Imali Su Svoju Mahalu Skolu Sinagogu

Četvrtak, 17. februar 2000.

Narodne novine kao i Bilten, februar 2001, Udruženje Jevreja iz bivše Jugoslavije u Izraelu
autor Jasna Ćirić
U Nišu su Jevreji živeli od davnina. Prvi pisani zapisi o njima su iz 1695. god, mada se smatra da ih je bilo i ranije.
Do Drugog svetskog rata Jevreji su u Nišu živeli u relativnom miru, nastanjeni na levoj obali Nišave, u samom centru grada, u delu koji se zvao Jevrejska mala, Jevrejska mahala. Jevrejska mala je imala jevrejsku školu, opštinu, Sinagogu i niz drugih objekata. Jevreji su se u to vreme bavili raznim zanatima i poslovima, bilo je kožara, opančara, trgovaca, nadničara, piljara, fabrikanata, bankara itd. Većina jevrejskog stanovništva bila je sefardskog porekla i nešto malo aškenaza. Jevreji su imali svoja nacionalna, kulturna i sportska društva. Isticao se pevački hor „David“, fudbalsko i skautsko društvo.
Pred Drugi svetski rat u Nišu je živelo 107 jevrejskih porodica sa oko 360 članova, organizovanih u nišku jevrejsku opštinu.
Nemci su u Niš ušli 9. aprila 1941. godine. I odmah je počela hajka i masovni progon Jevreja, tj. počela je realizacija „Plana za rešavanje jevrejskog pitanja“, koji je predviđao genocid nad Jevrejima i oduzimanje jevrejske imovine u korist Trećeg Rajha. 31. maja 1941. godine doneta je protiv jevrejska uredba:
- o prijavljivanju lica jevrejskog porekla
- evidencija jevrejske pokretne i nepokretne imovine
- nošenju žutih traka i Davidovih zvezda
- o ograničenju kretanja jevrejskih lica na javnim mestima, ulicama, trgovima, kafanama
- o zabrani bavljenja javnim funkcijama
- zabrana posete pozorištima, bioskopima, vašarima
- zabrana vožnje tramvajem Niš – Niška Banja i još mnogih naredbi.
Za Jevreje od 14 – 60 godina i Jevrejke od 14 – 40 godina, zaveden je prinudni rad.
Jevrejsku imovinu plaćali su Nemci, Folksdojčeri i domaći izdajnici. Pljačkano je apsolutno sve – kuće, radnje, radionice, fabrike.. Za tri meseca od početka okupacije, Jevrejima u Nišu oduzete su sve radnje, preduzeća, štedni ulozi, trzori, pokretna imovina i cela pokućstva.
22. jula 1941 godine, dopunskom uredbom sva nepokretna jevrejska imovina konfiskovana je u korist Trećeg rajha.
Septembra 1941.godine počela su hapšenja i odvođenja niških Jevreja u logor na Crvenom krstu. Oni su tamo radili na uređenju logorskog kompleksa, utvrđivali ogradu, bodljikavu žicu, raščišćavali teren oko logora itd. Za neverovati je da su vodovodnu i kanalizacijsku mrežu u logor uveli Imre Fišer i Đurika Gros – Jevreji, a električnu struju u logor je uveo Majer Konfino – električar.
Sredinom oktobra 1941. godine, nemačke upravne vlasti su naredile da se svi odrasli Jevreji u Nišu, odmah jave u Hotel „Park“, gde će im se saopštiti neke naredbe. Ljudi su dolazili misleći da ih vode na rad. Međutim, bili su uhapšeni i odvedeni u logor na Crvenom krstu. Odvedeni su niški Jevreji sa porodicama, rođaci koji su se u Nišu krili, jevrejske izbeglice i emigranti iz Jugoslavije i istočne Evrope, Jevreji Aleksinca, Leskovca, Kruševca, Prokuplja, Zaječara, Kuršumlije. Oktobra 1941. godine u Logor je dovedeno preko 50 Jevreja koji su bežali iz Beograda i bili uhvaćeni. Januara 1942. godine, u logor je dovedena velika grupa žena i dece uhvaćenih u bežanju ka Grčkoj. 1. februara 1942. godine u logor je dovedeno 7 Jevreja iz Beograda koji su se pomoću lažnih isprava krili u Nišu.
Život Jevreja u Logoru „Crveni krst“, odvijao se u vrlo teškim uslovima. Nemci su se prema Jevrejima odnosili sadistički, tukli su ih i divljački mučili. Uslovi života u logoru bili su izuzetno teški. Spavalo se na betonu bez ikakvih higijenskih uslova, često bez hrane i vode, što je dovodilo do bolesti i epidemija. Logoraši su radili naporno 7-10 časova dnevno u magacinima, na žalazničkim stanicama, na izgradji puteva, sve najteže poslove, a pri tom su bili izloženi torturama i mučenjima. Nemci su se takmičili u izmišljanju raznih načina da Jevreje ponize i degradijraju kao ljude.
12. februara 1942 godine, izveden je poznati proboj logoraša. Zbog ovog poraza, kao odmazdu za izvedeni proboj , Nemci su izvršili masovno streljanje Jevreja.
Proces likvidacije niških Jevreja tako je ušao u poslednju i natragičniju fazu.
17. februara 1942. godine, Jevreji su iz logora kamionima odvođeni na brdo Bubanj. Nemci su izdvajali po 12 lica i tako ih streljali u potiljak, do četiri sata po podne. Toga dana je streljano preko 1000 Jevreja, među njima dve žene i 12 dečaka.
Ako bi se desilo da neka žrtva nije pogođena u glavu, jedan Nemac je išao i ubijao ta lica metkom iz revolvera.
Po tvrdnjama svedoka, rake su bile toliko pune da je svega 10cm zemlje moglo biti bačeno na leševe.
19. februara 1942. godine, Nemci su na Bubnju nastavili streljanje. Toga dana su streljali oko 800 ljudi ali ne samo Jevreja nego Srba i Roma.
Logor je tako bio ispražnjen.
Do maja 1942. godine, oko 220 jevrejskih žena i dece je odvedeno železnicom na Sajmište u Beograd i tamo ubijeno ili ugušivano u specijalnim kamionima, smatra se da su pokopani u Jajincima.
Posle ovoga Nemci su u logor doveli grupe Jevreja iz Leskovca, Zaječara, Jagodine, Kruševca i njih oko stotinu streljali jula 1942. godine.
17. oktobra 1943 godine, izvršeno je poslednje masovno streljanje Jevreja.
Tokom leta 1944. godine, nekoliko meseci pre oslobođenja Nemci su na Bubnju iskopali i spalili sve leševe i na taj način uništili tragove svojih zločina. Po uzveštaju Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina iz 1946. godine, rat je preživelo 7 nisških Jevreja koji su bili u logoru ili izbeglištvu, 4 Jevrejke udate za Srbe, 3 Jevrejke iz Niške banje.
Rat je preživela i porodica Danon iz Beograda koja se pod prezimenom Milošević krila u Nišu sa lažnim dokumentima. Sve vreme rata u Nišu se krila i tročlana porodica Hajon / Aron, Sofija i Julijana/ iz Beograda, lažnim ispravama sa srpskim imenima i prezimenima uspeli su da se spasu i prežive rat.
Jevrejska opština Niš, Jasna Ćirić Predsednik

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License