Izdavac Geca Kon I Naslednici

Milan Čolić

Izdavač Geca Kon i "naslednici"

martt2.jpg

Ko je zapravo bio Geca Kon, izdavač i knjižar, o kome se mnogo govorilo u Jugoslaviji između dva rata? Pokušajmo da bacimo bar malo svetlosti na tu, po mnogo čemu nesvakidašnju, a svakako interesantnu ličnost koja je ostavila traga na izdavaštvo u predratnoj (ali i poratnoj) Jugo-slaviji. Recimo odmah da je Geca Kon bio istovremeno i čovek pomalo grub, barem sudeći po rečima nekih njegovih zaposlenika, ali pri tome i čovek koji je zahvaljujući svom elanu i zaljubljeništvu u knjigu, a i zahvaljujući svom neumornom radu, postao ne samo bogat čovek već i prava institucija.

Geca Kon je rođen 2.VIII 1873. u Ćongradu, sadašnjoj Mađarskoj, nekada Ugarskoj, kao sin Čongradskog rabina Bernarda Kona. Ubrzo po rođenju sina, Bernard se sa porodicom seli u Zemun, gde je postavljen za upravitelja osnovne škole, a na osnovu molbe koju je podneo.
Nećemo se zadržavati na njegovom detinjstvu koje je proveo u Zemunu, tim pre što o tome posedujemo jako malo podataka. Recimo samo to da po završetku osnovne škole u Zemunu (godine 1885) Geca Kon pohađa trgovačku školu u istom gradu, u kojoj tri godine uči knjižarski zanat, a istovremeno se upisuje se i u gimnaziju u Novom Sadu. Četiri godine kasnije, godine 1889, Geca Kon napušta gimnaziju i punih pet godina radi u antikvarijatu Fridriha Breslauera u Zemunu, posle čega od godine 1894. do 1900. u Novom Sadu radi kod izdavača i knjižara Arse Pajevića, od koga uči zanat, kako knjižarski, tako i izdavački.
Godine 1900. Geca Kon podnosi molbu Upavi Grada Beograda da mu se odobri otvaranje sopstvene knjižare u Beogradu, a sledeće, 1901, kada mu je toj molbi bilo udovoljeno, on prelazi u „srpsko podanstvo“, polaže „vernopodaničku“ Zakletvu i otvara knjižaru u Beogradu, u ulici Knez Mihailovoj br. 34.
Dve godine kasnije, 1902. Geca Kon se ženi Bečlijkom Elzom Vajs, sa kojom dobija dve kćeri – Elviru i Malvinu. Porodica Kon je tada, pa sve do 1924, stanovala u iznajmljenom stanu u ulici Kralja Petra br. 24, kada se seli u zgradu u Dobračinoj br. 30, koju je, kao svoju porodičnu zgradu u međuvremenu sazidao. Istovremeno je sazidao još jednu zgradu, u Sremskoj ulici br.4.
Godine 1905. Geca Kon, po ugledu na Arsu Pajevića, kod koga je „učio zanat“, počinje da se bavi izdavačkom delatnošću, objavivši kao prvu knjigu „Sintaksu srpskog jezika za srednje škole“, autora Janka Lukića. I, ta se godina može smatrati kao poćetna godina u stvaranju jedne knjižarske i izdavačke imperije, koja je ostavila duboki trag u istoriji kulturnih zbivanja, ne samo u Beogradu, već i u celoj Kraljevini Jugoslaviji.
Sa tom izdavačkom delatnošću on nastavlja i dalje, objavljujući po knjigu ili dve godišnje, sve do početka Prvog svetskog rata, kada je 1915. Geca Kon bio interniran u Mađarsku, gde je ostao pune tri godine, sve do 1918.
Kada se formirala nova Kraljevina SHS, Geca Kon se vraća u Beograd, i nastavlja da radi kao izdavač i kao knjižar.
