IV
Uveče, negde oko deset časova, vitez pukovnik Jožef Graši, specijalnom telefonskom linijom, koja nije imala veze sa centralom i koja je tek pre dva dana uvedena u Dajčovu vilu, ponovo se javio generalu i obavestio ga da je pokret završen, a sve jedinice razmeštene po kasarnama, gde se sad odmaraju. Dato im je dvostruko sledovanje hrane, čaja sa rumom koliko su htele i toplog vina da se zagreju. „Momci su u dobrom raspoloženju i teško ih je zadržavati u kasarni. U blizini stanice trojici je pošlo za rukom da se provuku pored straže, upali su u. jednu kuću u kojoj je bilo devojaka i napravili lom. Morali su ih vezane ostaviti na snegu, u kasarnskom krugu, da bi se rastreznili."
„Napolju je vraški studeno. Kao što ste sigurno i sami primetili", dodao je Graši.
Feketehalmi ceo dan nije izlazio, ali je i bez toga znao koliko je napolju hladno i neprijatno. Sa prozora svoje sobe mogao je da osmatra Novi Sad. Pred podne počela je vejavica, vetar je nosio sitan sneg, a na prozorskim Oknima počeo se hvatati led. Posilni, koji je sedeo pred vratima, stalno je ulazio da loži peć. Pripreme za akciju su napredovale — sve je bilo u redu. Graši jedanput, a Foti Ferenc dvaput, bez potrebe i bez poziva, dolazili su da ga o tome obaveste. Na pisaćem stolu, levo, pored lampe, stajale su boca sa konjakom, čašica i načeta kutija sa cigaretama. Pušio je mnogo i, još od podne, pisao pisma. Jedno je već poslao. Drugo ga je zadržalo. Ticalo se finansijskih pitanja za koje je Feketehalmi sam sebe uveravao da ih ne razume još od vremena kad su ga opsedali verovnici i dosađivale mu menice u Maku, Pečuju i Kečkemetu. Žena je tražila da joj hitno pošalje novaca, telegrafski ili bar po kuriru. Grašijev poziv prekinuo ga je u računanju.
On ostavi pero, pa se bolje naže nad telefon. Učinilo mu se da je u Grašijevom glasu čuo prizvuk podsmeha, kao da ga je prekorevao što ceo dan nije izlazio iz kuće i pogađao šta on, Feketehalmi, ovog časa radi ovde u sobi. Znao je dobro da je Graši juče, a i ceo današnji dan proveo napolju, na snegu; kontrolišući pripreme za akeiju, obilazio kasarne, razgovarao sa oficirima, održavao sastanke sa civilima i političkim vlastima i oseeao je da je trebalo da i sam pokaže više interesovanja za sve to, pa i da obiđe varoš ili bar neke od komandanata u njihovim kasarnama. Osetio se krivim i nesigurnim. Uhvatio se za poslednje Grašijeve reči i, samoodbrane radi, za svaki slučaj, odmah prešao u napad, glasom pomalo piskavim kao u žene.
„Šta kažete, izvršili napad pre roka. I vi mi to tako mirno saopštavate. Pa, do đavola, šta rade ti komandanti? Zar se tako drži kontrola nad vojskom? Znaju li oni uopšte da se mi nalazimo u ratu? Jesu li oni svesni da bi mogli odgovarati po ratnim propisima? Shvataju li oni da su mogli izazvati uzbunu u gradu, otkriti sve naše pripreme, omogućiti buntovnicima da se sklone i upropastiti tako celu akciju? Uostalom, šta vi radite, Graši, molim vas, jeste li već pozvali na odgovornost te komandante?"
Graši je odmakao slušalicu od uva da mu od Feketehalmijeve piske ne bi pukla bubna opna, pritisnuo je dlanom levak, da ga general ne bi čuo, i opsovao glasno, sočno, vojnički. Feketehalmi se jedva najzad smirio. Izduvao se i umorio.
