Iz Mrtvog Doma O Modernom Evropskom Secanju

Toni Džad

IZ MRTVOG DOMA

O modernom evropskom sećanju

1

«Problem zla biće osnovni problem poratnog intelektualnog života u Evropi – kao što je smrt postala osnovni problem nakon prošlog rata.» Hana Arent

«Zaborav, a usudio bih se čak da kažem i istorijska greška, jeste bitan činilac u stvaranju nacije; stoga napredak u istorijskim istraživanjima često predstavlja opasnost za nacionalni identitet… Suština jedne nacije leži u tome da svi pojedinci imaju mnogo toga zajed-ničkog, ali i da su mnogo štošta zaboravili.» Ernest Renan

Krajem 20. veka moglo se pomisliti da je Holokaustu osigurano središnje mesto u zapadnoevropskom identitetu i pamćenju. I dalje su, naravno, postojali pojedinci i organizacije – «revizionisti» – koji su uporno nastojali da dokažu kako masovno istrebljenje Jevreja nije bilo moguće (aktivniji, doduše, u Severnoj Americi nego u samoj Evropi). Ti su ljudi, međutim, tavorili na krajnjoj političkoj margini – a njihovo isticanje tehničke neizvodljivosti genocida i nehotice je potvrđivalo čudo-višnost nacističkog zločina. S druge strane, sveprisutna volja za pružanjem nadoknade s kojom su Evropljani priznavali, podučavali i obeležavali gubitak svojih Jevreja donosila je rizike sasvim drugačije prirode.

Na prvom mestu, uvek je pretila opasnost od povratne reakcije. Čak su i umereniji nemački političari povremeno iskazivali frustracije zbog tereta nacionalne krivice – već 1969, vođa bavarskih Hrišćanskih socijalista, Franc Jozef Štraus, dopustio je sebi da javno izrekne stav kako «narod koji je postigao tako izuzetan ekonomski uspeh ima pravo da bude pošteđen priče o 'Aušvicu'». Političari, razume se, imaju svoje pobude. Možda još indikativnija za predstojeću kulturnu promenu bila je široko rasprostranjena potreba da se iznova, na pragu 21. veka, otvori pitanje nemačkih stradanja, nakon što je pažnja godinama bila usmeravana na jevrejske žrtve.

Umetnici i kritičari – među kojima i Martin Valzer, savremenik Jirgena Habermasa i uticajan književni glas u poratnoj Saveznoj Republici – pokrenuli su raspravu o jednoj drugoj «nepriznatoj prošlosti»: ne o istrebljenju Jevreja, već o mahom prećutkivanoj drugoj strani novije nemačke istorije. Zašto, pitali su, nakon svih ovih godina, ne bismo govorili o spaljivanju nemačkih gradova, pa i o neprijatnoj istini da život u Hitlerovoj Nemačkoj nije (za Nemce) bio preterano neugodan, bar ne do poslednjih godina Drugog svetskog rata? Da li zato što bismo, naprotiv, morali govoriti o onome što je Nemačka učinila Jevrejima? Ali o tome govorimo već decenijama; već nam je to prešlo u rutinu, postalo navika. Savezna Republika je načelno jedna od najfilosemitskijih nacija na svetu; pa dokle ćemo (mi, Nemci) morati da se plašimo i sopstvene senke? Nove knjige o «zločinima Saveznika» – bombardovanju Drezdena, spaljivanju Hamburga i potapanju nemačkih izbegličkih brodova za vreme rata (o čemu govori i roman Gintera Grasa Im Krebsgang, iz 2002) – pro-davale su se u ogromnim tiražima.

Na drugom mestu, ta nova istaknuta uloga Holokausta u zvaničnim prikazima evropske prošlosti donosila je sa sobom opasnost od jedne druge vrste iskrivljavanja. Jer prava neprijatna istina o Drugom svetskom ratu glasila je da ono što se dogodilo Jevrejima između 1939. i 1945. za većinu protagonista ni izdaleka nije bilo onako važno kao što bi to odgovaralo naknadnoj osetljivosti. Ako su mnogi Evropljani decenijama uspevali da ignorišu sudbinu svojih suseda Jevreja, nije to bilo zbog osećaja krivice i potiskivanja nepodnošljivih uspomena, već zbog toga što se – osim u glavama šačice visoko ran-giranih nacista – Drugi svetski rat nije ticao Jevreja. I za same naciste, istrebljivanje Jevreja bilo je samo deo jednog ambicioznijeg poduhvata rasnog čišćenja i raseljavanja.

Razumljivo iskušenje, dakle, da se u devetsto četrdesete naknadno učitavaju spoznaje i emocije nastale pola stoleća kasnije nužno sa sobom povlači i preradu istorijske građe: postavljanje antisemitizma u središte evropske istorije. Kako bismo, inače, uspeli da obra-zložimo sve što se tih godina zbivalo u Evropi? Ali ovo je suviše lako – a u izvesnom smislu i suviše utešno. Razlog, na primer, što je Viši, nakon poraza iz 1940, bio prihvatljiv za većinu francuskog naroda, nije ležao u tome što je ljudima prijalo da žive pod režimom koji proganja Jevreje, već u tome što je petenovska vlast Francuzima dopuštala da nastave da žive u iluziji bezbednosti i normalnosti, uz minimalno uznemiravanje. To kako je režim postupao s Jevrejima nije imalo značaja: Jevreji naprosto nisu bili toliko bitni. A gotovo isto je važilo i za većinu drugih okupiranih teritorija.

