Intervju Tomija Lapida Politici Od 10 02 2008

Razgovor nedelje Josef Tomi Lapid
POLITIKA, objavljeno: 10.02.2008.
Srbija je bila dobra prema Jevrejima kad je bilo teško
Kao dete sam naučio da je Kosovo srce srpske kulture i identiteta, baš kao što su jevrejska deca dvadeset vekova učena da je u Hebronu Avram sklopio sveti zavet s Bogom. Ali, i na Kosovu i na takozvanim okupiranim teritorijama 95 odsto ljudi nas mrzi iz dna duše
Od dopisnika „Politike”
Tel Aviv, februara – Sa 76 godina, svetloplavih očiju koje se ističu na još lepom licu, on izgleda kao stari evropski filmski glumac u ulozi otmenog, zamišljenog i iskusnog čoveka koji je video sve i zapamtio svaki trenutak. Ali, kod Josefa Tomija Lapida to nije gluma.
Život mu je počeo u Novom Sadu, gde je rođen kao Tomislav Lampel, a neverovatna priča nastavljena je u Izraelu, gde je postao primer uspeha – pravnik, novinar i izdavač, generalni direktor državnog radija i televizije, voditelj TV debata i slavna medijska ličnost, i uticajni političar na čelu sekularne stranke Šinui (Promena), koja se zalaže za slobodno tržište. Bio je ministar pravde i zamenik premijera u vladi Arijela Šarona, međunarodni je šahovski stručnjak i pokrovitelj velemajstora, autor kuvara i turističkih vodiča, a 2006. ga je njegov prijatelj, premijer Ehud Olmert, postavio za predsednika saveta Jad Vašema – memorijalnog centra posvećenog žrtvama holokausta. U tom svojstvu, pre mesec dana bio je domaćin američkom predsedniku Džordžu Bušu tokom njegove posete ovom muzeju koji se prostire na 20 hektara.
Ležerno obučen, Lapid besedi u svom prostranom, ali ne i raskošnom stanu u severnom delu Tel Aviva. Za razliku od mnogih notorno potkupljivih i beskompromisnih političara u ovoj zemlji koji se kinđure bogatom šljaštećom opremom – zlatnim satovima marke „brajtling” i dugačkim „havanama” – njegov stil podseća na ranije doba u kojem je otmenost inteligencije još bila cenjena osobina. Tokom razgovora u kojem je pomenuto mnogo tema, on se sećao svog života, duboke vezanosti za Srbiju, pričao je o Jevrejima i Arapima i o svojim nadama i strahovima za budućnost Izraela.
Lapid je odrastao kao dete katastrofe. Na Jevrejskom groblju u Novom Sadu na nadgrobnom spomeniku njegovog dede uklesana su imena jedanaestoro članova porodice koji su stradali u holokaustu. Među njima i ime njegovog oca, ubijenog u Mauthauzenu, i babe, koja je umorena u Aušvicu. Uz pomoć švedskog diplomate Raula Valenberga, Tomi i njegova majka uspeli su da izbegnu pokolj u Novom Sadu i da utočište pronađu u Budimpešti. U zimu 1944. godine, dok se Crvena armija približavala tom gradu, mađarski fašisti spremali su se za još jedan, poslednji, ubilački pohod.
Tri stotine Jevreja odvedeno je na obalu Dunava, streljano i bačeno u rupe izbušene u zaleđenoj reci. Dok je s majkom čekao da bude odveden na stratište, Tomi se seća da je začuo zvuk jednog ruskog aviona u brišućem letu, koji je na trenutak odvukao pažnju stražara. Majka ga je izvukla iz reda i njih dvoje su se sakrili u jednom javnom toaletu, izbegavši sudbinu ostatka grupe koja je odvedena u smrt.
Neki ljudi koji su preživeli holokaust zauvek su obeleženi svojim susretima sa zlom, ali se u Lapidu, zahvaljujući spasenju od smrti, razvio snažan apetit za životom. U Izrael je emigrirao 1948. godine, pomogavši da se izgradi država sasvim u skladu s njegovom nepresušnom energijom.
Iako je strastveni cionista, on je kosmopolita koji se užasava pomisli na getoe – bilo da su oni prostorni, ideološki ili jezički. Pošto govori sedam jezika, Lapid se lako kreće preko granica, a ne želeći da stavi embargo na sopstvenu prošlost, ma koliko tragična ona bila, nastavlja da dolazi u zemlju u kojoj se rodio, na mesto za koje oseća da je vezan sećanjem, ljubavlju i poštovanjem.
Pre dve godine vratio se u Novi Sad na „sentimentalno putovanje” kako bi se ponovo video sa sedmoricom drugova iz odeljenja muške gimnazije u koju je išao, a i s „devojkom koja mi je bila prva ljubav”.
Prošlo je 58 godina. Kako je izgledao povratak?
