NIN u poseti
Ana Šomlo, PREVODILAC I PISAC
Nije sve bilo laž
„Nisam sigurna da osnovna ideja nije bila da se posle izvesnog vremena stvori atmosfera u kojoj će se Jevreji proglasiti izdajicama, kada ne budu radili sve ono što se od njih bude očekivalo"
Ana Šomlo, beogradski novinar, pisac i prevodilac, od pre dve godine živi u Izraelu. Nedavno je objavljen njen Srpskohrvatsko-hebrejski i Hebrejsko-srpskohrvatski rečnik, prvi ove vrste. Antologija kratke izraelske priče koju je priredila i prevela, uz saradnju izraelskog Instituta za prevod hebrejske književnosti i kruševačke „Bagdale", u štampi je. U Jugoslaviji su joj objavljena četiri romana i knjiga razgovora sa Miloradom Pavićem. Živi sa porodicom u mediteranskom gradu Nataniji.
- Zašto ste otišli iz Beograda?
- Ne iseljavaju se samo Jevreji sa prostora bivše Jugoslavije. Koliko znam, dva miliona ljudi raznih nacionalnosti napustilo je zemlju. Jugoslavije, to s tugom ponavljam, više nema. Nisam čula da je bilo ko napustio Srbiju zbog antisemitizma, što ne znači i da ga nema. Razlog zbog koga sam ja ovde je što smatram da je jedan rat dovoljan za jedan život i kada je počela da se oseća ratna atmosfera u Jugoslaviji, ja za to, jednostavno, nisam imala nerava.
- Šta za vas predstavlja nacionalnost?
- Pripadnost jednoj naciji nije primarna odlika jedne ličnosti, niti bi trebalo da bude bitna, samim tim što čovek ne može da bira narod kome će pripadati, kao ni mesto u kom će se ro-diti. Polaziti od pitanja šta je neko po nacionalnosti, smatram krajnje primitivnim i opasnim. Naravno, ne mislim na formalne upitnike, već na svrstavanje ljudi. Ako je nacionadnost polazna tačka u nečijem životnom stavu - krajnja će biti fašizam. Moja majka je bila Srpkinja, a otac Jevrejin. Po jevrejskim zakonima ja nisam rođena kao Jevrejka, a u Jugoslaviji celog života sam smatrana Jevrejkom. Prema tome, moji roditelji koji su bili kosmopoliti i smatrali besmislenim određivati svoje živote prema nacionalnosti, u stvari su bili veoma naivni. Oni su stvorili živote koji će i u sledećim generacijama povlačiti konsekvence tog braka, kao, uostalom, i više od milion mešovitih brakova na tlu bivše Jugoslavije. Mnogi su se svojevoljno deklarisali Jugoslovenima.
- Da li iz ove perspektive vidite neke promene u Beogradu i Srbiji, kada je reč o odnosu Srba prema Jevrejima?
- Sa ovolike razdaljine teško je biti merodavan. Ponekad do mene stignu neke novine, ili vesti, iz kojih se stiče utisak da takva pojava postoji. Ako se nepotpisani tekst objavi prvo u Biltenu Srpske narodne obnove iz Bijelog Polja, pa zatim u crnogorskom „Monitoru", da bi, na kraju, bio prenet bez komentara u list „Vreme", onda to dobija razmere antisemitizma.
- Da li ste vi, lično, doživeli neku neugodnost kao Jevrejka?
- Kao dete, za vreme Drugog svetskog rata, Srbi su nama spasli život, dovo-deći svoj u pitanje. Oduvek smo imali mnogo prijatelja, i sada ih imam u Beogradu. Međutim, 1967. godine bila sam isključena iz Informativnog programa TV Beograd bez ikakvog razloga i po-voda. Redakcija je većinom glasova konstatovala da sam nepodobna. Jedini razlog bila je moja nacionalnost. Glavni urednik, Aleksandar Ciga Vitorović, smatrao je da se u Jevreje ne može imati poverenja i sem nekoliko kolega, među kojima su bili Petar Đurić, Jarmila Ćelović i Zoran Popović, većina je bila uzdržana ili je podigla ruku da budem isključena.