Danas nam takva ravnodušnost može izgledati šokantno – kao simptom ozbiljnog poremećaja u moralnom stanju Evrope u prvoj polovini 20. veka. I s pravom se prisećamo da je u svakoj evropskoj zemlji bilo i onih koji su i te kako videli šta se događa Jevrejima i koji su činili sve što je bilo u njihovoj moći da prevladaju ravnodušnost svojih sugrađana. Ako, međutim, zanemarimo ovu ravnodušnost i umesto toga krenemo od pretpostavke da je većina ostalih Evropljana Drugi svetski rat doživela na isti način kao i Jevreji – kao Vernichtungskrieg, istrebljivački rat – onda ćemo sebi natovariti novi sloj pogrešnog sećanja. Iz današnje perspektive, «Aušvic» je najvažnija stvar koju treba znati o Drugom svetskom ratu. Ali u to vreme nije izgledalo tako.

A nije tako izgledalo ni u Istočnoj Evropi. Za Istočnoevropljane, koji su se tek 1989. oslobodili tereta službenih komunističkih tumačenja Drugog svetskog rata, zapadnjačka opsednutost jevrejskim Holokaustom s kraja veka nosi u sebi teško prihvatljive implikacije. S jedne strane, u poređenju sa Zapadnom Evropom posle 1945, Istočna Evropa imala je više toga da se seća – i više toga da zaboravi. Više je Jevreja bilo u istočnoj polovini Evrope i više ih je ubijeno; najveći broj pogubljenja dogodio se baš u ovom regionu, i mnogo je više domaćeg stanovništva u njima aktivno učestvovalo. Ali s druge strane, poratne vlasti u Istočnoj Evropi ulagale su mnogo više napora da prebrišu svako javno sećanje na Holokaust. Ovo ne znači da su na Istoku ratni zločini umanjivani – naprotiv, svuda su ih ponavljali kao refren u zvaničnoj retorici i čuvali kao svetinju u spomenicima i školskim lekcijama. Stvar je naprosto u tome da Jevreji nisu bili deo priče.

U Istočnoj Nemačkoj, gde se teret odgovornosti pripisivao isključivo Hitlerovim zapadnonemačkim naslednicima, novi režim nije isplatio restituciju Jevrejima nego Sovjetskom Savezu. U školskim udžbenicima u DDR-u, Hitler je bio predstavljen kao oruđe monopolističkih kapitalista koji su zaposeli teritoriju i započeli ratove vođeni interesima krupnog biznisa. «Dan sećanja» koji je 1950. ustanovio Valter Ulbriht nije obeležavao uspomenu na nemačke žrtve nego na jedanaest hiljada palih «boraca protiv Hitlerovog fašizma». Nekadašnje koncentracione logore na tlu Istočne Nemačke – u prvom redu Buhenvald i Saksenhauzen – komunistički režim je na neko vreme pretvorio u «specijalne izolacione logore» za političke zatvorenike. Mnogo godina kasnije, nakon što je Buhenvald postao spomenik, proklamovani ciljevi «nemačkog fašizma» u zvaničnom vodiču su bili opisani kao «zatiranje marksizma, odmazda zbog izgub-ljenog rata i brutalni teror nad svima koji su pružali otpor». U istoj brošuri, ispod fotografija selekcione rampe u Aušvicu bile su navedene reči nemačkog komuniste Ernsta Telmana: «Buržoazija je ozbiljna u svom naumu da uništi partiju i celokupnu avangardu radničke klase». Ovaj tekst uklonjen je tek nakon pada komunizma.

Ista verzija događaja mogla se prepoznati i širom komunističke Evrope. U Poljskoj je bilo nemoguće poricati ili umanjivati ono što se dogodilo u logorima smrti u Treblinki ili Sobiboru. Ali ta mesta više nisu postojala – Nemci su se svojski potrudili da ih izbrišu sa lica zemlje pre nego što su pobegli pred prodorom Crvene armije. A tamo gde su materijalni dokazi ipak preživeli – kao u Aušvicu, na nekoliko kilometara od Krakova, drugog po važnosti poljskog grada – tim dokazima je naknadno pripisano drugačije značenje. Iako su 93 odsto od procenjenih milion i po ljudi ubijenih u Aušvicu činili Jevreji, u muzeju koji je tamo osnovan pod poratnim komunističkim režimom žrtve su bile popisane samo po nacionalnosti: Poljak, Mađar, Nemac, itd. Tačno je da su poljske đake redovno vodili da razgledaju stravične fotografije; pokazivali im hrpe cipela, kose i naočara. Ali niko im nije govorio da je to što vide najvećim delom pripadalo Jevrejima.

Postojao je, razume se, i Varšavski geto, čiji su život i smrt obeleženi na tlu gde se jednom nalazio. Ali u poljskom sećanju, jevrejska pobuna iz 1943. ostala je u senci varšavskog ustanka samih Poljaka godinu dana kasnije. U komunističkoj Poljskoj, premda niko nije poricao ono što su Nemci učinili Jevrejima, o toj temi se retko govorilo. Ponovno «utamničenje» Poljske pod Sovjetskim Savezom, kao i rasprostranjeno uverenje da su Jevreji blagonaklono dočekali komuniste i čak im pomogli da preuzmu vlast, zamaglili su u javnom pamćenju nemačku okupaciju. U svakom slučaju, ratna stradanja samih Poljaka odvlačila su pažnju domaćeg stanovništva od jevrejskog Holokausta, a donekle su se s njime i nadmetala: ovo pitanje «komparativnih žrtava» još decenijama će trovati poljsko-jevrejske odnose. Paralela je od samog početka bila neprikladna. U Drugom svetskom ratu poginulo je tri miliona (nejev-rejskih) Poljaka; srazmerno manje od procenta stradalih u nekim delovima Ukrajine ili među Jevrejima, ali brojka je svejedno užasna. Postojala je, međutim, i jedna razlika. Za Poljake, preživljavanje pod nemačkom okupacijom bilo je teško, ali izvodljivo. Za Jevreje je preživljavanje pod nemačkom okupacijom bilo moguće – ali u principu neizvodljivo.

