Imanuel Volerstein Politika Ekonomske Propasti

Imanuel Volerstein

Politika ekonomske propasti

Svakog dana čitam zapise još jednog ekonomiste, novinara ili vladinog službenika, koji razmišlja kako da se najbolje postigne ekonomski oporavak u ovoj ili onoj zemlji. Suvišno je reći da ti lekoviti saveti svi protivreče jedni drugima. A skoro svi ovi učeni ljudi kao da dolaze iz zemlje fantazija. Jer, izgleda da stvarno veruju da će njihovi lekovi delovati u relativno kratkom roku.

Činjenica je da je svet tek na početku depresije koja će potrajati dugo i koja će biti mnogo gora nego što je sada. Neposredan problem vlada nije kako problem lečiti već kako preživeti rastući bes naroda sa kojim će se svi, bez izuzetka, suočiti.

Hajde da krenemo sa sadašnjom ekonomskom stvarnošću. Počev od toga da su svi na svetu - vlade, preduzeća, individue - živeli iznad svojih prihoda poslednjih 10-30 godina, uz pomoć pozajmica. Svet se ponašao lakomisleno, sa naduvanim prihodima i naduvanom potrošnjom. Baloni moraju da puknu. Ovaj sada mora da pukne (ili ih, u stvari, puca nekoliko). Nemogućnost nastavljanja ovim putem doprla je do svesti i, iznenada, svi su se uplašili života bez realnog novca - i vlade i preduzeća i pojedinci.

Kada taj strah zavlada, ljudi prestaju da troše ili da pozajmljuju. A kada trošenje i pozajmljivanje značajno opadne preduzeća prestaju da proizvode ili usporavaju proizvodnju. Ona mogu i sasvim da se zatvore ili, barem, da otpuštaju radnike. Ovo je zao ciklus, jer zatvaranje preduzeća ili otpuštanje radnika vodi ka nižim realnim potrebama i izaziva daljnji otpor trošenju ili pozajmljivanju. To se zove depresija i deflacija.

Zasad, vlada SAD, koja je još u položaju da uzima zajmove i štampa novac, namerava da ubaci nešto novog novca u promet. Ovo bi moglo da uspe ukoliko bi vlada ubacila silan novac i ako bi to činila mudro. Ali, sasvim je verovatno da to neće učiniti mudro nego da će proizvesti novi balon. A tada dolar može stvarno da pada mnogo brže nego druge valute, razarajući poslednje važno uporište svetske ekonomije.

U međuvremenu, sve je manje novca za svakovrsnu dnevnu potrošnju za 90% ljudi sa donje lestvice svetske populacije (a nije tako dobro ni za 10% onih na vrhu). Ljudi su uznemireni. Baš proteklog meseca, u sve većem broju zemalja, gledali smo proteste na ulicama zbog ekonomskih teškoća - u Grčkoj, Rusiji, Latviji, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Islandu, Južnoj Koreji, Gvadalupeu, Madagaskaru, Meksiku - i, verovatno, u mnogo više zemalja, koje svetska štampa nije zabeležila. U stvari, sve je to zasad još relativno slabo, ali su vlade spremne.

Šta da rade vlade kada su im prve brige njihovi unutrašnji nemiri? One, doista, imaju dva izbora - da pucaju u demonstrante ili da ih smiruju. Pucanje ima svoju meru. Jer, i snage reda bi i same morale biti dobro plaćene da bi na to pristale. A režimi, s ovakvim ekonomskim sunovratom, teško da to mogu.

Tako da režimi počinju da smiruju svoje narode. Kako? Pre svega protekcionizmom. Svi počinju da se žale na protekcionizam drugih zemalja. Ali i sami praktikuju to isto. I činiće to još više. Svi ekonomisti, zastupnici slobodnog tržišta, govore nam da protekcionizam čini celokupnu ekonomsku situaciju još gorom. To je, verovatno, istina, ali je politički sasvim irelevantno kada ljudi na ulici žele posao -sada!

