Ima Li Srednja Evropa Kulturni Identitet

Risto Tubić

Ima li Srednja Evropa kulturni identitet?

Zar ne postoje u književnosti Srednje Evrope nikakve teme po kojima bi se ona razlikovala od drugih evropskih književnosti, pita se Aleksandar Fjut. I odgovara da se može ukazati bar na tri takve teme. To su: neprihvaćena perifernost, osećaj pokretljivosti granica i problematičan identitet

Pojavila se vrlo zanimljiva, nadasve izazovna knjiga eseja poljskog pisca Aleksandera Fjuta, „Ni Istok ni Zapad”, izdavač Albatros plus, 2011, u prevodu Ljubice Rosić.
Knjiga razmatra stvaralaštvo takvih pisaca kao što su bili V. Gombrovič, Č. Miloš, B. Šulc, ali i M. Kundera, J. Brodski, D. Kiš i D. Ugrešić. Pri tome se, poput vertikale neprelaznog zida, isprečila ne mala teškoća: kako, naime, sve to obuhvatiti jednim pogledom u pokušaju da se sagleda koherencija, ako je uopšte i ima, ovih sjajnih Fjutovih promišljanja; kako u njihovim najdubljim slojevima, i pored svih razlika koje dele ove autore, da se otkrije i nekako uobliči jedinstvo koncepcije, one koja bi nas nepogrešivo uverila u (ne)postojanje kulturnog identiteta Srednje Evrope.

I ma kako gledali na to, veli Fjut, nema sumnje da razmišljanje o problematičnom identitetu ostaje jedan od ključnih problema svih pisaca srednjeg dela Evrope. Šta je, u stvari, taj „problematični identitet”?

Fjut podseća da je ideja o Srednjoj Evropi, od samog početka, nailazila na veći odjek u Češkoj, u Mađarskoj ili u zemljama bivše Jugoslavije nego u Poljskoj. Zašto? Jedan od razloga bilo je i to što su poljske oblasti bile podeljene između tri velike sile.

I odmah se ovde, gotovo nezaobilazno, otvaraju knjige dva Francuza: E. Morena „Misliti Evropu” i Ž. M. Domenaka „Evropa: izazov za kulturu”. Prvi smatra da je u životu i razvoju evropske kulture važan oplodni susret različitosti, antagonizama, konkurencija, komplementarnosti, to znači, upravo njihov dijalogan. I baš je on, taj dijalogan, sama srž evropskog kulturnog iden-titeta, a ne neki od njenih elemenata ili mo-menata.

Polemišući sa Morenom, Domenak misli da ne postoji jedna evropska kultura; postoji, međutim, kultura Evrope, o čijoj snazi odlučuje posebnost svake nacionalne kulture. Evropska kultura je postojala, to je istina, ali „najblistavije dugujemo judejsko-germansko-češkom kulturnom krugu između 1880. i 1930. godine. Domenak brani ideju o nacionalnoj državi, ali shvata je kao zajednicu koja se bazira na suverenoj odluci pojedinaca koji je sačinjavaju.

Šta o tome misle D. Kiš, Č. Miloš i M. Kundera? Naš pisac tvrdi da posebnu poetsku odliku srednjoevropske književnosti predstavlja „imanentno prisustvo kulture” koje se izražava u bogatstvu i različitosti reminiscencija, aluzija i menjanja motiva i simbola Mediterana. Miloš, pak, misli da je ta odlika „istorijska svest” koja formira stavove junaka i menja konzistenciju romanskog vremena. Nasuprot zapadnoevropskoj književnosti, u kojoj neutralno, bezbojno, beste-žinsko vreme protiče bez „vrludanja, naglih zao-kreta, strmih pragova” kod pisaca u Srednjoj Evropi ono je „intenzivno, spazmatično, puno iznenađenja”. Fjut ovde dodaje: Književnost Srednje Evrope sačuvala je od evropskog nasleđa ono što je u njemu najdragocenije, a što je na Zapadu izgubljeno ili omalovaženo.

Za Kunderu su to najdragocenije nasleđe zapadne kulture, naročito francuske, misao i književni uzori prosvećenosti. Ukratko, taj to-božnji srednjoevropski književni ekstrakt obično je, veli, hipostaziranje svojstava književnosti jednoga naroda ili odlika karakterističnih za jedno delo. Takvu hipostazu, svesno ili ne, ovi pisci često vrše oslanjajući se na sopstvena dela.

S tim na umu, Fjut postavlja pitanje: Zar ne postoje onda u književnosti Srednje Evrope nikakve teme po kojima bi se ona razlikovala od drugih evropskih književnosti? I odgovara: da se može ukazati bar na tri takve teme. To su: neprihvaćena perifernost, osećaj pokretljivosti granica i problematičan identitet. I odmah sledi njegovo novo pitanje:

Da li ovakva književnost Srednje Evrope može da odgovori izazovu novog vremena, sada, posle rušenja berlinskog zida? Na prvi pogled, misli Fjut, sve govori u prilog tome. Tim pre što više ne postoji jedna kultura, s jasno određenim centrom, promenljivost različito shvaćenih gran-ica postalo je svojstvo čitave planete, a sa određivanjem svog identiteta imaju isto toliko problema Evropljani koliko Azijci i Amerikanci. Pa ipak, tvrdi ovaj umni Poljak, osnovne razlike između Zapada i centra Evrope ne mogu tako lako da se uklone.

Fjutov zaključak je jasan: Može se reći da je Srednja Evropa sada – svuda.

Politika

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License