Mladenka Ivanković
Iseljavanje (2)
Brodove za prevoz iseljenika Savez je, preko Jugoslavenske linijske plovidbe, iznajmljivao kod Jugoslovenske pomorske agencije. Iseljenici su bili prevoženi jugoslovenskim brodovima: «Užice», «Prozor», «Bosna» i «Radnik», a za potrebe prevoza bio je iznajmljen i grčki brod «Kefalos». Sem toga, izraelska vlada je jugoslovanskim iseljenicima za Palestinu stavila na raspoloženje i brodove «Artis», u vremenu izvodjenja prve dve alije, a za naredne dve brod «Galila».^ Kod izvodjenja šeste alije, obzirom na relativno mali broj učesnika, u odnosu na ranija grupna iseljavanja, prevoz učesnika je obavljen redovnom linijom, s tim što je sva ostala procedura oko pripreme i organizacije ostala ista. Luke ukrcavanja su bile Rijeka, Dubrovnik i Split.2
Za prevoz putnika, cene su bile utvrdjene u sledećem iznosu: za odrasle osobe 90 dolara. Ukoliko bi sa roditeljima putovala i deca, cene su bile: za jedno dete do dve godine besplatno. Za svako sledeće dete, u istoj porodici do dvanaest godina cena je bila utvrdjena na Va od cene za odrasle osobe, a za decu od dvanaest do četrnaest godina plaćalo se pola cene. Ovaj iznos je bio isti za sve putnike, nezavisno od toga da li su imali smeštaj u kabinama, ili su spavali pod tremom na palubi, na slamaricama.3 Sve ove troškove snosio je Savez. Pri organizovanju prevoza i iseljenika, naročito pri organizovnju prve tri alije, često se nije vodilo računa da se ispoštuju pravila kojima je bilo propisano da se na brod ukrca samo onoliko putnika za koliko je bio registrovan. Ova pojava da brodovi prevoze skoro duplo više putnika od broja za koji su bili registrovani i za koje su imali obezbedjen kabinski smeštajni prostor bila je naročito prisutna pri izvodjenju prvih alija. Na primer, brod «Užice» je bio registrovan za prevoz 23 putnika, ali je je ovaj broj kasnije, zbog velikog pritiska iseljenika, bio skoro trostruko «…povećan na 64 mesta, s tim što će deca da spavaju sa roditeljima.» Slična situacija je bila i sa brodom «Radnik», koji je bio registrovan za prevoz 491 putnika. Na putovanju od jula 1949. godine, prema zvaničnim spiskovima, broj putnika je bio povećan na 500 osoba koje su spavale u tremovima. Medjutim, iz dopisa koji je Jugoslavenska plovidba uputila Savezu 14. jula 1949. godine saznajemo da je broj osoba koje su na putu u Izrael bile smeštene pod tremovima, bio daleko veći. Naime, ovim dopisom je Savez bio obavešten da je «… na Radniku …(ostalo)…520 vaših slamarica.»4
I pored ovakvih uslova i skučenosti koja je, neminovno, vladala na brodu, iseljenici su putovanje od pet do šest dana dobro podnosili, jer su bili organizovani, sa jedne strane, i zadovoljni što im se ispunila davnašnja želja da se isele u zemlju svojih predaka, sa druge strane. Ovde ćemo, kao ilustrativne, navesti delove izveštaja koji je Albertu Vajsu, po prispeću u Izrael, poslao Slavko Radej koji je, kao član transportne komisije jevrejske veroispovedne opštine Zagreb i jedan od iseljenika, 15. XII 1949. godine sa svojom grupom otputovao brodom «Radnik»: «Početi ću od samog početka. … Po našem oproštaju na brodu … pristupili smo organizaciji života na brodu. Radilo se o tehničkim pitanjima hrana i spavanje s jedne strane i sortiranje prtljaga, zdravstvena služba, čitaonica, zidne novine ect. s druge strane. U dogovoru sa komandantom broda, brodskim liječnikom, glavnim ekonomom, šefom kuhinje, šefom posluge i sindikalne podružnice dogovorene su sve pojedinosti i nakon toga formirane razne ekipe sa svojim pročelnikom.