Godine 1919. se knjižara i izdavačka kuća (ako je njegov izdavački poduhvat do tada mogao uopšte da se tako nazove) pretvara u „Knjižaru za srpsku i stranu knjigu Gece Kona“ u Knez Mihajlovoj ulici br. 1, u kojoj ostaje i nadalje, sve do 1933, kada od Koste Nikolića otkupljuje manufakturnu radnju u ulici Knez Mihajla br. 12, i u koju seli svoju „Knjižaru za srpsku i stranu knjigu Geca Kon“.
Tokom sledeće, 1934. godine Geca Kon objedinjuje svoju knjižaru sa knjižarom svog zeta Franje Baha u preduzeće pod nazivom „Izda-vačko preduzeće Geca Kon“, a sledeće, 1935. godine pokreče i mesečni list „Naša smotra: mesečnik kulturnih pojava“, u kome se objavljuju prikazi novih knjiga i izdavački planovi postojećih izdavača u Beogradu. List se gasi godine 1937.
Kada su Nemci počeli da bombarduju Beograd 6. aprila godine 1941, Geca Kon se sa celom svojom porodicom sklanja u hotel „Srbija“ u Vrnjačkoj Banji, gde je uskoro uhapšen od strane Specijalne policije i takoreći odmah prebačen u zatvor centrale Gestapoa za Srbiju, koji se nalazio na sadašnjem Trgu Nikole Pašića, gde se tada nalazila i okretnica tramvajske linije br. 6.
Iz zatvora Gestapoa je Geca Kon bio ubrzo stražarno sproveden u Beč, gde je bio uskoro i likvidiran.
U jesen 1941. godine je bila streljana celo-kupna porodica Gece Kona u blizini sela Jabuka kod Pančeva. Od cele porodice je preživeo jedino zet Gece Kona, Leopold Herceg, čiji potomci žive i danas, i bore se za imovinu koja im po pravu pripada..
Krajem iste godine nemačke vlasti su, prethodno konfiskujući celokupnu imovinu Gece Kona, prodale „Izdavačko preduzeće Geca Kon“ izdavačkoj kući „Jugoistok“ za 24 miliona dinara, dok su za komesara „Jugoistoka“ postavile Adolfa Mostbeka, negdašnjeg predstavnika bečke firme „Urban & Schwarzenberg“ za Hrvatsku i Srbiju. Uzgred budi rečeno, taj Schwarzenberg je bio najbliži rođak aktuelnog ministra inostranih poslova Češke Republike, Karla Schwarzenberga.
Mostbek, po nalogu upravnika Nacionalne biblioteke u Beču, Paula Hajsla, prebacuje 1942. u Nacionalnu biblioteku u Beč, a isto tako i u Narodnu biblioteku u Berlinu, Minhenu, Breslau i Lajpcigu preko šest hiljada novih knjiga iz magacina izdavačke kuće Gece Kona, a do avgusta 1943. ukupno 7.500 knjiga na srpskom jeziku, koje su bile Konovo vlasništvo.
Posle oslobođenja Beograda 20. oktobra 1944. godine od strane boraca NOV i POJ Jugoslavije i boraca Crvene Armije, decembra meseca iste godine su, Odlukom Vlade Narodne Republike Srbije, prostorije nekadašnje predratne knjižare, a takođe i cela privatna kuća Gece Kona (a potom, za vreme rata i okupacije vlasništvo izdavačke kuće „Jugoistok“), nacionalizovane i prešle u posed novoosnovanog Izdavačkog preduzeća „Prosveta“, koje – prema tekstu iste Odluke Vlade NR Srbije – preuzima, pored sve pokretne i nepokretne imovine prethodnih vlasnika, i sve njihove edicije. Amblem novog izdavačkog preduzeća je, po odluci Agitpropa CK KPJ uradio akademski slikar Đorđe Andejević-Kun.
Godine 1945. nove vlasti konfiskuju svu po-kretnu i nepokretnu imovinu Gece Kona, zajedno sa štamparijom koja se nalazila u ulici Knjeginje Olge, i predaju je u vlasništvo novo-osnovanom izdavačkom preduzeću „Prosveta“.
To je kratko ispričana tragična biografija Gece Kona i istorijat njegove izdavačke kući.

