Imeri Mihaljic Hajrija

Steline dve majke

Ester-Stela imala je 6 meseci kad su je roditelji predali na čuvanje baki Bahar u Kosovskoj Mitrovici, kako bi mogli da odu u partizane. Nemci su ušli u Mitrovicu aprila 1941. godine, a marta 1942. odveli su sve Jevreje u logor, medju njima i baku Bahar sa malom Stelom.

Hajrija, Romkinja koja je radila kao kućna pomoćnica kod bake Bahar, uspela je da dobije dozvolu da udje u logor sa svojom decom, donevši hranu i obuću. Baka Bahar joj se obratila: "Ne znam šta će biti sa nama. Svašta se priča. Uzmi malu Stelu i čuvaj je kao svoju. Ako se neko od nas vrati, vratićes nam je, a ako ne, čuvaj je i uzgajaj kao svoju. Hajrija nije mnogo razmišljala. Oprostivši se od bake Bahar, umotala je malu Stelu u krpe da se ne vidi njena bela put i izašla. Stražar nije brojao sa koliko je dece ušla i sa koliko izašla. Hajrija je dovela Stelu u svoj skroman dom, u selo Ade, u okolini Prištine, obukla je u običnu haljinu od grubog platna, promenila joj ime u Miradija i preko noći je jednogodišnja Stela postala malo romsko dete. Godine su prolazile, Stela je naučila romski jezik, prihvatila njihove običaje, navikla na hranu i volela da bude u blizini Hajrije, koju je zvala mama.

Rat je završen. Niko nije došao po Stelu. Saznavši da je baka Bahar stradala na Sajmištu, da su Stelini roditelji, Blagoje Acević i majka Bukica najverovatnije poginuli u partizanima, odlučila je da joj sve ispriča. Stela je imala već 5 godina i mogla je da ponešto razume. "Ti se ne zoveš Miradija. To je ime koje sam ti ja dala. Tvoje pravo ime je Ester Bahar, a zvali su te Stela. Ti nisi Romkinja, već Jevrejka." Stela nije sve shvatila, ali je ipak nešto zapamtila. "Ništa se nije promenilo nakon ovog razgovora i Stela bi verovatno ostala kod Hajrije da nije došlo do svadje izmedju Hajrijinog supruga i njegovog suseda koji je, za osvetu, prijavio policiji da je Hajrija ukrala jevrejsko dete. Policija je došla u selo u pratnji predsednika Jevrejske opštine iz Prštine, Josefa Josifovića. Tražili su od Hajrije da im kaže istinu. Ona im je sve ispričala, naglašavajući da joj je baka Bahar rekla da, aka se niko od njih ne vrati, zadrži dete. Josifović je zahvalio Hajriji što je spasla jevrejsko dete, i objasnio joj da Stela ne može da ostane kod nje, već treba da je odvedu u dom za jevrejsku siročad u Beogradu. Svi su briznuli u plač, Stela se prilepila uz Hajriju i nije htela da ide, morali su je uzeti silom. Hajrija je sva u suzama trčala za njima i uspela da Steli da dva tvrdo kuvana jaja, što je jela sledećih par dana, dok nije došla u Dom u Beogradu. Tamo je sedela ispod stola i stalno plakala. Osoblje u Domu nije znalo šta da radi, niko nije umeo da govori sa njom. Jedna vaspitačica, koja je znala malo romski, prišla joj i pitala "Kako se zoveš?" "Zovem se Miradija, ali moje pravo ime je Ester Bahar". Vaspitačica se onesvestila. Bila je to njena majka Bukica. Ali, Stela nije htela da čuje za nju i stalno je tražila da je vrate njenoj mami Hajriji. Ni Hajrija nije mirovala. Morala je da vidi svojim očima šta su uradili sa njenom Miradijom. Pošla je prema Beogradu, nešto pešice, nešto volovskim kolima i stigla u Dom, da još jednom zagrli svoju Miradiju. Kad je videla da je Stela našla svoju majku, koja nije poginula u partizanima, otišla je.

Stela je celog života nosila u srcu ljubav prema svojoj majci Hajriji i bilo joj je teško da prihvati novu majku, iako joj je tako govorio razum. Stela, danas Ester Levi, živi u Ramat Ganu sa svojom porodicom.

Hajrija Imeri-Mihaljić umrla je devedesetih godina prošlog veka, siromašna i anonimna, ne znajući da je 1991. godine proglašena Pravednikom medju narodima.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License