč o krizi 90-tih, i potonjem periodu tranzicionog kapitalizma, reference će se svesti na minimum (divlja gradnja na ostrvu Vir, okretanje veri i tradiciji – junakinja Lidija, na bukvalno jednom mestu pominje se rat koji je tada još uvek trajao, kao i uvek prisutna potrošačka logika). Međutim, ono što je najbitnije za roman, to je da na mesto “imena” Jugoslavije dolazi praznina u tekstu, bilo da je reč o periodu socijalizma ili kapitalizma. Tačnije, Jugoslavija se ne pojavljuje ni u jednom smislu – ni u doslovnom, niti figurativnom (kao geografski pojam ili oznaka za određeni kulturni prostor). Ferićev narator Tihomir (kao i njegovi generacijski drugovi) egzistencijalno je i duhovno vezan za Hrvatsku (Zagreb i primorje), ne računajući njegovu specijalizaciju u Gracu, i period kraćeg rada u Regensburgu. Čak se boravak jedne od junakinja u inostranstvu (Senke) završava njenim trajnim povratkom. Šta su razlozi ove klaustrofobije (nazovimo je tako), i šta nam pisac putem nje metaforički poručuje?
Jugoslavija nestaje iz svesti likova Kalendara Maja. Mi ne vidimo susedne republike u epizodama iz 60, 70, 80-tih, niti bilo kakva dešavanja u post-tranzicionom regionu. Nema ni ostatka Sveta. Ostaju samo naznake i krhotine, tj. udaljeni odjeci, opisani u epizodi iz sadašnjice, u kojoj se opisuje “turistička”, “naknadna” poseta Golom otoku (plan originalne maturske ekskurzije je modifikovan radi “zanim-ljivosti”), kada Ferić proces brisanja istorije čini gotovo opipljivim. Kao mesto užasa, Goli otok se pretvorio u devastirani spomenik, čije su zgrade na dobrom putu da postanu hrpa kamenja. I nema skoro nikakvog značaja za ljude koji ga posećuju – dok se reč informbiro nije smela izgovarati naglas u doba svoje aktuelnosti (otac prekorava protagonistu dečaka), Goli otok danas predstavlja bilo koji od spomenika koji se poštuje ”simbolički”, kao da pripada nekoj dalekoj, a ne bliskoj prošlosti, čiji su preostali svedoci još uvek među nama. Jedan takav je od strane protagoniste (prilikom obilaska ruševina) ocenjen kao evokator, koji bespotrebno uznemirava potisnuta sećanja: „… ovaj evokator provocira naš mir i garnira ovaj okašnjeli maturalac najgorim nasiljem. Nasiljem koje smo, srećom, izbegli kad se događalo, ali sustiglo nas je sada, pri kraju života, u ovom prilično živom obliku.” Čak se i grupa žena (majki iz „Udruge poginulih i nestalih”) koje zajedno sa svojim vodičem lutaju ostrvom, otkrivaju kao “grupa” sa svojim interesima, gde nijedna ništa ne zna o prošlosti ostrva.
Pa ipak, protagonista koji se kao i ostali prvi put nalazi na istom mestu, intuitivno pogađa da se obreo u srcu ogoljenog simbola: „I dok prolazimo kraj hrpica šute i praznih tetrapaka čokoladnog mlijeka u prijemnoj zgradi našeg najpoznatijeg mučilišta naše male povijesti, ne mogu se oteti dojmu da je ovo totalno ogoljavanje Gologa išlo nekako paralelno: kako se ogoljavao simbol, tako su se skidali štekeri i čupali bužiri“. Prošlost je potisnuta. Simbol stradanja je ispražnjen, prazan. Potrošen.
Ali ne u potpunosti. Lično, za protagonistu, on još uvek može da nosi neki od “smislova“ (smislovi koji pervertiraju “izvorni“) shodno informacijama do koji je došao na izletu: „ekološka oaza“ – konstatovaće, jer ima poneko drvo čije su mladice, pod moranjem sadili zarobljenici i čuvali na suncu da ne bi uvenule, svojim telima, do iznemoglosti. Goli otok na taj način preživljava kao simbol, ali korodirani, tj. bez “suštine“ za koju se i dalje izdaje da je poseduje (reprezentuje).
Za razliku od svojih referenci u Kalendaru Maja, Jugoslavija, postajući istrošeni znak – nemajući ni jedno jedino značenje – prestaje da bude znak – tj. ne znači više ništa – kao ni njen raspad (bratoubilački ratovi). Ovo brisanje “centra“ – njegova fiktivna (Ferićeva) metonimijska zamena njegovim realnim odsustvom iz teksta (fikcije) – otvara prostor za zjapeću prazninu “ne-govora“ nekada centralnog Označitelja (Jugoslavije); Označitelja koji to više nije, i čiji su smislovi – reference – prepuštene same sebi; više mu nisu svojstvene i ne mogu se zameniti sa njim.