martt3.jpg

Edicije i uspesi izdavačke kuće „Geca Kon“

Kako smo već rekli, prva knjiga sa kojom se javnosti predstavio novopečeni izdavač Geca Kon bila je „Sintaksa srpskog jezika za srednje škole“, čiji je autor izvesni Jansko Lukić, o kome nismo uspeli da pronađemo apsoliutno nikakve podatke. Ta se knjiga, da tako kažemo „prvenac“ izda-vačke delatnosti Gece Kona, pojavila godine 1905, i tu godinu možemo zabeležiti za godinu osnivanja jedne prave, ali istovremeno i prve (pa i jedine) knjižarske imperije u budućoj Jugoslaviji (bez obzira da li se radilo o Kraljevini SHS, Kraljevini Jugoslaviji ili budućoj Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji…
Tokom sledeće, 1906. godine, Geca Kon objavljuje 9 naslova knjiga, a počev od 1910. se taj broj lagano povećava prvo na 10 naslova godišnje, da bi se taj broj povećavao na 20, 30, pa čak i 40 naslova godišnje. Počev od 1920, Geca Kon štampa godišnje više od sto naslova, a 1930. se taj broj penje čak i na svih 202 naslova godišnje.
Prvu prevedenu sa stranog jezika knjigu Geca Kon objavljuje godine 1907, bio je to Makijavelijev „Princ“ koga je Geca Kon objavio pod naslovom „Vladalac“. Od tada on objavljuje u proseku 200 knjiga godišnje (Sabrana dela Slobodana Jovanovića, Konstantina Jirečeka, Dvornikovićevu „Karakterologiju Jugoslovena“, dela Jovana Cvijića, kao i dela Zmaja, Skerlića, Nušića, Frojda, Marksa. Geca Kon je od godine 1901, pa do aprila meseca 1941. objavio preko 5.000 naslova, čime se njegova izdavačka kuća „Geca Kon“ ubeležila u spisak giganata-izdavača u Evropi, ako ne i u celom svetu.

