Iz Autobiografije Dr Avrama Nisima Poznanstvo Sa Zakom Konfinom

Jednog lepog dana silazeći sa gornjeg sprata na kome smo stanovali, zadrži me na donjem spratu tija(ladino - tija - tetka) Vinuča, kći hahama Presjada, koja je tada bila u gostima kod oca , sa rečima : "Ven veras a mi Žaki".Ladino: Dodji, meni da vidiš Žakija. Znajući da ona nema dece, stao sam da vidim ko je njen Žaki. Predstavi mi se jedan dečko nekako slabo razvijen, pa mi objasni da je on ustvari Leskovčanin i da je više razrede gimnazije učio u Beogradu, i da je sada položio veliku maturu sa još dva Jevrejina , Stašom Vinaverom i Mišom Alkalajem. Poslednja dvojica produžavajući studije na Univerzama, pošto su im roditelji i mogućnosti da ih školuju. (Staša je sin Dr.Vinavera iz Šapca, a Miša je sin Dr. Davida Alkalaja advokata iz Beograda).Žalio mi se Žaki, da ne zna šta da radi, pošto njegovi roditelji nisu imućni, pa nisu u stanju da ga izdržavaju. On je molio za stipendiju, koju je dobio od Benciona Bulija, bankara iz Beograda, i to, pedeset dinara mesečno od njega i dvadeset dinara od "Potpore". Sa tom sumom nije njemu moguće da ide na Univerzum (moram tu malo da se zadržim, na nešto što priliči na bajku). Dok sam sedeo sa Žakom na čardaku i razgovarao o budućnosti, sedela je moja baba nedaleko od nas. Odjednom me Žaki upita , ko je ona starica koja tamo sedi. Objasnim ja njemu da je to moja baba - čuveni narodni lekar tija Bulisa, kod naroda i u okolini poznata kao baba Bela. Na to, Žaki reče idem da je intervjuišem. Kažem ja njemu, da baba govori samo španjolski, a Žaki reče, pa to je i moj maternji jezik. Pa ustane i pridje mojoj babi pitajući je :"Komo se va ir Avram para studjar a Viena kvando no tjeni moneda" ?(ladino - Kako će Avram da studira u Beču kada nema para?) Baba ga oštro pogleda i kaza: "El Djo es grande, ižiko", (Bog je veliki sinko) tih se je reči i Žaki uvek sećao i često ponavljao za vreme našeg drugovanja i školovanja u Beču, kad god smo bili u škripcu ne znajući šta da radimo, … "El Djo es grande".(Ladino: Bog, je veliki)

Posle tog poznanstva i dugog razgovora, rastao sam se od Žaka, kao da smo bili stari poznanici, s željom da se ponovo vidimo. Ne prodje ni nekoliko dana, eto našeg Žaka, jednog petka pre podne, kod mene. Kada smo se pozdravili, isporuči mi želju njegove majke, da bi ona želela da me vidi, i da me poziva u goste za "Noće i dia de šabat", (Noć i dan Šabata) i da je on došao da me lično vodi u Leskovac. Ja se spremim za put, oprostim se od ukućana, pa na put sa novim drugom.

