Ix Novosadski Pokolj Erih Kos

IX

U gradu se, u međuvremenu, nastavljala racija.
Istražne patrole prebirale su kuće, polako se krećući prema centru. Na spoljnjem obruču, koji je cpasivao varoš sa svih strana, stražari, skriveni iza prozora, motrili su ko se kreće ulicama, iz puškarnica pucali bez opomene na svakoga ko bi pokušao da se iskrade i izvuče iz opsade. U gradu, sve bliže centru, po ulicama i dvorištima, jednako se čula pucnjava, kao da se u varoši zaista vodila borba, a vojnici su izletali iz kuća i pretrčavali ulice pognuti, uzdmajući i osvajajući na juriš, u streljačkom stroju, jednu za drugom. Zatim su otuda, iz zauzetih kuća, izvodili civile — zarobljenike i taoce — gonili ih i gurali kundacima, terajući ih ispred sebe, kao da se štite od napada i metaka.
Patrola narednika Mihalja Garaja, dva žandara Seksardske žandarmerijske škole i tri vojnika biciklističkog bataljona, od sedam pa do deset sati izjutra, prošla je Sentomaškom ulicom od broja 1 do 63. Na raskršću, na kome je seče Hunjadijeva, zviznulo je nekoliko zalutalih metaka i prohujalo im iznad glava. Pognuli su se i potrčali još nekoliko koraka. „Ovde se, bogme, zaista može poginuti! Ka)ko to pucaju, majku im blesavu!" viknuo je Garaj i pretrčao preko raskršća. „Ovamo momci! Ovde iza ugla je mirno!"
Garaj je bio na Istočnom frontu kontuzovan i lakše ranjen. Otud se vratio tek pre mesec dana. Činilo mu se da je i ovo donekle nalik na pljačkanje tek posednutih ruskih gradića i sela, samo mnogo sdgurnije i slobodnije. Tamo se zaista pucalo, a ovde je opasnost bila tek prividna, da bi pojačala draž igre. Sve vreme, od ranoga jutra, Garaj je trčao pred patrolom, lak i mišićav kao vuk predvodnik, i "uživao što drži pušku čvrsto u ruci. Levom je pritezao bombu, koja mu je zveckala o pojasu, a iza sebe je čuo topot vojnika kojdma je dobacivao kratke, oštre komande. U njemu se razgarala strast za borbom i lovom, a žandardma su gorele oči i obrazi.
Ustavio je patrolu. Momci su se naslonili na zid da bi odahnuli. U poprečnoj ulici mitraljez je opet stao da štekće, a Zoltan Kiš, koji se držao Garajevog rukava i nikad dosad nije bio u borbi, počeo je bojažljivo da se obazire. Činilo mu se da će ga mitraljez prikucati uza zid, pa će ostati tako da visi na njemu razapet kao Hristos na raskršću seoskog šora. Do njega su stajali hapšenici koje je patrola sprovodila, teško i ubrzano dišući. Starijem čoveku u crnim čakširama i smeđem prsniku bez kaputa, bio je rascepljen rukav košulje i niz šalku mu se cedila krv. Ranjen je maločas metkom! Do njega je dahtala krupna, prsata žena, pribdjajući glavu uza zid, kao da će je u nj uvući, a uz njU se pripio tanak, riđ i pegav mladić, uskih ramena, u tesnom plavom kaputu, bled, gotovo zelen u licu.
Stajali su svi tako neko vreme zatvorenih ooiju, gonioci i gonjeni, osluškujuoi bubnjanje sopstvenih srdaca u grudima i uznemireni dah onih oko sebe. Zatim se sve umirilo. Ni pucalo se više nije. Kiš oseti za čas na licu topao dodir blagog zimskog sunca, koje se probilo kroz oblake i osvetldlo zid uz koji su stajali. Ovde je zaista bilo bezbedno i prijatno. Ni studeni vetar se u ovom zaklonu nije osećao. Podigao je pogled iznad sebe, u nebo, i u vehki natpis na zidu koji se pružao duž cele kuće.
„Naredniče!" zamolio je. Da se ovde odmorimo malo?"
