Ildi Ivanji Kapija opklade

… čitao sam dosta uspomena iz nacističkih logora. Čitao sam ih sa puno poštovanja i divljenja za one koji su uspeli da prežive taj užas. Posle svih tih tekstova uspomene Ildi Ivanji su me zapanjile, iznenadile, zadivile nečim što čovek može najmanje da doživi od uspomena te vrste. Ispisane su neponovljivim gorkim humorom. Nije to neki traženi "humor po vešalima" već neobično vifenje još neobičnijih okolnosti jednog neobičnog stvorenja.
Jovan Ćirilov, Politika

… devojčica-dečak u logoru smrti specifičnog smisla za humor … nudi fascinantno svedočenje o poznatom zlu iz drugog ugla; jednu malo pomerenu perspektivu koja govori o snazi, volji za životom, smislu življenja. Hrabra pesma o životu, ispevana u logoru smrti.

Đorđe Pisarev, Dnevnik

Gorko ironičan ton rečenica Ildi Ivanji neguje kao vlastitost samu: nigde zazora, nigde osvete u tom grotlu pakla koji je doživljen iznutra, po sebi, egzemplarno.

Draško Ređep, Sveš

Saši Goldmanu, 1977.

Počinje. Znači, da se vratim unatraške trideset tri godine i da mi pri tome bude toliko smešno, da i tebi bude smešno i drugima da bude smešno od svega, što je bilo toliko tužno da se ta tuga rasprodavala trideset i tri godine, pa sad, pošto više nije ni rentabilna, ni aktuelna, da je prepakujemo u novu ambalažu. Pri tome uopšte ne bih bila ni voljna da se setim svega toga, da te ne volim na jedan blesav način koji nisam u stanju da definišem, a da jesam, ne bih umela da uradim to što tražiš od mene. Jer, ne razumem, zašto si hteo odjednom da ti pišem „bar" pisma. I šta uopšte podrazumevaš pod tim „bar"? Pisati pisma je obaveza ili potreba, kod mene ne postoji ni jedno no drugo. Ali sva sreća, zima je, zima je bila i 44-te; ja pišem jezikom kojim pre trideset tri godine nisam govorila. I mrzim Bertolučija, to neka ti bude jasno, iako si i ti neki prokleti filmadžija koji zarađuje na reklamama za kokakolu; a ta tridesettrojka od pre 1900 godina: i opet tridesttrojka ovoga veka kada sam se ja rodila… kada je (koje li tridesettrojke?) sve, započelo što se još uvek nije završilo, iako se Begin i Sadat tako slatko igraju klikera, dakle, tridesettrojka. Koliko imaš godina? Rekla bih, 33. Bar ti. Bar.

Ni zima, ni glad nisu ono što ti misliš. Ono što ti misliš da su zima i glad, čist je diletantizam. Dok nemaš potrebu da od neprijatnih stvari praviš humor, crn, beo, crven, lila ili šaren, sve je diletantizam. Kad stvari postanu profesionalne, moraš da ih savladaš.

Recimo, zimu. Za pokrivanje imaš kaput, širine 1.40, dužine 90 cm. Tvoja je dužina 1.50, šta radiš? Prvo konstatuješ (sa celih 11 i nepunih 12 godina) da je dužina kraća od širine, te prema tome, širina je dužina, a dužina je širina; pokriješ se širinom, kako bi i ti i tvoja glava stale pod istu. Dužinu koristiš u smislu produženja drvenog kraja para pričeva, na koji opet nasloniš leđa. Nalaziš se na gornjem priču blizu drvene tavanice sa stenicama, sam, taj ti je ležaj nepravdom dodeljen. Deca nemaju prava na samostalan ležaj. Ja nisam imala pri ruci neko dete s kojim sam mogla da delim taj ležaj, pošto nisam bila naročito omiljena, a svoju sam, u početku meni dodeljenu, babu ritala do iznemoglosti. Tako se sastao savet mudraca i dodeljen mi je taj samostalni krevet, nazvan prič. I to, kako sam rekla: gornji, koji je poprečke stajao ispred dva uzduž stojeća. Taj prič je bio moja osmatračnica, dečja soba, bunker i arsenal. Ponekad sam sedela na svojim nogama uvijenim u Širinu (koja u daljnjem tekstu zaslužuje da bude pisana velikim slovom i tretirana kao ličnost). Širinaje bila teget, mekana, sa širokim kaišem i kupljena za ceo hleb.