Da, dobro … vrlo dobro. Samo, molim vas, sve mere predostrožnosti obavezno preduzeti još noćas i straže svakako udvojiti. Nikad se ne zna. Jeste li me čuli; nikad se ne zna!" „Razumem! Biće kao što kažete. Zandari i lovci raspoređeni su oko grada na svakih sto koraka. Ne, razume se da im nije objašnjeno zašto. Rečeno je samo da nikog ne puštaju iz grada do daljeg naređenja. Preko leda se ne može; sredina Dunava je još slobodna. Uostalom, tamo krstare čamci flotile."
A u gradu?" pitao je Feketehalmi.
„Sve je mirno. Sa gradskim policijskim vlastima uspostavljen je najtešnji kontakt i obezbeđena je njihova saradnja. Dobijeni su spiskovi nepoželjnih i sumnjivih i nađeni vodiči patrola. Ostaje još da se utvrdi koliko i do koje me're se mogu koristiti lojalni gradski civilni elementi. To treba da utvrdi Fernbah. Sutra će svuda po gradu biti izlepljen poziv građanstvu na red i mir. Deak ga je danas sastavio i već se nalazi u štampi.
Komandanti su upoznati sa planom akcije. Ostaje još samo da se patrole upute na polazna mesta. Prekosutra izjutra mogli bismo početi."
„Znači, možemo javiti da je sve u redu?" „Naravno, bez brige, kao u Zablju. Imamo već Iskustva."
Graši je prvi spustio slušalicu. Počeo je da šeta po sobi. „Eto, tako mi i treba!" mislio je. Ko me je terao da ga zovem i da mu se javljam."
Feketehalmi je opet prihvatio pero i sledećeg časa već je utonuo u račune. Nisu se slagali. Stalno se javljao neki manjak i nifcako nije mogao da pronađe greaku.
Doktora Fernbah-Apatinija Petera, iako je zazirao od vojske, ipak ni ona, a ni njen komandant Jožef Graši, nisu mogli da nateraju da neku stvar uradi brže nego što ie mislio da bi je po prirodnoj sporosti svega razvitka i državnih poslova napose, trebalo uraditi. Posle razgovora sa Feketehalmij'em prvoga dana, odmah po niegovom dolasku, pa i posle nepriiatnog susreta i razgovora sa taocima u zgradi županiie, on je smatrao da cela stvar, već i njegovog prestiža radi, treba da odleži najmanje dva dana. Zato je, uvređen i konačno oslobođen iluzije da u Novom Sadu, otkako je vlast u varoši preuzela vojska, predstavlja nešto više od običnog činovnika, sazvao sastanak uglednijih građana tek za utorak, kad mu je Graši zapretio da će i njega i ostale civile vojnom patrolom dovesti na sednicu, ako bude trebalo.
Listu viđenijih, lojalnih ljudi svih staleža, dostavio je Fernbahu još pre dva dana šef kontrašpijunaže Bertalan Kun, a sam Kun je na svoju ruku, da bi se osigurao i ispitao raspoloženja, sazvao u zgradi Trgovinskoindustrijske komore, uveče, uoči predviđenog skupa, sastanak nekoliko odabranih ličnosti iz toga kruga. Nije pogrešio. Sve je proteklo mirno, u redu, bez sporova i nesporazuma, čak i mimo Kunovog očekivanja. Prisutni: Kalman Nađ, direktor Gradske štedionice, postariji, mršav i spečen čovek, solidni provincijski džentlmen, u čistom, urednom i ispeglanom tamnosivom odelu i svetlim gamašama; Đerđ Seke, industrijalac, krupna ljudina sa snažnim maljavim rukama koje su mu gotovo do lakata virile iz rukava žutokariranog sportskog kaputa, i Đula Kremer, takođe industrijalac, Nemac poreklom, kratko, pruski podšišan, mrzovoljan i sav uglat, bili su, ustvari, već upoznati sa svim. Imali su svojih veza, čak i sa Budimpeštom, i očigledno su se unapred sporazumeli. Nisu se čudili, nisu pitali, držali su se poslovno suvo i nije imalo mnogo s njima da se govori. Sekea i Nađa zanimali su samo mlinovi; kad će ih i kako će ih preuzeti od građana koji budu pogođeni racijom. Kremer se interesovao samo za ciglane. Takav je sporazum, oeigledno, postigut među kompanijama koje su zastupali i takve su direktive od njih primilii iz Pešte. Spora, dakle, nije bilo.