Tamo gde je domaći marionetski režim sarađivao sa nacističkim gospodarima, njegove žrtve su dobile spomenike. Ali malo se pažnje posvećivalo činjenici da je među tim ljudima bilo nesrazmerno mnogo Jevreja. Postojale su nacionalne kategorije («Mađari») i iznad svega društvene kategorije («radnici»), ali etnička i verska određenja su se brižljivo izbegavala. Drugi svetski rat označen je kao antifašistički i tako se o njemu predavalo u školama; rasistička dimenzija rata se ignorisala. Devetsto sedamdesetih, čehoslovačka vlada se čak postarala i da prefarba zapise na zidovima praške sinagoge Pinkas, gde su bila nabrojana imena čeških Jevreja stradalih u Šoi.

Kad su prerađivale noviju istoriju ovog regiona, poratne vlasti svakako su mogle da računaju na trajni rezervoar antijevrejskog raspoloženja – jedan od razloga što su se i retrospektivno trudile bio je da svaki trag o tome zataškaju (sedamdesetih godina, poljski cenzori su uredno zabranjivali aluzije na lokalni antisemitizam u međuratnim godinama). Ali ako su Istočnoevropljani u retrospektivi poklanjali manje pažnje stradanjima Jevreja, to nije bilo samo zato što su svojevremeno bili ravnodušni ili zaokupljeni vlastitim opstankom. Bilo je to zato što su i sami komunisti prouzrokovali dovoljno patnje i nepravde da bi iz toga nastao čitav jedan novi sloj ozlojeđenosti i sećanja.

U periodu između 1945. i 1989, zbog brojnih deportacija, hapšenja, montiranih suđenja i «norma-lizacija», gotovo svako u sovjetskom bloku bio je ili gubitnik ili pak saučesnik u gubitku nekoga. Stanovi, radnje i druga imovina prisvojena od mrtvih Jevreja ili proteranih Nemaca neretko su, posle samo nekoliko godina, ponovo eksproprisani u ime socijalizma – s posledicom da se, nakon 1989, pitanje nadoknade za gubitke iz prošlosti pretvorilo u beznadežno zapetljanu raspravu o datumima. Treba li ljudima dati nadoknadu za imovinu koju su izgubili s dolaskom komunista na vlast? A u slučaju da se takva restitucija uvede, kome bi je trebalo dati? Da li onima koji su do imovine došli posle rata, 1945, samo da bi je izgubili nekoliko godina kasnije? Ili pak restituciju treba dati naslednicima onih kojima su preduzeća i stanovi oduzeti ili pokradeni u nekom trenutku između 1938. i 1945? U kom trenutku? 1938? 1939? 1941? Nad svakim od ovih datuma lebdele su politički osetljive definicije nacionalne ili etničke legitimnosti i moralnih prioriteta.

Povrh svega, javile su i dileme specifične za unutrašnju istoriju samog komunizma. Da li sve odgovorne za to što su Rusi pozvani da tenkovima uguše Mađarsku revoluciju 1956. ili Praško proleće 1968. treba izvesti pred sud zbog tih zločina? Odmah nakon revolucijâ iz 1989, mnogi su smatrali da treba. Ali među njihovim žrtvama bilo je i bivših komunističkih vođa. Ko zaslužuje pažnju potomstva: nepoznati slovački ili mađarski seljaci proterani sa svojih poseda, ili komunistički birokrati koji su te seljake proterali, ali su i sami nekoliko godina kasnije postali žrtve? Kojim žrtvama – kojim sećanjima – dati prvenstvo? Ko o tome da odlučuje?

Pad komunizma je, dakle, doneo i bujicu gorkih sećanja. Žestoke rasprave o tome šta učiniti sa dosijeima tajne policije, bile su samo jedna dimenzija priče. Pravi problem ležao je u iskušenju da se sećanje na komu-nizam prevaziđe izvrtanjem sećanja. Sve što je nekad važilo kao zvanična istina sada je bilo iz korena diskreditovano – postalo je, moglo bi se reći, zvanično neistinito. Ali i taj vid razbijanja tabua skopčan je sa rizicima. Pre 1989, svaki antikomunista bivao bi ocrnjen «fašističkim» katranom. Ali ako je «antifašizam» bio samo još jedna komunistička laž, sada je lako moglo pasti u iskušenje da se s naknadnim simpatijama posmatraju ili čak favorizuju svi ranije diskreditovani antikomunisti, uključujući i fašiste. Nacionalistički pisci iz tridesetih godina ponovo su ušli u modu. U nekim zemljama, postkomunistički parlamenti usvajali su dekrete koji su slavili maršala Antoneskua iz Rumunije i druge njemu slične na Balkanu i u Srednjoj Evropi. Do nedavno omrznuti kao nacionalisti, fašisti i nacistički saradnici, oni su sada dobijali spomenike kao ratni heroji (Rumunski parlament je čak odao poštu Antoneskuu minutom ćutanja).

