Ivan Ivanji Poseta

Ivan Ivanji
POSETA

Doživljaj koji ovde želim ponovo, zapravo već treći put da objavim, duboko me je potresao, iako volim da se pravim da sam imun na emocije. Prvi put sam ga napisao kao reportažu za jedan časopis, drugi put sam svoja osećanje pripisao jednom od junaka mog romana “Aveti iz jednog malog grada”, a ovde mislim da je mesto defi-nitivnoj verziji.
Iz godine u godinu dolazio sam u zavičajnu biblioteku “Žarko Zrenjanin” u istoimenom gradu. U svoj zavičaj. Kao školska deca učili smo da pevamo i pesmu “Zavi-čaju, mili kraju, u kom sam se rodio…” Kad čujem reč zavičaj, u sebi uvek pevušim tu pesmu, iako danas sma-tram da su i sadržaj i melodija kič, ne poklapaju se s tim što osećam.
Ovo će biti gorak tekst. Ko to ne voli neka ne čita dalje ili neka spremi dovoljno saharina da ga zasladi. Pokušaću da ispitam šta je na ovom svetu normalno, a to može da se pokaže kao nešto prilično neprijatno.
Poseta rodnom gradu me uzbudila više nego što sam hteo da pokažem na licu mesta. “Na licu mesta” obično se kaže kad je u stvari reč o “mestu zločina”. Prihvatam takvo tumačenje i u ovom slučaju. Došao sam na mesto zločina, ma da svakako nikako u ulozi zločinca. Moj jedini zločin u toj stvari je što sam, za razliku od mnogih drugih, ostao živ.
Pred današnjom zgradom biblioteke u vreme mog detinjstva nalazila se kafana “Šoljom”, što na mađarskom znači soko. Tada nisam razmišljao šta ta reč znači. Tu bi uveče sedeo moj deda i pio pivo. Ponekad bi mi naručivao viršle sa renom, pa je mađarska reč za sokola za mene do danas zadržala ukus krckavih viršli, kakvih danas više nema… Preko puta, u kafani hotela koji se zvanično zvao “Vojvodina”, a svi su i dalje o njemu govorili da je to “Roža”, što mu je bilo ime pre Prvog svetskog rata i na mađarskom znači ruža, prepodne je sedela moja baba sa svojim prijateljicama, a sve su na glavama imale neprirodno velike šešire. Više sam voleo da se uveče priključim dedi i pojedem viršle sa renom, nego da posle škole uđem kod babe po kolače sa šlagom, “indijaner-krofne”, jer bi me ona i njene prijateljice izljubile, pa sam dugo mirisao – tada bih rekao smrdeo – po njihovom puderu. Ne znam ni zašto se taj slatkiš, spolja crn, iznutra beo, zvao po Indi-jancima, a ne po Crncima, za mene su i jedni i drugi bili podjednako egzotični.
Iza katoličke crkve, koja se i sada šepuri pored biblioteke, nalazila se zgrada u kojoj je stanovao kantor Imre Lang, kod koga sam morao da učim da sviram na violini. Sa jedanaest godina sam izjavio da to više neću, i roditelji su popustili. Ali za mamin trideset deveti rođen-dan, 11. avgusta 1940. godine, još sam uvežbao i po-slednji put svirao na violini pesmu koja je tada bila u modi zbog istoimenog mađarskog filma “Samrtno proleće” – (Halálos tavasz) – a koju je volela. Nisam znao da reč “samrtno” može i u životu, a ne samo na filmu, da ima ubitačni značaj. Nisam razmišljao o nje-nom pravom značenju, baš kao ni o tome šta je to “šoljom” ili šta Indijance povezuje sa krofnama To je bio poslednji mamin rođendan, koji će provesti na slobodi, na sledeći četrdeseti još će biti živa u koncentracionom logoru Sajmište u Beogradu, pre nego što će je, ne znam kojeg datuma, ugušiti u plinu u specijalnom kamionu za ubijanje Jevreja, vozeći je kroz glavni grad Srbije.
Drugim rečima, mogu da kažem da se vraćam u zavičaj kada iz Beograda putujem u Bečkerek, pardon, Petrovgrad, izvinite, Zrenjanin. Moj rodni grad voleo je da menja svoje ime. Nekada sam mislio da je to dokaz da je nastanjen poltronima. Danas mislim da je u pravu što “uvek ide sa vremenom”. Sva sreća što se nije potrudio da se na brzinu preimenuje u Slobodanovo. Mislim na njega uvek kao na Bečkerek.
