Istorija I Mistika Misela De Sertoa

Aleksandra Mančić

Istorija i mistika
Mišela de Sertoa

Kada se čitalac, pred zagonetnim nači-nom na koji Mišel de Serto prelazi granice disciplina, preispituje svoje pretpostavke, koristi različite metode ali nijednu ne zadržava kao svoj stalni put, upita kako da odredi ovog francuskog mislioca, ne nalazi lako odgovor. Mišel de Serto bio je jedan od izvanredno kreativnih francuskih intelek-tualaca s kraja dvadesetog veka, čiju je misao teško sažeti ili svesti na jednostavna tumačenja. Delimično, zbog načina na koji je pisao, a delom i zbog zagonetnosti nje-govog životnog puta. Sertoovo delo svesno se opire sistematizovanju. Širokom lepezom svojih zanimanja pokrivao je svaku temu kojom se bavio. Njegova polja su istorija, teologija, hrišćanska duhovnost, teorija kulture, filozofija, psihoanaliza, politika, semiotika, lingvistika. Postoji izvesna više-smislenost i u Sertoovom životu. U poznijim godinama napustio je institucionalizovano hrišćanstvo i povukao se na obode reli-gioznosti, ali je do kraja života ostao jezuit-ski sveštenik, na neobičan način sledeći „Ignacijev put“. Sertoa je sa godinama sve više zaokupljalo ispitivanje ideje da su čovekov identitet i postojanje oblik nepo-stojane, promenljive „prakse“, a ne neke apstraktne nepromenljive prirode. Serto lično na čitaočevo pitanje sa početka odgo-varao je da je istoričar, tačnije, istoričar duhovnosti. Sama priroda njegovog pred-meta i način na koji se on kao autor vezivao za istoriju vodili su ga kroz njegova pre-meštanja: „Ja sam samo putnik. Ne samo zato što sam dugo putovao kroz mističarsku književnost (a takva vrsta putovanja nauči čoveka da bude skroman) nego i zato što sam, u ime istorije i antropologije, išao u nekoliko hodočašća po svetu i tamo naučio, sred mnoštva glasova, da je jedino što mogu biti, tek pojedinac među mnogim drugim, i pripovedati o samo nekoliko od mnogih putovanja na koja je išlo duhovno iskustvo po mnogim različitim zemljama, iz prošlosti i sadašnjosti.“