Drugi način smirivanja nemira je uz pomoć socijaldemokratskih mera blagostanja. Ali, za to im je potreban novac. Pa one skupljaju novac porezima. Ekonomisti, zastupnici slobodnog tržišta, svi nam kažu da podizanje poreza (bilo koje vrste) za vreme ekonomske krize, čini ekonomsku situaciju još gorom. To je, možda, istina ali, na kratak rok, to je takođe irelevantno. Jer, u krizi, porezi leče pad. Vlade ne mogu da održavaju čak ni tekuće troškove, a da ne govorimo o povećanim troškovima. Tako da će oporezivati, ovako ili onako. Ili će štampati novac.

Konačno, treći način smirivanja nereda je uz pomoć zdrave doze populizma. Stvarna provalija u prihodima između najbogatijih 1% i dna lestvice od 20%, i unutar zemalja i na svetskom planu, enormno je porasla poslednjih trideset godina. Ta provalija sada će biti svedena na »normalniju« razliku, kakva je postojala 1970-ih godina, koja je i dalje vrlo velika, ali unekoliko manje skandalozna. Otud sada imate vlade koje govore o »kapama nad prihodima« bankara, kao što je to slučaj u SAD i Francuskoj. Ili možete suditi zbog korupcije, kao što je to slučaj u Kini.

To je kao da se nalazite na putu tornada. Najgore može da pogodi sasvim iznenada. Kada se to desi, vlade imaju samo minute da potraže utočište u svojim podrumima. Tornado tada prolazi, a ko ostane živ procenjuje štetu. Šteta će se pokazati kao vrlo velika. Da, neko može ponovo da gradi. Ali tada počinje stvarna rasprava o tome kako će ponovo graditi, koliku korist će imati od ponovne gradnje.

Koliko dugo će vladati ova sumorna slika? Niko ne zna, niti može biti siguran, ali će to, verovatno, biti priličan broj godina. U međuvremenu, vlade će se suočavati sa izborima, a glasači neće biti ljubazni prema javnim činovnicima. Protekcionizam i socijaldemokratsko blagostanje služe vladama kao podrum za vreme tornada. Kvazinacio-nalizacija banaka je još jedan način da se to sklonište nađe.

A šta mi, narod, ljudi, šta da mislimo i za šta da se spremamo kada izađemo iz podruma, kad god to bude. Fundamentalno pitanje je kako ćemo ponovo graditi? To će biti stvarna politička borba. Slika će biti nepoznata. A sve naše stare priče sumnjive. Ključna stvar koju treba shvatiti je da ponovna izgradnja može da nas uvede u daleko bolji svet - ali može i u daleko gori. U oba slučaja, svet će se veoma razlikovati od poznatog.

Hronika najavljenog samoubistva

Država Izrael proklamovala je svoju nezavisnost u ponoć 15. maja 1948. godine. Ujedinjene nacije su glasale za uspostavljanje dve države tamo gde je bila Palestina pod britanskom vlašću. Grad Jerusalim trebalo je da bude međunarodna zona pod jurisdikcijom UN. Rezolucija UN imala je široku podršku, a posebno podršku SAD i Sovjetskog Saveza. Sve arapske države glasale su protiv.

Za šezdeset godina svog postojanja, država Izrael je zavisila od zaštitne strategije kombinovane od tri elementa: mačo militarizam, geopolitički savezi i propaganda. Mačo militarizam (sadašnji premijer Ehud Olmert nazvao ga je »gvozdena ruka«) postao je moguć zahvaljujući nacionalističkom žaru izraelskih Jevreja i, eventualno (mada ne i u početku), vrlo snažnoj podršci. Geopolitički, Izrael je, najpre, skovao savez sa Sovjetskim Savezom (što je bilo kratko, ali ključno), zatim sa Francuskom (što je potrajalo duže i omogućilo Izraelu da postane nuklearna sila), i konačno (i najvažnije) sa SAD. Ovi saveznici koji su, takođe, bili pokrovitelji, nudili su, što je najvažnije, vojnu podršku kroz snabdevanje oružjem. Ali su, takođe, nudili diplomatsku/političku podršku a, u slučaju SAD, i značajnu ekonomsku pomoć.

