IZ ŽAKOVE TAMNE PROŠLOSTI
A sad ću vam još nešto reći: sve je to možda bila samo kazna božja. Jer, Žak je imao i grehova. O-ho! . .. Počeprkajte malo po prošlosti. Žak je već imao i prošlost. .. I to kakvu prošlost!
Haj'te da vidimo kako je to bilo, na primer, kad se on jednom igrao krajcarica.
Molim, priliči li takva igra sinu jednog pobožnog Jevrejina? Jednom nosiocu titule ižo grande de la madre?
Pazite dobro: Zak se igrao krajcarica, izgubio je sve što je imao, a onda je otišao, rekavši družini da ga pričeka dok donese novac od kuće.
Ali.. . on nije otišao kući. Ne, otišao je u hram. Ali ne radi toga da se pomoli Bogu (što takođe ne bi bilo fer, mislim to uplitanje Boga u igru krajcarica) nego… ah, priča li se to? Priča li se to?
Evo Urijelove verzije o tom događaju:
— Žak je rekao da ide kući, ali on je pošao sasvim drugim pravcem. ..
To je Urijelu bilo sumnjivo pa je pošao za njim. (Ni to nije bilo lepo prema drugu, ali hajdemo dalje.) Urijel je, dakle, pošao za Zakom i video kad je ovaj ušao u hram, pa pravo prema kasici, u koju vernici spuštaju dobrovoljne priloge i — obio je.
Obio je, kad vam kažem! I digao sve što je našao u njoj. Upravo, ne baš sve nego, otprilike, onoliko koliko mu je bilo potrebno za — obrtni kapital, kako se to trgovačkim jezikom kaže.
Dakle, stvarno, nije sve odneo. Ali nemojte se sada raznežavati i pričati kako i druga deca kradu… Dobro, hajde, recimo da kradu. Ali šta kradu? Kradu, na primer, grožđe po vinogradima. Ili, možda, koju lubenicu kad seljaci donesu bostan na pijacu. Ali Žak je Boga pokrao! A znate li vi da Nisim, Žakov otac, uvek njemu, Žaku, ostavlja da izvuče loz iz hrpe lozova, koje Laza Efrajim donosi pred svako izvlačenje i ovaj u svom tefteru mora da na-znači kao igrača ne Nisima nego — Žaka, koga bi Bog morao više voleti kao nevinog i bezgrešnog, pa je i šansa za dobitak daleko veća.
Pa šta da vam dalje pričam? Teško je to odgajati dete i izvesti ga na pravi put. A Jevrejinu je to teže no drugima. Jer, valjta mu ulivati u glavu saznanja koja su teret duši. A među ovima nije najmanje mučno to da je Jevrejinov greh dvostruko težak: jedanput kao — greh, a onda još jedanput po tome što ga je Jevrejin učinio.
To je Nisim naumio da utera sinu u glavu tako da mu celog života posluži za nauk.
A sada da vidite šta je dalje bilo.
U mahali je na dnevnom redu Žakov podvig. Jer, greh je ostao neokajan. A Nisim ima takvu narav: on ne pristupa kažnjavanju dok mu ne dođe »inspiracija«. Pogotovu kad su teži delikti u pitanju.
Jednoga dana, baš kad je Žak u sokaku pred kućom prišivao poslednju tutku na kosturu jednog ogromnog zmaja i već je uživao zamišljajući kako će se zmaj vinuti nebu pod oblake, naiđe Nisim i, vidno uzbuđen, upita:
— Je li ti, ižo grande de la madre? . ..
Žaku nije više trebalo. Naslutio je opasnost i, ne raz-mišljajući mnogo, nagao da beži.
Do krajnosti razjaren, Nisim je pojurio za njim. Zak je već bio dobro poodmakao, ali se Nisim dosetio te udario prečicom da sinu preseče odstupnicu.
Zak je taman imao vremena da se okrene nia levokrug i uleti u dvorište Mladenine pekare.
Mladena je čula trčanje i galamu, izašla je iz sobe i isprečila se između oca i sina:
— Stani! Stoj! — rekla je Nisimu.
— Pusti me! — Ijutio se Nisim i pokušao da odgurne Mladenu.
— Ne dam! — branila je Mladena, a Zak je za to vreme klisnuo kroz kapidžik i nestao s lica zemlje.
Nisim se onda okrenuo da pođe.
— Kad ogladni doći će na jasle — rekao je. Bilo mu je krivo na Mladenu, ali šta je mogao!
— More, nemoj da se sekiraš, komšija — kazala mu je Mladena. — Dete kao dete. I moj Ika je bio takav, pa eno ga sad na školama, u Beogradu.