Garaj je kundakom već udarao u vrata gostionice. Prsnulo je i sasulo se iza njih neko staklo. Najzad su se iznutra otvorila. Provirivao je gostioničar, sitan i kratkovid, postariji čovek u naočarima, nalik na crkvenjaka ili malog seoskog krpu; sem modre gostioničarske kecelje ništa na njemu nije bilo od njegovog zanata. Stajao je na vratima i drhtao. „Vilmoš Feher!" rekao je svoje ime. ,,Mi smo zaštićeni, kao Mađari!"
Već su bili u gostionici, i Garaj je prilazio šanku. ,,U redu, u redu, baći! Ko te sad za to pita. Daj odmah nešto da se pojede i popije, ali brzo, dok nismo zaboravili ko si i šta si. Ove u dvorište!" naredio je Kišu i vojnicima koji su se osvrtali po gostionici ne znajući šta bi sa zarobljenim civilima, pitajući se da . li da ih posade za susedni ili za svoj sto i počaste pićem.
Oklevali su trenutak; nije im se ponovo izlazilo na sneg i studen. Onda su shvatili narednikovu komandu, skleptali ih i žurno izgurali na zadnja vrata, rušeći uz put stolice i stolove. Napolju je opet počelo da puca, želeli su što pre da se vrate u toplu i bezbednu gostionicu u kojoj je Garaj sa žandarima već jeo i pio. Osvrnuli su se po dvorištu, tražeći neki zid, i onda sve troje civila trčeći poveli do šupe, postavili ih tamo i izmakli se nekoliko koraka. Zena je stajala u sredini i dok je gađao, sa okom na mušici, Kiš je video kako je obgrlila čoveka i mladića do sebe. Kratka suknja podigla joj se pri tome i između nje i crnih čarapa pokazao se beo, pedalj širok komad kože na debelim butinama. Nije bila mlada, noga je bila usaljena, pa ipak mu privlačila pogled. Zena je pala, pružila se postrance, modra suknja joj se podigla još više uz butinu, i Kiš se još jednom osvrnuo na tu stranu pre no što je ušao u gostionicu.
Posle dva minuta svi su već sedeli opet za stolom. Čekali su ih čokanji s rakijom, kobasica, slanina i sitan, suv, uzvištao sir, koji je u grlu palio kao paprika i tražio da se zaliva pićem. Gostioničar Feher drhtao je iza šanka. Njegova žena, dvadeset godina mlađa od njega, vadila je hleb iz peći.
Garaj se raskopčao, zavalio u stolicu i iz džepa izvukao golem sat na srebrnom lahcu. Važno, kao oficir busolu, pogledao je kazaljke koje su sepolako sklapale poput klešta raka. „Ima vremena", rekao je. „Možemo se odmoriti ovde!" i naredio čiča Feheru da zabravi vrata i zastre prozore. Narednik, žandari i vojnici, sedeli su sad u polumraku i, već razgrejani, jeli i pili. Gostioničar Feher jednako je ćutao i drhtao; čulo se kako mu cvokoću zubi. Civili su mu bili susedi, ponekad, nedeljom, i njegove mušterije.
Pošto je ispraznio sve tanjire, Garaj je obrisao usta stolnjakom, ruke jednu o drugu, podigao se i otišao u sobu iza gostionice. Tamo je zatekao gostioničanku kako ispod kreveta izvlači pletenku ša rakijom, i odmah ju je, onako sagnutu i od pozadi, uhvatio oko pasa. Nije se branila. Naprotiv. Nameštala se i pomagala mu, a pola časa docnije pila je i ona sa patrolom u gostionici, sedela u krilu narednika Garaja, koji je ruke držao pod njenim suknjama, a kad je opet pošla da natoči rakije, krenuo je za njom u sobu najpre jedan žandar, pa onda i drugi. Podigao se zatim i Kiš, kome su se pred očima još belele butine koje je maločas video u dvorištu, ali nije dospeo daleko. Posrnuo je, uhvatio se za stomak i počeo da povraća.