Zajedno sa diskreditovanom retorikom antifašizma padali su i drugi tabui. Sada se o ulozi Crvene armije i Sovjetskog Saveza moglo raspravljati u drugačijem svetlu. Novooslobođene baltičke države zahtevale su da Moskva prizna nelegalnost pakta Molotov-Ribentrop i Staljinovog jednostranog ukidanja njihove nezavisnosti. Poljaci, koji su konačno (aprila 1995) od Rusa izdej-stvovali priznanje da je 23.000 poljskih oficira pobijenih u Katinskoj šumi zaista ubio NKVD a ne Vermaht, zahtevali su da se poljskim istražiteljima omogući neograničen pristup ruskim arhivima. Avgusta 2005, izgledalo je malo verovatno da će Rusi ispuniti ove zahteve, a sećanja su i dalje tištala.

Rusi su, međutim, imali vlastita sećanja. Sa stanovišta satelitskih zemalja, sovjetska verzija novije istorije vrvela je od neistina; ali za mnoge Ruse, ona je sadržala više nego zrnce istine. Drugi svetski rat jeste bio «Veliki otadžbinski rat». Sovjetski vojnici i civili jesu, u apsolutnim brojkama, bili njegove najveće žrtve; Crvena armija jeste oslobodila ogromne delove Istočne Evrope od strahota nemačke vladavine; a poraz nanesen Hitleru jeste doneo nepomućeno zadovoljstvo i olakšanje većini sovjetskih građana – i ne samo njima. Nakon 1989, mnogi su u Rusiji bili iskreno zapanjeni prividnom nezahvalnošću bivših bratskih nacija koje su 1945. oslobođene nemačkog jarma po cenu sovjetskih vojnih žrtava.

Uza sve to, rusko sećanje bilo je podeljeno. Podela je, štaviše, dobila i institucionalnu formu, jer pojavile su se dve civilne organizacije koje su zastupale kritičke ali dijametralno suprotne poglede na komunističku prošlost. «Memorijal» su 1987. osnovali liberalni disidenti s ciljem da utvrde i objave istinu o sovjetskoj istoriji. Članovi su posebno isticali povrede ljudskih prava i značaj priznavanja svega što je počinjeno u prošlosti kako se isto ne bi ponovilo i u budućnosti. «Pamjat», osnovana dve godine ranije, takođe je težila preispitivanju prošlosti i odavanju dužnih počasti (ime organizacije na ruskom znači «pamćenje»), ali time se i svaka sličnost završava. Osnivači «Pamjati», antiko-munistički disidenti, ali nipošto liberalni, želeli su da ponude ulepšanu verziju ruske prošlosti: očišćenu od sovjetskih «laži», ali isto tako i oslobođenu nekih drugih uticaja stranih ruskom nasleđu, pre svega «cionističkih». Za nekoliko godina, «Pamjat» se uključila i u nacionalističku politiku, mašući zapostavljenom i «zloupotrebljenom» ruskom istorijom kao oružjem za odbranu od «kosmopolitskih» izazova i nepoželjnih uljeza.

Politika mučnih uspomena – koliko god one bile različite u pojedinostima ili čak protivrečne – činila je poslednju preostalu sponu između nekadašnje sovjetske matice i njenih imperijalnih poseda. I jedni i drugi bili su ozlojeđeni zbog toga što međunarodna zajednica potcenjuje njihova stradanja i gubitke u prošlosti. A šta je sa žrtvama Gulaga? Zašto i njima nije ponuđena nadoknada i ukazana ista počast kao i palim ili preživelim žrtvama nacističke represije? Šta je s milionima ljudi za koje se nacistička ratna represija pretvorila u poratnu komunističku represiju bez uočljivog predaha? Zašto je Zapad toliko nezainteresovan?

Želja da se komunistička prošlost potre i sumarno osudi – da se sve, od Lenjina pa do Gorbačova, čita kao jednoznačna priča o diktaturi i zločinu, bešavni narativ o režimima i represijama koji su nametani spolja ili su ih u ime naroda sprovodile nereprezentativne vlasti – donosila je nove rizike. Kao prvo, u pitanju je bila loša istorija, koja je brisala svaki trag iskrenog poleta i angažovanja iz prethodnih decenija. Drugo, to novo pravoverje imalo je savremene političke implikacije. Ako Česi – ili Hrvati, ili bilo ko drugi – nisu igrali aktivnu ulogu u mračnoj strani vlastite nedavne prošlosti; ako je istočnoevropska istorija počev od 1939 – ili, u slučaju Rusije, od 1917. do 1991 – bila isključivo delo drugih, onda čitava ta era postaje neka vrsta parenteze u nacio-nalnoj priči: uporediva s mestom dodeljenim Višiju u francuskoj poratnoj svesti, s tim što je u ovom slučaju period daleko duži a arhiva ružnih uspomena još mračnija. Čak su i posledice slične: na festivalu u Karlovim Varima 1992, čehoslovačke vlasti su zabranile prikazivanje BBC-jevog dokumentarca o atentatu na Rajnharda Hajdriha u Pragu 1942, zbog «neprihvat-ljivih» kadrova u kojima se vidi kako Česi iskazuju javnu podršku nacističkom ratnom režimu.

S ovim postkomunističkim preuređivanjem sećanja u Istočnoj Evropi, počeo je da se ruši i tabu upoređivanja komunizma sa nacizmom. Štaviše, političari i naučnici sada su insistirali na takvim poređenjima. Na Zapadu je ta uporednost ostala kontroverzna. Problem nije ležao u direktnom poređenju Hitlera sa Staljinom: retko je ko poricao čudovišne osobine obojice diktatora. Ali sugestija da bi i sam komunizam – pre i posle Staljina – trebalo staviti u istu kategoriju sa fašizmom ili nacizmom imala je neugodne implikacije za prošlost Zapada, i to ne samo u Nemačkoj. Za mnoge zapadne inte-lektualce, komunizam je bio neuspela varijanta zajedničkog progresivnog nasleđa. Ali za njihove kolege u Srednjoj i Istočnoj Evropi, on je bio isuviše uspela domaća primena kriminalnih patologija autoritarizma 20. veka, pa se kao takav morao i pamtiti. Evropa se ujedinjavala, ali evropsko pamćenje ostalo je duboko asimetrično.

