Ildiko Lovas Kamencic

Vladimir Arsenić

Ildiko Lovaš
Kamenčić
Knjiga o Leni, i o Leni Rifenštal

Nasilna smrt je ovde pravilnost, ovde je nedostatak odgovornosti pravilnost, ovde je izo-pštavanje različitih i drugačijih pravilnost, kao što potvrđuje i sudbina nastavnice istorije koja želi da sazna identitet pokojnika sa tavana, ali zbog konflikta sa kolektivom, sa ćutljivom ve-ćinom ona naposletku odustaje od tog saznanja. Nije čudo stoga da je autorka izabrala Leni Rifenštal kao istorijsku ličnost sa kojom će kontrastirati savremenu Leni Kozma. Rifen-štalova je sva u službi umetnosti, u veličanju lepote i snage i ne mari za gomile leševa koji ostaju iza nje, za nju su oni bezimeni, nebitni, oni su žrtve istorije. Ona sa tim nema nikakav kon-flikt. Koliko samo ovo zvuči poznato!

lamed13.jpg

Nova knjiga Ildiko Lovaš Kamenčić – Knjiga o Leni, i o Leni Rifenštal (Fabrika knjiga, 2012) u odličnom prevodu Arpada Vicka jedna je od naj-važnijih stvari koje su se ove godine dogodile u srbijanskom i regionalnom književnom polju. Bez obzira što smo na izdanje na bhsc jeziku čekali dve godine, ono se više nego isplatilo, jer je u pitanju ponovo, nakon knjige priča Via del Corso, i romana Izlaz na Jadran (Džejms Bond u Bačkoj) i Španska nevesta, vrhunsko čitalačko uživanje. Ildiko Lovaš je značajna ne samo zato što ne postoji spisateljica na ex-yu teritoriji koja piše na taj način, već i stoga što njena proza ima dvosmeran karakter, ona naime na mađarskom jeziku i prevashodno za mađarske čitaoce govori
o životu koji se odvija u Subotici, odnosno Vojvodini, drugim rečima njena proza, kao god i proza ostalih mađarskih pisaca i spisateljica koji žive u Srbiji, ima karakter ogledala za ono što se dešava u zemlji u kojoj žive. U njenoj prozi mo-žemo se videti onakvi kakvi stvarno jesmo (da citiram Damira Avdića), odnosno dobijamo sliku našeg sveta iz ugla nekoga ko živi jedan hibridni identitet kao žena, Mađarica, spisateljica u Bačkoj.
Poput prethodnog romana i u Kamenčiću Ildiko Lovaš prati paralelne priče o dve žene: Leni, nastavnici istorije koja se približava četrdesetoj i Leni Rifenštal, državnoj filmskoj rediteljki u vre-me nacizma. Ipak, dok se u Španskoj nevesti između istorijskog i uslovno rečeno savremenog narativa uspostavljao odnos sličnosti, dotle je u ovogodišnjem romanu reč o kontrastu. Naime, je-dino zajedničko za Leni i Leni Rifenštal je vla-stito ime, dok je sve ostalo kod njih dve su-protstavljeno i istorijska priča služi da se istakne razlika između njih, ali i da se dobije jasniji uvid u motivaciju, odnosno psihološki profil savre-mene Leni. Ovaj kontrast vidljiv je već na nivou jezika: Rifenštalova govori jasnim jezikom, njena misao ima čvrstu teleologiju, ona ne postavlja pitanja, ne razmatra i ne preispituje svoje po-stupke, ona je uverena u ispravnost svojih odluka i ne oseća krivicu. Za razliku od nje, Leni se neprekidno preispituje u pogledu sopstvenog života, neodlučna je, njen govor, rečenica koju koristi je izlomljena, a misao neukrotiva i skače sa teme na temu.
Pokretač onoga što bismo mogli nazvati fabulom u Kamenečiću je pronalazak leša na tavanu škole u kojoj Leni radi kao nastavnica istorije na zameni. Ona pokušava da utvrdi identitet mrtvog muškarca i postavlja pitanje o njegovoj smrti. To će je dovesti u sukob sa kolektivom škole, posebno sa nastavnikom geo-grafije. Ovako postavljen „zaplet“ ostavlja ogro-man prostor za esejiziranje, za preispitivanje i konačno za uspostavljanje kontrasta između dve Leni koje obe svoju ulogu u istoriji, odnosno u mehanizmima moći doživljavaju kao kamenčić u žrvnju, kao nešto toliko sitno i beznačajno, gotovo svedeno na neprimetnost. Pitanje odgo-vornosti koje savremena Leni neprekidno po-stavlja, a Rifenštalovoj gotovo da ne pada na pamet, svakako je jedno od glavnih pitanja romana, ali ostaje bez nedvosmislenog odgovora. Naime, u času kada joj je omogućeno da spozna identitet preminulog muškarca, Leni odustaje od tog saznanja, jer je uspela da prevaziđe sopstvenu krizu identiteta, odnosno uspela je da odgo-vornost gurne pod tepih, iako je zbog toga podnela velike žrtve.
Veličina Ildike Lovaš kao spisatejice upravo jeste u postavljanju pravih i važnih pitanja. Svaki njen roman pokušava da odgovori na ključna pitanja pojedinačne egzistencije koja se nepr-ekidno nalazi u krizi. Moto Kamenčića glasi Nepravilnosti, bez pouke i on se odnosi na nasilnu smrt koja uvek predstavlja određeno odstupanje od normi koje su nam postavljene životom. Međutim, kroz narativ kao da se ovaj moto pomera sa smrti na život, jer on, kroz sliku obe Leni postaje nepravilnost bez pouke. Naime, osim činjenice da u ovom gradu čovek ne može ni da se okrene, a da ne naleti na neki zločin?, odnosno da se svuda oko nas nalaze leševi na tavanima, u ormanima, ispod fudbalskih igrališta, u hlad-njačama, po masovnim grobnicama i jamama, sve ostalo je nemoguće svesti na bilo kakvo pravilo. To je ona pouka koju Ildiko Lovaš zna, bez obzira na to što je ne izgovara: nasilna smrt je ovde pravilnost, ovde je nedostatak odgovornosti pravilnost, ovde je izopštavanje različitih i drugačijih pravilnost, kao što potvrđuje i sudbina nastavnice istorije koja želi da sazna identitet pokojnika sa tavana, ali zbog konflikta sa kolektivom, sa ćutljivom većinom, ona napo-sletku odustaje od tog saznanja. Nije čudo stoga da je autorka izabrala Leni Rifenštal kao isto-rijsku ličnost sa kojom će kontrastirati savre-menu Leni Kozma. Rifenštalova je sva u službi umetnosti, u veličanju lepote i snage i ne mari za gomile leševa koji ostaju iza nje, za nju su oni bezimeni, nebitni, oni su žrtve istorije. Ona sa tim nema nikakav konflikt. Koliko samo ovo zvuči poznato!
Pitanje individualne odgovornosti pred onim što nosi istorija jeste glavno pitanje Kamenčića. Primeri nošenja s tim koje predstavljaju Leni i Leni Rifenštal samo su neki od mogućih. Ironija sa kojom se Ildiko Lovaš odnosi prema svojoj junakinji na kraju romana nije opora, naprotiv. Ona pokušava da ukaže na meru slabosti (tako ljudske) koju pojedinac u sudaru sa grupom neminovno mora da pokaže. Ipak, pisanje romana o tome predstavlja nešto sasvim drugačije – hrab-rost i odgovornost koju pravi umetnici osećaju prema istoriji i trenutku u kojem žive.
E -novine

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License