Načelo se već i poslepodne kad su najzad krenuli iz Feherove gostionice. Gostioničarka ih je ispratila i pokazivala im rukom kud će sad ići. „Tamo, kod onih je dobro. Naći ćete i novaca!" Upućivala ih je ka kući na kraju ulice i terala uplašenog Fehera da ih isprati i pokaže im put.
Pred kućom se brekćuoi ustavio kamion. Sa njega je skočio oficir i prišao im.
„Šta se tu dešava? Sta ste tražili u gostionici?"
U dvorištu!" popravio ga je Garaj i pokazao puškom iza sebe.
Oficir ga je gledao mrko i podozrivo.
A sad?"
Tu, preko puta!"
„Dobro, samo brže! Da mi niste sedeli po kućama!" Oficir je stao na papuču i već se peo na kamion.
Patrola je pretrčala preko ulice i uletela u pekaru. Kiš je, u prolazu smrvio kundakom štaklo na ulazu. Jocu Brankova, pekara, koji je otuda motrio šta se radi na ulici, Garaj je sustigao na vratima zadnje sobe, kundakom ga u trku oborio na zemlju i razbio mu glavu o jedan od ona tri stepenika koji su vodili naviše. Ženu su našli tu, u hodniku. Podigla je ruku da bi zaštitila glavu i zaustila je da vikne. U polumračnoj sobi stariji žandar otvorio je vatru iz mašinke u glave koje su se nazirale u krevetu. Kiš je razbijao prozore i kundalkom odbijao kapke. Obio je orman, izvukao mu i istresao utrobu, ali ništa vredno nije mogao da nađe. U prolazu, trčeei kiroz hodnik, sagnuo se do žene, koja je tu ležala, zavukao joj ruku u nedra, izvukao otud novčanik i isipremio ga u džep.
Morao je da preskoči pekara i krv koja se razlila stepenicama. U radnji, pored tezge, ležala je na podu fioka, a u njoj i dko nje rasuto nekoliko novčića. Garaja i ostalih nije više bilo. Ni u radnji, ni na ulici.
Kiša opet uhvati strah. Sav se povi, uvuče glavu u ramena da bi bio manji i potrča sleđendm, opustelim šorom.
Istoga dana, predveče, oko sedam časova, patrola lovaca i žandara, sa oficirom na čelu, ušla je u Rumenačkoj ulici u stan nekog ćelavog, omalenog čoveka, sa tužnim očima i upaljenim belotrepim kapcima. Na sebi je imao siv, vuneni džemper, na nogama tople, smeđe papuče. Bio je samac; sam u stanu. Jedna mačka umiljavala mu se oko nogu, druga se protezala na sanduku pored peći. Pitali su ga ima li bliže rodbine. Odgovorio je da nema. Pitali su ga ima li novaca i imovine 'kođ' sebe, i rekao im je da nema. Pitali su da li ima bar dalje rodbine u varoši, a on je samo odmahnuo glavom i zatreptao očima. Hteli su da znaju kako se zove. Zaustio je da im kaže, ali mu jedan od lovaca nije dao da dovrši. „Sta ćeš onda i ti kad nikog i ništa nemaš!" rekao je i pritisnuo obarač.
U istoj uhci upali su žandari u gostionicu Miće Poljanskog. Tu je za stolovima već sedelo nekoliko pijanih vojnika sa belim čalmama oko glave. Govorili su da su prošle noći ranjeni u borbi sa buntovnicima, i da, iznemogh, ne mogu dalje da krenu. Pozvali su žandare da im se priključe i sednu za sto, da bi se odmorili s njima. Pili su svi još oko pola časa. Zandari su sedeli ćuteći, na kraju stola, sa puškama među kolenima; vojnici su pevali, pušili i razbj.jali čaše.
Zovnuli su Poljanskog. Tražili su da se sagne do njih da bi bolje video ono što će mu sada pokazati. Zatim su, kikoćući se, počeli da odmotavaju sa glava zavoje i začuđenim, iznenađenim žandarima, i uplašenom, uznemirenom Poljanskom, koji nije razumevao kuda sa tom šalom smeraju, a zazirao je od onog na šta bi ona mogla izići, pokazali i podneli pod nos svoje kosmate, neozleđene glave. Smejali su se, nudili Poljanskom i žandarima da im opipaju temena, kako bi se uverili da su zaista čitava, savijali zavoje i spremali ih u džepove da bi im se našli u drugoj prilici. Zandari su i dalje ćutali, ispili čaše, podigli se i između zbunjenih vojnika, bez reči, dohvatili Poljaniskog pod pazuha i poveli ga.