U našoj baraci je stanovalo skoro trista ljudi raspoređenih na oko 150 pričeva na sprat. Možda više. Bračni parovi i deca, po dva na ležaj. Ostali, kako ko voli. Neki su voleli; zbog spomenute profesionalne zime i malo preostalog amaterskog romantizma. Neki nisu. Moja baba je, pošto se iselila iz mog ležaja, stanovala ispod mene. Noću je imala običaj da iznenada počne da viče: „Krevet se klati, krevet se klati, vidite ljudi šta se to događa?!" Optuženi smo bili ja i Bela Luks (13 nepunih i 12 celih godina) iz Zrenjanina (nekad Veliki Bečkerek) koji je stanovao na jednom od gornjih uzdužnih pričeva sa svojom majkom, Hildom Luks. Njih dvoje su imali veze sa nekim predratnim sapunom za pranje veša „Luks". Meni nije bilo sasvim jasno šta se pod tim „klati se" podrazumeva, ali čim bi baba Gizika počela da vrišti, ja bih počela svom snagom da klatim, aBela mi je u tome zdušno pomagao. Onda bi nastala opšta uzbuna. Majka Hilda se glasno, uglavnom na jidišu, klela uz bezbroj citata iz Talmuda na nevinost svog sina, koji je, kako je govorila, ipak već proslavio svoj barmicve; neki su hteli da spavaju, Olga bi rekla ali mama…", srećom, njen ležaj je bio dosta udaljen, a Bela i ja bi „klatili", držeći se za obe ruke. Onda bi oni hrabriji piškili u konzervu, a od veličine konzerve bi zavisilo koliko bi to bilo zvučno. Manja deca bi zaplakala, pacovi se uznemirili, Širina se počela skupljati; a baba Gizika bi, dosledno svojim godinama naglo zaspala, uljulžana Belinim i mojim klaćenjem. Tako bi ponovo nastao mir. Ali Zima je rasla i postajala sve veća i morao si se veoma truditi da duvanjem ispod Širine nekako preživiš. Do jutra.

Onda su sledili dosadni apeli. Sad već banalni, odlični za masovke u ratnim filmovima svih ideologija. Isteraju te na još veću zimu, tamo stojiš; sada je Širina na tebi vezana kaišem, na nogama imaš drvene nanule ispod kojih se nose od džakova spretno napravljene bandaže i malo slame ukradene iz tuđe slamarice. Te nanule sam iskukala još u Austriji, dok sam sa punih 10 i nepunih 11 bila fabrički radnik u Alt Prerauu, gde smo pripremali konzerve za Wermacht. Nabavila sam ih uz jedan šamar, ali isplatilo se.

A sada je scena:

Bergen-Belzen, a ti se pitaš otkud ja živa? Pitaj Joela Brandta, (partner mu je bio Alex Weissberg, oni su o tome pisali u knjizi Po nalogu osuđenih na smrt, originalni naslov „Bi šlihut nidoniim le mavet". Sa nemačkog preveo nama poznati Ivan Ivanji. Čitajući tu knjigu 1966, saznala sam da je meni sada tako dragi Joel, u koprodukciji sa nekom svetskom jevrejskom organizacijom kupio od Nemaca za nikad isporučene kamione, Jevreje: 4 Jevreja za kamion. I tako dok su se oni pogađali o čemu se u logoru ponešto čulo, ponešto nagađalo, bez tačnih informacija o tome ko bi mogao da stoji iza tog zanimljivog biznismena, mi smo bilina posebnom tretmanu (sasvim slučajno baš mi!), stavljeni na led, formalni i realni, u jedan odeljak u B. B. (ne Brižit Bardo i ne Beograd-Bar), i čekali da se oni pogode. U stvarp, ovo će biti priča tog čekanja.

Joela Brandta nikad nisam upoznala. Šteta! Jer, posle su ga zbog tog biznisa maltretirali, sve dok nije umro. Ja bih mu govorila lepo, rekla bih mu zaista nešto lepo. Da li mu je ko govorio lepo? Zamisli, sudili su mu. Nekima nisu. Misliš da me je briga? Nije. I nije. Ali pse sam volela još mnogo pre toga.

Sedela sam na svojoj maloj beloj stolici nasred dečje sobe u Zrenjaninu, pokojnom Bečkereku. I čekala naručeni i zasluženi poklon; jednog živog psa. Stolica je u stvari bila foteljica sa naslonom, a ja sam bila obučena u matrosku haljinu, boje teget, (boje Širine), sa belom kragnom na kojoj su bila tri (broj mojih godina) Širina-tegetširina. Pas je stigao, rase foksterijer, ime sam mu odmah po ustanovljenju roda dala po devojčici koju sam volela Suzi. Istina, dotična devojčica se zvala Žuži, ali ja to nisam umela da izgovorim s obzirom na nemački maternji jezik, koji mi je bio dat kao prvi poklon pametnih roditelja. Drugi dragoceni poklon je bio, kada me 1941. nisu pod izgovorom prevelike ljubavi i brige, kao mnogi drugi roditelji, odvukli sa sobom u logor (Beogradsko sajmište, Topovske šupe ili sl. nikad tačno ustanovljeno) gde su Nemci isprobavali Ciklon-B. Tako
su pustili Ivana i mene da okušamo sreću bežeći iz Bečkereka (tada Petrovgrada, taj grad je često menjao ime, prema tadašnjoj Nagymagyarorszag), ja 7 a on 12 celih. Ciklon-B je uvožen i posle rata u Jugoslaviju. Uvozio ga je Hempro-Beograd, sve dok me moj kolega na TV Miša Ljucović, tonmajstor iz Titograda, koji je tezgario negde 19631964. tamaneći gamad, nije počeo zezati sa praznim konzervama Ciklona-B, adekvatno i nepromenjeno pakovanje. Pretpostavljam da im je preostalo iz vremena rata. Dao mi je iz poštovanja prema mom apsolutnom (u svakom pogledu) sluhu dve prazne konzerve. Obratila sam se tadašnjem direktoru Hempra, Ištvanu Laslu sa određenim prijateljskim opomenama i primedbama, da je stvar u najmanju ruku neukusna. Tako je ta saradnja sa SRN prestala pod uslovom da Laslu isporučim konzerve, kako mi ne bi ostao u rukama korpus delikates. Što sam ja idiot i prihvatila. Međutim, pretpostavljam daih još poneki, prazne ili pune, čuvaju. Nikad neću zaboraviti kako je Ivan Ivanji (znaš!) pozeleneo kada sam mu podnela te konzerve, lepe, žute, sa crvenim natpisom i nekim tekstom u smislu „provereno-isprobano". Delimično sam i njemu za lubav vratila te konzerve i odustala od većeg spektakla, jer je bio „u trendu", pa da mu ne kvarim karijeru. Uostalom, ionako bi se zataškalo.
Tako je sa psima to počelo.