Ferenc Foti, koji je prisustvovao konferenciji da bi se našao pri ruci Kunu i svojom uniformom i činom ostavio utisak na građane, sedeo je malo podalje od stola, u fotelji privučenoj prozoru, i pušio. Podigao se da otrese pepeo sa cigarete, prošetao je dvaput po sobi i naslonio se na kaljevu peć u uglu.
„Znači, vi ste sporazumni?" upitao je, jer mu se činilo da je sastanak ispao suviše kratak za važnost stvari kojoj je bio posvećen. Izgledalo je da su ovi građani, civili, manje njome uzbuđeni i hladnije je primaju no on sam. Osećao se stoga nekako uvređenim i pozleđenim. Mada je bio viši štapski oiicir, našao se sad odjednom u prilici da sa ovima ovde govori gotovo kao sa sebi ravnima, bez uobičajene oficirske nadmenosti. Staviše, činilo mu se kao da su i oni oficiri neke naročite vojske koja ima svoje sopstvene činove i šarže, svoje odgovornosti i obaveze i sopstvenu, strogu disciplinu. Višu čak i od njegove.
Da!" potvrdio je kratko Nađ.
I sa merama koje mislimo preduzimati?"
„Razume se. Šta bi se drugo i moglo očekivati. Mada, moram reći, ne znamo tačno šta mislite činiti. To je vaša, a ne naša stvar i, razumećete što ne želimo da se mešamo u to. Pretpostavljamo da je to vojna tajna."
Bili su lukavi, ti gadovi! Već sad su želeli da sa sebe skinu odgovornost. Više od toga. Hteline hteli da to jasno kažu, ispadalo je da njih, vojnike, smatraju za neku vrstu svojih poteinjehih službenika, određenih da vrše neprijatne, opasne, ružne i prljave poslove sa kojima sami neće da imaju posla.
I Kun je to osetio. ,,U redu!" složio se da bi prekratio razgovor. „Onda smo gotovi!" i, posmatrajući ih kako sede u foteljama, ozbiljni, poslovni, suvo zvanični, dostojanstveni i sabrani, za razliku od ostalih civila sa kojima je u svojoj službi dolazio u dodir, mahom govorljivih, radoznalih i uplašenih, nije mogao a da prema njima ne oseti i neku svoju profesionalnu, policij'sku zavist i poštovanje. Takvi, stvarni i poslovni, ćutljivi i ozbiljni, voleo bi da su i oficiri, pomislio je. Onda bi i njemu, u službi, bilo lakše i jednostavnije.
„Hvala vam, dakle!" rekao je dok su se podizali i oblačili kapute. I zacrveneo se od stida, negde duboko u sebi, što je, čak i vrhovima prstiju, kao svrbež i lake žmarke, osetio želju da im ih pridrži i pomogne im da navuku svoje kapute. „Računam na vašu svesrdnu saradnju i pomoć. Mogu da vas uverim da ćemo i mi sa naše strane sve učiniti. Vaše kuće biće osigurane i obezbeđene. Pa, ipak, ako biste mene pitali, savetovao bih vam da svoje porodice pošaljete na nekoliko dana u Segedin ili u Peštu. Ne mislim samo na mogućne i nepredvidljive nesrećne slučajeve. Pretpostavljam da prizori na ulicama neće biti baš najprijatniji, bar ne za oči i poglede dece i mladih devojaka."