Nisim je samo odmahnuo glavom. Tja, mislio je u sebi, kako ćaš ti sad jednoj Mladeni objasniti o čemu se ovde radi…
Kad je bilo vreme ručku, evo Mladene, vodi Žaka za ruku.
— Ima li ručka za nas, komšija? — upitala je.
— Ima, komšika, kako ne bi bilo! — kaže Klara.
— Ima, ali samo za tebe — dodaje Nisim,
— I za Žaka, komšija, molim te. Meni za ljubav. I molim te da mu oprostiš. Videćeš ti kako će on odsad biti dobar. —
Onda se okrenula Žaku: — »'Ajde, idi da ručaš — i privela ga stolu. ….
Žak je pokunjene glave seo. Miajka mu je, ćuteći, napunila tanjir.
— Hvala ti, komšija — rekla je na to Mladena i
otišla. …
Niko reči da progovori. Svi jedu i ćute. Lea i Maza, Žakove mlađe sestre, došaptavaju se. Joško, najmlađi, razvrstava čaše u vojnike i zabavlja se. Zaka niko da pogleda.
— Sta možemo kad nam je, takva sudbina — uzda-hnula je Klara. — II ižo del Džidio kresi y nigresi! — pomenula je potom staru poslovicu, prema kojoj je »jevrejsko dete što starije — tim gore«. Pri tom je upravila na Žaka pogled pun prekora, koji je izražavao njeno duboko uverenje da se to može mirne duše reći i za njenog sina.
Svi ćute. Deca ispod oka posmatraju svog najstarijeg brata i po svemu se vidi da ni za šta na svetu ne bi volela da budu u njegovoj koži.
Žak je sav pretrnuo i čeka, oborenih očiju, da čuje šta će otac reći.
Ali Nisim kao da nije delio mišljenje svoje žene. Ne nada se ni on bogzna čemu od takvog sina, ali njemu ne leži taj defetizam. On bi sada čak rekao ženi i neku reč utehe. Prošla ga je ona velika ljutina, a i ručak je učinio svoje, pa se nekako stišao i više bi voleo da odloži diskusiju i rešenje za neku drugu priliku.
— Pusti — kaže on ženi. — Jedanput ću ga tako izlemati da će celog života pamtiti! — izlaže on dalje kako zamišlja tu kaznu.
Odahnuo je Žak. Ozario ga zračak nade. Za njega je glavno da še stvar odloži i sada samo strepi da mu majka to ne pokvari.
Klara je, međutim, sasvim nesrećna zbog takvog vaspitnog metoda svoga muža, što Nisim ne kažnjava odmah nego »kad mu dunu lutke«, kako ona to naziva.
— Uostalom — kaže sada Nisim, dobroćudno, kao čovek koji je našao značaj i dublji smisao jedne stvari. —Pa mi smo najsrećniji ljudi na svetu, kerida — Pa zar ti ne vidiš da je naš sin postao ganador?
Ganador se naziva onaj koji privređuje. I to je naj-lepši san te sirotinje da im sin postane ganador. Sada se Nisim tim rečima obraća sinu:
— Ti samo navali, ganador del padre! — Cela čaršija mi je čestitala što je onako vešto obio kasicu — saopštava on Klari.
Žak je pokunjio glavu, a onaj zalogaj u ustima ni ovamo, ni onamo!
Sada nailaze dva Žakova druga da ga zovu u školu:
— Dobar dan, Ijubim ruke — pozdravljaju starije i pitaju Zaka: — Hoćemo li?
— Nećemo — odgovara Nisim umesto sina. — Mi ćemo našeg Žaka da ispišemo iz škole. On je već ispekao zanat. Tako kažite učiteljici.
Deca začuđeno gledaju i ne znaju na čemu su. — Idite, deco — veli im opet Nisim — i kažite učiteljici da Žak neće više da ide u školu.
Deca odlaze, a Nisim objašnjava Klari:
— Pa dabome. Sta će mu škola kad ume tako vešto da krade!
Žak je pocrveneo, i glavu i vrat uvukao u kaputić, a pesnicama otire suze koje potocima liju.
Nisim, naoko sve raspoloženiji, nastavlja:
— Pa i ti, kerida, dosta si radila, brate! Neka rade oni koji nemaju tako veštog sina kao mi. Tu ti je sasvim prost račun: ako on obije samo jednu kasicu mesečno, za nas je i to dosta. A kad poraste, pa kad počne da obija one velike kase, onda ćemo kupiti fijaker i konja, pa ćemo leti ići u banju. Ima da bude uživanja koliko ti duša mijuje. A kad obije desetak kasa, njega će lepo poslati na robiju! Mi ćemo onda jednom mesečno ići da ga posetimo. A tamo, iza rešetaka, stoji Zak. Na njemu lepo robijaško odelo na štrafte. a na leđima i grudima veliko slovo „R”.