Kažem, dolazio sam iz godine u godinu da bih predstavljao svoje nove knjige u biblioteci i svi zaposleni u toj ustanovi toliko su ljubazni prema meni da se zaista osećam kao zavičajni pisac, ali nikako da ostanem duže od jedne večeri. Obično stignem posle podne, jedva uspem da se prošetam deset minuta, predstavljaju mene i šta sam to opet objavio, čitam, diskutujemo, dajem izjave, pa idemo da večeramo u “Banatsku kuću”. Nigde drugde više ne nalazim ukus roštilja iz mog detinjstva kao u toj gostionici. Ne verujem da uobražavam. Pravi roštilj kao da je izumro u Srbiji. Nema ga više ni u Leskovcu. Pre Drugog svetskog rata novine su pisale kad bi jedan ćevabžija prešao kod drugog krčmara. To je bilo značajno kao danas kad fudbalski ili košarkaški timovi menjaju trenere. Ćevapčići nisu male faširane šnicle. Važan je ćumur i od čega je, važna je mešavina mesa i od koje je životinje i koliko mora da odstoji, tajna je kako su pomešani začini… Sećam se naročito ćevapčića u bašti restorana na glavnom ulazu u fabriku šećera. Kad me kolima dovoze u Zrenjanin na književne večeri ponekad molim da se u grad uvezemo starim putem, dolazeći iz Beograda s leve strane fabrike šećera, da bih mogao da bacim nostalgičan pogled na vilu koja je nekad pripadala direktoru, Viktoru Eleku, najboljem prijatelju mog dede.
Prvi čovek, koga su Nemci obesili kad su okupirali tadašnji Petrovgrad, bio je Viktor Elek. O tome su sta-novništvo obavestili plakatima. U noći posle toga deda i baba su izvršili samoubistvo.
Koju godinu pred rat Elek i deda su direktorovim kolima, jedinim američkim pakardom u gradu, napravili izlet do Francuske i Monaka. Dok su sedeli pred kafanom u Monte Karlu zamolili su ih da statiraju, jer se upravo snimao nemački kriminalistički film. Naravno da su pristali. Taj film još je pre početka Drugog svetskog rata stigao u petrovgradske bioskope. Videli smo u jednom kadru Eleka i mog dedu, dvojicu gospode u godinama sa sedim brkovima i slamnim šeširima, kako piju kafu. Starci, ali dobrog zdravlja, nisu slutili kakav im se sprema kraj, nisu bili dovoljno mudri da prepoznaju pretnje, senke nad Evropom, kako da to kažem, a da ne zvuči kao fraza?
U svom romanu “Guvernanta” opisao sam direktora fabrike šećera sa izmišljenim imenom Keleti, koji već zbog toga ne može biti identičan sa Elekom, što ispada mnogo mlađi nego što je stvarno bio, a njegova žena, koja u mom tekstu šmrče kokain, više liči na Elekovu kćerku, Lili, nego na njegovu pravu suprugu. Kod te Lili sam prvi put sa gramofona slušao tada popularnu pesmu “Ramona”. Domaći šlager u to vreme bila je pesma sa mora “O Marijana, slatka moja mala Marijana…” Mama je učila da igra lambetvok. Ponekad bi uveče otac oblačio smoking sa uštirkanom belom košuljom, a majka dugačku večernju haljinu. Ne znam na kakve su zabave išli tako uparadjeni.
Ni guvernanta, koja je dala naslov romanu, Ilze, nije baš moja prava guvernanta, tada smo govorili kinder-frajla, koja se takođe zvala Ilze, ali ne Ilze von Bokberg, kao u mom romanu, nego Ilze Šluderman, tvrdila je da je zapravo “fon Šluderman”, nije bila Austrijanka, kao u mojoj fikciji, nego austrijskog porekla, ali iz Slovenije, i nije postala sekretarica gestapoa, ali imala je ljubavnika, domaćeg Švabu, koji je po zanimanju bio špediter. Doduše, kad sam čitao iz ove knjige u Zrenjaninu, u toku razgovora jedan stariji slušalac me pitao:
“Da li je taj Jakš u knjizi napisan prema istinskom liku špeditera Boka?”
“Donekle jeste”, odgovorio sam, “ali ja ne znam da li je Bok bio gestapovac…”
“Kako da nije!” odgovorio mi je u glas stari Bečkerečanin.