Svaki iseljenik sanja da će se vratiti kao kralj, okrunjen slavom, a meni se taj san ostvario. Prijatelji su me čekali tamo gde smo se dogovorili, a stigao sam dugačkom „Mercedesovom” limuzinom, uz pratnju dvojice policajaca na motociklima. Ovaj tretman dobio sam zahvaljujući Borisu Tadiću. Znate, kad sam ga upoznao, bio je još student i najzgodniji čovek koga sam video posle posete Holivudu – kaže Lapid i dodaje da je njegovo prijateljstvo s predsednikom Srbije učvršćeno dok je Tadić kao ministar odbrane dolazio u zvanične posete Izraelu.
S Ljubomirom Tadićem Lapid se upoznao početkom devedesetih preko Klare Mandić, osnivača Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva, koja je putovala između Beograda i Tel Aviva, trudeći se da napravi savez dva naroda za koje je verovala da su duhovno povezani zajedničkim iskustvom genocida. Lapid se uključio u taj projekat.
Kažete da Izrael ne zaboravlja svoje prijatelje, a za Vas se to odnosilo i na Srbiju u vreme Slobodana Miloševića. Srbija je bila dobra prema Jevrejima kad je bilo teško, a u vreme kad je ceo zapadni svet želeo da od nje napravi nepoželjnu zemlju, kad su njene diplomate svi izbegavali ili izbacivali, ja sam bio lobi od jednog čoveka. Trudio sam se da srpski ambasador ostane ovde i da se prema njemu ophode s dostojanstvom, iako smo svi morali da pratimo američku politiku izolacije Srbije.
Podržavate i srpske zahteve u vezi s Kosovom?
Očigledno i tačno poređenje je s Judejom i Samarijom. Kao dete sam naučio da je Kosovo srce srpske kulture i identiteta, baš kao što su jevrejska deca dvadeset vekova učena da je u Hebronu Avram sklopio sveti zavet s Bogom. Ali, i na Kosovu, kao i na takozvanim okupiranim teritorijama, 95 odsto ljudi nas mrzi iz dna duše. Mi vrlo dobro razumemo srpski problem, pošto se i mi suočavamo s muslimanskim neprijateljem. Ali, i pored toga što Srbima želim sve najbolje, bojim se da oni moraju da dođu to istog zaključka kao i mi. Na kraju krajeva, ne možete da držite teritoriju na kojoj vas ubedljiva većina neće. I moje iskustvo iz Jugoslavije naučilo me je da je beznadežno stvarati modus vivendi među ljudima koji odbijaju da budu zajedno.
Ima li onda nekog rešenja?
Sećate li se čuvene, nenamerno komične izjave Vorena Ostina, prvog američkog ambasadora pri UN? Rekao je: „Pozivam Jevreje i Arape da se ponašaju kao dobri hrišćani”. E, pa to nije moguće. Neprijatelji vremenom mogu da nauče da žive jedni pored drugih, na izvesnoj udaljenosti, ali svaka „ljubavna veza” završiće se mržnjom i zlom krvlju.
Lapidov odnos prema Palestincima, međutim, i dalje je – karakteristično za njegov stil – iznijansiran i složen. U više navrata javno ih je branio, kao 2003. kada je izazvao medijsku buru rekavši tokom sednice vlade da ga prizor 75-godišnje Palestinke koja prebira po ruševinama svoje kuće koju je srušio izraelski buldozer podseća na njegovu baku. Kritičari su ga tada optužili da poređenjem izraelske taktike sa onom koju su primenjivali nacisti ide pravo na ruku teroristima. Ali to što je on objasnio da je i ova Palestinka ljudsko biće pogodilo je pravi politički živac, pa je premijer Šaron pod pritiskom javnosti morao da obustavi operaciju koju je organizovao.
Drugom prilikom, Lapid je objavio ljutiti članak pod naslovom „Zaustavite jevrejske varvare u Hebronu” u kojem je osudio ponašanje Jifat Alkobi, jevrejske naseljenice koja je snimljena kako pljuje svoje palestinske susede i preti im. „Postepeno sam iz mreže svojih sećanja iz detinjstva izvukao sliku Mađarice u Novom Sadu koja je stajala na kapiji svoje kuće i psovala nas svaki put kad bismo izašli na ulicu… Kad odlučujemo da ni pod kojim okolnostima ne poredimo ponašanje Jevreja s ponašanjem nacista, zaboravljamo da je antisemitizam dosegao vrhunac tek u Aušvicu. On je postojao i u godinama pre Aušvica – aktivan, zastrašujući, štetan i odvratan. A iza prozora sa spuštenim roletnama krile su se uplašene Jevrejke, baš kao ona Arapkinja iz porodice Abu-Iša u Hebronu”, napisao je tada.
Iako su izraelski mirotvorci i borci za ljudska prava pohvalili te njegove hrabre i snažne reči, Tomi Lapid se nikad nije vezao za levicu čiji stavovi, kaže „s pravom izazivaju gađenje”. Spreman da brzo osudi pojedinačna svirepa dela, Lapid kao i ogromna većina u ovoj zemlji veruje da je zbog osnivanja Izraela bilo opravdano nasilno iseliti mnogo Palestinaca i da opstanak cionizma zavisi od toga da li će ova država nastaviti da postoji u spartanskom obliku. Kao ministar pravde u čvrstorukaškoj vladi Arijela Šarona, Lapid je žučno branio neke kontroverzne odluke, uključujući i povećani broj ciljanih ubistava od strane vojske i dvanaestogodišnju kaznu zatvora u samici za Mordekaja Vanunua, koji je objavio informacije o nuklearnom arsenalu Izraela.