Zaćutao je. Deca blenu kao nema. Zak uglas plače.
— E, a sada dosta — ražalila se najzad Klara. — Hajde, sine, poljubi tati ruku i moli ga da ti oprosti.
Ali Nisim u poslednjem trenutku otrže ruku: — Nije potrebno — kaže sinu. — Pa ja se ništa ne ljutim. Meni je baš milo što nam je sin ganador. Sada Klara počinje da se ljuti:
— Zašto mučiš dete, bogati?
Onda privlači Zaka na grudi i miluje ga dok on sakriva glavu u njene skute, postiđen i osramoćen.
— Ja tebi kažem — veli Klara mužu — ja tebi kažem da naš Zak nije lopov. On je mamin veliki sin, a kad poraste on će postati doktor.
— Doktor?! Naš Zak?! O-hooo! — podsmeva se Nisim.
— No, pa to će mi biti lep doktor!
— Još kako! — prkosi Klara. — A najpre će postati najbolji đak. To će on sada nama da obeća. Je l' časna reč, sine?
— Časna reč! — jedva uspeva Žak da kaže. Jer, svaki slog je prekinut jecajem i uzdahom, pa to možda i ne zvuči naročito ubedljivo.
— Jesi li čuo? — pita Klara muža.
— Jesam — veli Nisim. — Ali da li da mu verujemo? Klara je svakako odlučila da mu veruje, čak obećava
da će mu dati novac da hramu nadoknadi štetu, samo neka on mami kaže koliko je uzeo.
I Žak je priznao. Od silne tuge zaspao, je u majčinom krilu.
Žak je bio srećan koliko je, težak. Toliko mogu da vam kažem. Jer, slabo bi njemu vredelo što su mu tata i mama oprostili, da to nije i s Najvišeg mesta sankcionisano. Mislim, od Onoga koji je najviše bio oštećen, odnosno od strane Njegovog zastupnika na zemlji, našeg hahama.
Stvar je u tome što se cela ta afera dogodila negde oko naše Nove godine — Roš Ašana, koja je ionako određena za likvidiranje ili, kako se to kod nas kaže, bacanje grehova (ečar pekados).
To »bacanje grehova« obavlja se u predvečerje drugog dana prazniba (Nova godina se kod nas proslavlja dva dana). Onda se svi opštinari, zajedno sa hahamom, okupe oko bunara, u bašti, pred sinagogom. I dok ovaj čita i poje propisane molitve, opštinari jedan za drugim prilaze bunaru, naginju se nad njim i otresaju revere od kaputa. Kao da su se u toku cele godine baš pod tim reverima taložili grehovi, kao da je tu bilo neko skladište za njih, šta li! A sada, eto, počinje nova godina, pa valja u nju zakoračiti očišćen od grehova.
Naravno, to nije bilo baš ni tako jednostavno. Tome su prethodila dva dana molepstvija u hramu, pa duvanje u sveti rog (šofar), a majka nam za večeru spremi kao neki hors d'oeuvre — kolač, nazvan sjeti sjelos, što će reći »sedam nebesa«, kao kad bi to bila tačna božja adresa, to sedmo nebo, te tako bar znaš da ti tolike molitve neće biti uzalud i da ih neće neisporučene vratiti, sa oznakom da je »adresat nepoznat«, ili »otputovao neznano kud«. A to bi bilo bogu plakati da tolika iskrena nastojanja ne urocle plodom.
Razume se da su i Žaka doveli na tu ceremoniju. Ali varate se ako mislite da je to išlo tako glatko. Najveće je teškoće zadalo pitanje kaputa: Žak je insistirao da obuče onaj isti kaput koji je imao na sebi kad je učinio kobni greh, jer taj se sigurno morao sakriti iza revera. Najzad su ga uverili da se grehovi sele iz starih u nove kapute, jer, da nije tako, svako.bi mogao da podvali: obuče nov kaput i —gotovo!
A kad je ceremonija bila završena i Žak poljubio hahama u ruku i dobio njegov blagoslov, stalno ga je mučila misao šta se dalje zbiva u bunaru s tim silnim grehovima. Da li se Oni tamo udave, ili putuju nekim pod-zemnim vodama, i kuda putuju?
Mogućnosti je bilo mnogo, ali najverovatnije mu je izgledalo da grehovi tamo čekaju do naredne Nove godine, pa, ako se za, sve to vreme ne učini ni jedan novi greh, oni se podave ili se rastope. Ali ako se učine novi grehovi, onda se ne može reći kakve sve kazne očekuju toga grešnika.
Zbog toga se Žak odlučio da cele naredne godine ne učini ni jedan novi greh.
Je li održao reč? Nije li…. ?