Itaj Engel Kako Sam Upoznao Zeni Lebl

Itaj Engel

KAKO SAM UPOZNAO
ŽENI LEBL

Ženi Lebl je promenila moj život, baš tako kao što vam pričam. Sve što sam uradio i dokle sam stigao za poslednjih 18 godina bio je rezultat mog susreta sa ovom ženom.
Tada sam bio u vojsci. Bio sam urednik u “Galej cahalu”, vojnoj radio-stanici, u rubrici “Vesti iz sveta”. Neko ko uredjuje novosti o onome što se zbiva u svetu, a da svet nije video. To je nešto što se dogadja mnogim novinarima, ali ne i meni. Nisam imao nikakve namere da putujem u inostranstvo. Jedino što mi je tada bilo važno je da izgovorim tačno imena iz svih zemalja.
Počeo sam da radim 1989. godine, u vreme kada je cela Istočna Evropa počela da se raspada. Kada je u Istočnoj Nemačkoj krenuo proces ujedi-njena sa Zapadnom Nemačkom, obratio sam se kolegi, koji je poreklom bio odatle, da mi precizno objasni kako se izgovaraju nemačka imena. Imao sam, takodje, prijatelje iz Poljske, rodjaka iz Rumu-nije - poslovnog čoveka, poznanika iz Čehoslova-čke… Drugim rečima, bio sam pokriven.
I tada, na moj užas, počeo je haos u toj zemlji koja se zvala Jugoslavija. Na moj užas, jer nisam poznavao nijednog Jugoslovena koji bi mogao da mi pomogne. Kolega u radiju koji je shvatio neprilike u kojima sam se našao, rekao mi je da možda može da mi pomogne i dao mi je telefon osobe koja se zove Ženi.
Okej. Javio sam joj se. Naš razgovor je u početku bio pomalo neobičan, ali ga je ona ubrzo prihvatila. “Gospodjo Ženi, kako se tačno izgovara Milošebic ili Miloševic? Sa akcentom na poslednjem ili na pretposlednjem slogu? I da li je Srevrenica ili Srebreniča?
- I zašto, gospodjo Ženi, kažete da bi trebalo da znam ko je bio Draža Mihajlović, Nedić, Ljotić i Ante Pavelić – kakve veze oni imaju sa tim?
Taj razgovor vodili smo leta 1991. Tada je rat počeo u Hrvatskoj. Hteo sam da joj se zahvalim i prekinem razgovor, ali ona mi je tada rekla:
- Mladiću, ukoliko si novinar, onda svakako znaš da će za nekoliko meseci početi rat u Bosni, a to će biti još teži rat?
- Ne znam, odgovorio sam joj. - Zašto bi trebalo da to znam?
- Trebalo bi!
- Šta?
- Trebalo bi da to znaš!
- Gospodjo Lebl, ja sam vam se obratio samo zbog nekoliko srpsko-hrvatskih imena. Nije potrebno da me ispravljate i na hebrejskom jeziku.
- Mladiću, saslušaj me pažljivo. Ako hoćeš da budeš ozbiljan, onda pre svega popravi svoj hebrej-ski jezik, pa tek onda počni da se raspituješ o Bosni. A onda, ukoliko ti neka imena ne budu jasna, rado ću ti ih izgovoriti.
Ne mogu danas da se setim tačno šta mi je tada prošlo kroz glavu, ali imao sam neko osećanje koje ne mogu da objasnim, da ta žena poseduje neko ogromno znanje i onda sam je zamolio, trudeći se da se pristojno izražavam na ivritu, da mi dozvoli da dodjem kod nje kako bismo mogli malo više da razgovaramo.
Od svih godina lepih, divnih, ne pamtim da sam ikada u životu imao tako dug susret sa nekim. Došao sam kod nje u ulicu Riding, broj 10 u Tel Avivu u 10 sati ujutru. Izašao sam iz njene kuće u 11 uveče. O svetu o kome mi je pričala tada, prili-kom prve posete, o dogadjajima, ličnostima, jevrej-skim zajednicama i balkanskim ludacima, ustašama i Golom otoku i onome što sada čuje od svog brata Saše Lebla iz Beograda i od Dunje Šprajc iz Zagreba…
- Mladiću, - rekla je sa blistavim osmehom koji nije silazio sa njenog lica ni kada je govorila o najstrašnijim stvarima na svetu, - Mladiću, da li sada razumeš da će sve eksplodirati?
Kao svaki muškarac koji se pred superiornom ženom oseća zbunjeno, ostao sam bez reči. Ništa pametno nisam umeo da dodam posle njenih mudrih reči, pa sam ćutao. Jedino sam rekao da mi se čini da bi bilo dobro da otputujem tamo.
- Ni u kom slučaju, mladiću, nemoj to da uradiš. Tvoja majka, koju čak ni ne poznajem, ne bi mi to nikada oprostila.
Ali to nije bila poslednja stvar tog dana da je nisam poslušao. Prvi put u životu nešto sam shva-tio do kraja. Jasno mi je bilo da nema stvari na ovom svetu koje me se ne tič i da nema situacije u koju ne bih banuo ma kako luda bila u tom momentu. Odlučio sam da putujem. Ali, prvo sam smirio tu ženu. Pozvao sam Ženi na ručak kod moje mame. Odmah su se dopale jedna drugoj i od tada smo Ženi u našoj porodici zvali “moja druga mama”.
Ženi me je pripremala za svako mesto na koje sam odlazio – za Srbiju, Bosnu, Hrvatsku, Kosovo, za Vukovar, Srebrenicu. Kada su pucali na mene u Sarajevu dok sam intervjuisao zločinca br.1, Arkana, za kojim je bila raspisana poternica – bio je to poslednji njegov intervju, nakon koga je ubijen. Dobio sam nagradu “Sokolov” za svoje novinarske priloge iz Bosne, a bio sam najmladji novinar koji je ikada tu nagradu dobio, svakog trenutka znao sam čijom sam je zaslugom stekao.
Posle toga putovao sam u Irak, Pakistan, Liban, Ruandu, Kongo… Ženi je bila umešana i u to.
Za svoj 80. rodjendan Ženi me je pozvala da ručamo u restoranu u luci Tel Aviva. Rekla mi je da bi volela da dodjem po nju. S obzirom da putujem motorom bilo mi je jasno da ne mogu da povezem osamdesetogodišnju ženu. Pokušao sam da pozajmim kola od prijatelja, ali nisam uspeo. Pozvao sam Ženi i kazao joj da sama dodje, jer nemam kola, već dolazim motorom.
- I u čemu je problem?- pitala me je.
- Pa to je razlog što neću doći po Vas i nećemo stići istovremeno po ovoj ludoj saobraćajnoj gužvi u Tel Avivu.
- Vidim da si postao kukavica. Nisi više onaj muškarac koga sam ranije upoznala…
Na njen 80 rodjendan i 80 km. na sat ka pristaništu, slušao sam Ženin smeh na motoru iza sebe kad god sam zaobilazio neka kola. Onda sam shva-tio da iza svake lude stvari koju činim u životu – nalazim Ženi. Zajedno sa mnom.
Njena mudrost, hrabrost, ljubav - značile su mi mnogo.
Mnogo, jer nisam mogao da se promenim i da promenim čitav svoj život koji je postao takav kako ga je inspirisala ta draga žena.

Prevela Ana Šomlo

Napomena: tekst sa komemoracije Ženi Lebl namenjen je Spomenici koja je u pripremi.

NEKAD I SAD Godina 1 Broj 6 Novembar/Decembar 2010

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License