2

Problem evropskih mučnih uspomena Zapad rešava tako što ih, sasvim doslovno, okamenjuje. Do početka 21. veka, širom Zapadne Evrope, od Stokholma do Brisela, nikle su spomen-ploče, memorijalni centri i muzeji posvećeni žrtvama nacizma. Ponegde su, kao što smo videli, to bile dopunjene ili «ispravljene» verzije već postojećih spomenika; ali mnogo je bilo i novih. Neki su težili izrazito pedagoškoj funkciji: Spomenik Holokaustu koji je januara 2005. otvoren u Parizu spojio je dva već postojeća obeležja, «Spomenik neznanom jevrejskom mučeniku» i «Centar za savremenu jevrejsku dokumentaciju». U kamenom zidu s urezanim imenima 76.000 Jevreja deportovanih iz Francuske u nacističke logore smrti, prepoznatljivi su istovremeno odjeci američkog Spomenika Vijetnamu i – u mnogo manjim razmerama – ambiciozne zamisli Memorijalnog muzeja Holokausta u Vašingtonu, ili Jad Vašema u Jerusalimu. I zaista je većina takvih objekata posvećena – delimično ili u celini – uspomeni na Holokaust: najimpresivniji među njima otvoren je u Berlinu 10. maja 2005.

Eksplicitna poruka najnovije serije spomenika u oštrom je kontrastu sa dvosmislenim i zaobilaznim pristupom koji je odlikovao prethodnu generaciju takvih lapidarijuma. Berlinski memorijal, na veoma uočljivoj površini od 19.000 kvadratnih metara odmah uz Brandenburšku kapiju, najeksplicitniji je od svih: umesto ekumenskog spomenika «žrtvama nacizma», on je, sasvim otvoreno, «Spomenik pogubljenim evropskim Jevrejima». U Austriji, mladićima koji se pozovu na prigovor savesti omogućeno je da vojni rok služe u državnom Gedenkdienst-u («Komemorativnoj službi», osnovanoj 1991), kao pripravnici ili vodiči u najvećim ustanovama posvećenim Holokaustu. Nema, dakle, nikakve sumnje da Zapadnoevropljani – a Nemci pre svega – sada imaju obilje prilika da se suoče sa svim strahotama svoje ne tako davne prošlosti. Kao što je nemački kancelar Gerhard Šreder podsetio zvanice na obeležavanju šezdesete godišnjice oslobađanja Aušvica, «sećanja na rat i genocid jesu sastavni deo našeg života. Ovu činjenicu ništa ne može da promeni; ta sećanja su sastavni deo našeg identiteta».

Nešto dalje na istoku, međutim, senke opstaju. U Poljskoj, gde je novoosnovani Institut za nacionalno sećanje uložio veliki trud kako bi podstakao ozbiljna naučna istraživanja spornih istorijskih tema, zvanični izrazi kajanja zbog načina na koji su Poljaci postupali sa svojom jevrejskoj manjinom izazivaju glasne proteste. Jedan od tužnijih primera je i komentar dobitnika Nobelove nagrade za mir i heroja Solidarnosti, Leha Valense, izrečen 2002, povodom objavljivanja knjige Jana Tomasa Grosa Susedi – uticajne studije ovog američkog istoričara o ratnim masakrima koje su nad Jevrejima izvršili njihovi susedi Poljaci: - Gros, požalio se Valensa u jednom radio-intervjuu, želi da poseje razdor između Poljaka i Jevreja. On je «mediokritetski» pisac… Jevrejin koji bi da zgrne pare.

Koliko je teško ugraditi uništenje Jevreja u savremeno sećanje postkomunističke Evrope jasno se vidi iz mađarskog iskustva. Vlada Viktora Orbana je 2001. uvela Dan sećanja na Holokaust, koji se obeležava 16. aprila (dana kad je, ratne 1944. godine, u Budimpešti ustanovljen geto). Tri godine kasnije, Orbanov naslednik na mestu premijera, Peter Međeši, otvorio je Memorijalni centar za Holokaust u budimpeštanskoj zgradi u kojoj su nekad bili internirani Jevreji. Ali Centar za Holokaust uglavnom je poluprazan, pa eksponate i dokumentaciju razgleda tanka reka posetilaca među kojima su mnogi stranci. Za to vreme, na drugom kraju grada, Mađari hrle u Terorhaz.

Terorhaz (Kuća terora) je, kao što joj i samo ime kaže, muzej užasa. Taj muzej priča priču o državnom nasilju, torturi, represiji i diktaturi u Mađarskoj od 1944. do 1989. Datumi su značajni. Sudeći po tome kako je predstavljena hiljadama đaka i ostalih posetilaca koji, kao u kakvom muzeju voštanih figura, prolaze kroz sumorne rekonstrukcije policijskih ćelija, sprava za mučenje i isledničkih soba nekad smeštenih pod tim istim krovom (Kuća terora nalazi se u upravnoj zgradi nekadašnje tajne policije), ova verzija mađarske istorije ne pravi bitnu razliku između besprizornika iz partije Strelastih krstova Ferenca Salašija, koja je bila na vlasti od oktobra 1944. do aprila 1945, i komunističkog režima ustanovljenog posle rata. Pripadnici Strelastih krstova – kao i istrebljenje 600.000 mađarskih Jevreja kojem su ovi aktivno doprineli – prikazani su, međutim, u samo tri sobe. Ostatak veoma prostrane zgrade posvećen je bogato ilustrovanom i neosporno pristrasnom katalogu komunističkih zločina.