Na brodu nije bilo mjesta da bi se svi putnici mogli odmah smjestiti, a naročito je to važilo za kuhinju. Komanda broda stavila nam je na raspolaganje čitaonicu u kojoj sam uredio putni štab, sastavljen od šefova pojedinih ekipa…organizacija ishrane… organizacija spavaonica…organizacija i sredjivanje prtljaga…organizacija zdravstvene službe…objave i saopćenja (pošta)…izgubljeni i nadjeni predmeti… U svakoj ekipi radili su (pored odraslih aktivista i) po jedan omladinac i omladinka. Spavanje smo uredili tako da smo sve žene i djecu smjestili u krevete po spavaonicama, a muškarci i omladina spavali su na slamaricama. Hrana se djelila u pet grupa i to u vlastite porcije. Nije bilo nikakove gužve, jer se zvonom i zvučnikom objavljivalo koja je grupa na redu. (… ) Za čitavo vrijeme putovnja imali smo prekrasno vrijeme. Na 16. XII održan je veliki miting … Sa mitinga poslat je brzojav kongresu SKOJA i Vama. Brzojav glasi: «…želimo mnogo uspjeha Vašem radu… obećajemo da ćemo…iskustva borbenosti i radni elan …primjeniti u borbi za slobodu i izgradnju naše nove Domovine socijalističkog (podvukao autor) Izraela…« (…)…poslije večere održana je priredba sa recitacijama… Dvije večeri prikazivani su naši i sovjetski filmovi… , a svakoga dana i u večer… muzika.»5
Sudeći po ovom, a i drugim manje iscrpnim pismima i izveštajima, možemo zaključiti da je znatan broj jugoslovenskih jevrejskih iseljenika u novu domovinu odlazio prepun optimizma, elana i želje da radom doprinese njenoj konsolidaciji i izgradnji, ali i zadržavajući svest o svojoj jugoslovenskoj pripadnosti, kao i ponos zbog toga i nameru da svoja iskustva i način života i uredjenja medjuljudskih odnosa zadrži i u novoj sredini.
Kada bi gradjani koji su se prijavili za iseljenje jednom prošli kompletnu proceduru za dobijanje dozvole za odlazak u Izrael, bilo im je vrlo teško da od iseljavanja odustanu. Odustajanje od iseljavanja je, ipak, bilo moguće, ali je postupak ponovo bio skopčan sa odlaskom u Beograd, u Odeljenje za putne isprave MUPa, gde je trebalo da lično i argumentovano objasne razloge svog odustanka.6 Medjutim, često je i ovaj napor bio uzaludan, jer se sa podnošenjem zahteva za odustajanje zakasnilo, pa je prijavljena osoba bila prinudjena da, makar i nevoljno, ipak otputuje za Izrael.
Tako je 14. maja 1948. godine u jevrejsku veroispovednu opštinu Osijek stigao dopis da: «Odustanak Rehnicer Tereze Ministarstvo ne prima jer je upisana već u pasavan koji je potvrdjen.» Slični slučajevi su se dešavali i u ostalim opštinama. Iz istih razloga je od odustajanja iseljenja bio odbijen i Herman Brener iz Zagreba, dok za odbijanje Slavije Marinović nisu bili navedeni nikakvi razlozi. Jednostavno, u zagrebačku jevrejsku veroispovednu opštinu je stigao dopis: «Molimo obavestite Marinović Slaviju da MUP nije uvažilo njen odustanak.»7
U pogledu lične imovine koju su iseljenici mogli poneti sa sobom, bilo je strogo odredjeno koliku količinu i kojih artikala iseljenici mogu poneti sa sobom. Sav prtljag je podlegao pregledu nadležnih službi i carinjenju. Savez je, radi izbagavanja nepotrebnih gužvi, sa Upravom carine u Beogradu postigao dogovor da se organizuje odlazak carinskih službenika u veće opštinske centre, po pozivu, da bi tamo izvršili potrebno carinjenje, kako selidbenih stvari iseljenika, koje će se docnije poslati, tako i stvari koje su iseljenici nameravali da ponesu kao lični prtljag, a koji je trebalo da se predaje dva do tri dana ranije, da bi bio izdvojen u posebne prostorije i, kasnije, prevožen posebnim vagonima zajedno sa iseljenicima. Troškovi odlaska carinskih službenika u manje opštinske centre, kao i dnevnice carinika su finansirane iz sredstava Saveza. U većim mestima, u kojima su postojale carinarnice, carinjenje se obavljalo u tim carinskim ispostavama. Za naknadno prijavljenu robu carinjenje su obavljale carinske službe u velikim gradovima, Beogradu, Zagrebu i Sarajevu.