Nisu mu dali ni kaput da obuče. Išao je pred njima gologlav, sa rukama podignutim uvis. Poveli su ga u dvorište, malo podalje od kuće, i tu ga ostavili na snegu.
U Damjanićevoj ulici ušli su u stan nekog Milana Tanovića. Lovac se namerio na Tanovića u hodniku, uhvatio ga za ruku, izvratio je, okrenuo ga, prineo mu pištolj temenu i opalio. U kupatilu se neko brzo zaključavao. Vojnici su udarali u vrata i tražili da im otvore, a onda im je dodijalo da se oko njih petljaju i kroz dasku, onako nasumice, prosuli u susednu prostoriju nekoliko rafala iz mašinke. Otud se čula samo jeka pucnjeva. I ništa više. Nije ih zanimalo ko je u njoj ostao zaključan; otišli su žurno iz kuće.
Na ulici su se okupili lovci oko kola koja su izdavala hranu i piće; paprikaš, hleb i toplu rakiju.
Nailazile su i patrole iz susednih ulica. Damjanićevom ulicom je dolazio kamion i stao ne gaseći motor. Sa njega su poskakah vojnici. Džepnom lampom osvetlili su broj kuće. Na vratima je pisalo „Pataki i Kardoš", krupnim crnim slovima na žutom, sjajnom mesingu.
U redu, ovde su. Ulazi!" javili su. Ostali su prilazili.
Posle nekoliko trenutaka već su se vraćali. „Dobro su ih udesili seksardski žandari! Pazi, taj će ti se prosuti iz ćebeta", govorili su, izvlačeći iz kuće leševe i ubacujući ih u kola.
„Koliko ih je bilo?" pitao je jedan sa kamiona.
„Sedam, koliko se sećam."
Prebrojavao je. ,,U redu je, svi su tu! Hej, momci! Ima li kod vas šta da se vozi?" pitao je patrolu koja je upravo izlazila iz susedne kuće.
„Ima, možete ih pokupiti! Gore su, na prvom spratu."
Patrole su se razilazile. Kamion je krenuo ka Rumenačkoj ulici, a lovci, s oficirom na čelu, produžili su u Aradsku ulicu i upali u kuću okruženu baštom. Tu im je bilo određeno konačište te noći.
Osim Crnog, koga su uhvatili u samu zoru, pre no što je ikog uspeo da obavesti i upozori, niko od ilegalaca nije pao prvoga dana, sem jednog kurira, koji je, ne znajući za raciju, došao iz Zablja i naleteo na patrole kod prvih kuća. Bio je naoružan. Branio se pištoljem i bombom, ubio dva vojnika, a jednog ranio. Tako Harkai i Litomericki, nepredviđeno, ipak nisu ostali bez žrtava, koje su, u običnim vojničkkn sanducima, sklepanim od čamovih dasaka, izložili pred Zupanijom, iskitivši ih granama iz susednog parka jer nije bilo vremena da se traže venci i cveće.
Ostali ilegalci bih su oprezni. Krili su se pod lažnim imenima, imali su dobra skrovišta, a pucnjava na ulicama i ono što se dve nedelje ranije desilo u Čurugu i Žablju objavili su im i objasnili šta je u pitanju.
Stevan Smiljanski prošao je najsrećnije. U kuću, u kojoj je stanovao pod lažnim imenom, upala je patrola tek pred veče, kad su žandari i vojnici već bili umorni i klatili se na nogama. Bilo im je teško da se penju na četvrti sprat. Došli su do drugog, upitali kućepazitelja ko stanuje na sledećim i poslali dva vojnika da provere. Ovi su se popeli na treoi. I njima je bilo dosta penjanja i vratili su se izvestivši da nikog sumnjivog nisu našli. Smiljanski, koji je sa prozora posmatrao šta se dešava i osluškivao korake kako se približuju, spremio se da odmah, ne čekajući, puca. Bio je uveren da ga je neko odao. Kad je čuo da se patrola spušta, vratio je pištolj u džep i odmakao se od vrata, koja je utvrdio stolom, stolicama, koferima i svim što je još od nameštaja našao usobiiu kuhinji.
