Ivankovic Zivot U Novoj Jugoslaviji

Mr Mladenka Ivanković
ŽIVOT U NOVOJ JUGOSLAVIJI
U periodu od decembra 1948. godine do jula 1952. godine, u šest orgnizovanih alija, u Izrael je otišlo ukupno 8.618 osoba, i to u okviru I alije 4.098 osoba; u okviru II alije 2.490 osoba; u okviru III alije 1.209 osoba; u okviru IV alije 769 osoba; u okviru V alije 84 osobe i okviru VI alije 29 osoba. Time je brojno stanje članova jevrejskih opština u Jugoslaviji smanjeno na ukupno 6.056 osoba (1). Nesumnjivo da je ukupan broj Jevreja i posle odlaska organizovanih alija bio veći, ali se to nije moglo i zvanično utvrditi, jer članstvo u jevrejskim opštinama više nije bilo obavezno, kao što je to bilo pre Drugog svetskog rata. Jevrejska zajednica je od oslobodjenja bila priznata kao religiozna i učestvovala je u organizovnju socijalnohumanitarne pomoći i zbrinjavanju pridošlica. Bilo je evidentno da treba očekivati promene u politici zvaničnih vlasti prema organizacijama, zasnovanim na prevashodno verskoj osnovi. Zbog toga se težilo tome da se kao osnovno polje rada zajednice istakne nacionalnokulturna i humanitarna delatnost.
Na kongresu SJVO bili su razmatrani različiti oblici organizovanja. Izvršni komitet je podržavao ideju da osnovni model organizovanja Jevreja treba da bude nacionalnokulturni, sa religioznom sekcijom pri Zajednici. Predlog je potekao od Alberta Vajsa, predsednika Saveza. Vajs je sugerisao da bi najprihvatljiviji naziv bio “Savez jevrejskih opština Jugoslavije”. Ova izmena je bila izvšrena tek posle tri godine. Odmah posle kongresa Bencion Levi, član Izvršnog odbora, koji je bio zaposlen u Ministarstvu unutrašnjh poslova, kontaktirao je nadležne koji su mogli pomoći da se Zajednici i zvanično obezbedi da njen status bude prvenstveno nacionalno-kulturni.(2) Generalno, u novoj Jugoslaviji je vladala nepovoljna klima prema svim religioznim zajednicama, pa tako i prema jevrejskoj. 1949. godine održan je sastanak Izvršnog odbora na kojem je razmatrano pitanje od vitalne važnosti za opstanak posleratne jevrejske zajednice: koji bi bio najbolji način da se njihovi članovi uklope u postojeće pravne regulative i novonastale okolnosti. Odlučeno je da je najcelishodnije i najkorisnije za opstanak Zajednice, da se pristupi procesu prilagođavanja i uklapanja, te da se sa religioznog, akcenat posebnosti fokusira na nacionalnokulturni i takvom odredi osnovna priroda Zajednice. Realne prilike su to zahtevale i to je bilo jasno celoj jevrejskoj populaciji u Jugoslaviji. Ovaj stav je, kao zvanična politička orijentacija Zajednice bio objavljen u “Jevrejskom biltenu” zvaničnom glasilu Zajednice. Naglašeno je da religioznost nije jedna od osnovnih pretpostavki u odredjenju Jevreja kao etničke manjine, već je stvar lične inicijative. Jevrejska zajednica u Jugoslaviji je bila saglasna sa principom odvajanja crkve od države i prihvatala da religioznost treba da ostane u sferi ličnog i strogo privatnog opredeljenja svakog pojedinca. Jevrejski prvaci su, u skladu s tim, religiozne termine zamenjivali nacionalnokulturnim. Zajednica se više nije deklarisala kao religiozna grupa, već prvenstveno kao etnička manjina. Proces prilagođavanja i insistiranja na laicizaciji bio je neophodan, jer je novi komunistički režim bio strogo antireligiozan. Ovaj trend prelaska iz religiozne u kulturne sfere je imao jaku podršku i od Svetskog jevrejskog kongresa (3). Proces prilagodjavanja i uklapanja je bio zaokružen na Šestom posleratnom kongresu Saveza jevrejskiih veroispovednih zajednica, septembra 1952. godine. U završnom govoru, A.Vajs (4) je naglasio da posleratna jevrejska zajednica nije ista kao ona iz medjuratnog perioda i da je ne treba poistovećivati sa njom. Naglasio je da su jugoslovenski Jevreji lojalni gradjani svoje zemlje i da u potpunosti prihvataju “Zakon o odvajanju crkve od države”, te da će ga se i pridržavati. Na ovoj konferenciji je, najzad, odlučeno da se iz naziva izbaci odrednica “veroispovedna”, a kao osnovni zadaci odrede nacionalna, socijalna i kulturna delatnost.