U slučajevima kada je roba za carinjenje bila dovezena već zapakovana u kolete, sanduke ili liftvane, radi ubrzanja postupka, da se ne bi gubilo vreme oko otpakivanja radi pregleda i ponovnog pakovanja robe, bilo je neophodno da se podnese lista sa tačnim popisom celokupne sadržine i količinom pojedinih artikala. Da bi tako podnet popis bio prihvaćen kao verodostojan, morao je da sadrži pismenu garanciju dve osobe koje nisu mogle biti jevrejske nacionalnosti i nisu nameravale da se isele.8 Ova garancija je morala biti overena od strane nadležnih sudskih organa.9 U slučaju da carinjenje ne bi bilo uradjeno u nekom od ovih gradova, obavljano je u lukama ukrcavnja. U lučkim carinarnicama je bilo obavljano i nasumično kontrolno carinjenje, pri čemu je bio provreravan i sadržaj prtljaga u potrazi za eventualno prokrijumčarenom i neprijavljenom robom.10
Propisi u pogledu vrste artikala koji su se smeli izneti iz Jugoslavije i njihove količine bili su vrlo strogi, naročito kada su u pitanju bili industrijski i prehrambeni proizvodi. Pri tome, za carinske službe ni od kakvog značaja nije bio podatak da eventualni suvišak peškira deka (ćebadi), odeće, obuće i sredstava za ličnu higijenu nije bio proizveden u Jugoslaviji, već su ga iseljenici namenski dobili od Džointa i raznih drugih jevrejskih humanitarnih organizacija. Ostalo je zabeleženo da su od iseljenika bile oduzimane veće količine prokrijumčarenih količina jorgana, bakandži (duboke cipele), raznog veša, platna, sapuna, šećera, meda, maka, masti, slanine, pa čak i deklarisana košer konzervirana hrana i sl.11
Pošto nisu postojali propisi šta se tačno podrazumeva pod «uobičajenim ličnim nakitom», iseljenicima su zlatan nakit i predmeti od plemenitih metala bili oduzimani prema slobodnoj proceni carinskih službenika, često bez izdavanja bilo kakve priznanice ili potvrde o oduzimanju.12
Kao indikativnu i vrlo ilustrativnu, navešćemo samo jednu od mnogih, po sadržaju sličnih, rasprava na sednici jedne od najvećih veroispovednih opština, koje su, na žalost, ostajale bez ikakvog konkretnog ishoda. Naime, na sednici predsedništva jevrejske veroispovedne opštine u Zagrebu, sekretar Opštine, David Levi je izvestio prisutne da: «…su carinski činovnici Šikić i Micić (koji su izvršili carinski pregled iseljenika u Izrael)…koji je iz Zagreba krenuo za Rijeku 13. o. mj. bili prišli dru Altarcu i njemu izvjesnu količinu zadržanih dragocjenosti koje treba da budu vraćene licima koja su odredili vlasnici. (…)…Dr Altarac i Levi predali su te dragocjenosti u pohranu Glavnoj carinarnici na Rijeci s tim, da će ih Levi podići na dan svoga odlaska sa Rijeke. On je 17. III zatražio da mu se te dragocjenosti predaju, ali je šef Carinarnice drug Adolf Prohaska izjavio da je u medjuvremenu dobio nalog iz Beograda, da te dragocjenosti za sada zadrži kod sebe. …(pošto ih je uputio da se telefonski interesuju o daljoj sudbini zadržanih dragocenosti, oni su to uredno i činili), ali bez rezultata.» Pošto Levi, prilikom predaje tih dragocenosti nije dobio nikakvu priznanicu, svima je bilo jasno da neće uspeti da ih povrate, pa je Predsedništvo učinilo jedino što je bilo u mogućnosti i konstatovalo: «…Predsjedništvo je taj izvještaj uzelo na znanje.».13
Prema finansijskim propisima, bilo je zabranjeno da se u Izrael iznese više od pet putničkih čekova (billets de banque).14 Kao alternativa im je bila ostavljena mogućnost da gotovinu kojom su raspolagali uplate na poseban račun kod Narodne banke, radi transferisanja u državu Izrael. Iseljenici su se, ipak, najradije opredeljivali za putničke čekove, pa tek onada, ukoliko bi im preostalo novčanih sredstava, za polaganje novca na račun kod Narodne banke. Razlog ovoj pojavi je bilo to što se sa dogovorom o modalitetima transfera ovih sredstava kasnilo i sporazum izmedju dveju vlada je bio postignut tek u vreme izvodjenja treće alije.15
