Istoricar Nije Sudija

Anđelka Cvijić
ISTORIČAR NIJE SUDIJA
U odnosima između država nema stalnih neprijateljstava niti stalnih savezništava. Uloge se menjaju, kaže Miloš Ković, autor knjige „Dizraeli i Istočno pitanje"
U izdanju beogradske kuće Clio upravo je objavljena knjiga Dizraeli i Istočno pitanje mladog istoričara Miloša Kovića. Reč je o intelektualnoj biografiji Bendžamina Dizraelija, jednog od naj-značajnijih političara Velike Britanije i Evrope u 19. veku, i o detaljnoj analizi njegove uloge u Velikoj istočnoj krizi i budućem istorijskom razvoju balkanskih zemalja. Knjiga je Kovićev doktorat, prilagođen široj čitalačkoj publici i istraživan dugo i strpljivo u arhivima i bibliotekama Velike Britanije i Kanade.
Zašto baš Dizraeli? Danas?
Ukoliko nema nikakve veze sa sadašnjošću, pitanje je da li istorija ima ikakvog smisla. Ukoliko nam nešto ne govori o našem vremenu, o nama samima, o našim sudbinama, pitanje je šta možemo da uradimo sa tom istorijom. Postoje mnoge biografije posvećene ličnosti Dizraelija, ali iako autori tih knjiga tvrde da je njegov odnos prema istočnom pitanju ključan za razumevanje njegove ličnosti, ta tema, sa delimičnim izuzetkom jednog dobrog ali uveliko zastarelog rada, do sada nije bila pokrivena. Velika istočna kriza, u kojoj su se pokrenuli skoro svi balkanski narodi i u koju su se uključile velike evropske sile, naročito Velika Britanija, Rusija i Austro-Ugarska, i koja je mogla da dovede do opšteg evropskog rata, ali se završila Berlinskim kongresom, odredila je budućnost balkanskih naroda i političku budućnost Balkanskog poluostrva.
Koja je uloga bila Bendžamina Dizraelija u njoj?
Jedna od ključnih, možda i presudna. Moram da podvučem da moj zadatak nije bio da sudim. Istoričar nije sudija. Nije njegovo da vrednuje, nego da objašnjava. Nisam se postavio u ulogu ljutitog Balkanca, nezadovoljnog politikom Bendžamina Dizraelija, već mi je namera bila da pokušam da objasnim tog zagonetnog čoveka, zašto je mislio to što je mislio o balkanskim narodima i zbog čega je povlačio takve poteze u trenutku kada je sudbina Balkana zavisila i od njega.
Pravci te politike kao da se i danas osećaju?
U britanskoj politici na Balkanu postojale su, po rečima samog Dizraelija, dve škole: jednu su predstavljali on i lord Palmerston, njegov prethodnik, a drugu Vilijam Gledston i njegov prethodnik lord Aberdin. Dizraeli i Palmerston su smatrali da Osmansko carstvo treba sačuvati jer, ukoliko se raspadne, evropske imperije moraju da preuzmu kontrolu nad balkanskim prostorom. Naime, negde od tridesetih godina 19. veka u Britaniji se, u sukobu sa sve snažnijom Rusijom, javlja novi društveni fenomen, rusofobija, izraz koji su britanski istoričari prvi počeli da koriste. Rusofobija nije obuhvatala samo nepri-jateljstvo prema Rusiji već nepoverenje, neprijateljstvo prema nacionalnim pokretima balkanskih naroda. Balkanski, slovenski, pravoslavni narodi doživljavani su kao produžena ruka carske Rusije, maltene kao gadan pipak, pružen ka kulturnom Zapadu i ka sultanovim zemljama.Turci i Albanci, muslimani, potencijalni su saveznici Velike Britanije u sukobu sa pravoslavnom Rusijom.
S druge strane, Gledston i Aberdin govorili su: Osmansko carstvo se ruši, mi ne možemo da se oslanjamo na carevinu u raspadanju, oslonimo se na nove, mlade, vitalne balkanske narode. Podržimo stvaranje njihovih nacionalnih država i pretvorićemo ih u najpouzdaniju moguću branu protiv Rusije. Ta su mišljenja oštro suprotstavljena?
Još od kraja Krimskog rata, a u vreme Velike istočne krize se i sukobljavaju. Zakazuju se mitinzi i kontramitinzi, u isto vreme, u Hajd parku. Pristalice Dizraelija i Gledstona se čak i tuku, lome jedni drugima leđa drvenim transparentima, jedni druge zovu podrugljivo Rusima i Turcima.