Eto, bar toiiko je mogao da im napakosti, da bi ih pomerio iz njihovog mira. Ali ni u tome nije uspeo. Sva trojica samo odmahnuše rukama. Seke je živeo u Pešti i u Novi Sad je dolazio povremeno, zbog poslova. Nađ je još pre nekoliko meseci, čim su počeli nemiri u Šajkaškoj, poslao ženu i ćerku u Segedin. Kremer je bio samac. Foti, baveći se vojnim poslovima, nije to znao ni pretpostavljao i, posmatrajući ih kako izlaze, sigurnim korakom, sva trojica u tamnim kaputima kao da su uniformisani, ostavljajući za sobom, u sobi, prazninu koja se nije popunjavala, on najpre pomisli, pa posle i glasno kaza Kunu, koji ih je ispratio:
„Jesi li ih video? Da se čovek zaista upita da li to oni možda s nama upravljaju i nama naređuju, a ne mi njima. Ko zna, možda mi sve ovo baš njih radi činimo, a nismo toga ni svesni."
„Kakvi su, čini mi se, svet bi mirno mogli da unište sa svega tri reči, samo ako bi tako odlučili", složio se Kun i pokajao se odmah jer mu se činilo da oni nikad ni toliko ne bi govorili. Da nikad ni toliko reči ne bi utrošili. Samo bi ćuteći jednim prstom svega, pritisnuli dugme.
Pola časa docnije navratio je u Komoru doktor Popović, bivši senator, nešto ranije no što su ga očekivali; bilo mu je zgodnije da se sa Kunom nalazi ovde, u zgradi u koju je i ranije poslovno navraćao, no u policiji, u Županiji ili u kasarni. Nije mu bilo pravo što je u sobi zatekao Fotija, koga nije poznavao, ali pošto se ni Kun nije ustručavao, ni on nije mogao drugačije i pred njega je istresao iz torbe referat, kucan na više od stotinu stranica, baš kao trgovački putnik uzorke svoje robe.
Kun je tek ovlaš pogledao i nemarno prelistao desetak poslednjih listova. Interesovali su ga samo spiskovi sumnjivih i nepoželjnih; Popovićevo mišljenje o „političkim, privrednim, društvenim i drugim merama, koje bi u sadašnjoj situaciji trebalo preduzimati radi smirivanja situacije i normalizovanja stanja u Bačkoj" nije ga zanimalo. Popovića, već oveštalog i olinjalog za svega dve godine kako je ostao bez senatorskog zvanja, niti je ponudio da svuče kaput, niti ga je pozvao da sedne. Stojeći kraj stola, držeći u levoj ruci šešir, bivši senator je govorio brzo, sam sebe prekidajući u izlaganju, i prstom pokazivao Kunu najopasnije ličnosti u spisku.
Foti, koji zbunjenog i spletenog civila nije poznavao, sedeći na svome mestu, slušao je bujicu mađarskih reći u kojima se osećao neki strani prizvuk, i više iz zlobe no iz istinskog, profesionalnog policijskog interesovanja, pokušavao da odgonetne ko je taj čovek i u koju bi ga kategoriju mogao svrstati. Zatim, kad je Popović slučajno pogledao na tu stranu i osmehnuo mu se prisnije, kao poznaniku, Foti ga je prekinuo:
„Koje ste vi narodnosti? Da niste možda Srbin?" Popović je, iznenađen, zastao u pola reči, otvorenih usta.
„Pitate mene?" začudio se kako bi dobio vremena da se pribere. „Kako hoćete i kako se uzme. Moja porodica živi već više od trista godina ovde, u mestu."
Ni on, dakle, nije bio bez lukavstva ni bez pameti. Pa čak ni bez izvesnog ponosa. To što je rekao, značilo je: eto vam, pa sad kako hoćete. Od volje vam je da sami odlučite. Ako sam ja stranac, onda nemojte da tvrdite da su varoš i zemlja vaši!
Kun je ugrabio da zaklopi i skloni referat. ,,Dobro je! videćemo se sutra kod župana Fernbaha." rekao je ispraćajući Popovića, gurajući ga gotovo ka vratima i zatvorio ih zatim dobro za njim.