Moja guvernanta Ilze je – kao i lik guvernante iz romana – posle rata bila u logoru za folksdojčere, ali odande nije otišla u Austriju, nego natrag svojoj rodbini u Sloveniju. Njena sestra bila je udata za tamošnjeg lekara, koji je tajno radio za partizane, čiji je najstariji sin, Stanko, bio partizan. Taj doktor Silan se ponovo oženio posle smrti svoje prve supruge i njegov najmlađi sin, Pavel, bio je direktor predstavništva firme “Gorenje” u Beču. On mi je prvi prišao na jednoj tamošnjoj knji-ževnoj večeri, na čemu sam mu zahvalan, jer se otada družimo, ali odmah posle rata nisam imao snage, nisam hteo da se vidim sa njegovom tetkom. Šteta. Svašta sam je mogao pitati da sam tada imao svoju sadašnju pamet. Zajedno sa Pavelom bio sam na njenom grobu u slovenačkom selu Vitanje.
Posle rata sam nerado odlazio u Zrenjanin. Neprijatno je u rođenom gradu spavati u hotelu, to sam izbegavao. Dok je stari pesnik Todor Manojlović bio živ, a još se bivši hotel “Roža” nije bio pretvorio u banku, sedeo sam ponekad s njim u toj kafani. On je bio prvi književnik koga sam upoznao u životu, na njegovom primeru mi je moj otac objasnio šta je to biti pisac. Zvali smo ga Todor-bači – bácsi na mađarskom znači čika.
Todor Manojlović je kao mlad čovek bio vrlo blizak jednom od najvećih mađarskih pesnika, Endreu Adiu. Ja sam se već 1953. godine usudio da sačinim zbirku Adi-jevih pesama na srpskom jeziku, izdala ju je “Matica srpska”. Znao sam da su moji roditelji veoma voleli Adija, imam jedno mađarsko izdanje njegovih stihova posebno povezano u crni i crveni somot koji je 1921. moj tada dvadesetdvogodišnji budući otac, student medicine, poklonio mojoj tada dvadesetogodišnjoj doc-nijoj majci, maturantkinji.
Todor Manojlović je pregledao rukopis prevoda, napisao je vrlo lep predgovor. Posle sam ga pitao zašto on nikada nije prevodio Adija? Rekao je: “Nisam se usuđivao!” Tek sam se naknadno uplašio. Todor Manoj-lović, veliki srpski pesnik, koji je savršeno govorio mađarski, (i nemački i engleski i francuski i italijanski…) najbolji poznavalac Adija, možda ne samo u našoj zemlji, “nije se usudio”, a ja, klinac, jesam.
I na Todora Manojlovića mislim svaki put kad sam u Zrenjaninu. Pošto je poznavao moje roditelje, na neki način, mada dosta retko, bio sa nama u našem tadašnjem životu, mogao sam sa njim posle rata da razgovaram o njima, on je deo svega toga… Čega? Ne znam kako da kažem…
Najzad jednog dana ipak stižem u Zrenjanin u rano posle podne. Dragana i Ankica iz biblioteke su se dogovorile sa današnjim stanarima da mogu da posetim stan u kome sam odrastao. Stanari? Sad ćemo videti.
Njih dve su za mene veoma mlade, gotovo klinke, ali kad bolje razmislim, istih su godina kao moja mama neposredno pre nego što će je ubiti.
Trg pred bibliotekom sa spomenikom kralju Petru, koga se sećam, mada ga neko vreme nije bilo, sa već-nicom, barem liči na sliku iz mog detinjstva, iako više nema saobraćaja. Tu pred katoličkom crkvom su stajali fijakeri, a na kraju, pred sam rat, bila je jedina taksi-stanica. Kad sam bio dete činilo mi se da je ta crkva veoma velika. Sad znam da je to obična, provincijska crkvica. Posle rata izgrađeni vodotoranj je za mene arhitektonsko ruglo. Ima li ikoga za koga nije? I šta će građanima, kad imaju najgoru vodu koja može da se zamisli? Ja se sećam specijalnih taljiga, zapravo, bureta na dva točka, iz koga se prodavala voda iz Begeja, koja je verovatno bila još gora, ali malo ko se tada zbog toga brinuo. Kuća, u kojoj smo mi živeli, imala je svoj “vodovod”. Sopstveni hidrofor je vodu iz sopstvenog arterijskog bunara pumpao u jednu crveno obojenu veliku cisternu na tavanu. U stanu su klozeti bili “nor-malni” kao danas gotovo svuda gde se ja krećem – o tome šta je to “normalno” još će biti reči – ali jama, u koju bi upadalo što bi upadalo, čistila se ručno i to se osećalo nadaleko – nazivam to tako da bih izbegao reč da je smrdelo.