Imao sam priliku da prelistam „Katalog izdanja 1901-1935 izdavačkog i knjižarskog preduzeža GECA KON A.D. BEOGRAD“, objavljenog godine 1935. (u nenaznačenom tiražu) i iz njega „izvučem“ sve potrebne i rele-vantne podatke o tom prvom (pa možda i je-dinstvenom) izdavačkom gigantu u Jugoslaviji, sa predgovorom samog Gece Kona, propratnom „rečju“ Slobodana Jovanovića i tekstom „Izda-vačka delatnost Gece Kona“, iz pera Božidara Kovačevića, poznatog književnika i prevodioca, za koga bih mogao da kažem da je na izvestan način bio i moj „metr“ kao prevodioca.
Iz tog Kataloga, propraćenim i fotografijama autora - kada je negde mogla da se pronađe - u tvrdom, platnenom povezu, na 516 stranice formata (22,5x14,5 cm) sam mogao da zaključim sledeće (navodim po važnosti, ne po redosledu u Katalogu).
Sve knjige su bile „organizovane“ u sledeće edicije-biblioteke ili „zbirke“ (navodim ih sve): Karijatide, Plejade, Školski pisci, Srpska knji-ževnost, Biblioteka javnog prava, Srpski narod u XIX veku, Zlatna knjiga, Pozorišna biblioteka, Pozorišna dela, Plava ptica, Istorija hrišćanske crkve, Naša knjiga, Dobar drug, Svedočanstva o velikim ljudima i događajima, Zbirka izdanja stranih pisaca na originalnom jeziku, Biblioteka za pravne i društvene nauke, Biblioteka javnog prava, Biblioteka „Bibliotheka Seriptorum Graecorumn et Romanorum“, deset zbirki raznih zakona (vojnih, zadružnih, Zakona kao takvih, Zakona Kraljevine Srbije, Zakonskih tumačenja i objašnjenja Državnog Saveta i Kasacionog suda, Zakonskih protumačenja i objašnjenja, Finan-sijski zakonici, Crkveni zakoni), Razni rečnici, Trgovačka biblioteka,
Vredi navesti i spisak autora, koje je Geca Kon objavio u svojim izdanjima. Ja sam ih podelio na dve osnovne grupe: domaći i strani autori (po azbučnom redu, kako su i navedeni u „Katalogu“.

Domaći autori (književnici, pesnici, profesori fakulteta – samo malobrojni su izostavljeni):

Barac Antun, Bartoš Milan, Begović Milan, Belić Aleksandar, Binički Stanislav, Bogdanović Milan, Vasić Dragiša, Velmar-Janković Vladimir, Veselinović Janko, Vilhar Albin, Vinaver Sta-nislav, Vojnović Ivo, Gundulić Ivan, Dedinac Radoje, Domanović Radoje, Drainac Rade, Đalski Ksaver Šandor, Đaja dr. Ivan, Đurić dr. Miloš, Živanović Živan, Živojinović Velimir (Masuka), Ilić Vojislav, Jakšić Đura, Jakovljević dr. Stevan Bakotić dr. Lujo, Kašanin Milan, Kovačević Božidar, Konfino Žak, Krleža Miroslav, Lapćević Dragiša, Lazarević Laza, Maksimović Desanka, Marković dr. Božidar, Marković dr. Sima, Mikijelj dr. Marko, Milojević dr. Miloje, Mokranjac Stevan. Nenadović Ljubomir, Nedeljković dr. Dušan, Nenadović prota Matija, Nedić dr. Ljubomir, Nedić Milan, Ninčić dr. Velizar, Novak dr. Grgo, Nušić Branislav, Obradović Dositej, Petrović Veljko, Petrović Rastko, Petronijević dr. Branislav, Pešić Miodrag, Pogodin se. Aleksandar L., Popović Bogdan, Prešern Franc, Prežihov Voranc, Proda-nović Jaša, Protić Stojan, Sarvan dr. Milivoje, Skerlić dr. Jovan, Smiljanić dr. Dragoslav, Solovjov dr. Aleks, Stanković Borislav, Stan-ković dr. Siniša, Stanojević dr. Stanoje, Stefa-nović dr. Svetislav, Stojanović Kosta, Stojanović Ljubomir, Taranovski dr. Teodor, Tartalja Gvido, Tokin Boško, Tomić Jaša, Topalović Živko, Trajković Nikola, Ćipiko Ivo, Ćorović dr. Vladimir, Ćosić Branimir-Brana, Uskoković Milutin, Hektorović Petar, Hristić Stevan, Can-kar Ivan, Cvetković Brana, Cvijić Jovan, Crnjanski Miloš, Čajkanović dr. Veselin, Šantić Aleksa, Šenoa August, Šimunović Dinko, Šubić Zvonimir, Veselinović Janko.