Sednica „Legitimacionog odbora građana" trebalo je da počne u deset časova, sutradan, dvadeset drugog januara, ali se sazivači nisu sakupili ni do jedanaest. Kun zbog tajnosti svoje misije i prirode svoga posla nije mogao da prisustvuje i ovom sastanku i umesto njega trebalo je da vojnu vlast predstavlja komandant novosadske žandarmerije, potpukovnik Jožef Hankai, koji, opet, zbog ugleda vojske nije mogao da dođe na sednicu pre civila. A kako je Harkai raeunao da će građani u studeni i oblačan dan, kakav je još od jutra osvanuo, zadocniti sigurno bar pola časa, on je rešio da se digne tek oko deset i u opštinu je stigao tačno u jedanaest, sat docnije no što je trebalo.
Sednica tek što je počela. Doktor Apatini-Fernbah sedeo je na čelu stola, na počasnom mestu, nekako žalosnog i očerupanog izgleda: slepoočnice su mu duboko upale, a kosa na zaliscima kao da je prekonoć olinjala. Levo od njega, zadovolian samim sobom i dobro prospavanom noći, sedeo je skorašnji gradonačelnik novosadski, doktor Mikloš Nađ. Pre četiri dana predao je svu vlast vojsci, zadovoljan što je rešio i poslednju stvar na koju je morao da misli bez uživanja, i koja mu je, ustvari, pomalo kvarila i ona zadovoljstva koja je sam sebi umeo da upriliči. Otkako je postao gradonačelnik uspeo je da sredi svoje finansijsko stanje, koje je, uostalom, i ranije zadavalo više brige njegovim poveriocima, sudskim i sreskim činovnicima, krojačima i trgovcima, no njemu samom. Ipak, bilo je mnogo prijatnije biti siguran i miran i zato je želeo da takav i ostane. Jutros se odvezao u opštinu u novim kočijama, dašćući popeo se na prvi sprat i sedajući na stolicu do Fernbaha, odmah je rekao: da on ima poverenje u vojsku, pa neka ona sama odluči, a on se u svemu s njom slaže — rečenicu koju je u jednom svetlom trenutku našao jutros i uz put je stalno ponavljao da je ne bi zaboravio.
Do Nađa, tu, oko gornjeg dela stola, pored mesta koja su bila rezervisana za vojsku i zvanična lica, okupilo se nekoliko poslovnih ljudi. Fernbah, koji nije znao za sinoćni Kunov sastanak, pozvao je mimo spiska i na svoju ruku predstavnike banaka i industrijske komore. Geza Seldeš, akcionar, sa paketom akcija u svim novosadskim bankama i preduzećima, došao je lično, Seke i Kalman Nađ, koji su znah o čemu je reč i smatrali za suvišrio da i danas dolaze, poslali su svoje zastupnike: prvi, doktora Nandora Kuksa, šefa svojih preduzeća u Novom Sadu, a drugi, Endrea Pusta, višeg bankarskog činovnika. Koranji, zastupnik crkvenih dobara, rascvetana nosa, obučen u neku vrstu svešteničke odeće, obično pijan, razgovoran i živ, sada je, začudo, sedeo za stolom dostojanstven i miran, kao i ostali iz grupe oko njega, dajući sastanku pečat ozbiljnosti i težiee. Jedino je Đula Kremer, koji se odazvao pozivu, neznajući zašto ga traže, nervozno treptao očima iza blistavih stakala naočari i, iščekujući da sednica najzad počne, podizao se sa stolice, šetao do prozora i nešto u sebi mrmljao da ne bi prasnuo od besa što su ga pozvali bez potrebe i što je došao na ovaj sastanak na kome se našao u društvu ljudi kao što su Vilmoš Somođi, činovnik kod „Singera", Tibor Feher, upravnik „Apolo" bioskopa i još nekih sličnih koji su izgledali kao sitni trgovci ili mesari, a sa kojima on nije hteo ni mogao imati nikakve veze ni posla.