Istorija i istoriografija

Mišel de Serto je svoj istoriografski poduhvat smeštao u prostor između jezika današnjice i savremenog jezika istoričara. Kao stručnjak za XVI i XVII vek, na samom početku pošao je u potragu za istim, traga-jući za izvorima Družbe Isusove i pišući o bliskom saradniku i prijatelju Ignacija Lojole Pjeru Favru, i potom objavljujući prepisku francuskog jezuite iz XVII veka Žan-Žozefa Sirena, i tako se suočio sa nemogućnošću da se prošlost vrati u život: Serto nije delio tu iluzornu nadu, kakvu je mogao imati, recimo, Žil Mišle. Naprotiv, njegova brižljiva eruditska potraga povela ga je u pravcu kojim kao da se sve više udaljavao od prošlosti i sve više osećao njeno odsustvo: „Izmicala mi je, ili tačnije, počeo sam da pri-mećujem kako mi izmiče. Od tog trenutka, koji je uvek raspodeljen kroz vreme, rođen je istoričar. Upravo to odsustvo jeste ono što čini istorijski diskurs.“
Mišel de Serto ovde govori o otkrivanju drugog, o drugosti kao konstitutivnom elementu istoriografije, pa i identiteta isto-ričara, njegovog posla. Važna mu je vremenska distanca, koja istoričaru ne dozvoljava da ostane samo na utvrđivanju kakva je prošlost bila, nego ga poziva i da je rekonstruiše, da je preoblikuje na svoj način u dijalogu između sadašnjosti i prošlosti: „Nije važno što se taj stari i prošli svet kretao! Više se ne kreće. On je nešto što mi možemo pokrenuti.“ Serto je mnoge godine posvetio eruditskim istraživanjima, i mnogo pažnje posvećivao onoj neophodnoj fazi otkrivanja dokumentarnih tragova prošlosti, koja je početna faza u istoriografskom radu. Sertoove napomene uz tekst, i u to se može uveriti i čitalac njegove knjige Mistička fabula, nisu toliko znak erudicije koliko istraživačkog zamaha. Ova knjiga je više-struka, višeslojna i višeznačna. Ona je plod rada istoričara – nizovi dokumenata koje je Serto sakupljao po arhivima, o čemu njegove napomene u dnu stranica svedoče – istraživačka knjiga, dakle, ali i knjiga više-stranog teorijskog sagledavanja prikupljenog i istraženog materijala: u analizama se sagledavaju istoriografski, lingvistički, psi-hoanalitički aspekti, da bi autor došao do višeznačnih i dalekosežnih uvida u prirodu (evropske, ili pretežno zapadnoevropske) mistike, mističarskog teksta i mističarske ličnosti. U ponekad teškom filološkom istra-živanju oseća se zanos istraživača, iz niza pojedinosti pomalja se uzbudljiva slika, tekst u kojem se autor povremeno prepušta ekstazi u tekstu, kada ga ponese vizija onoga što opisuje. Istoriografski posao se za Sertoa ne sastoji u projektovanju istori-čarovih vizija i jezika na prošlost, ni u prostom eruditskom gomilanju podataka. Istoričar se nalazi pred ta dva problema, u stalnom kretanju između onoga što mu izmiče, onoga što je zauvek odsutno, i potrebe da sve to prikaže u sadašnjosti kojoj pripada. Zapravo, što više hrišćani iz XVI i XVII veka za njega postaju stranci, što se više opiru njegovom razumevanju, Serto se pretvara iz erudite u istoričara. U odnosu na prošlost, na ono što je iščezlo, pisanje istorije „pretpostavlja otklon, a to je sam čin kroz koji se uspostavljamo kao oni koji postoje i misle u sadašnjosti. Moje istra-živanje naučilo me je da, kada proučavam Sirena, ja se time razlikujem od njega.“
Istoričar svoj predmet prepoznaje po tome što on u njemu lično dovodi do promene kroz susrete sa različitim oblicima drugosti, onako kako Siren začuđeno otkriva reč neukog: „On otkriva sam sebe na sceni drugog. Govori kroz tu reč došlu s drugog mesta za koju više nije važno znati da li pripada jednom ili drugom.“ Sertoova istra-živanja mistike ili slučajeva opsednutosti đavolom posebno dobro pokazuju kako to predmet nužno izmiče istoričaru i ne dozvoljava mu da ovlada njime. Povodom slučaja opsednutosti đavolom u Ludenu, Mišel de Serto svoje obimno istraživanje završava rečima da „za opsednutost nema ’pravog’ istorijskog objašnjenja, zato što nikako nije mogućno znati ko je opsednut i čime“. To je Sertoovo upozorenje istoriča-rima da se ne oslanjaju na razvrstavanje prema unapred utvrđenoj shemi, da se ne predaju iluziji da se pojedinačna pojava može svesti na kodifikovan sistem: „Istoričar bi bio u zabludi kada bi pomislio da treba da se oslobodi te stranosti što leži unutar same istorije i da je smesti negde izvan sebe, daleko od nas, u neku zatvorenu prošlost.“
Kada govori o tome šta je zadatak istoriografije, Serto ima u vidu tri elementa. Na prvom mestu, istoriografski rad je pro-izvod društvenog mesta iz kojeg je potekao, kao što se roba proizvodi u fabrici. Serto insistira na terminu proizvodnja, fabriko-vanje. On posao istoričara shvata kao proizvod nekog ustanovljenog mesta koje taj proizvod predodređuje u njegovom odnosu prema društvenom telu, mada on najčešće ostaje neizrečen: „U istoriji je apstraktna svaka ’doktrina’ koja potiskuje svoj odnos prema društvu. (…) ’Naučni’ diskurs koji ne govori o svom odnosu prema društvenom ’telu’ ne bi mogao artikulisati nikakvu praksu. On prestaje da bude naučni. To je za istoričara središnje pitanje. Upravo odnos prema društvenom telu jeste predmet istorije.“ Po ovom svom stavu, Serto je najbliži marksističkom pristupu, kako je rekao u razgovoru sa Žakom Revelom 1975: „Pošao sam od Marksa: ’Industrija’ je stvarno i istorijskom mesto između prirode i čoveka; ona predstavlja „temelj društvene nauke“. ’Pravljenje istorije’ zapravo je ’in-dustrija’.“ Sam pojam „pravljenja istorije“ postao je izraz koji je ušao u naslov članka što ga je Mišel de Serto objavio 1970. i amblem tro-tomnog dela objavljenog kod Galimara 1974, koje su uređivali Pjer Nora i Žak Le Gof.