Strani autori (neki su izostavljeni):

Bjeruson Bjernstjerne, Vulson Vidro, D'Anun-cio Gabriele, Darvin Čarls, Dikens Čarls, Jesenjin Sergej, Jireček Konstantin, Kant Emanuel, Komenski Jan Amos, Livije Tit, Makiaveli Nikola, Salustije Gaj Krisp, Sand Žorž, Svift Džonatan, Servantes, Skot Valter, Tagora Rabindranat, Tven Mark, Tolstoj Lav, Hofman E.E., Cezar Julije, Ciceron, Čehov Anton, Šamiso Adelber fon, Balzak Onore de, Bergsin Anrum Frojd Sigmund, Marks Karlo, Gete J.V., Braća Grim, Rajs dr. Arčibald, Sorokin Pitirim. Sforca Karlo grof, Ludvig Emanuel, Masarik Toma.
Što se tiče ovog poslednjeg, urednik izdanja "Svetska revolucija" je, verovatno iz neznanja ili možda neobaveštenosti, napisao, odnosno "posr-bio" Masarikovo ime onako kako ga je i napisao - odnosno "Toma", iako je puno ime Masarika glasilo: Tomaš Garik Masarik. Sam Masarik je svom prezimenu dodao ono "Garik", da bi na taj način odao zahvalnost i svoje priznanje voljenoj ženi Šarloti (Charlotte Garique Masarik, 20. I 1850 - 13. V 1923), koja je, na žalost, neposredno posle otpuštanja iz bolnice umrla u rezidenciji Predsednika Čehoslovačke koja se nalazila (a nalazi se tamo još uvek) u Zamku u gradiću Lany u blizini Praga, gde je i sahranjena, kao i njen suprug, prvi Predsednik Čehoslovačke, Tomaš Garik Masarik.
Ali, da se - kako to kažu Francuzi - ponovo "vratimo našim ovcama" i kažemo još koju reč o izdavačkoj kući Gece Kona. Ovoga puta ćemo se malo zadržati na ediciji „Srpska književnost“, i njenom uredniku od samog nastanka te edicije, odnosno od godine 1934. Bio je to Živko Milićević, koji je predlagao za biblioteku kojom je rukovodio kako autore, tako i njihova dela.
Ne smemo pri tome zaboraviti i okolnost da je Živko Milićević istovremeno bio i urednik „Priće“ u „Politici“ (i tada je, i pored policijske zabrane objavio pod pseudonimom dve ili tri priče Milovana Đilasa, koga je Ž. Milićević smatrao za izuzetno nadarenog autora). A za takvo „duplirano“ zaposlenje je u to doba bilo potrebno dobiti pismeno odobrenje od Državnog Saveta Kraljevine Jugoslavije, što nije bilo ni lako, niti jednostavno. Ali – Živko Milićević je to odobrenje dobio, zahvaljujući, najverovatnije, vezama i upornosti Gece Kona.
Moglo bi se reći da je Živko Milićević „otkrio“ mnoge srpske pisce, i da bi i oni (i svi čitaoci knjiga iz te edicije) morali da budu zahvalni upravo njemu, što je uvrstio i objavio, između ostalog, dela Pecije Petrovića, Branka Ćopića, Milovana Đilasa (pod pseudonimom), Stevana Jakovljevića, Đorđa Jovanovića, Miloša Crnjan-skog, Branimira Ćosića, Radeta Drainca, Mom-čila Nastasijevića, Sinišu Paunovića, Petra Petrovića, Rastka Petrovića - spomenimo samo neka od imena autora iz te edicije.
Živko Milićević je bio i inicijator stvaranja jednog tela unutar izdavačke kuće „Geca Kon“, koje se interno zvalo „Savet prevodilaca“, a koje je imalo za cilj predlaganje stranih autora za objavljivanje u okviru izdavačkih planova svih edicija-biblioteka ovog izdavača. U tom „Savetu prevodilaca“ su se nalazila takva poznata u Beogradu (pa i celoj Kraljevini Jugoslaviji) imena kao što su bili profesori Miša Đurić (klasična književnost), Brana Petronijević (filosofija i knjige iz te oblasti), Vera Stojić i još neke poznate ličnosti.
Moglo bi se reći da je Živko Milićevič na taj način, predloživši stvaranje i formiranje takvog nezvaničnog tela, imao uticaj na celokupnu politiku izdavaćke kuće Gece Kon.
Uzgred budi rečeno, isti takav i isto tako nezvanični „Savet prevodilaca“ je posle rata, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, imao još samo jedan izdavač u poratnoj Jugoslaviji – bile su to „Dečje novine“ iz Gornjeg Milanovca i Beograda, čiji je glavni urednik Srećko Jovanović (praktično osnivač cele IRO, odnosno izdavačke kuće „Dečje novine“) prihvatio predlog pot-pisnika ovih redova da se ustanovi i formira takav „Savet“. Taj "Savet" je radio u okviru izdavačke kuće i uspešno delovao sve do postojanja IRO "Dečje Novine", koja se ugasila negde početkomn devedesetih godina prošlog veka. .