Maru Seleš tražila je istražna patrola već izjutra, oko devet časova. Naredniik lovačkog puka, visok i lep čovek, namerio se na nju na stepeništu, još trezan, odmoran i neostrvljen. Tražio je od devojke obaveštenje o stanovnicima kuće, ulice i kvarta i pokazao joj spisak na čijem se čelu nalazilo lažno ime pod kojim se ovde krila Jovanka Selenić-Dušanović, koje on, onako dugo i neobično, nije mogao da izgovori. Neko ju je, znači pratio i prijavio.
Narednik je stajao nekoliko stepenika ispod hje i posmatrao je, malo nakrivivši glavu, da bi je celu bolje video. Odmahnula je rukom. U kući nikog nije bilo pod tim imenom koje su pomenuli. Govorila je čistim mađarskim jezikom. Popela se još korakdva, otvorila vrata stana i ponudila narednika da uđe. Oklevao je, ustručavajući se zbog prljavih, zablaćenih čizmama i dugo je pažljivo otirao noge pred vratima. Krenuo je za njom, posmatrajući joj struk, seo na ivicu stolice, a dva žandara, koji su, zavidljivi i nepoverljivi, ušh za njim, namestili su se i ukrutili na otomanu kao svedoci. Popili su po nekoliko čašica rakije, narednik je sve vreme bio učtiv i razgovoran, a žandari, ocenjujući da bi ovde mogli suviše zatrajati, nisu hteli da iziđu da ne bi narednika ostavili sama sa devojkom. Stalno su ga požurivali, tražeći da se ide, i najzad se narednik digao, kao da je završio božićnju ili novogodišnju posetu, pozdravio se učtivo i 'kad je polazio, malo jače stegao ruku devojci. Ispratila ih je do kapije, da ne bi svraćali u druge stanove. Na prvom spratu živela je porodica sa spiska, na drugome sudija sreskog suda koji bi je mogao odati.
Ilija Nešin i Zmukić, sa svojim omladincima, umalo nisu nastradali.
Nešin, koji je ceo dan ičitao i pisao, zabavljen i zanet poslom, niti je video šta se eini na ulicama, niti je čuo pucnjavu i viku po kući. Bio je sam u stanu, obuzet mislima koje su svojim paperjem ispunile svu sobu i odvojile ga od celoga sveta. Niko se nije javljao i, srećom, niko nije navraćao da mu smeta. Ni žena koja je svakog dana pred podne dolazila da mu spremi sobu i pripremi ručak. Sedeći neobrijan, u debelom sportskom puloveru, navučenom preko flanelske pidžame, u okrpljenim kućnim ćakširama i vunenim, seljačkim čarapama, da bi ga čuvale od studeni koja ga je najviše napadala s nogu, opasao se još i ćebetom i, ređajući na hartiji redove, ispunjavajući stranicu za stranicom, u grozničavom raspoloženju i s osećanjem da nikad nije bilo mirnijeg, plodnijeg i srećnijeg dana, čuo je samo slatki zvuk škripavog pera, ne primećujući ni koliko je vremena od jutra prošlo.
Tek kad su drugi put zalupali na njegova vrata, podigao se da vidi ko je i, rešen da nikom ne otvara i nikom ne dozvoljava da mu danas smeta, privukao se nečujno i polako podigao poklopac gvire na vratima. Zbunio se i spleo. Dotrčao je u sobu i, ko zna zašto, rukovođen instinktom koji pomaže slabim, neveštim i zbunljivim, dohvatio je naočarisa stola. Poleteo je u kupatilo, ne znajući još šta će tu i šta tu traži. Otvorio je uzani prozor sa strane svetlarnika, ispeo se na prozorsku dasku i, sa smelošću plašljivih i neveštih, tu, na trećem spratu, uhvatio se za zarđali olu'k, uspuzao na krov, i, kao tekunice u zemlju, zavukao se glavom u sneg i sakrio u njemu. Kad su provalili vrata i ušli, zatekli su prazan, zapušten stan, prašnjav i hladan kao da već mesec dana niko u njemu nije boravio. Na stolu, u tanjiru, našli su nekoliko suvih korica hleba, malo pepela od cigareta, a nigde nije bilo naočara, bez kojih Nešin — oni koji su ga poznavali bili su U to sigurni — nikud nije mogao kročiti.
