Ivan Ivanji Bauhauz

Ivan Ivanji
Bauhauz

Poslednji veliki vojvoda Vajmara, Vilhelm Ernst, pre svega je bio veoma konzervativan čovek, ali ipak je donekle shvatao da je nastupilo novo vreme. Hteo je baš kao i njegovi značajni prethodnici da u svoju malu zemlju pozove važne ljude. Nigde na vidiku nije bio nikakav Gete ili Šiler, ali je već 1902. godine zamolio nadaleko poznatog, tada četrdesetogodišnjeg arhitektu, Belgijanca Henrija Van de Veldea, da u Vajmaru osnuje školu za primenjenu umetnost. Van de Velde je važio za jednu od vodećih ličnosti novostvorenog pravca, “Jugendstila”, pre toga je u jednom eseju pisao o osećanju nemira i nedovoljnom zadovoljavanju potreba ljudi istih nazora. Nije se radilo samo o arhitekturi, težio je “umetničkoj revoluciji”. Sada je dobio priliku da pokuša nešto konkretno. Posle završetka Svetskog rata Van de Velde je nameravao da napusti Nemačku i predložio da ga nasledi dvadesetak godina mladji kolega Valter Gropius. Gropius je smesta počeo da menja sve i školi dao novo, neobično ime “Državni Bauhauz u Vajmaru” – „Državna graditeljska kuća u Vajmaru.“ Vojvoda, inicijator Van de Veldeovog dolaska, u medjuvremenu je smenjen i nestao, pa je morao, kako je zvanično objavljeno, da računa na podršku “Republikanske privremene vlade države Saksonija-Vajmar-Ajzenah”.
Gropius je u Vajmar stigao sa mnogim privatnim brigama. U toku rata se oženio Almom Šindler, razve-denom Maler, sa kojom je održavao seksualne odnose još od 1910. godine dok je slavni kompozitor i direktor bečke opere bio živ. Maler je slučajno došao do ljubavnih pisama, koje su razmenjivali njegova žena i mladi arhitekta, uključili su i zajedničkog prijatelja, već pomalo poznatog seksologa i psihijatra, doktora Zigmunda Frojda, ali čak ni on nije uspeo da reši probleme tih odnosa utroje. Biće da se Alma smrtno zaljubila u znatno mladjeg, mada još nepoznatog arhitektu, ali njen suprug ne samo da je bio imućan, nego i umetnik svetskog glasa, pa nije znala kako da se opredeli. Gospodja Alma se uzgred istovremeno upuštala u još neke ljubavne afere, sa velikim slikarom Oskarom Kokoškom, a na kraju će zaključiti novi brak sa piscem Francom Verfelom. Formalni brak izmedju Alme i Gropiusa trajao je samo pet godina, od 1915. do 1920. godine. Umesto da se raduje što se njen mladi muž izvukao sa fronta na taj način što je dresirao pse za potrebe vojske, a ne da ubija ili da bude ubijen, Alma je smatrala da je to “nedostojno” i “subalterno” i naložila mu da temeljno opere ruke pre nego što će joj pisati pisma. Nikada se nije potvrdilo da li je Almin sin rodjen teško bolestan, Gropiusov ili Verfelov. Živeo je samo devet meseci. Potvrdjeno je da je Gropius iz Vajmara, dok se borio za nove ideje svoje visoke škole, zvane “Bauhauz”, istovremeno vodio pravničku bitku oko starateljstva Almine dece.
Osnovna misao Bauhauza bila je da se umetnost emancipuje od industrijalizacije, ali istovremeno oživi pravo umetničko delo. Može se reći da je to bio projekat suprotstavljen estetici ornamenata i industrijskoj masovnoj produkciji. Umetnost se ponovo vraćala pojmu umešnosti, nije trebalo da nekako uzdignuta lebdi nad opštim životom, nego da nastane iz njega i učini ga savršenijim. Zanat u izvornom značenju pojma, kao delatnost koja sopstvenim rukama stvara delo, trebalo je bezuslovno da bude polazna tačka svakog stvaralaštva, zbog toga rad sa učenicima Bauhauza nije smeo da bude apstraktan, oni su prvo morali da postanu majstori nekoliko zanata, na primer da započnu s tim da sa stolarom naprave stolicu, da znaju kako se drvo obradjuje od samog početka, pa da na kraju svojeručno izrade udoban, prelep, a istovremeno originalan predmet na kome se može sedeti. Ako bi neko hteo da napravi svetiljku, koja ne sme da bude samo ukras prostorije nego pod čijom svetlošću se dobro može čitati, morao je da bude sposoban da iskuje i obradi gvoždje, da ga oboji, na kraju da ugradi električnu instalaciju, a ne da nacrta skicu, pa da neki drugi radnici i stručnjaci dobiju zadatak da naprave lampu. U tom pogledu je arhitektura posmatrana kao kompletno umetničko delo, projekto-valo se, gradilo ciglama, prirodnim kamenom, drvetom, betonom i gvoždjem, slikalo se, uvodila električna stru-ja, vodovod i grejanje, sve je trebalo da bude lepo, ali na kraju i da se u gotovoj gradjevini ugodno stanuje. U osnivačkom manifestu je rečeno: “Krajnji cilj svake stvaralačke delatnost je gradnja… Arhitekti, vajari, sli-kari moraju da se vrate zanatu… Umetnik je potencijalni zanatlija…”
Instituciju “Državni Bauhauz” je njen osnivač, Valter Gropius, zamišljao kao radnu zajednicu u kojoj bi se ukinula razlika izmedju umetnika i zanatlije. Na osnovu toga je gotovo automatski proizlazilo da se ukidaju i društvene razlike i da postoji želja da se doprinese i razumevanju izmedju naroda. Naciona-listički orijentisani političari su samu školu, profesore i studente, koji su sebe nazivali majstorima i kalfama, smatrali “levičarima”, iako je sam Gropius bio neutralan bar što se tiče partijske politike.