Ustavom iz 1953. godine ateizam je bio usvojen kao obavezan princip. Nijedan član Saveza komunista nije mogao, istovremeno, biti aktivan u svojoj crkvenoj zajednici. Jevreji, članovi Saveza komunista, su se našli u vrlo delikatnom i neugodnom položaju. Sa jedne strane, oni su pripadali svom narodu, a sa druge strane su bili prinudjeni da se od njega distanciraju, možda još decidnije i otvorenije nego komunisti pripadnici drugih naroda, kako bi zadržali svoje pozicije koje su već zauzimali u društvenoj hijerarhiji.
U posmatranom periodu, bile su organizovane dve velike jevrejske manifestacije. U skladu sa novom društvenom i državnom orijentacijom i realnošću, prevashodno kao nacionalnokulturne, ali su, istovremeno i neizbežno, prožete i religioznim karaktrom.
Najveća posleratna manifestacija održana je u Beogradu krajem 1951. godine. Bila je to proslava u povodu jevrejskog praznika svetlosti Hanuka, kojoj je prisustvovalo više od 300 zvanica. Proslavu je otvorio predsednik beogradske Zajednice, Bencion Levi, koji je zahvalio jugoslovenskoj državi što je omogućila pripadnicima njegovog naroda da se osećaju slobodno i žive i izjašnjavaju se kao Jevreji. 1952. godine održana je proslava Pesaha. Ovoj proslavi su, poslednji put, slobodno prisustvovali i Jevreji koji su bili članovi Saveza komunista. Posle toga, situacija se dramatično promenila, toliko da je postalo vrlo primetno da Jevreji članovi Saveza komunista bojkotuju ove proslave. Novembra 1950. goodine, proslavi u Jevrejskoj opštini u Subotici prisustvovao je i delegat Izraelskog poslanstva u Jugoslaviji. (5) Predsednik Zajednice je pozdravio njegov dolazak, ali je jasno naglasio da ga on lično nije pozvao.
Albert Vajs je prisustvovao proslavi, u njenom kulturnom delu, ali nije sa ostalima prisustvovao molitvi u sinagogi.(6) Izraelski delegat je to zabeležio u svom izveštaju.
Indikativna je proslava sedera u Beogradu, u proleće 1953. godine. Bencion Levi i ostali važni članovi Zajednice su bili odsutni. Delegat izraelskog poslanstva, koji je bio uredno pozivan na ranije proslave, ovaj put nije bio pozvan.(7) Februara 1953. godine u Beogradu je bio održan veliki miting protiv antisemitske kampanje u Sovjetskom Savezu i drugim zemljama istočnog bloka u organizaciji Socijalistickog saveza radnog naroda Jugoslavije. Protestu je prisustvivalo i nejevrejsko stanovništvo koje je na ovaj način izrazilo solidarnost sa svojim sugrađanima jevrejskog porekla i celokupnim jevrejskim narodom. Tom prilikom Albert Vajs je naglasio razliku izmedju liberalne i tolerantne politike jugoslovenskih vlasti prema manjinskim narodima i agresivne i hegemonističke politike Sovjetskog saveza i zemalja istočnog bloka, jasno poručujući medijima da je stanje sloboda čoveka u Jugoslaviji na visokom nivou.
Možda najvažnija posleratna javna manifestacija, organizovana od strane Saveza bilo je svečano otkrivanje spomeniika jevrejskim žrtvama fašizma u periodu od 28. avgusta do 11. septemmbra 1952. godine, u Zagrebu, Đakovu, Novom Sadu, Beogradu i Sarajevu. Osim Jevreja, otkrivanju su prisustvovali i predstavnici jugoslovenskih civilnih i vojnih vlasti, kao i predstavnici izraelskog Poslanstva.(8) Još ranije, širom Jugoslavije su već bila postavljena obeležja na jevrejskim grobljima. Ove ceremonije su maloj jugoslovenskoj jevrejskoj zajednici davale podsticaj za daljnji život i borbu za opstanak u novonastlim okolnostima.
Ova, 1952. godina bi se mogla okarakterisati kao prelomna u životu jevrejske zajednice u Jugoslaviji, i to po dva kriterijuma: po zaokruživanju izgradnje spomen obeležja na svim većim stratištima na kojima su stradali pripadnici jevrejskog naroda kao žrtve "rasnog zakona" u toku Drugog svetskog rata i po promeni suštine u karakteru postojanja i rada jevrejskih opština, kao osnovnih oblika organizovanja jevrejske etničke manjine u novoj Jugoslaviji. Naime, odlaskom velikog broja pripadnika jevrejske populacije, u procesu organizovanih alija u Izrael, jevrejska zajednica, koja je ostala, pretrpela je izmene, kako kvantitativne, tako i suštinske. Budući da su u okviru organizovanog iseljavanja iz Jugoslavije, zemlju napustili svi koji su se izjašnjavali kao religiozni i pristalice pokreta cionizma, jevrejska zajednica u Jugoslaviji je dobila prevashodno sekularni karakter.