Ipak su pregledali sve, zavirili u ormane, pod krevet, i pokupili sve hartije koje su našh na stolu.
Sa Zmukićem i njegovim omladincima bilo je drukčije. Noć uooi racije držali su sastanak na samom kraju varoši. Zadržali su se, a izjutra rano, kad su primetili šta se sprema, već je bilo dockan da se raziđu. Ceo kvart bio je posednut vojskom i žandarima. Imali su uza se dve mašinke, pištolj i nekohko bombi. Odmah su izišli u dvorište. U velikoj šupi zavukli su se među drva, pokrili se njima i ostavili dva mala otvora da im služe kao puškarnice. Oko podne provirili su žandari na vrata i ovamo, ali nisu pretresali drvljanik. Tako su tu ostali do večeri, a onda, provlačeći se kroz dvorišta i držeći se senki kuća, razilazili su se na razne strane.
Po Grašijevom i Deakovom planu trebalo je da se racija prvoga dana završi najdalje do sedam časova. Naređeno je da se sve istražne i sprovodne patrole, dva časa pošto se smrkne, nađu na određenim prenoćištima, ali se i ovog puta pokazalo da naredbe, i kad su vezane za pretnje, nisu uvek dovoljne da obezbede izvršenje.
Jedan deo patrola stigao je do određene mete, prešao polovinu puta do centra grada i izbio na liniju koja je na planu Litomeriokog označena plavom olovkom ili je veći deo sišao sa predviđenog pravca ili je daleko zaostao, pljačkajući i pijući po kućama i gostionicama. Te patrole niti su htele, niti mogle da se vrate na svoja jutrošnja polazišta, u kuće i kasarne iz kojih su krenule, a bile su još daleko od cilja koji im je označen u planu. Tako su i po pomrčini produžavale da vrše raciju, tražeći, ustvari, prijatan stan u kome bi mogle lepo da prenoće. Tako se pucnjava produžila i trajala do posle jedanaest časova. Tada se utišala.
Sa tim patrolama, koje su jednako tumarale po ulicama i kućama, imali su posla i odredi pod direktnom Deakovom komandom. Šoferi kamiona, koji su krstarili ulicama sakupljajući leševe, moirali su stalno da drže ruke na sirenama da ne bi zgazili nekog pijanog vojnika i bili obasuti plotunima iz pušaka.
Još oko deset časova, kad se dan već smirivao, upala je jedna patrola u stan Đorđa Milića i povela sa sobom njega, ženu, pa i devojku koja je kod njih služila. Po mraku su ih doveli na obalu Dunava, izveli na led i gurnuli u vodu. S iključevima, koje su našli u Mihćevom džepu, vratili su se u njegov stan u Varadinskoj ulici, otključali kasu, odneli što je u njoj bilo i ostavili je onako otvorenu i orobljenu na stolu.
Pola sata docnije iz iste ulice, svega dvetri kuće dalje, Đula Kremer, industrijalac, istaknuti član Legitimacionog odbora, tražio je telefonom Harkaja u Domu. Telefon je dugo i uporno zvonio i probudio potpukovnika, koji je dremao u kancelariji, s glavom na stolu. Kremer je bio uplašen i vikao je u telefon nešto što sanjivi Harkai nikako nije mogao da razume.
Ko? Kako? Ne razumem. Sta kažete? Gde lupaju? Harkai, ovde!"