Prolazimo kroz ulicu koja se u vreme mog detinjstva zvala Kralja Aleksandra, pa Adolfa Hitlera, pa Maršala Tita, nisam ni pitao kako se sada zove. Nju Jork nikada neće morati da menja nazive ulica i kako bih našao nekog ko stanuje, na primer, na uglu trideset osme ulice i sedme avenije. Samo Brodvej kao hipotenuza seče kroz te nizove kuća i oblakodera, raspoređene u pravilnim četvorokutima.
Za moju ulicu je bitno samo što sam kroz nju teglio violinu do pomenutog kantora Langa, premeštao je iz ruke u ruku i mrzeo što to moram, išao prvo u osnovnu školu, pa u gimnaziju. Deci je bilo zabranjeno da uveče idu ulicama bez pratnje odraslih. Od prvog razreda gimnazije morali smo da nosimo kačkete sa brojem razreda kao znakove raspoznavanja. Pešačke zone, kakva je ta ulica danas, dabome, nisu postojale.
Kroz istu ovu, da ostanem pri tom nazivu, glavnu ulicu, vozio je, dok sam bio sasvim mali, pravi voz sa parnom lokomotivom, “ajzliban”, kako smo govorili u šali, a “do kraja”, što za mene znači do okupacije 1941. godine, u neke se dane kroz glavnu ulicu ganjala i stoka, “rogata marva”, a ja sam sa divljenjem i pomalo sa strahom čekao da li će da prođe i neki bik i znao sam kako da ih po drugačijoj telesnoj građi, ne samo po onom što se nalazilo ispod trbuha, razlikujem od volova.
Moj otac, ginekolog, rado mi je objašnjavao sve što bih ga pitao, pa i razliku između bika i vola. Pokazivao mi je na slikama u svojim stručnim knjigama kako izgleda embrion u majčinoj utrobi. Znao sam kako izgleda nerođene dete “u mami”, ali kako dospeva tamo objasniće mi tek mnogo kasnije grubi drugovi. Poznavao sam instrumente u njegovoj ordinaciji, pa i kirete i šta se sa njima radi, posebno su me impresionirale forceps-klješte kojima su se vadile bebe kad bi se “zaglavile”. Žene su rađale kod kuće najčešće bez pomoći lekara, zadovoljavale su se uslugama babica. Babice bi zvale ginekologa kad ne bi više znale šta da rade. U celom Banatu ordinirala su samo dva ginekologa, doktor Dekanić i moj otac. Carski rez se vršio retko, jer još nije bilo antibiotika i opasnost od sepse velika, kad je moj otac jednom porodio carskim rezom blizance to je bio tako važan uspeh i senzacija da je o tome napisao izveštaj za britanski stručni časopis The Lancet.
Mene i moju sestru porađao je otac, naravno, kod kuće. Bio je siguran u sebe. Njegova žena, moja majka, lekarka, takođe.
Tata – ne znam kada da kažem otac, a kada tata, oslovljavali smo ga i na nemačkom i na srpskom po mađarskom apa - bolesnike je ranije obilazio fijakerom, zimi sankama sa upregnutim konjima, posle svojim automobilom. Kočijaši su me poznavali, dozvolili su mi da se penjem na “bok” i da držim uzde, zatim čak i da zaista teram konje. Tata je vozio automobil marke štajer 55. Neki su ljudi svojim kolima nadevali posebna imena, naš se zvao Bocko. To ime je tata dao da se gravira i namestio ga na njegovom hladnjaku. Vlasnik drvare Boral vozio je mercedes. Znao sam da je to bolje i skuplje vozilo. Iz daleka sam prepoznavao marke automobila. Već sam sa deset godina vozio “bar napola”. To znači da sam sedeo u tatinom krilu, držao volan i menjao brzine, ali pedale morao je on da pritiskuje, jer su mi noge bile isuviše kratke.
Kad su Nemci “ušli” u moj rodni grad, ja sam satima stajao na prozoru, posmatrao njihovu vojsku, brojao vojne automobile, radovao sam se kad bi protutnjalo nešto naročito zanimljivo, tenk, oklopna kola, top. Beležio sam na parčetu hartije šta prolazi. Ne znam zašto. Valjda mi je bilo dosadno. Zadržao sam naviku da stalno nešto brojim, na svojim književnim večerima, na primer, koliko ima posetilaca. Moja žena poznaje taj moj pogled dok prebrojavam publiku i posle me zavitlava zbog toga. Možda je to moje prebrojavanje vojnika i njihovog oruđa moglo biti preuranjeno smrtonosno da su Nemci saznali za njega, jer bi mogli da pomisle da to radim ko zna zbog čega, ko zna za koga.