Nevolje s imenom

Brisanje Označitelja (analogno brisanju tragova u pesku) poklapa se sa željama (nastojanjima) baby boom generacije. Njihove nejasne, tobožnje godine s početka (mogu se tumačiti kao “naivne”) određuje njihova “plutajuća” – polu-svesna, buržujski neautentična (pod parolom “igramo se buržuja”) i konformistički-relaksirajuća (potiskujuća) egzisten-cija. Otuda motiv ponovljenog putovanja koje ne donosi ništa novo, čak im ni oluja ne unosi promenu uništavajući brod na kome plove. U Kalendaru Maja mesto Označitelja ne može biti ništa drugo do mesto odsustva, potiskivanja ideološkog u najširem smislu – značajnih političkih događaja bivše zemlje, npr. nigde se ne spominju studentske demonstracije 1968, Hrvatsko proleće, tzv. anarho-liberalizam, kao i ostali relevantni politički događaji koji na junake deluju sa intenzitetom dalekog odjeka. Oni žive život načinom lakoće postojanja, autoritarno, u senci svojih očeva, nesposobni da spreče (i preuzmu ulogu upravljača) ono što su generacijski morali – krvavo rušenje bivše države – prepustivši taj čin mlađim generacijama, i ostavši nemi posmatrači društvene stvarnosti u novostvorenim državama. Ali, Ferić nije sudija, on dopušta svojim junacima da lagano ispisuju svoj lični “kalendar Maja”, gotovo do samog kraja…
Ideologija je potisnuta, ona je neprimetni (neuzbuđujući) fon na polju radnje u romanu, koji ne utiče na opredeljenje junaka da budu (malo)građani. Stiče se utisak da vreme stoji, da nema razlika između različitih istorijskih perioda (događaja, kriza), iako roman možemo čitati kao veliku Ferićevu kon-strukciju o Tihomiru i Senci, i njihovoj nemogućoj ljubavi (formi čiste buržoaske perverzije koja ostaje perverzija, bez oslobođenja – nije u službi ničeg drugog).
Možemo postaviti pitanje da li je autor imao nameru da piše o potisnutom izgubljene generacije, ili je reč o nečem sasvim drugom. To ne znamo. U svakom slučaju vrednost Kalendara Maja ne počiva u tome što predstavlja literarnu konstrukciju (zaplet i junaci), gde ne dolazi ni do kakvog razrešenja (katarze). Junakinja Senka, posle svih svojih seksualnih dogodovština: „Radili smo gadarije. Pokupila bih nekoga i dovela kući, a Roman bi gledao iz hodnika. S vremenom maštarije su nam postale smelije“ – čak i svojevoljna žrtva kolektivnog silo-vanja od strane regruta u kasarni na Borongaju, ostaje nepromenjena, sada smirena, dobrodržeća starica. Njen trijumfalni silazak sa broda na svom konačnom odredištu, sve sa štiklama, „friško“ opranom kosom i „kričavo“ crvenih usta, u zlatnom bikiniju sa silikonskim umecima, ispod prozirne „bijele bluzice“: „No ne blista samo iznutra. Blista i sve na njoj“ – da li predstavlja privid trijumfa malograđanštine kroz mogućnost neozleđenog prolaska kroz talase duboko prozaičnog života, odnosno trijumf života u kiču, ili je slabost malograđanštine u najvišem sjaju? Seksualnost ovde nije u službi pokazivanja borbe individue (i njenog gubitka) sa potisnutim nagonima u službi ostvarivanja iste, putem njenog integralnog zado-voljenja, već se pokazuje kao sastavni element malograđanštine – odnosno svrha “praznog“ oslo-bođenja. Što vodi “naivnoj" veri u mogućnost neprimetnog (bez posledica) nestanka mesta traume, kako na ličnom tako i kolektivnom (generacijskom) nivou: „I odjednom mi je drago da stara ljubav strši. Da blista u ovo krasno jutro. Još trenutak. A onda će se ionako sve zaboraviti“.
E novine

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License