Nije tako počelo.

Počelo je sa Valdijem, komšijskim jazavičarem, kratkodlakim i ćoravim na jedno oko. On bi svako prepodne dolazio da me poseti. Pripadao je apotekaru Vagiju, čija je apoteka bila dole, u našoj kući. Valdi je dolazio i odlazio (sam!), a ja sam želela da imam svog stalnog psa. Sa Valdijem je moglo ozbiljno da se razgovara, a to je bilo bitno. Svi ostali su bili na prevelikoj udaljenosti i dosadni, i Ivan i njegov kanarinac, Mandi. Tako je znači došla Suzi, čiji je pseći vek na žalost bio kratak, a ubrzo posle nje pojavio se Cuki, mali svileni pinč. Sa njim sam provela dve srećne godine u potpunom razumevanju. Onda je došla 1941, Ciklon-B, bežanje a pre svega toga Cuki jebio predat na čuvanje berberskom šegrtu koji se zbog svog lepog izgleda odazivao na ime Majmun. Cukija nikad više nisam videla, ali moj kontakt sa živim bićima, mislim intiman i iskren je prestao. Sve dok nisam srela žutu lutalicu, mešanca Momka. Ali taj susret već spada u posleratne dane i nije bitan za ovu priču, samo objašnjava ponešto, mislim objašnjava zašto mi objektivno nije bilo teško u tom B. B. Pasa nije bilo, prema tome bila sam introvertirana do te mere, da nisam učestvovala već posmatrala. Rečeno je bilo da sam zlo, bezosećajno i sebično dete koje uvek nalazi sebi neku zabavu, bez obzira na ljudske patnje. Pazi sad. Ja im ništa nisam smetala, neka pate, ako im se pati. Oni meni jesu smetali, jer mi nisu dozvoljavali da živim svoj lepi, zamišljeni život, ni kada se to moglo. Ja sam, naime, „snimala" svoje filmove i „montirala" ih, sastavljala i rastavljala, deleći glavne uloge psima i medvedima, koji su govorili meni razuml,ivim jezikom. Svi smo zajedno „krali hranu" (ponekad i de fakto) i bili zeleni. Ne znam zašto, ali zeleni.

Jednog jutra, posle apela, prisustvovala sam cenjkanju oko sakoa. Cenjkali su se neki Tausig, inžinjer iz Mamelanda i neki Gros, iz velike, ortodoksne, neprebrojne porodice Gros. Gros je prodavao, jer je njih bilo mnogo i nije bilo neophodno da svako ima svoj lični sako. Sako je bio potreban samo kad se „izlazilo", a što svih 1216 Grosova da izađe istovremeno? Izlazilo se samo na apel (neko od njih je uvek bio „bolestan") i na veoma udšvenu latrinu; i ja sam još plus, kaozlo dete, izlazila da posmatram i skupljam nov materijal za snimanje noću, ispod Širine. Moram još da ti kažem da sam imala komplikacije sa tom latrinom, naime bila sam šišana, oblačena i zla kao dečak, i sa ovim mojim imenom niko nije znao jesam li, i šta sam. Olga je smatrala da je u logoru sa nepunih dvanaest manje opasno biti dečak nego devojčica. Tako je stalno bilo nesporazuma oko toga u koju ću latrinu da svratim, jer su me odasvud terali. To je, naime (nisi služio vojsku, pa to ni ne znaš), jedna zajednička duga klupa sa rupama na oko svakih pola metra, na obe strane daske, široke oko metar i po. Dupe prema dupetu. Sve je to bilo tako ponižavajuće za mene da bi svaki neurofrojd sa uživanjem tu nešto izanalazirao, kad bih se ja dala; ali nisam se dala ni tada, pa sam se provlačila kroz mrak, što je ponekad bilo i opasno, jer posle mraka se dibidus nije smelo šunjati. To će sve imati dalekosežne posledice na kasniji kabare koji je nastao kada su došli Peštanci i zbog kojeg smo ti i ja odlučili da sednem u vremeplov, ali jebi ga. Za sada slušam pogađanje:

GROS: Ajajmajngotmajngot.