Poruka tog mesta, ne čak ni naročito prikrivena, glasi da su komunizam i fašizam ekvivalentni. A nisu: postavka i sadržina budimpeštanskog Terorhaza jasno pokazuju da je u očima muzejskih kustosa komunizam ne samo duže trajao, nego i naneo daleko više zla od svojih neonacističkih prethodnika. Za mnoge Mađare iz starije generacije, ovo je tim uverljivije što se poklapa s njihovim vlastitim iskustvima. Takvu poruku potvrdilo je i mađarsko postkomunističko zakonodavstvo kad je zabranilo javno isticanje svih obeležja nedemokratske prošlosti: ne samo kukastih krstova ili simbola strelastog krsta, nego i nekad sveprisutne crvene zvezde s pri-godnim srpom i čekićem. Radije nego da procenjuje razlike između režima koje ti simboli predstavljaju, Mađarska je – po rečima premijera Orbana na otvaranju budimpeštanske Kuće terora 24. februara 2002 – jednostavno «zalupila vrata bolesnom dvadesetom veku».

Ali ne zatvaraju se ta vrata baš tako lako. Mađarska je, kao i ostatak Srednje i Istočne Evrope, još uvek na udaru promaje. Iste one baltičke države koje od Moskve zahtevaju da prizna kako se o njih ogrešila pokazuju upadljivu sporost u preispitivanju sopstvene odgovornosti: otkad su stekle nezavisnost, ni Estonija ni Letonija ni Litvanija nisu podigle nijednu optužnicu protiv preživelih ratnih zločinaca u svojim sredinama. U Rumuniji – uprkos priznanju predsednika Ilijeskua da je njegova zemlja učestvovala u Holokaustu – «Spomenik žrtvama komunizma i antikomunističkog otpora» otvoren u Sigetu 1997 (delom uz novčanu pomoć Saveta Evrope) obeležava uspomenu na probrane međuratne i ratne aktiviste Gvozdene garde i druge rumunske fašiste i antisemite koji su reciklažom postali mučenici na meti komunističkog progona.

U prilog svog stava o «ekvivalenciji» između stradanja pod fašističkim i komunističkim režimima, komentatori iz Istočne Evrope mogli bi da ukažu prstom na kult «žrtve» u savremenoj političkoj kulturi Zapada. Istoriju koju pišu pobednici, primećuju oni, sada zamenjujemo istorijom koju pišu žrtve. Dobro, ali onda budimo dosledni. Sve i ako su nacizam i komunizam imali potpuno različite namere – sve i ako, po formulaciji Rajmonda Arona, «postoji razlika između filozofije čija je logika čudovišna, i one koja je podložna čudovišnom tumačenju» – slaba je to bila uteha za njihove žrtve. Ljudska stradanja ne mogu se meriti ciljevima onih koji su za ta stradanja odgovorni. Po toj logici, ispada da za ljude koje na takvim mestima muče ili ubijaju, komunistički logor nije ni bolji ni gori od nacističkog.

Slično tome, naglašavanje «prava» (i restitucije za njihovu zloupotrebu) u savremenoj međunarodnoj sudskoj praksi i političkoj retorici pružilo je argument onima koji smatraju da njihova stradanja i gubici nisu dobili dužno priznanje – pa tako ni nadoknadu. Pojedini konzervativci u Nemačkoj, podstaknuti međunarodnom osudom «etničkog čišćenja», iznova otvaraju raspravu o potraživanjima nemačkih zajednica koje su izgnane sa svojih poseda krajem Drugog svetskog rata. Zašto bi, pitaju oni, njihova viktimizacija imala manju težinu? Svakako da se ono što je Staljin činio Poljacima – ili, u novije vreme, ono što je Milošević činio Albancima – po svojim bitnim odlikama ne razlikuje od onoga što je čehoslovački predsednik Beneš učinio sudetskim Nemcima posle Drugog svetskog rata. Već prvih godina novog stoleća, u respektabilnim krugovima se razgovaralo o otvaranju još jednog spomeničkog kompleksa u Berlinu: «Centra protiv izgona», muzeja koji bi bio posvećen svim žrtvama etničkog čišćenja.

Ovaj najnoviji obrt, s nagoveštajem da su svi vidovi kolektivne viktimizacije u suštini uporedivi, pa čak i uzajamno zamenjivi, te da stoga zaslužuju ravnopravno sećanje, izazvao je žustru reakciju Mareka Edelmana, poslednjeg preživelog komandanta ustanka u Varšavskom getu, u trenutku kada je 2003. potpisivao peticiju protiv predloženog centra:

Kakvo sećanje! Pa zar su oni toliko stradali? Zato što su izgubili kuće? Naravno da je tužno kad vas prisile da se iselite iz rođene kuće i napustite svoje imanje. Ali Jevreji su, pored kuća, izgubili i čitave svoje porodice. Izgoni donose stradanja, ali toliko je stradanja na ovom svetu. Stradaju i bolesnici, pa im niko ne podiže spomenike.

Edelmanov odgovor zahteva kratko objašnjenje. Među milionima Evropljana koji su tokom Drugog svetskog rata nasilno iščupani iz korena i proterani iz svojih domova bilo je i više od jedanaest hiljada etničkih Nemaca: iz poratne Poljske, Čehoslovačke, Jugoslavije, Rumunije i Mađarske. Tim ljudima i njihovim stradanjima neki u Nemačkoj žele da podignu spomenike. Izgoni su obavljani beskompromisno i prilično surovo, naročito u Čehoslovačkoj: od tri i po miliona «sudetskih Nemaca» proteranih sa svojih predratnih ognjišta i poljoprivrednih dobara, hiljade su pomrle na putu za Nemačku (premda možda ne i svih 270.000, kako uobičajeno navode sudetskonemački izvori).