Oni su sedeli na drugom kraju stola, u debelim crnim kratkim kaputima sa krznenim okovratnicima, i razgovarali. Raspravljalo se o cenama masti i o seljacima koji već gotovo dva meseca ništa ne donose u varoš na pijacu. Zatim o tome kako se, ima nekoliko dana, u varoši nakupilo mnogo vojske, o šteti koju vojnici čine lomeći i ložeći ograde sa dvorišta, pa i o delegaciji koju bi trebalo poslati komandantu mesta da traži da se šteta plati. Ištvan Haši, bakalin, kome je sin pre dva meseca otišao na Istočni front i nikako da se otuda javi, bolje je razumevao šta to znači biti vojnik i bio je pomirljiviji, a mesar Martin Robert, koji se zbog svog imena osećao Nemcem, mada nije znao ni jednu nemačku reč, bio je drugoga mišljenja. „Trebalo bi ih bolje zaposliti. Naterati ih da malo prošetaju po selima hvatajući buntovnike. A i ovde u gradu mogli bi nešto preduzeti", govorio je i smeškao se zagonetno. „Mesa bi bilo isuviše, samo biste vi, čiča Ištvane, ostali bez mušterija; vi ste u srpskom kraju."
Ne brinite vi za mene. Ja sam sad svoja najbolja mušterija. Sam jedem što još imam u radnji", odgovorio je Haši mrzovoljno i odmakao se od mesara koji ga je jednako doticao rukama. Činilo mu se da je mesar pijan i želeo je da izbegne kavgu s njim.
Pavle Rapajić, sada Pal, trgovac na malo, inače Kunov špijun među ljudima iz trgovačkog sveta, obučen u pepeljasto, prljavo i izmašćeno odelo, sa crnom mašnom o vratu i znakom žalosti oko ruke, neobrijan, tamne, nezdrave boje lica, podigao se sa stolice i nadneo nad sto da bi bio bliže onima što su razgovarali i da bi mogao bolje da ih čuje. Od Robertovih reči sav se oznojio. Izdavao se za Mađara i otvoreno je držao njihovu stranu, ali nikako nije mogao da se svikne da bez treptanja podnese kad se u njegovom društvu pomenu i opsuju Srbi. Učinilo mu se da su Robert, Feher, pa i stari Haši, pogledali baš njega i ugrabio je priliku da se povuče i uvom okrene sredini stola.
Tu su, s desne strane, sedela dva popa u crnim kaputima i belim okovratnicima, i, izdvojeni odeždom od ostalog prisutnog sveta, razgovarali među sobom, tiho ćućoreći, klimali glavama i gledali jedan drugom ozbiljno u lice, kao da sem njih i nema drugih u sali. Kao predstavnici crkve pozivani su na sve važnije skupove, i tako su im i sad, držeći se starih spiskova, poslali poziv pogrešno, očigledno, jer im ovde danas nije bilo mesto. Oni to, međutim, kao da nisu ni opažali. Zaneti u svoje razgovore, istinski ili pretvarajući se, niti su primećivali zaeuđene i ljutite poglede organizatora sastanka, a ni sleganje ramena onih koji su ih pozvali i čudili se otkud su sad ovde. Preko puta njih, zajašivši stolice, razgovarali su gospoda doktori, pravnici, javni beležnici i advokati. Karolj Vagner, nizatora sastanka, a ni sleganje ramena onih koji pa i sad na sebi ima kratak sivkast kaput i jahaće čakšire, a zeleni lovački šeširić s peruškom visio mu okačen na prozoru, iza njegovih leđa. Ferenc Sulteš, gradski fiškal, pokazivao je Peteru Vagneru starijem veliku Hortijevu sliku, iznad Fernbahove glave, koju je, kako reče, nabavio srazmerno jeftino u Budimpešti, kuda je nedavno putovao samo toga radi. Tibor Leh, najmlađi među kolegama inajpreduzimljiviji, pegav, s riđim, kratko podrezanim brčićima pod tankimprozirnim nosem, već je iskoristio priiiku, privukao se Fernbahu i, šapućući mu poverljivo na uvo, ubedivao ga u nešto što je po njegovom mišljenju bilo lako shvatitii još lakše uraditi. Fernbah, jedak još od prethodnih dana, slušao ga je rasejano, uvom samo, gledao preda se i nije mu odgovarao. Sandor Toman, saradnik Regeli Ujsaga, razgovarao je kraj prozora, glasno, da bi ga i drugi čuli, o najnovijim vestima sa frontova, bistreći ratnu situaciju s urednikom A N e p a Sandorom Radnai-Radičevićem, koji je samo klimao glavom i ćutao, jer se plašio da bilo šta kaže pošto ni svoj sopstveni list već više od petnaest dana nije čitao, a nije mogao ni smeo da to prizna.