TAUSIG: Ovaj sako je vašljiv. Šta tražite?

GROS: Majngotmajngot, vašljiv. Vašljiv pa vašljiv. Hleb i po.

TAUSIG: Onda ga prvo očistite.

GROS: Zar na šabat?

TAUSIG: Na šabat se ni ne handluje. Kad handlujete, trebite!

GROS: Ali moram da im nabavim večeru. Da ih hranim!

TAUSIG: Trebite!

GROS: Neka trebi ko kupuje!

TAUSIG (odlazi).

JA (menjam položaj).

GROS: Negg Tausig, Sie haben kein Herz!

TAUSIG: Nicht für die Lause!

GROS: Tausig úr, ne tegye ezt velem!

TAUSIG: U redu, ali c vaškama za jedan hleb.

GROS (odlazi): Ajajajajaj!

JA: Tausig bácsi, mennyit ad ha kitetúzöm a kábatót?

TAUSIG (besan): Egy pofont!

GROS (vraća ce): Istrebio sam.

TAUSIG (naseda): U redu. (Uzima sako u ruke, daje hleb i po, pogleda u šavove koji su naravno puni vašiju, zaurla): Niste trebili!

GROS: Neka otac Bog ovo gleda! Neka Jehova vidi i sudi! Svoje vaške je usadio, a mene optužujs! Mene jadnog! Ajajajaj! Samo da mi deca crknu od zime, da nemam čime da ih hranim! Da se kad crknu svi Grosovi, na manje glave deli supa! Lopov! Drž'te ga! U pomoć!

TAUSIG: (gura Grosa, baca sako na slamaricu, meni opali šamar, ja pod Širinu, virim. Tausig uzima sako, odlazi pred baraku, valjda da trebi).

GROS (gunđa odlazeći): Svašta. Sve same fine debele site vaške. Ne bi ga ni ujedale. Site i garantovano nezaražene!

Izmiljujem. Krećem u jedan od svojih obilazaka. Oblačim pantalone, gornji deo debele pižame, kombinezon, džemper, preko svega Širina. Brišem, da me neko ne spazi. Olga i Endre su radili u nekoj baraciambulanti kao lekari, a ostala deca iz moje barake su bila mumuljava i razmažena. Bio je neki mali Peterke, nešto mlađi od mene, koji je na latrinu sa sobom nosio svoju dasku, da ne bi golom guzicom seo tamo gde su drugi već sedeli. Njegova mamica bi posle pažljivo oribala dotičnu dasku, sušila je krpom i ostavljala na sigurno mesto. Nikad neću zaboraviti Peterkin važan izraz kada bi sa daskom u ruci promarširao kroz baraku i dvorište, put latrine. Blago njemu, i dasku ima, i zna kud ide. Zavidela sam mu, mrzela ga i nisam mu davala na čitanje moju Knjigu, koju sam Olgi iza leđa, od sopstvene kockarske zarade kupila od čikaBedöa, arhitekte iz Subotice. Čika Bede je iz meni tada nepoznatih razloga bio u komšijskom logoru (u stvari, bio je deportovan kao komunista), među nekim Holanđanima, preko žice. Ali knjiga je bila napisana za decu i zvala se Madagaskar i imala je 356 stranica i ja sam smela da pročitam dnevno dve stranice (po sopstvenom naređenju), i kad sve pročitam biće kraj, ovako ili onako. Olga je inače čika-Bedö-u, što takođe nije bilo sasvim bezopasno, svako veče preko žice davala šolju mleka. Ona je zbog toga,
što je radila oko dvanaest sati dnevno od Hauptmana, koga ću kasnije predstaviti, dobijala svake večeri litru mleka iz vojničke kantine. Od toga je jednu čašu davala meni, jednu baba-Riziki, jednu Endreu i jednu čika-Bedöy. Sebe je smatrala bićem koje zemaljske sitnice ne mogu dotaći. Ali kad smo već kod hrane: ionekad se delio pekmez. Pekmez je u našoj baraci delila jedna štrkljasta, veštičasta tetka, koja je krala na sledeći način: pekmez se delio iz velikih konzervi od 10 litara zapremine. Svako bi podneo svoj komad hleba, ili teglicu, da dobije porciju od jedne kašike. Ona bi posle svakog davanja spuštala kašiku u svoju teglu koja se skromno krila iza velike konzerve. Tada bi sa kašike curnulo malo pekmeza u njenu teglu i pekmez se skuplj.ao, polako ali sigurno. Pošto je sto pored kojeg je radila bio ukoso ispod moje osmatračnice, jednog mi se dana sve to smučilo, iako je ona to radila zbog svoje bolešljive ćerke Kati, nepunph četrnaest. Tako sam joj tog dana sa svoje osmatračnice dobacila: „Doturite mi smesta Teglu-Za-Odmor, ili ću vas raskrinkati, unazad i unapred!" Bez reči mi je pružila teglu sa pethil.adagodišnjom mržnjom u očima i rekla da sam „zla". Meni pekmez nije bio potreban. Pekmez, ljuske od krompira (za razliku od svog brata) i zemlju nisam jela nijednog trenutka. Pekmez sam stoga smesta doturila Beli Luksu, koji ga je požderao i tako je za vreme trajanja te operacije nekoliko bednika dobilo po punu kašiku pekmeza, što me isto nije bilo briga. Ja sam uživala u svojoj, sad već institucionalizovanoj, zlobi (kao i danas) i stvar bi se ponavljala, kad god mi se prohtelo. Za ručak bi nam davali Dörgemüse. To je navodna supa od sušenog variva. Bila je obogaćena iz zemlje izvađenim i neopranim krompirom, i potpuno neslana. Svako je dobijao po litar na dan. Ja sam PI tu imala neku svoju malu komediju: vadila sam kromgšr, prala ga i luštila, kao ni ono„Gemüse". Zemlju i ono čemu se tepalo da je „supa" bacala sam; ni davala ni prodavala; a ono što sam rrstrebila pojela bih uz malo hleba ili kocku šećera. Baba Gizika je brša šećeraš i ponekad bi, iznenadno raznežena, svoju porpiju šećera davala meni. Najčešće bi svoj šećer handovala za cigarete.