- Šta mislite o antisemitizmu na beogradskom i srpskom prostoru?
- Pre nekbliko godina u Srbiji i Beogradu se veoma rado govorilo da su Srbi i Jevreji oduvek bili veliki prijatelji i da su im sudbine i neprijatelji isti. To nije baš sasvim tačno. U poslednje vreme se pokušava rehabilitacija Milana Nedića i Dimitrija Ljotića. Obojica su bili antisemiti. Uz pomoć Nedića Nemci su mogli još 1941. godine da izjave da je Beograd prvi grad u Evroni oslobođen od Jevreja. Nedićevci nisu bili egzekutori, ali su pronalazili Jevreje i privodili ih u logor. Ljotić je u svom tekstu, objavljenom u listu „Naš put" 1939, godine napisao da „Jevreji svoju inteligenciju koriste da razore hrišćanska društva i da ih bace u propast i da se u svim domenima ljudskog života oseća razorna delatnost jevrejskog duha". Pomenuću da ni veoma značajne ličnosti u srpskoj istoriji, kao što su Vasa Pelagić, Jaša Tomić, Tihomir Đorđević… nisu bili lišeni antisemitskih osećanja.
- Da li znate kakvu je uloguu političkom životu Srbije imala Klara Mandić?
- Prvi put sam je u životu videla kada je postala sekretar Srpsko-jevrejskog društva. Odjednom je počela da predstavlja Jevreje u zemlji i svetu. Ja bih, zapravo, postavila jedno pitanje: kako jedan zubni lekar, Klara Mandić, postaje odjednom savetnik u banci? Otkud amater i to u tako teškim trenucima, da bude finansijski stručnjak? Trebalo je staviti Jevreje u određenu poziciju, kao što je i Jezdimir Vasiljević poslan u Izrael, da bi se, kada novac nestane moglo reći na beogradskom radiju: treba upasti u jevrejske kuće i oduzeti im ono što su nam oteli.
- Gledajući iz ove perspektive, šta vas je najviše razočaralo u Srbiji?
- Ponašanje nekih intelektualaca, poput Dragoša Kalajića, koji danas ok-rivljuju Jevreje za sva zla u svetu. Pretpostavljam da ima loših Jevreja kao što sam sigurna da ima i loših Srba, ali okriviti ceo narod je nešto što ne mogu da shvatim. Isto sam tako duboko razočarana izjavama Mome Kapora o Dubrovniku, datim Milijani Baletić na televiziji, njegovim šovinističkim tekstovima koji su izgubili šarm i širinu. Takođe me iznenađuje što su donedavno glasni partijski radnici, koji su bili spremni da izbace nekog iz Saveza komunista ukoliko je prisustvovao sahrani svog oca po pravoslavnom obredu, iznenada naučili da se krste, slave slave i svoju partijsku svest preobratili u šovinističku. Prezirem i prevrtljivost druge vrste. Izrael i Jevreji se stalno apostrofiraju kao izdajnici koji srpsku ljubav uzvraćaju nezahvalnošću i neverstvom. Zar su zaboravili da je Jugoslavija, u kojoj su Srbi najbrojniji narod, prekinula diplomatske odnose sa Izraelom i da je i srpska štampa decenijama okrivljavala isključivo Izrael za situaciju na Bliskom istoku?
- Pa, ipak, vi ste u toj Srbiji rođeni, živeli, radili…
- Ja sam i dalje u mislima više u Beogradu nego ovde. Čovek nije biljka da se presadi. Srbi su dobar, širok narod koji je uvek znao da proceni šta je dobro, a šta zlo, u Prvom svetskom ratu. U Drugom, kao i za vreme Informbiroa. Ali, kada se stvori neko raspoloženje, fama, onda se to širi kao zaraza. Kada je, ipak, o Srbiji, mojoj zemlji reč, često mi padaju na pamet stihovi Veljka Petrovića; Volim te, zemljo, burjana i drača, mada u tebi crvi caruju, a orlovi padaju. '
ŽELjKO KRSTIĆ
21. oktobar 1994