Sâmo to iskustvo – školski primer «etničkog čišćenja» avant le mot – bilo je mnogo gore nego što nagoveštava Edelman, tim gore, za mnoge, zbog toga što je potisnuto iz evropskog sećanja. S druge strane, iako je ukupan broj Nemaca izgnanih od 1945. do 1947. bio značajan, teškoće kroz koje su oni prolazili jednostavno nisu uporedive s ratnim postupcima samih Nemaca prema Poljacima, Grcima ili Srbima, a prema Jevrejima pogotovu – što bi Edelman morao znati bolje od gotovo bilo kog živog čoveka.

U svakom slučaju, Edelmanova reakcija nas blagovremeno podseća na rizike koje donosi preterivanje s kultom spomenika – i skretanje pažnje s ubica na žrtve. S jedne strane, u načelu nema granica za sećanja i iskustva koja zaslužuju spomenike. S druge strane, obeležavanje uspomena na prošlost putem građevina i muzeja ujedno je i način da se ta prošlost savlada pa čak i zapostavi – budući da se odgovornost za pamćenje prepušta drugima. Dokle god su postojali ljudi i žene koji su se zaista sećali, iz ličnog iskustva, ovo možda i nije bilo toliko važno. Ali danas, kako je osamdesetjednogodišnji Horhe Semprun podsetio ostale preživele logoraše 10. aprila 2005, na svečanosti povodom šezdesete godišnjice oslobađanja Buhenvalda, «krug aktivnog sećanja se zatvara».

Čak i kad bi Evropa mogla, na neki volšeban način, da zauvek očuva živo sećanje na zločine iz prošlosti – a s tim su ciljem, koliko god neprikladnim, muzeji i podizani – to ne bi imalo mnogo svrhe. Sećanje je samo po sebi sporno i pristrasno: ono što je za jednoga pri-znavanje, drugome će izgledati kao previđanje. Pri tom je sećanje loš vodič u prošlost. Prva poratna Evropa izgrađena je na svesnom pogrešnom sećanju – na zaboravu kao načinu života. Počev od 1989, Evropa se, naprotiv, gradi na kompenzatornom višku sećanja: na institucionalizovanom javnom sećanju kao temelju kolektivnog identiteta. Ona prva nije mogla da potraje – ali neće potrajati ni ova druga. Izvesna mera zapos-tavljanja pa čak i zaborava jeste nužan preduslov za građansko zdravlje.

Ovo, međutim, ne podrazumeva zalaganje za amneziju kao način života. Jedna nacija se najpre mora nečega sećati kako bi to nešto počela da zaboravlja. Sve dok nisu prihvatili pravo značenje Višija – umesto onog koje su izabrali da pogrešno upamte – Francuzi nisu mogli da ga skinu s dnevnog reda i nastave dalje. Isto važi i za Poljake i njihovo zamršeno sećanje na Jevreje koji su nekad živeli među njima. Isto će važiti i za Španiju, koja je punih dvadeset godina nakon prelaska na demokratiju velom ćutanja prekrivala bolne uspomene na građanski rat. Javna rasprava o tom ratu i njegovom ishodu tek je počela. Nemci su, tek pošto su do kraja shvatili i apsorbovali čudovišnost svoje nacističke prošlosti – kroz šezdesetogodišnji ciklus poricanja, obrazovanja, debate i konsenzusa – bili u stanju da je prihvate kao životnu činjenicu: drugim rečima, da je ostave iza sebe.

Instrument za prizivanje prošlosti u svim ovakvim slučajevima zapravo i nije bilo sećanje. Bila je to istorija, u oba njena značenja: kao tok vremena i kao stručno izučavanje prošlosti – ovo potonje iznad svega. Zlo, iznad svega zlo u razmerama u kakvim ga je počinila nacistička Nemačka, nikad se ne može prizvati u sećanje na zadovoljavajući način. Već i sama čudovišnost zločina čini svako obeležavanje uspomene nepotpunim. Njegova inherentna neshvatljivost – krajnja teškoća da ga pojmimo kroz smireno prisećanje – otvara vrata umanjivanju pa najzad i poricanju. Pošto je zločin nemoguće prizvati onakvog kakav je zaista bio, uvek postoji opasnost da ga prizovemo onakvog kakav nije bio. Pred ovim izazovom i samo sećanje je nemoćno: «Jedino istoričar, sa svojom strogom strašću prema činjenici, dokazu, dokumentu, koji su temelj njegovog poziva, može biti delotvoran čuvar».

Za razliku od sećanja, koje samo sebe potvrđuje i učvršćuje, istorija doprinosi otrežnjavanju sveta. Većina onoga što istorija ima da ponudi izaziva nelagodu pa čak i dublje potrese – a to je i razlog što nije uvek politički razborito mahati prošlošću kao moralnom batinom za kažnjavanje nekog naroda zbog njegovih grehova iz prošlosti. Ali istoriju svakako treba naučiti – i povremeno obnavljati lekcije. U jednom popularnom vicu iz sovjetske ere, slušalac poziva Radio Jerevan i postavlja pitanje: «Da li je», kaže on, «moguće predvideti budućnost?» Odgovor: «Da, ništa lakše. Tačno znamo kakva će biti budućnost. Više muka nam zadaje prošlost: ona se stalno menja.»