Ni slutili niste da će Vaša doktorska teza potvrditi svoju važnost danas?
Upravo tako. Ne zaboravimo da je Dizraeli kada je već izgubio vlast, 1880, u poslednjim pismima koja je napisao o Balkanu, zahtevao od svojih saradnika da pomognu Albancima, jer su Albanci poslednje uporište turskog sultana i Velike Britanije. Ne zaboravimo i da je upravo Albanska liga osnovana 1878, i da Britanija nije bila neumešana u njeno stvaranje.
Čini se da danas u britanskoj spoljnoj politici Dizraeli još uvek živi, jer imamo kontinuitet da se Srbi, pravoslavni balkanski Sloveni, doživljavaju kao tradicionalni saradnici Rusa, a Albanci, pa i Turci, kao potencijalno oruđe u tom sučeljavanju. Naravno, u Velikoj istočnoj krizi i Srbija je pravila greške. O greškama srpske spoljne politike u poslednjih 20 godina da ne govorim. Svaka medalja ima dve strane.
I, gde je danas ono javno mnenje? Gde je Vilijam Gledston?
Pratim britansku štampu i, s vremena na vreme, u „Gardijanu" i „Tajmsu" čitam analize novinara i pisma nezadovoljnih čitalaca koja pokazuju da Britanci još uvek umeju da misle vrlo kritički. Zanimljivo je da se Toni Bler pozivao na moralne principe kada je bombardovao Srbiju 1999. Njegova retorika povremeno i podseća na retoriku Vilijama Gledstona, ali uloge su izmenjene: sada je Jugoslavija, odnosno Srbija stavljena u ulogu Osmanskog carstva. Srbija pokušava da spreči male narode iz tobožnje veliko-srpske i komunističke imperije Jugoslavije da dostignu svoju slobodu i odvoje se. Onako kako su to u 19. veku pokušavali Srbi, Bugari i Grci. Retorika je potpuno moralna, čak se i operacija zvala „Milosrdni anđeo". Ali, iza te gledstonovske retorike Tonija Blera u stvari se krije imperijalistička politika dostojna Bendžamina Dizraelija.
Razbijate srpsku iluziju o Velikoj Britaniji?
Samim Englezima se pripisuje izreka da ne postoje večita savezništva. Postoje samo večiti interesi. Dizraeli je lice britanske spoljne politike koje se razlikuje od lica Britanije o kojem smo učili u našim školama. To su saveznici Srba u dva svetska rata. Knjiga nije napisana da bi se naružila spoljna politika Velike Britanije. Moj cilj je bio da pokušam da pružim realnu predstavu: u Prvom svetskom ratu Srbi i Englezi ipak su bili saveznici. U Drugom svetskom ratu ponovo su bili saveznici. Danas smo svedoci politike Velike Britanije prema Srbiji: mogli smo da vidimo koliko je arogantan bio govor britanskog predstavnika u Savetu bezbednosti. Ali, ono što sam želeo da kažem jeste da mi ne znamo da li ćemo sutra biti ponovo saveznici sa Velikom Britanijom, za deset, dvadeset, trideset godina. Srbi su bili razočarani 1878, jer su se suočili sa Dizraelijem, a nepune četiri decenije kasnije, bili su ratni saveznici Velike Britanije. Znači, nema stalnih neprijateljstava, niti stalnih savezništava. Uloge se menjaju. Ono što je najvažnije, mora se biti hladnokrvan. Prejake emocije u spoljnoj politici najčešće vode u poraz.
Najavljujete knjigu o zapadnoevropskim političkim idejama u Srpskom književnom glasniku.
Ta knjiga govori o srpskoj eliti koja se pojavila krajem 19. i početkom 20. veka i koja je preuzela kontrolu nad zvaničnom srpskom kulturom od 1903. do 1914, pa možda i do 1941. godine. Ti su se srpski intelektualci okupili oko časopisa Srpski književni glasnik - Slobodan Jovanović, Bogdan Popović, Pavle Popović, Jovan Skerlić, Jovan Jovanović Pižon, Jovan Cvijić… Oni su bili autentični srpski zapadnjaci, generacija koja je imala program i preduzela veliki ideološki poduhvat prilagođavanja prvo srpske kulture a zatim i srpske politike britanskim i francuskim uzorima. To je jedna generacija koja je po svim para-metrima bila uspešna. Epoha Srpskog književnog glasnika je, verovatno, jedan od vrhunaca u istoriji srpske kulture.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License