Dani su uglavnom prolazili u letargičnoj dosadi. Ponekad bih posećivala dve devojčice iz Segedina. Jedine su one znale da sam i ja devojčica. Ni njihove mame to nisu smele znati jer bi rastrubile po čitavom logoru, pa je nama iz moralnih razloga bilo zabranjeno da se „suviše i intimno" družimo. Jedna se zvala Gabi i bila je veoma lepa, crne kovrdžave kose, a druga Agi, godinu dana starija od nas i imala je već nešto nalik na grudi. Nas tri bismo povremeno, oko pola pet, pre nego što bi pao mrak, odlazile do velike kapije. Tu smo imale stgecijalnu zabavu. Putem, između leve i desne strane logora u to vreme bi na drvenim kolicima prema krematorijumu, po našem naslovu „leševi gurali leševe". Svaka kolica bi gurala četiri do šest heftlinga, bezlična, bezbojna i apsolutno ista. Nije mi bilo jasno kako su bili i iste visine. Na samim kolicima, uredno poslagani ležali su onodnevni friški mrtvaci. Ovi što su ih gurali, u to guranje bi ulagali krajnji napor i od tog napora ponekad pali i ostali nepomični. Onda bi ceo karavan stao, padnuti je neko vreme drmusan, pa ako se konstatovalo da mu nema nade ili da nije vredan truda, skinuli bi ga, odeću bi neki od još živih leševa prebacio preko ramena i karavan bi nastavio. Naša igra bi se sastojala u tome što smo se kladili: ko će od gurajućih leševa stićrr do kraja puta. Kraj puta je bila zgrada sa pećima.

Sećam se da sam već onda znala za POSLOVRPDU „Pas laje, karavan prolazi".

Nedostajao mi je pas.

U jednoj baraci između naše i one u kojoj su stanovale Agi i Gabi, nastanila se bila Pik Salama na kompletu od tri priča (dva uzdužna i jedan poprečni). Ne znam da li si ikada čuo o Piksalami, ali u predratnim mađarskim relacijama ime Pik mirisalo je kao posleratni Gavrilović. U B. B. to je bila porodica od nekoliko bezličnih odraslih i devojčice Vere, koja je bila žvalava i balava (doslovno) i gnjavila je i stalno htela da se druži sa nama što nije dolazilo u obzir, jer je uza sve bila i glasna, a naše su akcije bile krajnje delikatne i konspirativne. Stari Pik (za nas star) njen otac, bio je prilikom našeg nežnog useljavanja u B. B. užasno prebijen (i to dok su nas tuširali, kojom prilikom je iz tuševa curela stvarno voda i to vrela, a ne Ciklon-B) i kao takav stalno odlazio na previjanje, ali uzalud. U neko doba je od svih tih rana ipak umro, ali za nas je to bilo potpuno beznačajno. Važno je bilo (vidi Joel Brant) da su Pikovi na nekp tajanstven način uspeli da prošvercuju sa sobom ogromnu količršu Piksalame i da nas je Vera Pik povremeno potkupljivala veoma tankim kolutićima iste, ne bi li je poveli na Karaijy Opklade. Jednom smo je i poveli i nikad više, jer je dobila histeričan napad. Mi smo ulagali ono što smo imali, to jest: kocke šećera, sir nazvan kvargla u malim kolutićima (dobijali smo četvrt koluta na dan, ili svaki četvrti dan po ceo), hleb ili cigarete, za koje se opet mogla dobiti hrana. Vera nije imala ništa osim malo salame, jer kao žgoljava i razmažena nije dobijala svoje obroke u ruke, već su je kljukali, pri čemu je skoro cela porodica stradala od silnog žrtvovanja za dobro jedrrnog naslednika. To je naravno bila njihova stvar. Uprkos svim TPIM porodičnim naporima, ponekad je bila u stanju da ukrade malo te salame koju su čuvali za bog zna kako crne dane. Ovi im još nisu bili dovoljno crni.