Naravno da se menja – i ne samo u totalitarnim društvima. Pa ipak, rigorozno istraživanje i preispitivanje rivalskih evropskih prošlosti – kao i mesta koje te prošlosti zauzimaju u kolektivnoj svesti Evropljana o sebi samima – u poslednjim decenijama je jedno od ređe isticanih dostignuća i izvora evropskog jedinstva. To dostignuće će, međutim, neumitno pasti u vodu ukoliko se ne bude stalno obnavljalo. Varvarska novija istorija Evrope, onaj mračni «drugi» nasuprot kome je brižljivo izgrađena poratna Evropa, već je izvan domašaja sećanja mladih Evropljana. Već u sledećoj generaciji, spomenici i muzeji će skupljati prašinu – obilaziće ih, kao danas bojna polja zapadnog fronta, samo privrženici i rođaci.

Ako mislimo da u godinama koje dolaze upamtimo zašto se činilo tako važnim izgraditi određenu vrstu Evrope na stratištu krematorijuma u Aušvicu, u tome nam samo istorija može pomoći. Nova Evropa, povezana obeležjima i simbolima svoje jezive prošlosti, jeste izuzetna tekovina; ali ona večito ostaje pod hipotekom te iste prošlosti. Ako Evropljani misle da očuvaju ovu vitalnu sponu – ako je cilj da evropska prošlost ostane izvor opominjućeg smisla i moralne svrhe za evropsku sadašnjost – onda se pouka o tome mora prenositi svakoj novoj generaciji. «Evropska unija» možda jeste odgovor na istoriju, ali nikada ne može biti njena zamena.

Prevela s engleskog Arijana Božović

Copyright © 2005 by Tony Judt

Naslov originala: Tony Judt, From the House of the Dead: On Modern European Memory, u: New York Review of Books, Volume 52, No. 15, 6. oktobar 2005.

Tekst je odlomak iz «Epiloga» Džadove knjige Postwar: A History of Europe Since 1945 (Penguin, 2005).

a Kad je predsedniku SAD-a Ronaldu Reganu savetovano da, tokom svoje posete Zapadnoj Nemačkoj 1985, izbegne obilazak vojnog groblja u Bitburgu (gde je sahranjen i izvestan broj esesovaca) i da umesto toga oda poštu stradalima u jednom od koncentracionih logora, kancelar Kol ga je u pismu upozorio da bi to «imalo ozbiljne psihološke posledice po prijateljska osećanja nemačkog naroda prema narodu Sjedinjenih Američkih Država». Amerikanci su spremno kapitulirali; Regan je obišao i Belzen i Bitburg.

b Citat u: Ian Buruma, «Buchenwald», Granta, No.42.

c Kada je 1991. glasao za restituciju imovine oduzete posle rata, Čehoslovački parlament se eksplicitno ograničio na posede eksproprisane posle 1948 – kako bi isključio sudetske Nemce proterane u periodu 1945-1946, pre dolaska komunista na vlast.

d Pod predsednikom Putinom, Rusija ostaje pri tvrdnji da je baltičke države 1940. oslobodila Crvena armija, nakon čega su one dobrovoljno pristupile Savezu Sovjetskih Socijalističkih Republika.

e Spomenik nije primljen bez kontroverze: pored onih kojima se nije dopala apstraktna koncepcija, neki su ga kritikovali – a u tome im se pridružio i hrišćansko-demokratski gradonačelnik Eberhard Dipgen – zbog toga što je od Berlina napravio «prestonicu pokajanja».

f Marta 2004, osamdeset četvoro mađarskih pisaca, među kojima i Peter Esterhazi i Đerđ Konrad, istupilo je iz tamošnjeg Udruženja književnika u znak protesta zbog tolerantnog odnosa ovog udruženja prema antisemitizmu. Povod su bili komentari pesnika Kornela Debrenteija na dodelu Nobelove nagrade za književnost Imreu Kertesu, piscu koji je preživeo Holokaust. Nagrada je, po Debrenteiju, bila «cena za mirnu savest» isplaćena piscu koji samo povlađuje «sklonosti ka užasima» svojstvenoj «njegovoj manjini».

g Trygodnik Powszechny, 17. avgust 2003.

h Videti: Radomir Luza, The Transfer of the Sudeten Germans: A Study of Czech-German Relations, 1933-1962 (New York University Press, 1964); Pertti Ahonen, After the Expulsion: West Germany and Eastern Europe 1945-1990 (Oxford University Press, 2003), poglavlje I: «From the Expulsions to the Rise of the Expellee Organizations»; Norman M. Naimark, Fires of Hatred: Ethnic Cleansing in Twentieth-Century Europe (Harvard University Press, 2000), poglavlje IV: «The Expulsion of Germans from Poland and Czechoslovakia»; i Tony Judt, Postwar: A History of Europe Since 1945 (Penguin, 2005), poglavlje I: «The Legacy of War».

i U Madridu je poslednji spomenik Franku tiho uklonjen u zoru, pred publikom koju je činilo stotinak posmatrača, 17. marta 2005.

j «Mi, preživeli, nismo pravi svedoci… Mi smo… manjina koja odstupa od pravila: mi smo oni koji, blagodareći dovijanju ili sposobnosti ili pukoj sreći, nisu dotakli dno. Oni koji jesu, oni koji su videli Gorgonu, nisu se vratili da nam o tome pričaju, ili su se vratili nemi» – Primo Levi, The Drawned and the Saved (Simon and Schuster, 1988). k Yosef Hayim Yerushalmi, Zakhor: Jewish History and Jewish Memory (University of Washington Press, 1989) .

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License