Milan Popović, bivši senator, pismeno se izvinio; iznenadno je morao da otputuje u Peštu. Uostalom, ovde više nije ni bio potreban. Spiskovi talaca i sumnjivih građana, koje je juče predao Kunu, prekucani i dopunjeni, poslani su već Zomboriju u upravu policije.
Veliki časovnik otkucao je jedanaest, i tačno, kao na znak, pojavio se na vratima Harkai, predstavnik vojske i, sad, najviše vlasti. Naklonio se i seo na čelo stola, ne skidajući šinjel, naprašen snegom, začuđen tobože što su ga svi čekali i nisu ranije počeli sa sednicom kad je bilo poznato da on ima važnog posla, a pitanje o kojem je trebalo da se raspravlja moglo se lako rešiti i bez njega.
„Kao što znate, posle čišćenja, izvršenog u buntovničkim krajevima: Čurugu, Žablju i okolini", počeo je i, pogledavši Fernbaha i gradonačelnika Mikloša Nađa, između kojih je sedeo, nastavio rečenicom koju je, prateći Grašija, već nekoliko puta čuo. „Utvrđeno je da je većem broju buntovnika pošlo za rukom da se sklone u Novi Sad iz koga su i potekli konci zavere. Vojska, koja je preuzela vlast i komandu u gradu, izvršiće i ovde čišćenje. O danu i času akcije bićete pravovremeno obavešteni, a od vas se, kao od dobrih i lojalnih građana, traži da pomognete vojsci da ovaj odgovorni zadatak obavi što uspešnije."
Dva popa, klimnuli su jedan drugom glavama.
„Jasno, od svega srca!" javio se debeli gradonačeinik, 'koji je uvek, i iznad svega, poštovao vojsku. Pravni zastupnik Koranji ispustio je kroz svoj golemi, rascvetali nos neki glas, najbliži rzanju. Kuks i Pust, obavešteni od svojih šefova, znali su o čemu će biti reči. Ćutali su i pretvarali se da su staloženi i mirni, ali su ih odavale ruke koje su se nemirno igrale bravama kožnih torbi na stolu pred njima.
Trgovci su gledali pitajući. Mislili su da će im Harkai tražiti novaca, stegli su usne, psovali u sebi što su došli ovamo i gledali u stranu da se ne bi sreli s njegovim pogledom i prvi morali da se izjasne koliko su spremni da prilože. Ni advokatima a ni novinarima nije sve bilo jasno. Harkai kome se žurilo, jer je u podne morao da raportira Grašiju da je uspešno završio razgovor sa građanima, najviše se njih plašio, strepeći da će mu oni oduzeti vreme nepotrebnim i suvišnim pitanjima. Nasmejao se ljubazno put njih, požurio da završi i odmah uzeo kapu sa stola da bi i time dao znak da je sastanak pri kraju i da on nema više šta da im kaže.
„Sačinjavaćete legitimacioni odbor građana, sa zadatkom da pomognete vojsci i drugim izvršnim vlastima da odvoje prave od krivih, da zaštite dobre, poštene i rodoljubive od buntovnih i sumnjivih. Tako ćete inamai ostalim vašim poštenim sugrađanima učiniti najveću uslugu, a u isto vreme izvršiti svoju patriotsku dužnost. Izdaćemo vam naročite propusnice za kretanje po varoši, a zasedaćete u .Narodnom domu'. Potrebno je da se tamo nađete već sutra izjutra, u osam časova. Tu ćete dobiti dalja uputstva i objašnjenja." Harkai je sve to izgovorio u jednom dahu. „Ostale pojedinosti saznaćete od Fernbaha", rekao je i pogledao ovoga gotovo molećivo. „Meni se žuri!" dodao je i već se podigao i odvojio od stola. „Uostalom, mislim da je sve jasno!"