Tako smo poveli Veru, i ja sam pmala dobar dan, svi moji „živi leševi" na koje sam se kladila stigli su do odredišta, što je za mene značilo dve kocke šećera, pola kolutića kvargle i od Vere tanak kolut salame. Onda je iz krematorijuma malko pokuljao dim, što se osetilo i na nivou čula mirisa, i onda je Vera počela da vrišti. I da vrišti. Ja sam počela da je mlatim da bi za autsajdere imala nekog vidljivog razloga da vrišti, kako se ne bi saznalo šta zapravo radimo. Vukući je za malo blede plave kose odvlačila sam je prema najbližoj baraci u kojoj je sa svojom majkom stanovao moj daljnji rođak, „dobro dete", Robika Koh. Tukla sam je celim putem i kad su odrasli stigli shvatrša sam, da smo nas dve same, Agi i Gabi su (pametno) zbrisale. Mama Koh (Žuži!) nas je razdvojila, i mene odvela Olgi na raport. Bolj.e bi učinila da je čuvala svoje „dobro dete" koje se kasnije 1956. u Pešti bilo uplelo u silne komplikacije; ali te 1944, stradala sam ja. Sutradan su mi, istina, Agi i Gabi donele što mi je sa njihove strane pripadalo; Vera se više nije pojavljivala. Moj san o Piksalami se tako završio i više od mesec dana nismo izlazili na Kapiju Opklade. Bilo nam se smučilo.

Onda su izmislili Školski Razred. Nekom je palo na pamet da su deca „raspuštena" i da vide
„mnoge ružne stvari", i da bi im trebalo „skrenuti pažnju". Organizovali su nastavu na dobrovoljnoj bazi volonterapredavača u nekoj baraci. Tu moram naglasiti da me je Olga držala veoma čisto, posle osam sati svakodnevnog rada u ambulanTPI i pregledavanja svih lažnih i stvarnih bolesnika u našoj baraci, još je imala ambicije da pere: svaki dan sam oblačila ponešto čpsto, PI nisam brša vašl»rša kao većina ostalih.