Dole, na teškoj kapiji Kremerove kuće, pucale su daske i krhalo se staklo. Zvono sa kapije jednako je zvonilo. Kremer, koji ni svetlost nije smeo da upali, jer su još maločas pijani vojnici pucali sa ulice u prozore, stajao je u pomrčini u sobi, kraj telefona, i uplašen, dršćući, u dugoj noćnoj košulji, zaglušen zvoncem i lupom, nije mogao da razabere šta je Harkai na drugoj strani žice mrmljao sebi u bradu.
„Provaljuju mi u kuću. Čujete li? Sve će nas noćas pobiti! Đavo da vas nosi kad ste nesposobni, pa ni to niste umeli bolje da organizujete."
Od besa i straha Kremer već više nije znao šta govori, kome se i kako obraća. Harkai se od uvrede razbudio i snašao tek kad je čuo da njega grde i psuju.
S kim govorim?" pitao je još oprezno. ,,Ko to zove? Ko je tamo?"
„Kremer, do đavola! Đula Kremer, jeste li najzad razumeli? Pošaljite nekog ovamo, ali odmah, automobilom, ier će mi inače ovi vaši banditi razbiti i provahti vrata. U Varadinsku ulicu broj 8, ali najhitnije!"
Lupa na kapiji je, međutim, prestala. Pijani vojnici i žandari izgleda da su najzad odustali od namere da ga noćas orobe i ubiju i verovatno su pošli da.traže neka mekša vrata. Ili su ih u međuvremenu već probili i, ko zna, možda se sad penju uza stepenice i još malo pa će početi da razvaljuju i ova vrata iza kojih se on sada nalazi? Od te rnisli pobledeo je, ohladio se, i sasvim mu je nestalo daha.
Vi ste! Kremer!" iznenadio se Harkai, koji je u prvi mah, navikao da ga starešine grde, pomislio da to zovu Feketehalmi ili Graši. Sad i on poče da se ljuti i psuje. ,,Vi ste! Pa šta hoćete od mene u ovo ddba? Gde vam ie čuvar, do đavola! Sto vas on ne odbrani? Dobro, ne vičite toliko, poslaću vam već nekog. Ništa vam neće bitd."
Žandar, koji je Kremeru bio dodeljen kao obezbeđenje, baš je u tom času ušao u sobu. U pomrčini, Kremer ga nije poznao. Učinilo mu se da je hodnik pun žandara ubica i da ovaj, što je već ušao u sobu, drži pištolj u ruci. Vrisnuo je. Ispustio slušalicu i pružio ruku da se odbrani. Harkai, koji je na drugom kraju varoši još ugrabio da čuje deo toga krika, pre no što se veza sa treskom prekinula, pomislio je: ,,Gotovo je! Udesdli su ga! Ne vredi sad više ni da šaljem kurira tamo."
Čuvar je, međutim, zastao na vratima, klateći se, pijan ilibunovan. Promrmljao jenešto ne.iasno. Verovatno je došao da javi da je oterao napadače i opet je izišao, a Kremer, pribravši se, poleteo je ljutit za njim. Setio se da će ozepsti u noćnoj košulji, okrenuo se, i, dršćući od studeni, vratio se u svoju sobu. Uz put je zaključao dvoja vrata i teški naslonjač u spavaćoj sobi navalio na treća, koja su vodila u kupatilo.
Kad se pucnjava najzad sasvim stišala, Novi Sad su pritisli mra'k i magla, koja je, izmešana sa sitnim snegom, za koji se nije znalo da li pada sa tamnog neba ili ga vetar podiže sa zemlje, kuljala pustim ulicama, plaveći i potapajući niske, prizemne kuće jednu za drugom. U njima su, iza zatvorenih kapaka i spuštenih zavesa, ležali budni ljudi i u neobičnoj, neprijatnoj tišini, posle dnevne buke, osluškivali kako im srca udaraju u prsima. Ćutali su, plašeći se da glasnom rečju ne naruše tišinu i ne izazovu novi talas pucnjave, psovki, jauka i urlika. Samo su, ne usuđujući se ni glavu da pokrenu, krupnim, naraslim i potamnelim očima, prebirali po sobi, nemušto pitajući ostale ukućane: „Šta tobi?" i „Sta se to uradi?" ne tražeći i ne želeći glasan odgovor. Jer, niti im je bio potreban, niti im je mogao pomoći.