Drugo, istorija je praksa, a ne nepri-strasna precizna interpretacija. Naprotiv, nju uvek posreduje tehnika, i njena granica se stalno premešta između datog i stvo-renog, između dokumenta i njegove konstrukcije, realne pretpostavke i hiljadu načina da se ona iskaže. U tom pogledu, istoričar vlada određenim brojem tehnika, kao što su utvrđivanje izvora, njihovo klasi-fikovanje i preraspoređivanje u drugom prostoru. Istoričar je dvostruko ograničen, dokumentima sa kojima se suočava i zadatkom da mora napraviti izbor: „U istoriji, sve počinje gestom odvajanja, skupljanja, premeštanja unutar ’dokume-nata’ određenih predmeta koji su drugačije raspoređeni.“ Istoričar zavisi od arhivističke tehnike svog vremena i od razvijenosti tehnike koja mu stavlja na raspolaganje sredstva kojima će ta dokumenta prou-čavati. Informatička revolucija unela je suštinske promene u procedure i proširila mogućnosti za analizu. Ako s jedne strane istoričar dobija sve veći broj podataka, s druge mora voditi računa o tome da ono što je pojedinačno iz prošlosti time ne bude žrtvovano. „Istoričar radi na marginama. Zato se može reći da je on neko ko obilazi, šeta naokolo.“ Ostajući na distanci, kao predmet može uzeti ono što je razum potisnuo i proučavati njegovo naličje, i ovo Sertoovo shvatanje blisko je pristupu Mišela Fukoa: Serto u polje svojih izučavanja uključuje veštice, ludilo, narodne govore, ispitujući ona mesta koja su u istoriji mesta ćutanja, mesta potisnuta iz kolektivnog pamćenja.
Treći element ušao je u naslov Sertoove knjige o epistemologiji istorije iz 1975: istorija je pisanje. Pažnja koju Serto posvećuje načinu pisanja istorije ne znači da on ovu disciplinu svodi na njenu dis-kurzivnu delatnost: „Zapravo, istoričarsko pisanje – ili istoriografija – ostaje pod nadzorom prakse iz koje proizlazi; štaviše, ona sama je izvesna društvena praksa.“ Kao mesto ostvarivanja istorije, pisanje istorije uhvaćeno je u ambivalentan odnos kao pisanje koje ukazuje na sadašnjost kao fikciju koja proizvodi tajnu i laž, a u isto vreme i istinu, i čija glavna uloga jeste da sagradi „grobnicu“ za mrtvaca, i tako izvodi obred sahrane. Istoriografija omogućuje društvu da nađe svoje mesto dajući sebi prošlost u jeziku. Ona tako „otvara poseban prostor za sadašnjost: ’obeležiti’ prošlost znači napraviti mesto za smrt, ali i preraspodeliti prostor za mogućnosti.“ Isto-riografija je „grobnica“ za mrtvaca u dvo-strukom smislu, time što mu odaje počast i time što ga uklanja. Performativna uloga istorije omogućava „određenoj praksi da nađe svoje mesto u odnosu na svoje drugo, na prošlost.“
Epistemološki prostor koji određuje isto-ričarsko pisanje nalazi se, po Sertou, u napetosti između nauke i fikcije. Zato je lažna alternativa u kojoj bi istorija trebalo da bira: ili da konačno raskine sa pričom da bi dobila status nauke, ili da se odrekne prava na naučnost i ostane čista fikcija. Istoričar ne treba da misli da može da odvoji istoriografiju od bliske veze sa retorikom da bi zahvaljujući „statističarskom pijanstvu“ ona postala neosporno naučna disciplina. Naprotiv, istorija ostaje mešanac, iako je rođena iz početnog raskida sa svetom epopeje i mita. Uloga istoričarske erudicije u tome je da smanji udeo greške u fabuli, da utvrdi šta je pogrešno, da uoči falsifikat, ali nikako nije kadra da dovede do nekakve konačne istine o prošlosti. Njen položaj je „na sredini“, ali i „posrednički“, zato što je istoriografija diskurs zatvorenog oblika koji jeste njen oblik razumljivosti, ali i praksa koja upućuje na izvesnu stvarnost. I sama stvarnost tu postoji u dve ravni: stvarno kao spoznato, a to je ono što istoričar shvata o tome kakva je bila prošlost, i stvarno kao ono što podrazumeva sam istoriografski poduhvat, što upućuje na izvesnu „praksu smisla“. To stvarno istovremeno je polazište, pokretač naučnog postupka, ali i njegov ishod, konačni proizvod. Istorija kao disciplina dovodi u vezu ove dve ravni i tako istoričar neizbežno ostaje u nestabilnoj ravnoteži. U tom međuprostoru neophodno je stalno uvoditi razlike oko granične linije između prošlosti i sadašnjosti, koja je najčešće nevidljiva zato što je sam rad istoriografije poriče: „Mrtvac uskrsava unu-tar rada koji je za pretpostavku imao njegov nestanak i mogućnost da ga analizira kao predmet. Status te granice, nužne i porek-nute, karakteriše istoriju kao humanističku nauku.“ Takav odnos između prošlosti i sadašnjosti navodi Mišela de Sertoa da definiše čitanje tradicije, nasuprot želji da se živi u današnjici, kao nužnu „jeres sa-dašnjosti“.