Možda ta moja osobina potrgče još od onda (prema mom horoskopu to MPI je urođeno) da mi nije stalo do fizrgčkog kontakta sa nebliskrš licima, usled čega sam rgzbegavala rgatimne kontakte sa mojim sapatnršima svih uzrasta. Toga jutra, ČRŠI mi se početkom decembra, skupili su nas na malom prostoru (gomilu dece-kretena) i počela sa baladama velikog mađarskog pesnika, Aranj Janoša. Ja ne znam da li će ikad iko moći da shvati kakav je to krajnji antagonizam bio: Bergen Belzen i balade Aranj Janoša, ali kako sam ja prvi razred građanske škole započela (završila ga nisam zbog ekskurzije koju ti opisujem) kod veoma časnih časnih sestara, koje su za razliku od ostalih primale jevrejsku kopilad na školovanje; dakle, učeći vredno kod časnih, bila sam na polju poezije, ponaosob mađarske, veoma obrazovana. Tako je ambiciozni (i prljavi) Vamoši, koji je ce6pi nametnuo ulogu učrrtelja da bi se pravio važan, prvo počeo sa opštom teorrrjom o značaju poezije, estetskog prrklgupa nppi upotrebi pojedinih reči, a zatim bez prelaza krenuo na „Szilágyi Örzsébet levelét megírta…" (Silađi Eržebet napisa svoje pismo…) Našta sam ja bez prelaza nastavila sa „Edvard király, angol király léptet fakó lován…!" (Edvard, kralj, engleski kralj, jaše na svom bledom konju!) Čovek se konsternirao. Ipak, uzdržao se da mi ne opali gšvagu i samo me je upitao otkud sad Edvard. Objasnila sam mu, da je Örzsébet napisala svom sinu uz „szerelmes könnyével azt is telesírta" pismo (tek da mu dokažem da znam kako se pesma koju je on spomenuo nastavlj.a, sa „ljubavnim suzama napunila ga je", tj. pismo), tek da mu dokažem da znam i tu pesmu, a taj sin, međutim, bio je Matija Korvin (u vreme pisanja pisma punog suza tek Hunjadi, sin Sibinjanin Janka iz naše praistorije); i da je isti Korvin-Hunyadi-Sibinjanin Maćaš ostao prilično nevažan za svetsku istoriju, ukoliko mu samo ne priznamo da Turci navodno zbog njegovog opiranja nisu stigli čak do Beča, što ne bi trebalo naročito da nas pogađa, dok je Edvard, kralj, jašući na svom izbledelom konju po Velsu zajahao u probleme koji su još uvek evidentni; prema tome, zahtevam da obrađujemo pesmu od „Hadd lássam, úgymond, mennyit er a Wellsi tartomány", (što će reći da je Edvarda zanimalo koliko vredi ta njegova velška kolonija). A Matijas Korvin, alijas Maćaš Kiralj, nema šta da nas se tiče, pogotovo posle svih iskustava sa njegovim potomcima koji su nas i doveli ovamo, na ovaj divan školski čas. Nastao je haos, udaljena sam silom sa „nastave" (što mi se i u posleratnim danima često dešavalo) i dok me je Vamoši izguravao, još sam glasno urlala: „A radványi sötét erdőben halva találták Bárczi Benőt, ime bizonyság az Isten előtt (tu sam vrisnula) GYILKOS ERŐSZAK ÖLTE MEG ÖT!" (što je značilo: „U radvanjskoj mračnoj šumi mrtvog su našli Beneja Barcija, eto dokaza pred bogom NASILNO UBISTVO UBILO GA JE!"j. U stvari, baš sam i htela da se udaljim. Ali kad sam stigla do svoje osmatračnice, počelo je da svrbi. Prvo neodređeno. Imala sam ogromnog iskustva u tome kako svrbi stenica, a kako buva. Međutim, ovo je bilo nešto novo. Svrab se šuljao po meni kao tanka i veoma određena nit, od vrata prema rukavu, pa niz leđa. Pokušala sam da se češem, ali bivalo je sve gore. Češala sam se dugo stojeći pred pričevima i trljajući leđa o njihovu ivicu. Onda se pojavila Olga, blistava čista i uredna u svom „kostimu" koji ni jedan kostimograf na svetu, čak ni za humoresku ovog žanra ne bi imao smelosti da iskreira. Imala je na sebi Endreove brirespantalone, njegove plitke cipele br. 44, svoj kratak zimski kaput, ispod toga belu mušku košulju; a glavu je bila uvezala uvek čistim komadom džaka (ja sam tako nešto koristila umesto čarapa) u obliku turbana jer je smatrala da neošišana izgleda neuredno. U ruci je nosila lekarsku torbu, koju je svuda vukla sa sobom, kao i Endre. Iako su bili deportovani na dva razna načina i u dva razna vremena, i sreli se uz moju asistenciju (ja sam bila od početka sa Olgom), sasvim slučajno u slavnom sabirnom logoru Strasshoff, pored Beča, te svoje lekarske torbe su imali u ruci i prilikom tog zaista nestvarnog susreta, svako svoju, i ona i on. U svakoj su bili: najnužniji lekovi onoga vremena, špricevi, aparati zamerenje pritiska, mala hirurška oprema i klistir. Kada smo ulazili u Bergen-Belzen kao izbezumljena horda (svi osim Olge, koja je išla umerenim korakom i prava kao strela) jedan važan debeli nemački vojnik (očigledno višeg ranga) postrojio nas je po svom nahođenju. Njega ću u daljnjem zvati Hauptman, jer smo ga tako s razlogom ili bez razloga - zvali. Iznenada je zatražio da svi lekari istupe. Zagledala sam se u njega, pitajući se šta li hoće i konstatovala da je očigledno i on lekar: pored ostalog znamenja, imao je na svojoj kragni Eskulapov znak u obliku zmijčeta, isti kao moj otac, vojni lekar; sada više ni vojni, ni lekar. Imao je i naočare bez okvira i nekako je LIČIO. Pošto su lekari istupili (među njima i Olga u navedenom kostimu), Hauptman je stao pred nju i pomalo zgranuto pitao? „Sie sind Artzf?" (što je zvučalo kao „SIE SIND ARTZT???"), na šta je ona mirno odgovorila: „Ich bin Artzt". I nije skidala pogled sa njega. Pri tom sam imala utisak (a očigledno i on) da mu istovremeno poručuje „Da, ja sam LEKAR, a ti, i tebi slični su krivi što sam tu, što tako izgledam, i što me ti, budalo, zapitkuješ". Na tome se stvar tada završila, ali je kasnije Hauptman uvek bio uz Olgu, stvorio joj je ambulantu, svaki dan lično donosio najneophodnije lekove, i na neki način je štitio.

Uglavnom, ti i ja smo stali tamo, gde se ona bila pojavrša. Mrzela sam njen turban, njenu urednost i njenu sigurnost. Bila je večito ozbiljna, važna i natmurena. Ovoga puta me je pitala:

OLGA: Šta radiš?

JA: Češem se.

OLGA: Zašto?

JA: Jer svrbi.

OLGA: Tebe uvek nešto svrbi.

JA: Ovog puta objektivno.

OLGA: Zbog čega?

JA: Zbog Matije Korvina.

OLGA: Znači svrbi te za batinama.

JA: Čini mi se da se radi o vaški. Obrazovanoj, takoreći.

OLGA: Šta lupaš?

JA: Vamoši smatra da je Matija Korvin važniji u svetskom kontekstu od kral.a Edvarda na bledom konju. Ja se ne slažem. Rekla sam mu to, i onda mi je on iz osvete delegirao svoju najizgladneliju vašku, koja sada mili po meni, tražeći utočište, a ja ne znam kako da se postavim u odnosu na nju i Vamošija.

OLGA: Svuci se!

JA: Neću!

OLGA: Smesta!