U svojim staništima, pregrejanim i zagušljivim, ispunjenim dimom i smradnim isparertjima, pruženi na ćilimovima i dušecima skinutim sa kreveta, ležali su nabijeni, jedni do drugih, podoficiri, žandari, policajci i vojnici, prevrtali se u snu i hrkali. Zaudaralo je na alkohol, na stomačnu kiselinu, na obojke koji su se sušili pored peći, na skvašenu odeću i obuću, i od more, koja ih je davila i uznemiravala im san, raskopčavali su okovratnike i bluze tražeći vazduha, i jednako zapomagali i jaukati u snu.
U Županiji, iza osvetljenih prozora, još su sedeli i radili Litomericki i Vašvari. Prvi je telefonom razgovarao sa pukovnikom Deakom.
„Napravili smo vam posla! Sta kažete? Jeste li ih mogli sve pokupiti? Ništa ne mari ako neki i ostane do sutra u jarku. Delovaće kao primer, podsticaj i opomena!"
Deakov odgovor se hije čuo.
Litomericki se smejao. „Dobro, vrlo dobro! Znači tek sutra stupate u akciju. No, videćemo šta ste izmislili. A Ferenc bači?" pitao je za Feketehalmija. ,,On sigurno pretura po pismima i piše sto i prvo otkako je došao ovamo, u Novi Sad. Znate li gde je Graši? Mogli biste navratiti ovamo da popijemo nešto."
Vašvari je sklopio i sklonio hartije. Podigao se od stola. Litomericki je spustio slušalicu. Posao je bio završen te večeri.
Noću je nekoliko ljudi na raznim stranama pokušalo da se iskrade iz varoši i prebaci preko Dunava, na drugu obalu. Neki ranije, a neki docnije, kad se sve umirilo, prikradali su se reci, kiizajući se po glatkoj površini leda sa koga je vetar oduvao sneg. Stizali su do matice, koja se, i pored studeni, još nije zaledila. Ko u pomrčini ne bi na vreme nazreo crnu ivicu slobodne vode i čuo lagano brujanje reke, propadao bi u njen ponor. Ostali su se vraćali putem kojim su došli.
Kod Petrovaradinskog keja primetila je straža neke i otvorila na njih vatru. Prihvatili su je mornari sa šlepa zaleđenog uz obalu. U severozapadnom delu grada nekoliko manjih grupa pokušalo je da se izvuče iz obruča prokradajući se kroz dvorišta. Na putu, koji je išao starim nasipom, većinom su izginuli. Sutradan je svega nekoliko tragova vodilo iz varoši u polje, snegom celcem. Usamljene pešačke stope gubile su se u magli i nestajale u daljini.
Deakovi odredi čistili su ulice i puteve; trebalo je da do jutra budu slobodni za sutrašnju akciju. Na snegu su ostali samo krvavi tragovi, izgubljeni ili bačeni delovi odeće: kape, šeširi i šubare, rukavice, marame i cipele. U zabitnijim delovima grada, na periferiji, gde je bilo tamnije, zaostao je po jarkovima i poneki leš. Na starom nasipu, kod poslednjih kuća, ležao je jedan na ivici puta. Iz daleka videla se samo crna tačka na snegu.
Bio je to leš žene. Sredovečne, skromno odevene, u modrom, iznošenom i izbledelom kaputu. Glava joj je bila zabrađena crnom maramom. Na nogama je imala crne, proste, pamučne čarape i plitke, iznošene cipele sa izhzanim, iskrivljenim petama. Ležala je sa licem u snegu; video joj se samo deo uva i bledožutog obraza. Jednu ruku je savila oko glave, drugu je pružila napred. Izgledala je kao čovek koji je pao po zemlji od velikog očajanja i goleme neke žalosti.
Vetar ju je naprašio i gotovo zameo snegom. Noću je nasipom prošlo nekoliko patrola i saonica koje su kupile mrtve. Nju nisu primetili. Ali danju se videla jasno i ko god je tuda prolazio, morao je na njoj ustaviti pogled.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License