Naklonio se advokatima smeškajući se što je ipak uspeo da im podvali i pobegne. Sam je sebi od toga došao nekako mangupski mlađi i dečački hitro i lako strčao je niz stepenice. Bilo je jedanaest i po; trebalo je da navrati još u policiju. Kod Grašija je mogao biti na vreme, na.jviše sa nekoliko minuta zakašnjenja.
Fernbah, koji je do tada neumoljivo ćutao, sveteći se vojnicima za poniženja, nije sad imao kud. Opet su mu podvalili i pobegli, a on sad mora da vadi za njih kestenje iz vatre. Nadneo se nad sto da bi svima bio bliži i da bi manje morao da napreže grlo. Otvorio je usta i počeo ne mnogo ubedljivo, plašeći se da će baš on naići sad na otpor i opoziciju. Ne morate baš svi doći odmah u isto vreme. Možete uvesti i dežurstvo. Vi poznajete građane bolje od vojske", bilo je sve što je izišlo iz njega i zapeo je naglo, kao da je odjednom izgubio glas i volju da govori.
Advokati se primakoše. Sulteš je izvukao beležnicu. „Odbor?" pitao je Karolj Vagner, koji je uvek bio u svim mogućnim odborima. „Znači, treba da se konstituišemo."
Na dnu stola pijani mesar Robert opet je hvatao Hašija za rukav. „Eto, jeste li čuli! Zar vam nisam rekao! Kao u Čurugu!"
A što baš mi da ih poznajemo?" usudio se da primeti Feher. „Dobro su oni poznati i bez nas." Hteo je da kaže: „Što nas u to mešate? Kad bude došlo vreme da se za to odgovara, vi ćete biti ko zna gde, a mi, koji imamo porodice i nemamo kuda da bežimo, mi ćemo posle sve da plaćamo." Baš to je mislio, al.i je video njihove podignute obrve, mesara Roberta kako je načuljio uši i odmah je umesto toga, gledajući uporno svog prijatelja Somođija, rekao glasno: „Treba ih jednostavno sve pobiti!" i rukom mu pokazao kako se glave seku.
Nisu više obraćali pažnju na njega. Preduzimljivi doktor Leh stajao je već pored Fernbaha i beležio na parčetu hartije: predsednik, gospodin načelnik Nađ; potpredsednici, gospoda Đula Kremel i Peter Vagner …"
Napolju na ulici, iznenadno je pisnula sirena na nekim kolima. Trgli su se. Neki su pogledali kroz prozor. Oblaci kao da su se malo istanjili. Jasnije se videla Hortijeva slika u modroj mornaričkoj uniformi iznad Fernbaha.
Kad su se razilazili, po dvojica, po trojica, držeći se pod ruku da se ne bi okliznuli na poledici, Dula Kremer prišao je Fernbahu i, drhteći još od besa, uhvatio ga za lakat: „Slušajte, Fernbah", rekao je. „Razumećete da se ja sigurno slažem sa omm što je ovde rečeno i mislim da nema potrebe da vam to dokazujem. Želeo bih ipak da vam kažem da me ne bi trebalo uznemiravati zbog svake sitnice. Uostalom, moglo bi vam biti poznato da ja baš nisam tikva bez korena, ni čovek koji ne bi imao gde da se obavesti o stvarima." Očigledno, mislio je na Kuna i Nemce.
,,A ja, eto, moram svuda i zbog sitnica!" mislio je Fernbah odlazeći pogružena lica.
Ištvan Haši duboko je navukao na glavu šešir, ispod koga su mu se videli sarno veliki sedi brkovi, i skrivajući se između ostalih da ga mesar Robert ne bi opazio i prišao mu, išao je žurno, koliko je to mogao na poledici.
Iv Novosadski Pokolj Erih Kos