To je ta kuća na uglu. Na “ćošku”. Jednim krilom se naslanja i na portu pravoslavne crkve. U njoj se još uvek nalazi apoteka. Pre rata se vlasnik apoteke zvao Vagi. Govorilo se o Vagijevoj apoteci. Imao je jazavičara koji se zvao Valdi. U jednoj tegli je držao pijavice, u drugoj promincle roze i bele boje. Posle su ga ubili sa celom porodicom. Ne znam šta se desilo sa Valdijem. Uosta-lom, ne znam ni šta se desilo sa našim psom, koji se zvao Cuki. (Osećam potrebu da ovde stavim tri tačke, ali neću za inat, nego ću rečima ispisati da sam osećao tu potrebu, jer sam zastao i za trenutak nisam znao kako da nastavim da pišem…)
Berberina Bate, naravno, takođe nema više. On me je prvi šišao pre gotovo sedamdeset i pet ili više godina. Nisam morao da kod njega ulazim spreda sa ulice, kao ostale “normalne” mušterije, nego iz hodnika kuće koji vodi ka stepeništu do jedinog, do prvog sprata. Svakoga dana ujutro čika Bata dolazio je kod nas gore na sprat da obrije mog oca.
Imam utisak da su pločica na podu dugačkog hodnika i hola sa stepeništem i danas iste kao pre sedamdeset i kusur godina. Ograda stepenica od kovanog gvožđa sigurno jeste. Znači, ponešto, ako je samo solidno na-pravljeno, traje duže od čovekovog života, ne baš večno, ali prilično dugo. Gvozdena karika u zidu stepeništa mora da je takođe ista. Za nju su bili privezani očev, mamin, a neposredno pred rat već i moj bicikl. Sada su to neki tuđi bicikli. To je normalno. Šta je u životu normalno, odnosno, po normi?
Na spratu su u moje vreme bila samo dva stana, protin levo, a naš desno. U naš stan se ulazilo ili kroz čeka-onicu pred ordinacijom ili kroz hodnik sa velikim pro-zorima.
Sada prvo ulazimo u čekaonicu. Ona je i sada čekaonica, ali za školu za strane jezike. Iz nje se prelazilo u biblioteku i u ordinaciju. Sada su sazidana vrata između biblioteke i naše negdašnje trpezarije, ali su probijena vrata prema bivšem protinom salonu. Deo protinog stana pripao je toj školi, a u drugom delu je advokatska kancelarija Varadi.
Varadijevi, koliko ja znam, svoju kancelariju, doduše, na drugom mestu, imaju najmanje tokom četiri generacije. Prvi je bio Mihály Váradi, 1843-1898. Drugi Imre Váradi, 1867-1959. Na njega je verovatno mislila moja baba po majčinoj strani, za koju je karakteristična bila izreka: “To je rekao Varadi!” To je značilo da je nešto neprikosnoveno istinito. Drugim rečima, klela se u najstarijeg Varadija koga sam poznavao. Jedna gene-racije Varadijevih je radila za mog dedu, sledeća za mog oca i nešto posle rata za moju sestru i mene, od sledeće, da kažem tako, današnje generacije, brat Tibor je onaj Tibor Varadi, mlađi od mene desetak godina, koji je stručnjak za međunarodno pravo, ali i književnik, pa se zbog toga dobro poznajemo, a danas zaista više ne znam… Ovde tri tačke mogu da ostanu.
Naš prvi komšija, prota Simeon Popov, imao je tri kćerke, sve starije od mene, jedna od njih bila je mis Jugoslavije. Sećam se njegove uramljene fotografije iz mladosti sa golim gornjim delom tela, izgledao je kao danas bodi-bilderi ili filmski glumci - snagatori. Kakve veze je taj veoma lepi mladić mogao da ima sa još uvek stasitim, impozantnim starcem sa velikom belom bradom, sa uvaženim sveštenikom, koga je poštovao celi grad na Begeju? Nisam razumeo. Ali prota, kome je nedostajao sin, igrao je sa mnom šah, a moj otac je za to retko kad imao vremena.
O veri se nije razgovaralo. Prota sa mnom nije, iako mi je objašnjavao pravoslavne običaje. Nismo ni mi u porodici. Moj otac je smatrao da za veru treba da se opredelim kad odrastem. Nisam obrezan. Nisam vaspi-tavan niukakvom verskom duhu. Na velike praznike išao sam u tri crkve, pravoslavnu, katoličku i reformatsku, (kalvinističku) i u sinagogu. Kao u pozorište. Predstave. Muzika. U školi jedini nisam pohađao veronauku. Kao đaci smo razgovarali koji je veroučtelj kakav, koji je najstroži, za moju generaciju bio je to pravoslavni pop. Kad bi na ulici prolazilo svešteno lice, dečaci bi se uhvatili za dugme šlica da ih ne bije baksus. Ne znam zašto. Danas je to nemoguće. Šlicevi na pantalonama umesto dugmadi imaju onaj patent za zatvaranje za koji, koliko je meni poznato, još uvek nema lepše srpske reči nego što je rajsferšlus.