Stigli smo u Leskovac posle podne, pa me Žaki prvo odvede u hotel, gde su mi već bili naručili sobu, pa smo posle toga otiŠli njima. Primili su me vrlo ljubazno i odveli me u salon, koji je služio kao krojački salon njegove majke, prve moderne krojačice u Leskovcu. Tu upoznam jednu otresitu ženu punu duha i humora, uopšte jednu finu damu. Posle kratkog razgovora, usledilo je posluženje, slatkom i turskom kafom. Posle toga, pošalje nas ona da prošetamo, ali da ne zadocnimo za večeru. Odveo me je Žaki u čaršiju, pre svega da me upozna sa njegovim ocem, koga još nisam video. U jednoj maloj radnji uređuje njegov otac robu za pazarni dan, subotu, toga dana on proda više robe nego preko cele nedelje, pošto je njegova roba čekala uglavnom kupce koji su na pazar dolazili iz okoline (bio je limar - kubedžija). Tu upoznam poznatog leskovačkog šaljivčinu, za koga se pričalo da je od šale došao na svet, čovek zanatlija bez velikih pretenzija, zadovoljan sa onim što ima, sretan otac četvoro dece. Činio je utisak ozbiljnog domaćina, sa mnom je bio vrlo ljubazan, kao da sam mu imponovao. Pošto smo ja i Žaki još malo prošetali, a već se smrkavalo, vratismo se kući, gde su nas očekivali praznično obučeni i čast nastupajućeg šabata. Posle upoznavanja sa sestrama i mlađim bratom, mama me uhvati ispod ruke pa me povede na moje mesto za stolom. Žakijev otac sede levo od mene, pa dalje redom Žaki, mama i ostali. Otac ustane sa punom čašom vina, a za njim svi mi ostali, te otac otpeva kiduš sa blagoslovom za nastupajući šabat. Bila je to u pravom smislu svečana večera po sefardskom običaju, nisu nedostajali ni gvenos enhaminados. Posle večere smo mi stariji prešli u salon, a mlađi su ostali da raspreme sto.

Tek u saloni, započela je mama sa ispitivanjima o mojoj odluci da idem u Beč, da studiram medicinu, pre svega pitala je da li to moja definitivna odluka. Na moj pozitivan odgovor, nekako snebivajužći me upita, da li mogu sa malim mesečnim stipendijama da izađem na kraj? Ja sam joj odgovorio, da mi je Dr. Beraha koji je u Beču studirao, na to isto pitanje odgovorio, sve se može kad se hoće. Dugo smo se još razgovarali, dok se otac nije digao i oprostio, pa smo posle njega ustali ja i Žaki. Ja se zahvalim, oprostim se i pođem sa Žakom u hotel. Pri polasku mama ne zaboravi da me opomene, da sutra izjutra neizvesni imam da dodjem na jutarnji DIZAJUNU. (ladino – Doručak - sve od testa,doručak za šabat ujutru kod Sefarda ). Sutradan oko 9 sati pre podne, dodje Žaki u hotel po mene, govoreći da me mama čeka na doručku, kojom prilikom ima i neku novost da nam saopšti. Razume se da sam nestrpljivo čekao da tu novost čujem. Čim sam ušao kod njih, uhvatila me mama za ruku i nekako svečano objavila: "Dragi Avrame, mi smo odlučili da se malo „stegnemo" i damo našem Žaku mogućnost da produži studije na Univerzitetu u Beču. To objavljujem pre doručka, da bi vam doručak bolje prijao, pa vam odmah želim da budete sretni i vredni, i da svima dokažete da Univerzitet nije samo za bogataše". Zatim poljubi Žaka i mene. Ja joj poljubim ruku sa rečima, da na celom svetu ima samo dve najbolje majke, a to su Žakova i moja majka. Pošto me mama ponovo poljubi s suzama u očima, sedosmo da doručkujemo.

Kada smo završili sa doručkom, mama nas ostavi nasamo, pa smo se nas dvojica dogovarali o polasku na željeni put u čuveni Beč, …Wien…Wien…Wien…

Kako se to dešavalo pred Rošašana, rešili smo da se ja vratim u Niš, a on u Beograd, da bi smo uradili finansijske prilike, pa da posle praznika on mene sačeka u Beogradu, odakle ćemo zajedno na put.

Kako smo se bili dogovorili, Žaki me sačeka u Beogradu, pa dva dana posle Rošašana, 1910 god., Nišlija i Leskovčanin pođoše na put, pa da nerazdvojno u prisnim odnosima produže školovanje na Univerzitetu u Beču.
Tekst Tomislava N.Cvetkovića o Žaku Konfinu iz “Naše reči” priredila Jasna Ćirić, kao i prevode i tekst, o poznanstvu Dr.A.Nisima i Dr.Ž.Konfina iz autobiografije Dr.Avrama Nisima

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License