Jevreji koji su ostali da žive u Jugolaviji, a naročito članovi Saveza komunista (9) nisu imali izbora i bili su primorani da deklarativno bojkotuju sve što je imalo veze sa religijom. Ukoliko su želeli da održe tradicije svojih predaka, morali su da se krišom, privatno, snabdevaju jevrejskim svetim posudama i knjigama, košer hranom i da religiozne praznike proslavljaju u krugu porodice.
U posleratnoj Jugoslaviji su Jevrejima koji su se prilagodili režimu bila pristupačna sva zanimanja, od najnižih, do najviših. Mogli su da slobodno rade u različitim državnim ustanovama i službama, pa i u vojsci i diplomatiji.(10) Jedna od centralnih figura u javnom životu posleratne Jugoslavije bio je dr Albert Vajs, čovek visokostručnih znanja i široke kulture, čovek za kojeg je podjednako važno i značajno bilo rasvetljavanje najkomplikovanijih pravnih pitanja kao i rešavanje običnih ljudskih sporova i svakodnevnih problema običnih ljudi koji su mu se, znajući da će kod njega uvek naići na razumevanje i pomoć, vrlo često obraćali i sa sasvim banalnim svakodnevnim molbama. Dr Albert Vajs, profesor Pravnog fakulteta, vrstan pravnik i poliglota, bio je predsednik SJVOJ od 1948. do svoje smrti 1964. godine. On je, nakon Drugog svetekog rata bio jugoslovenski predstavnik u medjunarodnom Nirnberškom sudu pravde za ratne zločine. (11) Septembra 1950. godine A. Vajs je dobio zvanični poziv izraelske vlade da svedoči pred ovim sudom o stradanju jugoslovenskih Jevreja. ´(12)
Za razliku od ostalih država iz komunističkog bloka i njihove generalne politike, Jugoslavija je dozvoljavala svojim Jevrejima da održavaju kontakte sa svim jevrejskim organizacijama u drugim delovima sveta. Izuzetak je bila jedino Svetska cionistička organizacija. Medjutim, Jugoslavija je bila jedina od komunističkih zemalja koja je svojim građanima dozvoljvala da se slobodno i organizovano iseljavaju u Izrael. Jugoslovenskim gradjanima jevrejskog porekla nije bilo neophodno da traže specijalne dozvole za kontakte sa Jevrejima širom sveta. Ovakav potez jugoslovenskih vlasti se često pokazivao kao vrlo koristan za vođenje državne politike, jer je bila u prilici da privatnim kanalima i vezama svojih građana jevrejskog porekla sa sunarodnicima širom sveta, često, obezbedi razne pogodnosti koje su bile nepristupačne ostalim komunističkim zemljama.

1 Prema podacima iz članka Aleksandra Lebla Prekid odnosa SFRJ – Izrael 1967. godine, Tokovi istorije 1 – 4, Beograd 2001, str. 41. Prilikom upoređivanja navedenih podataka o brojnom stanju učesnika u I i II aliji, pronašli smo na izvesna neslaganja sa brojkama iseljenih u zvaničnom dopisu koji je Ministarstvo unutrašnjih poslova FNRJ uputilo Kabinetu Maršala Jugoslavije 1. septembra 1949. godine. Oni ovim dopisom obaveštavaju Kabinet o tome da … prva grupa Jevreja od 4055 lica iselila (…) se decembra meseca 1948. god., a druga grupa od 2465 lica u toku juna – jula meseca 1949. god. Iz naše zemlje do sada se ukupno iselilo 6520 Jevreja… (pedantni službenik, dalje, napominje)… Medjutim (…) nisu se svi Jevreji iselili, koji su se prijavili za iseljavanje i koji su dobili odobrenje za odlazak od našeg Ministarstva. Tako je iz prve grupe odustalo od iseljenja oko 422 lica, a iz druge grupe 755. Izvestan broj Jevreja koji je odustao, iako je imao odobrenje za iseljavanje, ovo učinio zbog bolesti u prodici… i sl. Svakako da ima i izvestan broj Jevreja koji se kod odustajanja od iseljavanja rukovodio nakon prvih vesti o stanju u Izraelu (…) itd. Prema odobrenju ministra A. Rankovića dozvoliće se naknadno iseljenje svima Jevrejima koji su iz opravdanih razloga do sada odustali. Arhiv muzeja istorije Jugoslavije, fond KMJ, I-3-b/486. Pored verbalnog negodovanja, objekat u kome je bilo smešteno diplomatsko predstavništvo Kraljevine Jugo-slavije u Jerusalimu, iako vidno obeleženo zastavom, bio je u nekoliko navrata granatiran od strane palestinskih Arapa, pri čemu je zgrada bila ozbiljno oštećena, a dvoje članova diplomatskog osoblja ozbiljno povređeno. Preostalo osoblje se, ljubaznošću čeških diplomatskih predstavnika preselilo u diplomatski objekat gde su im bile dodeljene prostorije i gde su nastavili sa radom. Ovo je samo unekoliko umanjilo nevolje jugoslovenskih diplomatskim predstavnika, jer su palestinski Arapi sada nastavili sa bombardovanjem češkog konzulata. O ovom incidentu češki i jugoslovenski diplomatski prestavnici obavestili UN i uložili oštar process. AS MIP, PA, kutija 122 za 1948. godinu.