Posle Drugog svetskog rata je Živko Milićević radio jedno vreme u „Politici“, kao urednik priče, sve dok ga iz „Politike“ nije bukvalno najurio jedan od „kulturtregera“ Agitpropa CK KPJ Milovan Đilas, čiji je on, Živko Milićević, na određeni način bio svojevremeno i zaštitnik. Kada je jednom, negde godine 1946. došao da obiđe "Politiku", ugledao je tamo svog starog poznanika Živka Milićevića. I, umesto da se obraduje tom susretu, on je upitao ljude iz "Politike" koji su ga pratili kroz dve zgrade "Politike" (u to doba nova zgrada "Politike", sazidana kasnije na mestu gde se nekada nalazila zgrada Druge muške gim-nazije, koja je porušena po naređenju grado-načelnika Beograda Branka Pešiča, a kojem su rušenju prisustvovali bukvalno plačući mnogi bivši nastavnici i učenici te gimnazije, kao što su čika Miša Đurić, moj otac Dragutin Čolić i mnogi drugi ) u Makedonskoj ulici:
"A šta će ovaj ovde? Najurite ga odmah…"
Da, po stotinu je puta bio u pravu Miroslav Krleža, kada je rekao i napisao da KPJ ima tri ovna: Mil-ovana Đilasa, Rad-ovana Zogovića i J-ovana Popovića!
Kasnije je Živko Milićević postao glavni urednik Izdavačke kuće „Minerva“ u Subotici, a pored njega se isto tako kao urednik pojavljivao i Dušan Kostić, pesnik.
Kada smo već pomenuli Živka Milićeviča, anegdotska je već postala njegova „pričica“ o tome kako je došlo do pisanja, pa i objavljivanja „Srpske trilogije“ Stevana Jakovljevića, koju je autoru ovih redaka ispričao sam ćika Živko, kako smo Živka Milićevića oslovljavali svi koji smo ga dobro znali.
Naime, njegov prijatelj, inače profesor biologije na Beogradskom univerzitetu Stevan Jakovljević, koji se bavio i literarnim stvara-laštvom (objavljivao je pripovetke po raznim literarnim časopisima) je negde godine 1934. ili 1935. doneo svom prijatelju Živku Milićeviću rukopis o Prvom svetskom ratu, koji je prvobitno imao 100 do 120 kucanih strana (on je lično smatrao da je to pripovetka, u najboljem slučaju novela) da ga ovaj pročita. Kroz nekoliko dana je ćika Živko vratio rukopis priče autoru, profesoru Stevanu Jakovljeviću podeljen na tri dela, uz napomenu: „Ovo ti je prvi, ovo drugi, a ovo treći deo. Pokušaj da to pretvoriš, pretočiš u roman…“ Steva Jakovljević je pokušao, čika-Živko malo poradio na lekturi i korekturi, i godine 1937. se iz štampe pojavio čuveni roman-epopeja „Srpska trilogija“, koji je doživeo, niko i ne zna koliko, izdanja i pre, a i posle Drugog svetskog rata, a čiji je autor bio i nadalje profesor biologije na Beogradskom univerzitetu…
Ali, vratimo se ponovo priči o Geci Konu.
Negde početkom godine 1939. je Geca Kon bio proglašen za najboljeg izdavača i knjižara u Kra-ljevini Jugoslaviji. I pri tome treba podvući da je on lično, kako se barem hvalio, pročitao sve knjige koje je objavljivao, sa izuzetkom, "…onih najdosadnijih i najnerazumljivijih, odnosno za-kona…"
Po broju objavljenih naslova (rekao sam već da je Geca Kon za nepunih četrdeset godina, od godine 1905. do 1941. kao izdavač objavio preko pet hiljada naslova) u "Katalogu" se govori o cifri od 2.766 naslova, ali se to odnosilo na početak 1935.
Ovde bih morao posebno da se zahvalim gospodinu Branislavu Ćurčiću, profesoru istorije u Somboru i doskorašnjem direktoru ovdašnje gimnazije, koji mi je pozajmio "Katalog izdanja 1901 - 1935 izdavačkog preduzeća Geca Kon a.d. Beograd", bez koga ovaj tekst ne bi bio kom-pletan. Na prvoj strani se nalazi rukom napisana i potpisana posveta: "Nikoli Ivkovu - od - Gece Kona - Beograd, 20 IX 36".
Možda bi bio red da kažemo nešto i o Nikoli Ivkovu, tom do sada nepoznatom prijatelju, ili možda samo poznaniku Gece Kona, koji je - kako smo to saznali - opet zahvaljujući usrdnosti g. Ćurčića - rođen godine 1917. Posle završene osnovne škole u Staparu, Srpskom Miletiću i Odžacima, večernju trgovačku školu je završio u Novom Sadu, a pohađao je i knjižarsko-izdavačku školu u Rodenkirhenu kod Kelna u Nemačkoj, gde je usavršio svoje znanje ne-mačkog jezika. Zanat knjižara je izučio u Novosadskoj knjižari "Slavija", gde se i upoznaje sa Gecom Konom. Odatle 1939. prelazi u Beograd, gde je radio do marta 1941. u Francusko-srpskoj knjižari Ace Popovića. Ratne je godine proveo u rodnom Staparu, na domak Sombora. Od 1952. godine je radio u Izdavačko-knjižarskom preduzeću "Matice Srpske", a potom u IRO "Prosveta" u Beogradu. Od godine 1954-1956. radi u Nemačkoj, u Kelnu, a potom odlazi u Kanadu; u Torontu je 1959. godine počeo da radi u "General Publishing Inc.", gde ostaje do godine 1961. godine, kada otvara sopstvenu knjižaru "National Publishing Institute", u kojoj ostaje do godine 1983, kada postaje urednik knjige "New Canadian Who's Who" i "Novi kanadski ko je ko", etničko-srpske biografske enciklopedije, u kojoj je obrađeno oko 10 hiljada biografija značajnijih Srba-pisaca i novinara, koji su bilo kada živeli u Kanadi. Godine 1967. je u Torontu objavio i "Privredni adresar grada Toronta". Bio je inače zaljubljenik kulture Maja i Inka. Na jednom putovanju u Južnu Ameriku, kod njega dolazi do prvih znakova demencije, a posle izliva krvi u mozak, koji je preživeo, vratio se u Toronto. Umro je godine 1991. u jednom sta-račkom domu u Torontu. Odista - zavidna biografija jednog knjižara!
Kako sam već rekao, posle oslobođenja Beograda se pojavila nova izdavačka kuća „Prosveta“, koja je nasledila Nedićev i nemački „Jugoistok“, a prisvojila imovinu i tradiciju Gece Kona, najboljeg izdavača koga je Jugoslavija imala.
Za prvog direktora IRO „Prosveta“ bio je postavljen Čedomir-Čeda Minderović, pesnik, predratni komunista. a dotadašnji predsednik ASNOS-a (Antifašistički savez narodnog oslo-bođenja Srbije), čije su se prostorije nalazile u zgradi i prostorijama predratne Beogradske berze na prvom spratu (danas se u toj zgradi nalazi Etnološki muzej, na uglu ulice Uzun Mirkove i Studentskog trga).
To mi je sve dobro poznato, jer je moja majka Olga Bienenfeld, u to doba Olga Čolić od kraja oktobra 1944. godine bila lični sekretar Čede Minderovića, kako u ASNOS-u, a kasnije takođe i u „Prosveti“. Čeda Minderović je poznavao moju majku od pre rata, kada je njen muž, a moj otac Dragutin Čolić, bio sekretar Oblasnog komiteta KPJ. Moja je majka iz „Prosvete“ početkom godine 1946. prešla u češku redakciju Radio-Beograda, čiji je direktor bio Jovan Marinović, predratni komunista, koji je dobro poznavao iz tog doba moje roditelje. Predratnu delatnost mog oca je Marinović ukratko opisao u svojoj knjizi „Tridesete godine“, IRO „Rad“, 1981, u kojoj navodi da je moj otac u to doba bio seketar Oblasnog komiteta KPJ za Srbiju…“
Kancelarija Čedomira Minderovića, prvog direktora IRO „Prosveta“ se nalazila u Dobra-činoj ulici br. 30 (negdašnja porodična kuća Gece Kona), na I spratu, gde je kao sekretarica direktora prešla moja majka, čija se kancelarija nalazila u predvorju kabineta direktora. Čeda Minderović mi je dozvolio – pošto sam često dolazio kod majke, a poznavao me je dobro, i znao i video da volim da čitam – da iz magacina „Jugoistoka“ odnesem kući knjige koje mi se dopadnu. Tako se sećam dobro dve knjige koje je „Jugoistok“ objavio u seriji „Biseri“ (verovatno su postojale i druge „serije“, ali se ja lično sećam samo dve knjige iz te serije – na jednoj je kao autor bio naveden Knut Hamsun, a na drugoj – Selma Lagerlef), koje sam odneo kući.
Knjige, konfiskovane tokom godina 1942. i 1943. iz magacina „Izdavačke kuće Geca Kon“ u ulici Dobračina br. 30, a prebačene u Nacionalnu biblioteku u Beču i biblioteke u Nemačkoj su vraćene u Srbiju i deponovane u Narodnu bi-blioteku Srbije tek godine 2011, ali imovina Gece Kona (kuća u ulici Dobračinoj br. 30, knjižara u ulici Kneza Mihajla br. 12, zgrada u ulici Čika Ljubinoj koja je još od pre Drugog svetskog rata bila povezana sa knjižarom, kao ni ostala nepokretna imovina) - do dana današnjeg nije vraćena zakonitim naslednicima.
Prva knjiga koju je "Prosveta" objavila posle rata bio je roman Ive Andrića "Na drini ćuprija", koji je ugledao svetlo dana marta meseca godine 1945. Odmah posle toga otpočinje prava "najez-da" sovjetske literature - ja se lično sećam nekoliko tih knjiga koje sam imao. Bile su to "Ratni dnevnik" Jevgenija Petrova (jedna od dve polovine autora čuvenih romana Iljfa i Petrova "Zlatno tele" i "Dvanaest stolica"). U to doba je "Prosveta" objavila još jedan vredan roman: "Pad Pariza" Ilje Erenburga. Što se tiče romana "Zlatno tele" - moja ga je majka nazivala "Biblijom ko-munizma"…