Misticizam i Mistička fabula

Želja iznutra

Interdisciplinarnost i eklekticizam Mišela de Setoa lako se prepoznaje u njegovoj studiji o mistici. I pored niza pitanja koja je izazvao njegov pristup, ne može se poreći da je njegova originalnost podsticala na pro-mišljanje mistike na nove načine. Njegovo zanimanje usmereno je pre svega na špan-ski i francuski misticizam šesnaestog i sedamnaestog veka, kao istorijsko i geografsko mesto značajnog povlačenja „unutra“. To je doba velikog okretanja iskus-tvenom i autobiografskom, što je Sertou dalo povoda da svojoj temi pristupi i sa psiho-analitičkog stanovišta. Ipak, Serto značaj i ulogu mistike ne svodi na puku subjek-tivnost, unutrašnje ili individualno iskustvo izolovano od društva. Serto je pisao u kontekstu zapadnoevropske kulture koja je izgubila veru u samostalan, jasno definisan subjekt – bilo da je zasnovan na „duši“ ili na dekartovskom pojedinačnom „umu“. U isti mah, Sertoovo zanimanje za mistiku kao društvenu praksu pre nego za pojedinačna subjektivna iskustva navelo ga je da na misticizam gleda kao na način života. Za Sertoa, misticizam je vezan za želju. Želja je ključna reč u njegovim tekstovima, što ga s jedne strane vezuje za francusku filozofiju svoga vremena, pre svega za Fukoa i Deridu, ali s druge strane i sažima suštinu duhovne tradicije Ignacija Lojole, od izvanrednog značaja za Sertoovu misao. Sa oba sta-novišta, naime, želja je nekakvo kretanje stalno napred, sve dalje i dalje, koje sledi nešto što nije poznato, nije posedovano, nije utvrđeno ili konačno. To je ona „opijenost onime od čega nisu pili“. Želja je i oblik utelovljenja nepostojanog i nepotpunog ja koje se neprestano izgrađuje u kretnaju ka spolja i u susretima sa drugim. Za Sertoa je misticizam neizbežno vezan za spoljašnji svet i predstavlja oblik „društvene prakse“. Zapravo, jedan od Sertoovih središnjih, i najkontroverznijih stavova jeste da je hrišćanski misticizam u suštini predstavljao radikalan prekid u religiji i u društvu.

Pojam mističarske tradicije

Mišel de Serto posmatra period od sre-dine šesnaestog do sredine sedamnaestog veka kao ključno vreme u razvoju mistike kao jasno definisane kategorije duhovnosti. To paradigmatično razdoblje u misticizmu Serto vezuje za pojam gubitka. Tada nastaju različiti pokreti unutar zapadnohrišćanskog pogleda na svet. Zato se „mračna noć“, koja se javlja u mnogim mističkim tekstovima ne odnosi samo na unutrašnja, subjektivna stanja duhovnog gubitka i odsustva nego i na opšte stanje religije u zapadnoj kulturi.
Krajem XVI i početkom XVII veka došlo je do duboke promene u mističarskom pisanju koje sve više ističe unutrašnja iskustva, odvaja se od doktrine i crkvenog života, i na kraju stvara i sam pojam mističarske tradicije. Stvaranje pojma posebne mis-tičarske tradicije koji bi se protezao od razdoblja posle reformacije preko srednjeg veka do ranog hrišćanstva znači retrospek-tivno uključivanje ranijih duhovnih tekstova u okvire posebne vrste iskustva – o čemu Serto govori, služeći se izrazom Žan-Žozefa Sirena, kao o iskustvenom znanju. Izgrađi-vanje mističarske tradicije prati ispitivanje njene psihologije, a pojedinačni uvidi i posebna iskustva postaju merila prema kojima se određuje pripadnost toj tradiciji.