Useljenici su, naročito pri izvodjenju prvih alija, imali problema čak i sa unovčavanjem putničkih čekova za koje su imali dozvolu da ih iznesu. Slavko Radej, član rukovodstva zagrebačke JVO, koji se brodom «Radnik» iselio u Izrael u okviru druge alije, imao je problema, po prispeću u Izrael, da unovči ček za sebe i ljudstvo koje mu je bilo povereno, te je o tome obavestio rukovodstvo Saveza, da bi mu, intervencijom preko Džointa, nekako pomogli: « … imam peh sa čekom za funte. Ja sam, u pretpostavci, da ću moći ček odmah unovčiti, podijelio one funte, koje sam primio u gotovom (975) na sva lica iz provincije, a Zagreb i bližu okolinu imao sam namjeru isplatiti … po unovčenju čeka (… ) po dolasku uputio sam se u Haifu u AngloPalestine Bank i pokušao naplatiti ček (i tu je saznao da ga tek čekaju komplikovane provere i konsultacije sa centralom banke u Londonu)…Povodom toga brzojavio sam Vam i zamolio (za pomoć)…Stvar je u toliko nezgodnija što naši ljudi nemaju ni pola pare u džepu, da nisu u stanju ni da kupe parče sapuna ili da režu kosu i sl. I to danonoćno dovodi do beskrajnih pitanja, protesta i objašnjavanja…(pa ih moli da mu pomognu) …da skinemo tu brigu sa glave.»16
Prema postojećim finansijskim propisima, iseljenicima nije bilo dozvoljeno da iznose bilo koju količinu dinara iz Jugoslavije. Većina njih se uredno pridržavala propisa. Medjutim, ukoliko bi se desilo da se pojedinci ogluše o tu zabranu, pa novac ipak ponesu17 na samom brodu nisu trpeli nikakve sankcije i mogli su nesmetano da kupuju razne sitnice u brodskoj kantini. O tome je jedan od članova zagrebačkog transportnog odbora, koji je i sam bio učesnik alije pisao: «Na brodu je bila otvorena kantina, u kojoj se moglo kupovati cigarete, čokolada, američko pivo itd.. Bio sam obasut predbacivanjima zašto se nije dozvolilo ponijeti bar 50 dinara, jer je najveća teškoća bila sa djecom, osobito ako je neko kupio svom djetetu čokolade i sl. Nastojao sam ljude umiriti i ukazivao sam na našu obavezu sa Min.(istarstvom) Finansija, da nećemo ponijeti dinare…».18
Ukoliko bi neki od iseljenika želeo, iz svog ranijeg stana, da u novu domovinu ponese neki umetnički predmet, sliku, knjige, filatelističku zbirku ili nešto slično, bilo je neophodno da za to prethodno dobije saglasnost Ministarstva za nauku i kulturu.19
Pri dobijanju otpusta iz državljanstva svi iseljenici su bili u obavezi da potpišu i izjavu kojom su se odricali svih svojih nepokretnosti koje su imali u Jugoslaviji i ona su prelazila u vlasništvo države. Na taj način je u državno vlasništvo prešlo na stotine stanova i drugih objekata na atraktivnim lokacijama u brojnim gradovima širom Jugoslavije. Ove nepokretnosti su trajno ostajale u vlasništvu države, čak i u slučajevima kada bi se njihovi predjašnji vlasnici, nezadovoljni životnim uslovima koje su zatekli u Izraelu, odlučili da se vrate.20
Sem pojedinačnih izuzetaka, najveći broj jugoslovenskih jevrejskih iseljenika je bio zadovoljan svojim odlaskom u zemlju drevnih predaka i nije pokazivao želju da se vrati. Oni su se svesno odlučili na iseljavanje u Izrael i bili su spremni da se uhvate u koštac sa svim teškoćama i izazovima koje je prednjih postavljala perspektiva izgradnje novog života u ovoj zemlji. Sem toga, na donošenje odluke o eventualnom povratku bitno su uticali smeštajni i drugi uslovi pod kojima su morali da provedu prve mesece života u novoj domovini. Svakako da su ti uslovi bili najnepovoljniji za učesnike prve dve alije, te je stoga i broj nezadovoljnika koji su želeli da se vrate u Jugoslaviju bio najveći medju učesnicima ovih alija.