„Naslednik“ Gece Kona –JUGOISTOK

Za vreme rata je „Jugoistok“ nastavio sa izda-vačkom delatnoću 1942, pa je između ostalog pokrenuo i novu biblioteku “Biseri“, u kojoj su objavljeni prevodi nekoliko dela nor-dijskih nobelovaca Knuta Hamsuna (dobitnik Nobelove nagrade 1920. godine) i Selme Lagerlef (švedska književnica, dobitnik Nobelove nagrade 1909).
Na samom početku moramo reći da je ova novoosnovana u okupiranoj Srbiji izdavačka kuća 1942. započela, ili, tačnije rečeno, na određeni način nastavila delatnost čiju je osnovu i smer rada postavio još početkom prošlog veka pokojni Geca Kon.
U „Jugoistoku“ je postojalo nekoliko edicija-biblioteka – neke od njih su bile „nasleđene“ i preuzete od predratnog „Gece Kona“ - dok je neke od njih, koje je osnovao „Jugoistok“, posle rata preuzela „Prosveta“ („Svetski roman“, npr.).
Moram podvući da i pored svih napora nisam uspeo da ustanovim koja se ličnost (po imenu i prezimenu) nalazila faktički na čelu „Jugoistoka“, i ko su bili urednici pojedinih edicija, ali je jasno da je "novonastala" izdavačka kuća obraćala jako mnogo pažnje kako na odabir naslova koje je objavljivala, tako i na odabir prevodilaca dela stranih autora. Time je u samoj stvari nastavila tradiciju „Izdavačke kuće Geca Kon“, pa i samog Gece Kona.
U „Jugoistoku“ su postojale sledeće edicije: „Biseri“ (svetske književnosti), „Dobar drug“, „Luča“, „Svetski roman“, „Srpska knjiga“, „Plava ptica“ (a možda i još neke).
Od značajnijih naslova objavljenih u „Jugoistiku“, vredi navesti i sledeće (navode se imena autora, nazivi edicija i godina izdanja):
Selma Lagerlef: novela „Helga“, preveo Predrag Milojević, „Biseri“ br.42, godina izdanja 1942; roman Gesta Berling, preveo Predrag Milojević, biblioteka „Svetski roman“, 1942; novela „Blago gospodina Arna“, „Biseri“ – 20, 1943;
Knut Hamsun: novela „Robovi ljubavi“, prevodilac Predrag Milojević, „Biseri“ – 42; novela „Zemlja gospodara“, prevodilac Vera Stojić, „Biseri“ – 29, 1943;
Rilke Rajner Marija: „Pisma mladom pesniku“, prevodilac Vera Stojić, „Biseri“, 1942;
G. Adamov: sci-fi roman „Tajne okeana“, 1942;
Ada Negri: novela „Bela duša“, „Biseri“-19, 1943;
D’Anuncio Gabrijele: novela „Devica Orsola“, „Biseri“’-22, 1943;
Keler Gotfrid: novela „Seoski Romeo i Julija“, „Biseri“-23, 1943;
Bjernesen B.: „Veselo momče“, „Biseri“, 1942;
Lari Jan: „Karik i Valja“, „Plava ptica“, 1943;
Karl Maj: „Sin lovca na medvede“ i „Karavan robova“, „Plava ptica“, 1943;
Kirkegard S.: „Odlomci“, „Biseri“-14, 1943;
Hans Kristijan Andersen: „Nove danske priče“, „Dobar drug“, 1943;
Pirandelo Luiđi: „Crna marama i druge novele“, „Biseri“-22, 1944;
Seneka Lucije Anej: „Rasprava o blaženom životu“, preveo Miloš Đurić, 1944;
Sofokle: „Antigona“, preveo Miloš Đurić, 1944;
Branislav Petronijević: „Hegel-Šopenhauer-Hartman, 1944;
Janko Veselinović: „Izabrane pripovetke“, „Srpska knjiga“, 1944;
Vuk Stefanović Karadžić: „Čojstvo i junaštvo“, „Srpska knjiga“ 1944;
Njegoš: „Gorski vijenac“, „Srpska knjiga“, 1944:
Stevan Sremac: „Ivkova slava“ i (odvojeno) „Zona Zamfirova“, „Srpska knjiga“, 1944;
Glišić Milovan: „Pripovetke“, „Srpska knjiga“, 1944;
Laza Lazarević: „Pripovetke“, „Srpska knjiga“, 1944.
Već sam ovaj spisak (koji je delimičan nepotpun, i može da posluži samo kao uzorak) govori najbolje sâm za sebe. Razume se da su se među objavljenim knjigama nalazile i knjige savremenih u to doba nemačkih, ali pronacističkih i slavljenih pisaca u Trećem rajhu, koje nisam navodio.
Smatram da je neophodno da dâm i napomene u vezi sa nekim od autora objavljenih u to doba, kao i neka razjašnjenja u vezi sa političkom situacijom u nekim zemljama Evrope za vreme rata.
Knut Hamsun (1859-1952), norveški pisac (pravo prezime Pedersen), dobitnik je Nobelove nagrade za književnost godine 1920. za roman „Sokovi zemlje“. Za vreme rata i okupacije Norveške aktivno je podržavao Vidkuna Kvislinga, tadašnjeg premijera marionetske, pronacističke vlade Norveške, kao i njegove sopstvene, ali isto tako i Hitlerove nacističke ideje. Zbog toga je Hamsun neposredno posle rata bio uhapšen i izveden pred sud. U zatvoru je proveo četiri meseca, a onda je bio sudski upućen na veštačenje u psihijatrijasku ustanovu. Na suđenju Knutu Hamsunu godine 1947. u Oslu je on, zbog saradnje sa nacistima i režimom V. Kvislinga osuđen samo na novčanu kaznu od 80.000 US dolara, dok je osudu zatvorskom kaznom izbegao, zahvaljujući mišljenju psihijatara da je kod njega došlo do „intelektualne degradacije“. Bilo mu je takođe sudski zabranjeno objavljivanje bilo kakvih književnih dela. Posle suđenja je upućen u Starački dom u Landviku, u kome je ostao do godine 1952, kada ga napušta i seli se u kuću u Norholmu, koju je kupio još godine 1918. Tamo je i umro te iste godine. Njegova dela u Norveškoj počinju da se ponovo objavljuju tek godine 1962.
Po mišljenju literarnih kritičara Knut Hamsun je značajna literarna ličnost, koja je stvarala pod uticajem najviše čeških pisca koji su pisali na nemačkom jeziku - Franca Kafke i Roberta Muzila.

Vidkun Kvisling, norveški političar-desničar-nacionalista i šovinista (Ministar odbrane Norveške 1931-1933), je aktivno podržavao ideje Hitlera još pre početka Drugog svetskog rata, a za vreme rata je bio i premijer pronacističke vlade Norveške, zbog čega je 9. maja 1945. uhapšen, a na javnom suđenju u Oslu osuđen na smrt zbog saradnje sa nacistima i deportovanja Jevreja iz Norveške u nemačke koncentracione logore – presuda je izvršena javnim vešanjem u Oslu 24. oktobra godine 1945.
Po njegovom se imenu svi saradnici Hitlerovog režima u Evropi pežorativno nazivaju „kvislinzi“.

Ovim se putem zahvaljujem svojoj koleginici-prevodiocu Vesni Malbaša-Injac za nesebičnu pomoć, koju mi je pružila prilikom sređivanja svih podataka o objavljenim knjigama za vreme nacističke okupacije Beograda 1941-1944.

Ovo klasično delo političke literature Geca Kon je objavio 1938. godine

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License