Misticizam kao subverzivnost

Klasični mističarski tekstovi iz XVI i XVII veka koje je Serto proučavao nisu tekstovi koji teološki sistem na izdisaju hoće da zamene novim sistemom znanja ili drugim utvrđenim mestima moći. Po Sertou, mis-ticizam je subverzivan način mišljenja, potpuno drugačiji pristup hrišćanskoj tradiciji. To nije korpus doktrina, nego prak-sa, delanje. Jezik kretanja podrazumeva stalne prestupe preko utvrđenih tačaka. Takav pristup hrišćanstvu kao putovanju, praksi ili akciji, isticanje raznovrsnosti a ne dogmatičnog poretka, Serto je preneo iz svoje pripadnosti jezuitskom redu i pristupu duhovnosti u tradiciji Ignacija Lojole. Upravo zato što jezik mističara jeste pokušaj da se stupi u dodir sa apsolutom, on može da kaže samo ono što je apsolutno, odnosno nesputano, kako to Serto u više navrata ističe. Pošto je predmet mističarskog teksta beskonačan, takav tekst je uvek samo „nepostojana metafora onoga što je ne-dostupno“. Dakle, po Sertou, mistika kao moderna disciplina okuplja i uređuje prakse „u ime nečega što ne može da pretvori u svoj predmet (osim ako nije mističan)“. Sub-verzivnost misticizma predstavljena je kroz temu stalnih odlazaka. Ljudi čiji životi su govorili o drugosti suštinski misterioznog Boga nisu našli svoje mesto u modernom dobu. Mističari su prihvatili izazov izgovo-rene reči, i time se pomerili ka oblasti fabule. Njihova solidarnost je solidarnost svih jezika koji su nastavili da govore, čiji je diskurs nalik govoru deteta, žene, neukog, ludaka, anđela, ili tela.
Sertoovo zanimanje za misticizam XVI i XVII veka vezuje se i za paralelu koju on povlači između tog razdoblja i sopstvenog vremena. Svet postaje sve neprozirniji i nečitljiviji. U odgovor na to razočaranje, oni koje nazivamo mističari hteli su da izmisle drugačije mesto, mesto koje nije potpuno oblikovano. Kako Serto kaže, to je samo priča o putovanju koje je nužno fragmen-tarno i ne dozvoljava da bude konačno ispitano. Mističarska književnost nudi puteve svakome ko traži putokaze kako da se izgubi, i put da se nikad ne vrati.

Misticizam i društvene prakse

Na prvi pogled, misticizam je povlačenje sa mesta u društvu. Serto opisuje povla-čenje duhovnosti ka marginama kulture, stvaranje mističarskih grupa i novih oblika diskursa, ali misticizam uvek ostaje društvena, a ne izolovana pojedinačna stvar-nost. Zapravo, to je upravo ono po čemu se Serto razlikuje od mnogih drugih prou-čavalaca misticizma iz XX veka: on ne posmatra mističarska iskustva kao poje-dinačna i izolovana, nego se njima bavi kao društvenom pojavom. Misticizam je društve-na pojava ne samo pasivno, ono nije samo izraz određenog stanja u društvu, nego i delatno, po tome što utiče na svet i preo-bražava ga, stvarajući nove oblike diskursa i nove pristupe religioznosti.
Postoje povlašćena mesta na kojima se razvijaju mističarski uvidi i prakse, naročito među određenim društvenim slojevima, među ljudima koji nemaju mnogo moći u javnom životu. Serto uočava tesnu vezu između misticizma i nestabilnog mesta u društvu. Zato se doba uspona mističarske književnosti poklapa sa razdobljem propa-danja društva zasnovanog na različitim oblicima stabilnosti – društvene, ekonomske i religoizne. Mnogi među mističarima bili su ljudi sa granice, u društvenom, u kulturnom pogledu, ili u pogledu religije. Serto posebno ukazuje na mističarski pokret u šesnaestom veku u Španiji, gde neobično veliki broj najznačajnijih ličnosti potiče iz jevrejskih porodica preobraćenih u hrišćanstvo: Tereza iz Avile, Luis de Leon, i dve ključne ličnosti u samim počecima jezuitskog reda, Dijego Laines i Huan de Polanko.
Ponekad su mističari aktivno tražili da se povežu sa ništavnim. Bio je to ozbiljan odgovor na radikalan gubitak. Serto govori o simboličkom gestu ulaska u iskvarenu versku zajednicu u potrazi za semenom novog početka „ni iz čega“: to je učinlila Tereza iz Avile kada je ušla u karmelićanski red, kao i Ignacije Lojola kada se posvetio religioznom životu. S druge strane, ljudi koji su pripadali društvenoj i duhovnoj eliti, kao što je slučaj sa Berilom i krugom oko njega u Francuskoj u sedamanestom veku, tražili su društvo siromašnih i neukih. Serto kaže, hteli su da ostave za sobom tradicionalne izvore autoriteta da bi se okrenuli egzegezi „divljih“ glasova.