O tome sam razmišljao umesto da se raspitam za uspeh škole, koji se jezici uče, ko su učenici… Iz više nepostojeće biblioteke moj otac bi ponekad vadio knjigu i rekao mi: “Ovu bih ti preporučio…” Ubrzo sam shvatio da dečje knjige stavlja među svoje da bi ih i na taj način promovisao u “štivo za odrasle”, današnjim rečnikom, da njima, a time i meni, “podigne rejting”, ali cenio sam to i kada sam shvatio šta radi i zašto to čini.
Pozdravljamo se, zahvaljujemo, izlazimo, pa ulazimo kroz vrata kroz koja sam prolazio otkada se sećam sebe. Hodnik je sada čekaonica, dečja soba mali bife za roditelje, u bivšoj velikoj trpezariji je srce ustanove, u koju smo došli, igraonica za decu. Tu mogu da se slave dečji rođendani. Naša bivša kuhinja je sada kancelarija, a bivša garderoba – u kojoj su stajali ormani – i kupatilo – na koje se naslanjala – kuhinja. Zidovi su stari, samo poneka vrata zazidana, druga probijena, nove su boje ili tapete. Nema više kaljevih peći, uvedeno je centralno grejanje. Šta se to mene danas tiče?
Služe nas sokovima. Sedim u svojoj dečjoj sobi, ne, sedim u bifeu institucije za proslavu dečjih rođendana. Nema dečje sobe. Nema detinjstva. To bi bilo normalno i da nije bilo okupacije, logora, ubistava. I opet: šta je norma? Šta je normalno? Normalno je da si starac, ako si se više približio osamdesetoj, nego što si se odmakao od sedamdesete, ali postoje i porodice koje generacija za generacijom žive u istoj kući i smatraju da je njihov život normalan.
Iskreno rečeno, nikad nisam voleo svoju dečju sobu. Mrzeo sam što u njoj spavamo i guvernanta i sestra i ja. Čeznuo sam za sopstvenom sobom. Da sam ja bio moj otac imao bih drugačiji stan.
Moji su roditelji imali vrlo dobre odnose sa Ilzom, guvernantom. Kad smo pred rat već bili dovoljno veliki ona je izlazila sa njima i ostavila nas, decu, da spavamo sami. Sećam se da se jedne noći moja sestra probudila i počela da plače. Ja sam znao gde su stariji, kartali su se sasvim blizu kod pravoslavnog sveštenika, popa Šipoša. Obukao sam se, pustio sestru da viče, otišao kod njih i izjavio: “Kćerka vam cmizdri, nisam ja plaćen da je umirujem!”
Sad sam se iz tog bifea namenjenog deci i roditeljima, koji čekaju, javio sestri u Beograd, rekao gde sam i da pijemo sokove. To je bilo dovoljno da opet zaplače, ali tiho i odraslo.
Samo smo prošli pored kuće u kojoj su stanovali i ubili se očevi roditelji. Prošli smo i pored zgrade u čijem se dvorištu nekada prodavao benzin u buradima. Vlasnik je bio gospodin Kristijan, mačevalac, mačevalački tre-ner, on je otkrio talenat i prvi trenirao Nikolu Nikolića, zvali smo ga Nikica, koji je postao jugoslovenski, pa mađarski, pa evropski prvak u mačevanju. I ja sam morao da učim mačevanje. Išao sam kod Kristijana na mačevanje i posebnu gimnastiku, kod madame Roemer da učim francuski, rekoh već, kod kantora Langa da učim violinu. Kad razmislim danas, baš su me mučili pored redovne škole, ne znam da li sam išta posebno naučio što bi mi kasnije koristilo u životu, nisam imao talenta ni za francuski, a kamo li za gimnastiku, mačevanje, violinu, moji pravi vaspitači su postali esesovci u koncentracionim logorima, ali to sigurno ne može da se podvede pod rubriku “normalno”.