Formalno je Bauhauz nastao ujedinjenjem “Udru-ženja za likovnu umetnost Saksonske visoke škole Velikog vojvodstva” i Vajmarske umetničke zanatske škole, koja je ukinuta 1915. godine. Ta institucija je, dakle, svakako bila škola, i to škola u rangu fakulteta. Da li je to značilo da je otvorena konkurencija tehničkim fakultetima u Nemačkoj? Da li je trebalo da bude, da li je Gropius to hteo? Ili ga uopšte nije zanimalo, šta drugi rade, jer je to smatrao preva-zidjenim?
Na školama, pa i visokim školama, uči se na odredjen način, postoje semestri ili razredi, nastavnici i profesori, na kraju školovanja ili studija dobija se nekakvo svedočanstvo ili diploma, koji ovlašćuju studenta za vršenje poslova u praktičnom životu. Gropius i njegovi oduševljeni saradnici su Bauhauz zamišljali drugačijim od bilo kakvih do sada poznatih studija. Vodeći nastavnici nisu nosili titulu profesora, nego Formmei-ster – majstor za oblikovanje – mladi ljudi, koji su pohadjali Bauhauz, nisu nazivani studentima, nego šegrtima, a posle kalfama.
Studije su bile podeljene na tri odseka. “Prethodne studije” sastojale su se od pola godine učenja o oblicima i vežbama sa različitim materijalom. Posle toga bi uspešni studiozus prešao na “studiju delovanja”, mogao je da bira jednu od brojnih zanatskih radionica. Treći, završni deo, nazivao se “nauka o gradjenju” i zapravo predstavljao saradnju sa inženjerima i arhitektama na gradilištima ili učestvovanje u proizvodnji sa različitim trajanjem. Na kraju bi polaznik dobio “majstorsko pismo” ispostavljeno od odgovarajuće zanatske komore, a samo isključivo naročito daroviti studenti osim toga i posebno “Majstorsko pismo” od samog Bauhauza. To je bilo lepo parče hartije, diploma, koje se moglo uramiti i obesiti na zid, ukoliko bi lice, koje bi je dobilo, raspolagalo pogodnim zidom, jer je u to vreme 90% arhitekata, uključujući i one, koji su završili studije na najpoznatijim univerzitetima, bilo nezaposleno, našli su se usred mora osam miliona ljudi, koji su tražili bilo kakav posao, u najboljem slučaju vozili bi taksi ili radili kao moleri.
Logično je da državni univerziteti nisu hteli da priznaju Bauhauz, ali nisu ga prihvatale ni mnoge organizacije zanatlija. Glavni majstor staleža bravara u Vajmaru bučno je izjavljivao:
“Ne priznajemo da je ikakva umešnost nagomilavati stare konzerve jednu na drugu, spajati krhotine, krpice i bačeni papir u nekakav ludi haos, pa prihvatiti da se to javnosti prikaže kao rad učenika u privredi…”
Profesori i studenti bi zajedno učestvovali na proslavama i svečanostima. Gradjani Vajmara su se uzbudjivali i tvrdili da se to ne slaže sa “velikom tradicijom” i “životnim običajima” njihovog grada. Česti su bili i napadi u novinama:
“Preko pločnika trga, koji domaći ljudi smatraju posvećenim umerenim koracima tvorca Ifigenije, iznenada kreštavo urlajući jurcaju gomile divljih likova obučeni u najšarenije boje. Nose nekakve rubaške i pantalone u obliku levka, koje se sužavaju kod članaka. Bose noge su u sandalama. Mnogi su se ošišali do gole kože, a svoju lobanju namazali crnim kvadratima ili trouglima…”
Pa još i gore:
“Na nimalo skrivenim mestima jezera ili reke Zale muškinje i ženskinje se kupaju kao što ih je Bog stvorio, rugaju se i preziru brak kao gradjansku instituciju, najavljena je slobodna ljubav, nimalo nije sramota biti neudata majka…”
Može se zamisliti koliko je tek užasnuta bila luteransko-evangelistička crkva, a ona je imala itekako veliki uticaj na mnoge ljude.
Vajmarci su zaboravili da je pesnik, koji je “posvetio” pločnik pred hotelom “Elefant”, Gete, zajedno sa svojim prijateljem, Karlom Augustom, koji je slučajno baš bio veliki vojvoda vajmarski, takodje voleo da se kupa go kao od majke rodjen, a ljubavnica obojice istovremeno, lepa glumica Korona Šreter, koja je prva igrala Ifigeniju, se šetala kroz ulice i sokake u širokom plaštu, tako da niko nije tačno znao da li pod njim nosi uski, roze triko ili se to povremeno vidi njena koža. A to se dogadjalo pre manje od sto godina.
Posle pobede desnih konzervativaca na izborima februara 1924. godine sve je to prošlo, sudbina Bau-hauza u Vajmaru je zasada zapečaćena. Nova zemaljska vlada smatrala je da u školi kod profesora-majstora, a pogotovu kod studenata preovladavaju komunističke i boljševičke tendence, što je dobrim delom bilo tačno. Zbog toga je budžet škole skresan do te mere da je dugoročnije planiranje postalo nemoguće.

(Odlomak iz knjige Ivana Ivanjija „Slova od kovanog gvožđa“)

Nekad I Sad Godina 1 Broj 5 Septembar/Oktobar 2010

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License