Naprotiv, uslovi koji su dočekali učesnike treće alije bili su bitno drugačiji. O tome svedoči vrlo opširan izveštaj koji je jedan od njih21 poslao rukovodstvu Saveza: «
…Naša čitava grupa smještena je u Domu useljenika kraj mjesta Atlit, 23 km južno od Haife. To su uredne barake sa po 40 dobrih kreveta na federe, madracom, čaršafom, dekama, električnim osvjetljenjem i sl. Dobivamo tri puta puta na dan hranu, koja je zdrava i nije loša… Kruh je bijeli i dobije ga se dosta. Odavle se vrši naseljavanje u razna mjesta, ponajvećma u napuštena arapska mjesta, gdje se kuće popravljaju i čine uporabivim. Svaki koji se iseli … dobiva po osobi 10 funti,da se za prvo vrijeme zbrine, i za svako lice po 1 krevet. Radi se na rješavanju problema, da se Jugoslaveni nasele u većem broju u jednom kraju … Mnogi već rade u svojim strukama, a jedan veliki dio radi na branju naranči. …Oko trideset omladinaca i omladinki smješteni su u kibuc Šaar Haamakim, gdje su vrlo zadovoljni. Nekolicina je u vojsci, takodjer vrlo zadovoljna. …Smještavanje ljudi i upućivanje u radni proces ide svojim tokom. Doduše nešto sporije nego što je to bio raniji slučaj, a to iz razloga koje nameće rat.22…Za naše je pojmove neshvatljivo sa kolikim mirom ovaj svijet ovdje posmatra zbivanja na bojnom polju … I mi novi došljaci nismo paničari… «23 Pošto su učesnici ove alije bili prethodno dobro upoznati sa okolnostima koje bi ih mogle sačekati i pošto nisu imali teškoća oko smeštaja, ishrane i pronalaska posla, nisu ni pomišljali na povratak, već su spremno prihvatili izazov da sebi izgrade novi život. Sem toga, njih su u Izraelu, pored predstavnika Sohnuta24 dočekali i predstavnici Udruženja jugoslovenskih iseljenika (Hitahdut olej Jugoslavija) koji su im pomogli da se ne osete izgubljeno i bespomoćno u novoj sredini, kako su se verovatno, oni sami, kao učesnici prvih alija, osećali.
Počevši od treće alije, bilo je neophodno da se, za sve njene učesnike, osim jugoslovenske izlazne, pribavi i izraelska ulazna viza. Kod odobravanja ulazne vize naročita pažnja je bila obraćana na uzrast, kvakifikacije i zdravstveno stanje.25 Kao novina, bilo je uvedeno pravilo da se useljavanje nesposobnih za privredjivanje obavezno uslovi useljavanjem izvesnog procenta onih koji su za privredjivanje bili sposobni. Ovo iz razloga što se inače ne bi mogao prihvatiti toliki broj ljudi, ako medju njima ne bi bilo dovoljno sposobnih za rad.26 Ovakav stav izraelske vlade je, sa ekonomske tačke gledišta, bio je sasvim razuman i opravdan, ali na insistiranje Svetskog jevrejskog kongresa, svi prijavljeni za prve tri alije su, na kraju, ipak dobili dozvolu za ulazak u Izrael.27 Kod ostalih alija, koje nisu bile predvidjene prvobitnim sporazumom jugoslovenske i izraelske vlade28, uslovi za dobijanje izraelske ulazne vize su morali biti ispoštovani i to je bio jedan od uzroka što su docnija organizovana iseljavanja bila manje brojna i što se, na kraju, sa njima potpuno prestalo.