Moja generacija u Petrovgradu bila je ponosna na nešto starijeg Nikicu Nikolića, na njegovog vršnjaka, Lasloa Balu, prvaka Jugoslavije u plivanju i člana vaterpolo-reprezentacije. Bala je rođen 1918. godine, a još je 1990. je učestvovao na plivačkom maratonu zajed-no sa takmičarima mlađim i 55 godina od njega. Moj sin se danas druži sa Nikicinim sinom, ali upoznali su se i sprijateljili mimo nas. Kćerku gospodina Kristijana zvali su Pucika. Ona je trenirala u mačevanju devojke, pa i moju sestru. I dame, kao moja mama, dolazile su da kod nje rade gimnastiku. Tada se to nije zvalo aerobik, ali valjda je isto, nisam stručnjak. Nedavno sam čitao u novinama da je Pucika živa sa devedeset i kusur godina.
Je li sve to zbrda, zdola? Znam. Tako mi misli nai-laze. Dozvoljavam sebi da ih ne redigujem isuviše.
Imao sam nameru da uđem u dvorište prizemljuše u kojoj je stanovala mamina mama. Kod nje smo sestra i ja noćili pored ostalog i petog aprila četrdeset prve, a sledećeg jutra pokušali smo da vidimo nemačke bombardere u naletu na Beograd. Nismo ih videli, samo čuli njihovo potmulo brujanje. Ali sada se tu nije moglo ući, sve je bilo zatarabljeno, stanari iseljeni, kuća se baš renovirala.
Prošli smo pored zgrade u kojoj je nekada bila jevrejska škola, a za vreme okupacije neko vreme inter-nirani Jevreji. I moji roditelji. Na to ne podseća nikakva spomen ploča. Stotinak metara dalje, međutim, nalazi se ploča koja podseća na sinagogu, koju su Nemci srušili do temelja.
Prolazimo i pored moje bivše gimnazije, do rata sam uspeo da završim prvi i napola drugi, ali tada se osnovna škola definitivno završavala posle četvrtog, a gimnazija je imala osam razreda. Izbijamo na Begej.
Ja se Begeja sećam kao skroz plovnog kanala, a ne isprekidanog kao što je danas. Morao bih da proverim iz helikoptera šta su s njim uradili. Sećam ga se sa tri mosta. Onaj, koga smo nazivali “velikim”, zvanično je nosio ime Dositeja Obradovića, a “mali most” Vuka Karadžića. Treći, železnički, služio je “malom vozu”, a posle njegovog ukidanja više ničemu. Iako su mostovi već postojali kad sam se rodio, znao sam da je deo grada, koji smo zvali Amerika, dobio ime, jer se do njega moglo doći crnim čamcima koje su skeledžije nekom drvenom ručicom prevlačili preko vode na žici razapetoj preko nje. Još uvek su radili i takvi čamci nizvodno od “malog mosta”.
Kad bi prolazile veće parne lađe vukući šlepove, mostovi bi im napravili prolaz tako što bi snažni muškarci okrećući gvozdene točkove “kurblama” podizali njihovu konstrukciju, a saobraćaj bi dotle bio zaustavljen. Najlepši, “veliki” gvozdeni most sa umet-nički izvedenom konstrukcijom, most iz pesme, jer su tu “četir’ konja debela prešla preko Begeja”, razmontiran je, pedesetak metara od njega izgrađen je novi, širi, pogodan za automobilski saobraćaj. Smatram da je bilo neophodno izgraditi novi, ali da je bilo besmisleno srušiti stari, lep, što dokazuje i da su na njegovom mestu ponovo morali izgraditi bezlični, pešački most. Kao pešačka je zaista mogla poslužiti i stara “bečkerečka ćuprija”, a ne bi se morala “podizati” čekrcima, jer lađe inače više ne prolaze ovim zatvorenim delom Begeja. Pogotovo što je projekat za nju izradio onaj poznati francuski inženjer Ajfel, koji je izgradio i kulu, simbol Pariza. Ponekad mi se čini da upravo savremena poli-tička generacija, koja se najviše poziva na nacionalno i na tradiciju, više od svih prethodnih napušta sve što je poteklo iz naroda, ruši tradicionalno i sve što je lepo.
Danas je nezamislivo da smo se kupali u tom Begeju. Moj deda je leta četrdesete sa preko sedamdeset godina glavačke skakao sa trambuline u mutnu vodu. Kad mi je dosadilo da se igram u odnekud dovučenom i naslaganom, čistom pesku na kupalištu Brankovan, dobio sam čamac i na rolsic – kako smo to zvali – i mogao da veslam po Begeju, da prođem ispod “velikog mosta”, zastanem u njegovoj senci, pa pored pivare sve dalje i dalje…
A sad pored gimnazije ne stižem do Begeja koji teče, nego do jezera koje baš tu prestaje. Preko, na drugu obalu, do parka koji se zvao Plankert – ili Plankova bašta – mogli bismo da pređemo peške. Neću. Izbegavam taj nasip koji razdvaja Begej od Begeja i prelazimo ga, tamo gde se sada nastavlja, preko “malog mosta”.