Propaganda je imala za cilj da postigne saosećajnu podršku svetskog javnog mnenja, zasnovanu, prvih godina, na portretu Izraela kao pionira Davida protiv retrogradnog Golijata, a u poslednjih četrdeset godina na krivici i sažaljenju nad masovnim nacističkim uništavanjem evrop-skih Jevreja za vreme Drugog svetskog rata.

Svi ovi elementi izraelske strategije dobro su radili od 1948. do 1980-ih godina. I bili su sve efektivniji. Ali negde 1980-ih godina upotreba svake od ove tri taktike počela je da biva kontraproduktivna, da bi sada Izrael ušao u fazu naglog propadanja svoje strategije. Možda je prekasno da uvede neku alternativnu strategiju, a ako je tako on će počiniti geopolitičko samoubistvo. Hajde da vidimo kako su tri elementa strategije bila u interakciji, najpre za vreme uspešnog uzlaznog zamaha, a zatim za vreme laganog opadanja izraelske moći.

Za vreme prvih dvadeset pet godina svog postojanja Izrael je vodio četiri rata sa arapskim državama. Prvi je bio rat 1948-1949. za uspostavljanje jevrejske države. Izraelska deklaracija o nezavisnoj državi nije se slagala sa palestinskom deklaracijom za uspostavljanje države. Štaviše, brojne arapske vlade objavile su rat Izraelu. Izrael je u početku vojno bio u nevolji. Međutim, izraelska vojska je bila mnogo bolje istrenirana od vojski arapskih zemalja, s izuzetkom Transjordana. I, ključno, dobijala oružje od Čehoslovačke, kao posrednika Sovjetskog Saveza.

U vreme primirja 1949. disciplina izraelske vojske, kombinovana sa češkom vojnom opremom, omogućila je Izraelcima da osvoje veliku teritoriju, koja nije bila uključena u predloge UN o podeli, uključujući i zapadni Jerusalim. Druga područja su bila pripajana osvajanjem teritorija arapskih država. Brojni palestinski Arapi napustili su ili su bili prisiljeni da napuste područja pod kontrolom Izraelaca i postali su izbeglice u susednim arapskim zemljama, gde njihovi potomci, uglavnom, i dalje žive.

Sovjetski Savez se ubrzo okanio Izraela. To je, verovatno i pre svega, bilo zato što su se sovjetski lideri uplašili uticaja stvaranja države na stavove sovjetskih Jevreja, koji su delovali previše oduševljeno i zato potencijalno subverzivni sa Staljinovog gledišta. Izrael je, sa svoje strane, napustio bilo kakvu simpatiju za socijalistički tabor u hladnom ratu i jasno je pokazao svoju vatrenu želju da bude smatran potpunim članom zapadnog sveta, politički i kulturno.

Francuska je u to vreme bila suočena sa pokretima za nacionalno oslobođenje u tri severnoafričke kolonije i videla u Izraelu korisnog saveznika. I to posebno nakon što su Alžirci započeli svoj rat za nezavisnost 1954. Francuska je počela da pomaže izraelsko naoružavanje. Posebno, Francuska koja je razvijala svoje nuklearno naoružanje (uprkos željama SAD) pomogla je Izraelu u tome. Godine 1956. Izrael se pridružio Francuskoj i Velikoj Britaniji u ratu protiv Egipta. Nažalost po Izrael, ovaj rat je vođen uprkos protivljenju SAD koje su prisilile sve tri sile da ga završe.

Pošto je Alžir stekao nezavisnost 1962. godine, Francuska je izgubila interes za veze sa Izraelom, koje sada smetaju njenim pokušajima da obnovi tešnje odnose sa tri, sada nezavisne, severnoafričke države. U tom trenutku SAD i Izrael su se okrenuli jedni drugima i učvrstili tesne veze. Godine 1967. ponovo je izbio rat između Egipta i Izraela. Druge arapske zemlje su se pridružile Egiptu. U ovom, takozvanom šestodnevnom ratu, SAD su po prvi put dale vojno naoružanje Izraelu.