Mistika kao fabula

Zašto Serto govori o mističkoj fabuli? Mistika je fabula zato što ne može polagati pravo na konačnu istinu. To je jezik bez očigledne moći. Paradoksno, u tome leži njena snaga. Ona dovodi u pitanje strateški određene i prividno konačne sisteme zna-čenja. Mističari su lutalice koje stalno odlaze odgovarajući na poziv da slede, bez tereta moći, autoriteta, pa čak ni pouzdanog identiteta. Mistička fabula podriva sva utvr-đena mesta, prelazi preko tuđih teritorija idući ka neizrecivom. Po Sertou je svaki diskurs, a ne samo religozni, stalno u opasnosti da bude razbijen. „Vera proročki govori o Prisustvu koje se neposredno oseća ali tek treba da dođe, ne može se odbiti a da to ne bude izdaja celokupnog jezika, ali se ipak ne može neposredno obuhvatiti nijednim posebnim jezikom“, zapisao je Serto u tekstu „Kultura i duhovno iskustvo“. Intelektualne pretpostavke modernosti snažno se oslanjaju na razumljivost, inteli-gibilnost, čak i Božijeg jezika. Zato Serto posmatra one čiji životi potvrđuju neu-hvatljivost i suštinsku drugost Boga kao ljude koji nisu našli svoje mesto u mo-dernom dobu.
Mističari, poput ludaka, predstavljaju izvesnu vrstu drugosti na marginama društva. Ta drugost kadra je da uputi izazov tradicionalnim centrima moći. Serto je veliki deo svojih proučavanja vezao za Žan-Žozefa Sirena (koga je zvao „moj čuvar“). Siren je godinama bio poremećen, pa zato i izolovan i isključivan. Zbog načina na koji se sadaš-njost saznaje u mističarskim tekstovima, oslanjajući se na sjedinjenje s Bogom a ne na moć ljudskog razuma da vlada stvarnošću, povezuje se sa mišlju Mišela Fukoa: Otpor dominantnim strukturama moći i znanja, suprotstavljanje ustanov-ljenim oblicima diskursa, a ne samo ugodna alternativa.

Beskonačna potraga za uvek više

Pred kraj života, Serto je svoj pristup duhovnosti u širokom smislu potpuno okre-nuo od božanskog Drugog ka „praksi svakodnevnog života“. Od duhovnosti kao ekstaze religoznog mističara do iskustva niza fragmentarnih susreta sa svakodnev-nim drugima. Poslednja stranica Mističke fabule govori o saznanju da se ne može pobeći od beskonačnog putovanja ljudskog duha uvek iza želje koja se može izreći. Mističar je onaj ko ne može prestati da hoda, ko ne zna tačno šta mu nedostaje, ali zna da nijedan predmet niti mesto nije to; želja stvara višak. Prolazi kroz mesta, prelazi preko njih, ostavlja ih za sobom. Tera čoveka da ide sve dalje, uvek ka drugom mestu.

Iz knjige:

Mišel de Serto
Mistička fabula
u XVI i XVII veku

Prevela Aleksandra Mančić

Službeni GLASNIK
Beograd

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License