Smatramo da je interesantno navesti pojavu saradnje jugoslovenskog partijskog rukovodstva sa rukovodstvom Radničke partije Rumunije i Komunističke partije Mađarske koje je za sadržaj imalo upravo problematiku priznavanja nezavisne države Izrael. Sudeći po sadržaju dokumenata u kojima Moše Šertok, ministar inostranih poslova Izraela, zahvaljuje vladi Jugoslavije na…. “njenoj pomoći kod Rumuna i Mađara za priznavanje Izraela”…, status i “pravovernost” jugoslovenske KP još uvek nije bila dovedena u pitanje, iako pisma nose datume iz predvečerja donošenja Rezolucije Informbiroa. ASMIP SCG, PA, 1948. god. kutija 122.
2 Detaljnije vidi kod Ari Kirkkanen, isto, 247.
3 Ari Kirkkanen, isto, str. 86.
4 Albert Vajs je bio predsednik Saveza Jevrejskih veroispovednih opština. On je na ovu funkciju bio izabran 1948. godine, posle smrti dotadašnjeg predsednika, dr Fridriha Popsa.
5 Jugoslavija je bila jedna od prvih zemalja koja je zvanično priznala nezavisnu državu Izrael. Učinila je to 19. maja 1948. godine, samo pet dana nakon što su u dvorani muzeja u Tel Avivu, predstavnici jevrejskog naroda, predvodjeni Ben Gurionom, objavili Deklarciju o nezavisnosti. Pre FNRJ, Izrael su DE FACTO priznale SAD, a DE JURE Sovjetski savez. Ovakav stav jugoslovenste vlade je naišao na negativnu reakciju u arapskim krugovima. O tome nam rečito svedoči telegram koji je iz jugoslovenskog Poslanstva u Kairu poslat 16. februara 1949. godine, a u kome se izveštava da je "Palestinska vlada dostavila (…) notu kojom žali što je priznanje Izraela od strane naše vlade pre konačne odluke OUN. Priznanje Izraela, veli se u noti, znači nepriznavanje prirodnih prava Arapa na svoju zemlju. Vlada je protivna podeli Palestine i uspostavljanju nezavisne izraelske države. Istovetnu notu primile su i ostale demokratske zemlje. Palestinska vlada, prilikom opsedanja Gaze u decembru od strane izraelskih trupa, pobegla je u Kairo. (…) U javnosti o ovoj vladi do sada nije bilo ni reči "ASMIP SCG, PA, 1949 god, kutija 85".
6 Ari Kirkkanen, isto, str. 97.
7 Prema zvaničnim izjavama, u Jugoslaviji je vladalo pozitivno raspoloženje prema Izraelu kao zemlji, njegovoj politici i naporima da prihvati Jevreje koji su želeli da tamo žive. Posebnu pažnju su izazivali kibuci, kao socijalistički oblik organizovanja u poljoprivredi. Ipak, vlasti nove Jugoslavije su, generalno, bile dosta oprezne i uzdržane u odnosima prema strancima. Ta uzdržanost se pokazivala i u kontaktima sa izraelskim poslanstvom u Beogradu.
8 AJIM, fond Predsednička komisija, kutija 1197.
9 Kao, uostalom, i pripadnici svih ostalih naroda u novoj Jugoslaviji, i većinskih i manjinaskih.
10 Mirko Bauer je bio je postavljen za prvog sekretara ambasade u Vašingtonu, a Cadik Danon, glavni rabin u Jugoslaviji je, posle penzionisanja na tom mestu, bio ambasador Jugoslavije u Švedskoj. Neposredno posle rata, pored prvog potpredsednika Skupštine, Moše Pijade, u Narodnoj skupštini je bio još jedan Jevrejin, pukovnik dr Herbert Kraus.
11 AJIM, fond Predsednička komisija, kutija 902.
12 AJIM, isto, pismo od 18. 09. 1950.

Autor, mr Mladenka Ivanković, je naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije u Beogradu

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License