Dobijanje izraelske ulazne vize nije bilo obavezno samo za učesnike prve i druge alije. Već kod izvodjenja treće alije, pored odobrenja za iseljenje koje je jugoslovenskim Jevrejima izdavalo Ministarstvo unutrašnjih poslova FNRJ, bilo je neophodno da svaki iseljenik dobije i ulaznu vizu države Izrael. Popunjavanje i prikupljanje molbi bilo je vršeno u mesnim jevrejskim opštinama, odakle su slate Savezu u Beograd. Nadležne službe u Savezu su pregledale prikupljene molbe, proveravale podatke i prevodile tražene odgovore na francuski, kako je to, od strane Poslanstva, bilo zahtevano. Sve molbe su, zatim bile, preko Saveza, prosledjivane u poslanstvo Izraela, koje je bilo nadležno za odobravanje izraelskih ulaznih viza.
Izraelska vlada je insistirala na tome da medju useljenicima budu zastupljeni stručnjaci raznih profesija koji su, sada, bili neophodni za izgradnju industrije, po mogućstvu što mladjih godišta i dobrog zdravstvenog stanja, jer je trebalo raditi i podizati potpuno nova naselja i gradove na negostoljubivim i zapuštenim terenima pod klimatskim uslovima koji su se bitno razlikovali od jugoslovenskih. Najrigoroznija selekcija od strane izraelskih useljeničkih vlasti bila je izvršena kod učesnika šeste alije. Grupa od 84 osobe koje su se iselile 1952. godine je od strane useljeničkih vlasti bila ocenjena kao odlična za useljavanje, jer su oni napravili «generalno dobar utisak i bili optimalne starosne dobi i profesionalne strukture».29 Drugim rečima, selekcija koja je bila izvršena od strane Izraela je ovog puta bila iznad kriterijuma koji su bili primenjivani kod prethodnih alija.
U skladu sa svojom imigracionom politikom i projektovanim nacionalnim interesima, izraelsko Ministarstvo za useljavanje je težilo da ograniči, a ponegde i zabrani useljavanje nejevrejskog stanovništva, naročito ako osobe koje su bile u pitanju, nisu bile u rodbinskim vezama sa Jevrejima. Postojala su najmanje dva slučaja u kojima su zahtevi za iseljavanje bili odbijeni zbog toga što su podnosioci bili nejevrejske nacionalnosti.30 Nisu svi iseljenici iz Jugoslavije bili zadovoljni situacijom u kojoj su se našli u Izraelu i izvestan broj nezadovoljnih iseljenika se kasnije vratio u Jugoslaviju.31 Albert Vajs je već 1949. godine obavestio nadležne u izraelskom poslanstvu da se stotine iseljenika direktno obratilo jugoslovenskom Ministarstvu unutrašnjih poslova sa molbom za dozvolu povratka u Jugoslaviju.32 Medju njima je najpoznatiji, kao ličnost iz kulturnog i javnog života, bio Enriko Josif, poznati kompozitor. On svoj zahtev za povratak nije obrazlagao lošim životnim uslovima, već nostalgijom i čežnjom za rodnom zemljom. Enriko je u Izrael otišao sa trećom alijom, 19. marta 1950. godine. Kako se vidi iz njegovog pisma 11. avgusta iste godine iz Jerusalima, gde je bio smešten, i gde je imao sasvim pristojne uslove za život, uputio maršalu Josipu Brozu Titu, on se dugo odlučivao na odlazak, a na povratak se odlučio već odmah po prispeću u Izrael. Ovde ćemo navesti neke delove njegovog obimnog pisma, napisanog na šest strana formata A4. «…(odlučio se na odlazak )… jer sam sa puno odobravanja i izvesnim oduševljenjem gledao ovaj svetli momenat, posle tolikog mraka u istoriji jednog predrasudama poniženog i večito progonjenog, pa najzad i masakriranog naroda…Bio bih neiskren a da ne priznam da je borba u meni za donošenje krajnjeg rešenja ostati ili poći bila duga i mučna…uzevši u obzir