Imperija
Ana Šomlo
Dok se pripremam da nastavim čitanje uzbudljive knjige Imperija poljskog novinara Rišarda Kapušćinskog, u prevodu Biserke Rajčić, tražim na polici knjigu Druga Evropa Časlava Miloša, koou sam nedavno pročitala. On je isti geograffki prostor opisao pričajući o sebi. Kapušćinski ga otkiva kao čudan nepoznati svet. Iz poglavlja Prvi susreti saznala sam o imperiji Sovjetskog Saveza više nego iz tri udžbenika Opšte istorije Sokolova, iz kojeg sam učila u novosadskoj gimnaziji na časovima istorije i kasnije, spremajući dva puta ispit, iz tog predmeta na beogradskom fakultetu. Sada mi je postala jasna istorija Jermenije i Gruzije. Prvi put sam sagedala šta se tokom vekova zbivalo u Azerbejdžanu, Tadžikistanu, Uzbekistanu… Pogled mi se zaustavlja na redovima: "A sada, pogledajte, kaže učiteljica deci na ekskurziji. Gomila se gura prema kazamatima s rešetkama. Unutra, u polumraku, vide se figure emirovih zatvorenika. Jedna figura visi o konopcu, a druga krvari. Nekoliko figura sedi na zemlji, lancima su vezani za zid. Učiteljica objašnjava kako je emir bio okrutan vladar i da se sve to skupa - ta tvrđava, ti ogrtači, onaj obešeni, zove -feudalizam."
Odednom mi pada napamet nedeljna revija Nekad i sad, jedna od retkih publikacija, sačuvanih u našoj porodičnoo biblioteci, koju su razneli strani neprijatelji i domaći izdajnici. Kao desetogodišnja devojčica gutala sam žedno sve što je u tim novinama pisalo. Imale su izvesnu patinu, lišenu izraza kolhoz, sovhoz, ranapoz i bila ispunjena buržujskim bajkama, koje su, po mišljenju mojih roditelja mogle negativno da deluju na duševni razvoj. Ali, na svu sreću, dobila sam za jedanaesti rođendan Fadejev roman Mlada garda, koji me je vratio na pravi put. Plakala sam kada se Ljubov Ševcov, junakinja romana, bacila na nemački tenk i poginula. Bilo mi je krivo, sada to smem da priznam, što smo već pobedili fašiste, pa nemam prilike da se i sama bacim, u odbrani otadžbine, na neprijateljski tenk. Imala sam utisak da su svi ratovi na svetu završeni i da nikada neću uspeti da dokažem svoou hrabru prirodu. Sada nisam više hrabra i plašim se svih nedovršenih i budućih ratova.
Vraćam se Kapušćinskom. On boravi u Kirgiziji. "Narod je tamo veoma gostoljubiv. Za veme gozbe gostu se donese na tanjiru spremljena ovnujska glava. Gost mora da pooede mozak. Zatim mora da iskopa i pooede oko. Teba imati u vidu da je ovnujsko oko kao šljiva. Drugo oko jede domaćin.
Na taj način dolazi do bratimljenja. To je iskustvo koje dugo ostaje u sećanju". Nije mi stalo do novih iskustava. Neću nikada putovati u Tijen-San.