Izraelska pobeda 1967. izmenila je osnovnu situaciju na mnogo načina. Izrael je pobedio u ratu okupirajući sve one delove Palestine koji su bili pod britanskom upravom, koje je osvajao i ranije, plus egipatsko Sinajsko poluostrvo i sirijsku Golansku visoravan. Pravno, sada je to bila država Izrael, plus izraelske okupirane teritorije. Izrael je odmah započeo politiku podizanja jevrejskih naselja na okupiranim teritorijama.

Izraelska pobeda izmenila je stav Jevreja u svetu, koji su sada savladali svoje rezerve prema stvaranju države Izrael.

Oni su se veoma ponosili sposobnošću Izraela i započeli velike političke kampanje u SAD i zapadnoj Evropi za političku podršku. Slika krčenja pustinje u Izraelu, s naglaskom na vrline kibuca, bila je napuštena u korist naglašavanja Holokausta kao osnovnog opravdanja za svetsku podršku Izraelu.

Godine 1973. arapske države su nastojale da poprave vojnu situaciju u Jomkipurskom ratu. I ovaj put je Izrael pobedio, uz vojnu podršku SAD. Rat iz 1973. označio je kraj centralne uloge arapskih država. Izrael je, možda, mogao da nastavi da pokušava da dobije priznanje od arapskih država i to bi, eventualno, uspeo sa Egiptom i Jordanom, ali je sada za to bilo suviše kasno.

Upravo u ovo vreme nastao je ozbiljan palestinsko-arapski politički pokret, Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO), koja je sada ključni protivnik Izraelu, sa kojim se Izrael mora sporazumevati. Dugo je Izrael odbijao da pregovara sa PLO i njenim liderom Jaserom Arafatom, ceneći više gvozdenu ruku. I, u početku, to je bilo vojno uspešno.

Granice gvozdene ruke pokazale su se u prvoj intifadi, spontanom ustanku palestinskih Arapa unutar okupiranih teritorija, koja je počela 1987. i potrajala šest godina. Osnovno postignuće intifade bilo je dvostruko. Ona je prisilila Izraelce i SAD da razgovaraju sa PLO kroz dugi proces koji je vodio do tzv. Sporazuma u Oslu 1993, koji je obezbedio stvaranje palestinske vlasti u delu okupiranih teritorija.

Sporazumi u Oslu na dugi rok su bili geopolitički manje značajni od uticaja intifade na svetsko javno mnenje. Prvi put David-Golijat slika počinje da se preokreće. Prvi put nastaje ozbiljna podrška u zapadnom svetu za tzv. Dvodržavno rešenje. Prvi put počinje ozbiljna kritika izraelske gvozdene ruke i njegovih postupaka prema arapskim Palestincima.

Izrael je, međutim, uvek bio jedan korak iza. Kada je mogao da pregovara sa Naserom nije hteo. Kada je mogao da pregovara sa Arafatom nije hteo. Kada je Arafat umro i kada ga je nasledio nedelotvoran Mahmud Abas, borbeniji Hamas je pobedio na palestinskim parlamentarnim izborima 2006. Izrael je odbio da razgovara sa Hamasom.

Sada je Izrael napao Gazu, koju je prethodno napustio, u nastojanju da uništi Hamas. Ako uspe, koja organizacija dolazi sledeća? Ako, što je verovatnije, ne uspe da uništi Hamas, da li će biti moguće rešenje dvodržavlja? I Palestinci i deo svetskog javnog mnenja okreću se prema jednodržavnom rešenju. I to bi bilo, naravno, kraj cionističkog projekta.

Strategija tri elementa Izraela se dekomponuje. Gvozdena ruka više ne uspeva, kao ni ona Dž. Buša u Iraku. Da li će veza sa SAD ostati čvrsta? Sumnjam. I da li će svetsko javno mnenje nastaviti da gleda Izrael saosećajno? Ne izgleda tako. Može li Izrael sada da uključi alternativnu strategiju pregovaranja sa militantnim predstavnicima arapskih Palestinaca kao integralnim konstituentom Bliskog istoka? Izgleda da je za to sasvim kasno, sasvim moguće da je kasno.

Otud hronika najavljenog samoubistva.

Prevela Borka Đurić, Republika

Imanuel Volerstein (Immanuel Wallerstein) je profesor sociologije i eminentni predstavnik antiglobalističkog pokreta u Americi.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License