činjenicu da sam umetnik i vrlo osetljiv…(na sve što)…ovakav korak povlači. (na kraju se ipak odlučio za odlazak u Izrael, ali)… Došavši ovde uvideo sam da sam zapravo pripadnik one narodne celine u kojoj sam se rodio koja je srasla u meni i iz koje sam ja izrastao. Moja umetnost, muzičko stvaralaštvo, koje mi predstavlja ceo život i još više, smisao mog života ono ponire, izvire i uvire iz te i u tu celinu…bez mog rodnog mesta Beograda i svega što me kroz to mesto vezuje za Jugoslaviju ja ću jednostavno i postepeno…umirati. Za…mene ipak je primarno biti na izvoru svoga stvaralaštva. … I to je moj «razlog nad razlozima «koji me vuče i neodoljivo zove natrag u moju postojbinu…»33 Enriku Josifu je, posle uobičajene procedure provera i pribavljanja mišljenja i saglasnosti MUPa, povratak bio odobren.
Jugoslovenske novine su donosile vesti o povratnicima, o čemu su pisale pridajući im, ponekad, notu koju povratak sam po sebi nije mogao imati. Dok se, u početku, u člancima o povratnicima u prvi plan stavljala njihova nostalgiju i želja da se vrate u zemlju svog rodjenja, članci iz 1952. godine i kasnijeg perioda akcenat su stavljali na razliku u društvenim uredjenjima dve zemlje, ističući da su u Jugoslaviji, u odnosu na Izrael, životni uslovi za radnog čoveka bili toliko bolji da je svaki Jevrejin koji je otišao sada želeo da se vrati. «Politika» od 15. juna 1952. godine je, upravo u tom tonu, objavila reportažu o povratku dvadesetoro Jevreja iz Izraela.34 Sa izraelske strane, na potonjem spisku spornih radnji izmedju dveju država, ovi članci su bili ocenjeni kao prvi negativni publicitet Izraela u Jugoslaviji. Istina je, kao i uvek, bila negde izmedju. Na odluku o iseljavanju, ili kasnijem povratku, kod pojedinaca često nisu odlučivali racionalni razlozi, već priželjkivana zamišljena i idealizovana slika i zamisao da će im negde na drugom mestu biti bolje nego onde gde su trenutno živeli.
Ovi članci i druge akcije preduzete, i od strane jugoslovenskih vlasti i Saveza, pokazale su da su obadve strane počele da pitanju organizovanog iseljavanja pridaju značaj bitno drugačiji nego u prethodnom periodu. Jugoslovenske vlasti nisu želele da ostanu bez visokostručne radne snage u periodu izgradnje zemlje i njenog razvoja. Rukovodstvo Saveza je, sa svoje strane smatralo da je, procentualno, jugoslovenska jevrejska zajednica već dala dovoljno ljudstva za naseljavanje Ereca i da je, sada, trebalo zadržati preostale članove kako bi se održao kontinuitet organizovanog postojanja jevrejske populacije u Jugoslaviji.
Prema statističkim podacima, posle odlaska poslednje grupe iseljenika u julu 1952. godine, broj preostale jevrejske populacije u Jugoslaviji je iznosuo 6.175 osoba.3 Iseljavanjima se brojnost posleratne jevrejske populacije smanjila za oko 60%.
Brojno stanje preostale jevrejske populacije u Jugoslaviji se razlikuje u izvorima različite provinijencije, ali ta razlika nije znatna i shvatljiva je jer se broj članova pojedinih zajednica stalno menjao zbog iseljavanja, preseljavanja i ostalih životnih faktora. Proglašenje države Izrael je izvesnom broju jugoslovenskih gradjana jevrejske nacionalnosti koji ranije nisu bili učlanjeni u jevrejske veroispovedne opštine bio podsticaj da to učine,36 dok grupa koja je brojala izmedju 500 i 600 jugoslovenskih gradjana jevrejske nacionalnosti, prema evidenciji Saveza, i dalje nije bila formalno učlanjena u neku od gradskih jevrejskih opština.