Lapid se još divi Šaronu – koji je sada u komi – i opisuje ga kao „impresivnog čoveka… najomraženijeg i najuvaženijeg u Izraelu”. Bez oklevanja citira njegovu opasku: „Nikad ne veruj Arapinu”.
„Postoji crta u ljudskoj strukturi Palestinaca zbog koje naše umovanje o tome kako bi oni trebalo da se ponašaju ne vredi ni prebijene pare. Oni su čudni fatalisti i mazohisti, a veći deo ovog sukoba zasnovan je na čistoj zavisti. Izrael Palestince i Arape podseća na to šta zapadna kultura i judeo-hrišćanska etika može da postigne u istim onim fizičkim okolnostima u kojima i oni žive. To je ogledalo u koje oni ne žele da pogledaju”, smatra Lapid.
Na drugoj strani, vođe ultraortodoksnih Izraelaca tvrde da Tomi Lapid mrzi judaizam, a on te optužbe uzima kao dokaz jednodimenzionalnog, fundamentalističkog razmišljanja kojem se suprotstavlja. Smatra da njegov identitet kao Jevrejina nije plod dogme ili nekog rituala, već mentaliteta i „moralne mašte”.
– Siva masa je naše jedino prirodno bogatstvo, a njen zadivljujući razvoj u Izraelu mnogo duguje arapskoj mržnji. Da imamo stabilne, prijateljske odnose sa susedima, možda bismo završili praveći plastične igračke za ceo svet, a ne kompjuterski softver – objašnjava on, ali zapravo najveći izvozni proizvod zemlje je oružje – prošle godine Izrael je zaradio više od četiri milijarde dolara prodajući ga, pa je sada četvrti na svetu, ispred Velike Britanije.
Lapid ne vidi kada će se okončati opasnost po opstanak Izraela. Veruje da će se demokratizacija arapskih društava, što je po njemu preduslov za mir, razvijati izuzetno sporo. „Bušova vizija izmenjenog Bliskog istoka je propala, jer Amerikanci nisu shvatili da treba savladati hiljadugodišnju zaostalost”, kaže on.
Ali, dok se seća svog čarobnog putovanja, zapleta i skretanja u njegovom lavirintu, Lapid priznaje da sumorna stvarnost ponekad može da se neočekivano pretvori u novu budućnost: „Dok sam bio ministar pravde, pozvali su me u Akademiju nauka u Budimpešti. Bilo je tu mnogo diplomata i novinara, a svoje predavanje počeo sam rekavši da mi je drago da sam tu, jer prošli put kad sam bio u istoj zgradi, na njoj je pisalo ’Zabranjeno za pse i Jevreje’. Život je pun čuda”. Pol Aron
„Glupi crnci” i mračna teokratija
Lapidovu karijeru obeležilo je njegovo jasno izražavanje, koje se često graniči s brutalnim. Posle arapsko-izraelskog rata 1973. godine, kada je većina crnih afričkih država prekinula diplomatske odnose s Tel Avivom, izbacio je ovu novinsku tiradu: „Navodno oslobođene afričke države uglavnom su loša šala i bruka za ljudsko dostojanstvo… Pre nekoliko nedelja… u Britaniji je objavljeno istraživanje u kojem su poređene istorije Jevreja i crnaca u Njujorku kako bi se pokazale razlike u dostignućima rasa različitih koeficijenata inteligencije i različite bistrine pod istim uslovima… Očigledno postoji nasledna razlika u intelektu između čoveka čiji je otac živeo u džungli i onog čiji su preci bili sveštenici Hrama…” Nije Lapid uperio svoj retorički pištolj samo ka stranim metama. Zakleti ateista i slobodnomisleći liberal, u politiku je ušao sa samo jednim stavom – da brani građansko društvo od onoga što je smatrao pretnjom mračne teokratije. Pod njegovim vođstvom, stranka Šinui je od marginalnog statusa 1999. za četiri godine stigla do treće po jačini u Knesetu – posle Likuda i Laburističke partije.
Šinui svoj meteorski uspeh umnogome duguje Lapidovoj umešnosti u vođenju kampanja i obraćanju javnosti, ali i tome što je lukavo shvatio da treba igrati na srednju klasu, ogorčenu zbog specijalnih privilegija koje dobija ultraortodoksna zajednica. Njenih 650.000 članova – haredimi, „oni koji se tresu pred Bogom” – ne moraju da služe vojsku, dobijaju stipendije za studije, uglavnom odbijaju da uđu na tržište rada i imaju brojne porodice koje računaju na socijalnu pomoć od vlade. Uz to, preko svojih verskih stranaka mogu da utiču na značajne političke odluke, pa su tako, na primer, zabranjeni građanski brakovi i prevoz kad je sabatom.
http://www.politika.co.yu/rubrike/Politika/Srbija-je-bila-dobra-prema-Jevrejima-kad-je-bilo-teshko.lt.html#

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License