Dragana, Ankica i, naravno, moja žena poslušno se kreću kako ja kažem. Ja valjda govorim ponešto o tome šta je nekada bilo gde, ali ne slušam baš pomno samoga sebe.
Plan mi je bio da kao u detinjstvu sad pođem desno, obalom pored parka Čokliget – tu reč sam kao dete izgovarao gotovo kao da se sastoji samo od jednog sloga, nisam je rastavljao na csók i liget – na poljubac i gaj – nisam još mario za poljupce, mada sam na filmovima pokušavao da shvatim kako odraslima nos ne smeta kad se ljube u usta – pa da nastavim sve uz reku – kanal smo svi zvali rekom – dok ne stignem do ulice koja će me popreko vratiti do parka Plankert i do „malog mosta“ i da tako napravim krug. To sam u pamćenju nazivao „svojom stazom detinjstva“.
Znači, prelazimo preko mosta. Sučeljavamo se sa reformatskom crkvom sa tim tankim, nekako šiljastim tornjem. Reformatski sveštenik Zoltan Sabo me je krstio neposredno pred ulazak Nemaca i izdao mi originalnu krštenicu, koja je zapravo bila falsifikat, jer je datum krštenja stavio “slučajno” odmah posle datuma rođenja, a ne dvanaest godina kasnije. To je doprinelo tome da sam od 1941. do 1944. u Novom Sadu mogao da se predstavljam kao Mađar, da normalno – i opet “nor-malno” – idem u mađarsku gimnaziju, a valjda i da ostanem živ. O tome sam već pisao u svojim romanima i pričama. Čin krštenja, nekonvencionalno izveden u stanu gospodina Saboa, nije mi pao teško, jer sam tu kuću dobro poznavao. Sabo je imao tri sina, iza crkve postojala je dovoljno velika porta, tu smo igrali fudbal, što je u porti pravoslavne crkve bilo zabranjeno, valjda zbog toga što je prota ima kćerke, a ne sinove.
Desno od crkve je kitnjasta zgrada suda, ali sasvim desno staza pored Begeja, zapravo, između Begeja i parka Čokliget, i dalje vodi u pravcu kao nekada, samo što je sad lepo popločana i pored nje su ukrasni fenjeri. Kao dete nisam smeo uveče ili po mraku da se šetam pored gaja poljubaca, pa mi fenjeri nisu nedostajali, ali ne bi mi ni smetali.
Čini mi se da drveće u parku nije više tako gusto zasađeno, kao što ga se ja sećam, i da je tada bilo više kestenova, ali zakleo se ne bih. Napravljeno je mesto za rondelu sa spomenikom nekome ko me ne zanima, jer ga u mom detinjstvu nije bilo. Moj problem. Njegov nije, ako neko ovde ima spomenik - svakako više nije živ.
Tako stižemo do tenis-kluba. Na terenima za tenis se nekada zimi prolivala voda i pravio teren za klizanje. Tu sam se, kako smo to zvali, šličugao. Sve dok nisam hteo da izvedem bravuru, figuru koju smo zvali “kadetski skok”, pa pao pravo na nos, jer nisam stigao da podmetnem ruke. Tim bolnim bukvalnim padanjem na nos moja se karijera definitivno završila i u drugim sportovima.
Ovde bi trebalo da se ide levo i dalje kraj reke. Ali to je nemoguće. Nema više vode, ni obale, ni staze duž obale. Begej više ne teče onuda kojuda sam hteo da idem stazom detinjstva
Normalno. Ne zavaravajmo se. Nemoguće je vratiti se u detinjstvo. Nemoguće je vratiti se kući, kao što je nemoguće dva puta se okupati u istoj reci, jer drugi put u njoj više neće biti iste vode. Naći se mogu nove kuće. Našli smo ih. Nove reke sa novim vodama, makar se zvale veštačko jezero sa starim imenom Begej. Znamo kuda se skreće na kraju perioda života koju olako nazivamo starošću.
Rođeni Beograđanin, Bogdan Bogdanović, jednom je napisao da je slobodan onaj ko nema zavičaja. “Zavičaju, mili kraju, u kom sam se rodio…” U zavičaj se ne može doći samo u posetu. Hteo sam da nađem Bečkerek svog detinjstva. Eventualno Petrovgrad. Našao sam samo Zre-njanin. Za mene to nije ni dobro, ni loše, nije tužno, mada svakako nije veselo, prosto je tako.
Normalno…

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License