1 AJIM, AL, kutija broj 869.
2. AJIM, AL, kutija broj 855.
3 AJIM, AL, Isto.
4 AJIM, AL, kutija broj 831.
5. AJIM, AO, kutija broj 853.
6. AJIM, AL, kutija broj 831.
7. AJIM, AL, kutija broj 855.
8 AJIM, AL, kuitja broj 831.
9 AJIM, AL, kutija broj 855.
10 AJIM, AL, Isto.
11 AJIM, AL, Isto.
12 AJIM, AL kutija broj 831.
13 AJIM, AO, kutija broj 853.
14 AJIM, AL, kutija broj 831.
15 AMIJ, KMJ, I - 3 - b/358;
18 AJIM, AO, kutija broj 853.
19 AJIM, AL, kutija broj 831.
20 AMIJ, KMJ, I - 5/19.
21 Slavko Radej, koga smo već spominjali u tekstu.
22 U pitanju je bio aktuelni sukob sa Egiptom.
23 AJIM, AL, kutija broj 853.
24 Sochnut - organizacija koja se brinula o prihvatanju useljenika u Izrael i njihovom uključivanju u život u novoj domovini.
25 Pored popunjavanja uobičajenog opšteg upitnika o zdravstvenom stanju, kandidati za useljenje je trebalo da odgovore i na neka konkretna pitanja, na primer: «bolesti oka - trahoma», što nam govori o nivou higijene u prvim naseljima doseljenika u Izrael i karakteru klimatskih uslova koji su vladali u polupustinjskoj zemlji gde je trahoma predstavljao čestu, tešku i onesposobljavajuću bolest.
26 AMIJ, KMJ, I - 3 - b/359.
27 Ari Kirkkanen, 2001, str. 72.
28 AJIM, PK, kutija broj 1201.
29 Ari Kirkkanen, 2001, str. 73.
30 Ari Kirkkanen, 2001, Isto; Za jednu od tih osoba možemo zasigurno reći da je to bila Slavica Špirić iz Sarajeva čija je porodica za vreme rata skrivala Arona (Ronija) Abinuna i njegovu porodicu.. Sticajem okolnosti, Slavica i Aron su se zaljubili i, kada je rat bio završen, odlučili da se venčaju i zajedno isele u Palestinu (Izrael). Medjutim, bilo je prvo neophodno da Aron dobije rastavu braka, jer je već ranije bio oženjen. I tako je Aron, koji je dobio odobrenje već za odlazak sa prvom alijom, čekajući da dobije razvod braka, propustio i prvu i drugu aliju i iselio se tek sa trećom. Rastavu braka je dobio tek u Izraelu, ali se onda pojavio problem dobijanja viza. Slavica nije mogla da dobije ni izlaznu jugoslovensku, ni ulaznu izraelsku vizu, jer nije imala nikakav pravni osnov. Zbog toga se, očigledno veoma zaljubljeni Aron, iz Jerusalima, gde je živeo, obratio lično maršalu Titu da se Slavici dozvoli izlazak iz Jugoslavije radi sklapanja braka. AMIJ, KMJ, I -5/18. Pretpostavljamo da se sa sličnom molbom obratio i nadležnim izraelskim imigracionim vlastima. Pod pret-postavkom da je Slavici bila odobrena izlazna viza, a s obzirom da se radilo o mladoj i radno sposobnoj ženskoj osobi, vrlo je verovatno da je uspela da dobije i dozvolu za useljenje u Izrael.
31 AMIJ, KMJ, I - 5/19.
32 ASMIP,PA, fascikla 112, za 1949. godinu.
33 AMIJ, KMJ, I - 5/19.
34 «Povratak kući», Politika od 15. 06. 1952. godina.
35 David Perera, 1971, str. 138.
36 AJIM, PK, kutija broj 1201.
Autor, mr Mladenka Ivanković, je naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije u Beogradu