JA (ogledam se kako da zbrišem).

OLGA: Daj mi tvoju košulju.

JA: Ne dam!

OLGA (približava se).

JA (penjući ce na svoj prič): Nemoralno je danju se svlačiti pred muškim očima!

BABA GIZIKA (sa donjeg priča): Tako je!

OLGA: Ali mama!

JA: Ali, mama!

OLGA: Smesta siđi!

JA: Neću!

Ulazi Endre, sa lekarskom torbicom. Olga mu prenosi problem. On se sa svojim ćebetom penje, napravivši mi paravan. Skidam se. Pajem mu košulju, koju pažljivo preuzima, zatim skida naočare, sako, zavija rukave na košulji i baca se na posao. Kroz svega deset minuta imao ju je: jednu lepu, debelu vašku, boje ljudskog mesa i punu moje krvi, moja pobratimica! Izdahnula je između Endreovih nokata, a moja jedina debela košulja je privremeno bila bačena u vodu za pranje. Olga bi prala uveče: do jutra su stvari bile suve. Ovako sam, međutim, od podneva bila osuđena da presedim na svojoj osmatračnici, te sam iz osvete svaki čas (kada je predveče bilo došlo do deobe pekmeza) zahtevala Teglu-Za-Odmor; Bela se bio prežderao. Tetka Juca bi mi povremeno dobacivala: „Ti, dete, nemaš srca!" Na šta bih ja odgovarala: „Ne za vaške, što reče čika Tausig, ne za vaške!" I tako, to je bio jedini dan u logoru kada su hteli na silu da me obrazuju, ali se nisam dala. Umesto toga naučila sam kako svrbe vaške.

Te večeri sam u svoju zelenu menažeriju nastanila jednog zelenog komarca sa ciljem, da me ujede kada pročitam Madagaskar. Ujed komarca značio je slobodu, ali ja to nisam umela tako grandiozno da formulišem. U svakom slučaju komarac je značio: leto, poljanu, vidikbezkraja, bez ljudi, bez vaški i bez obrazovanja. Taj zeleni komarac je uneo jedan nov element u moj film: zvuk. Zujao je. Tako je moj film sa zakašnjenjem od nekih šesnaest godina postao tonski, iako za vreme Soniboja nisam bila ni bludna misao. U svakom slučaju bilo je to lepo: i na moju veliku zamišljenu tablu želja ispisala sam: ujed komarca. Jednom, negde, i neka svrbi. Neka svrbi do besvesti!

1 + 9 + 4 + 4 = 18. I dalje 1 + 8 = 9. Znači godina 1944. trebala mi je biti sklona. Ti znaš moj odnos prema devetki, seti se slavnih konjskih trka u Parizu kada smo poslednji put bili zajedno i kobile Kamisije, koja mi je pod brojem 9 protiv logike i profesionalnih predviđanja donela premiju. Dobro, nije to bila neka ogromna premija, jer nisam jedina bila predvidela tu kombinaciju, bilo je i drugih poklonika broja 9, očigledno, ali na uloženih 50 franaka, 1.600 dobijenih na jedinoj konjskoj trci mog života, nije bila mala stvar. Nego ono tamo beše decembar 1944, a čudo sam očekpvala: 6og, 15og ili 24og, jer je ukupan zbir datuma imao biti 9, a mesec dvanaesti, 1 + 2 = 3, to je mesec, plus 6 ili 1 + 5 (opet 6) ili 2 + 4 opet 6, tj. „dne" je 9, plus zbir godine koja čini 9 znači 9 + 9 = 18, što jel +8 = 9. Nadam se da razumeš, ali nije bitno da razumeš. Pošto su šesti i petnaesti decembar prošli bez ikakvog čuda, a i cela godina, kao što vidiš, preostao je za srećan dan samo 24. Dvadeset četvrtog ujutru, na apelu, smrzle su mi se noge, naročito leva, do kolena. To je bio najidiotskiji apel mog celog logorovanja, a pored svega, imala sam i neku temperaturu. I bila sam mrzovoljna. Bio je to apel bez veze i prekasno, inače bi me Olga na osnovu temperature oslobodila, ali ona i Endre su već otišli u ambulantu i onda je Švabovima oko 9 (ujutru!), van svake logike, palo na pamet da nas postroje. Možda je negde neko uspeo da zbriše. Ja sam se onda bez ikakve kontrole obukla potpuno nemarno, ljutito se izvukla ispod Širine, obukla je i nepažljivo namestila obojke. Nisam stigla da ukradem ni malo sveže slame u smislu bolje izolacije. I tako, posle dva sata uzaludnog bavl>enja na mrazu oko - 25°C (nepokretno!), za koje vreme su nas, bez ikakvog reda prebrojavali spreda i zguza, vratila sam se sa ostalim sapatnicima u baraku sa jednom nogom manje, a posle sam imala jednu više, jer je počela da beli. Postala je crvena, zatim lila, zatim su počeli da pucaju kapilari. Sve mi je to bilo beskrajno dosadno.

Oko podne, stigli su Peštanci.

U stvari, u početku beše buka, zatim pesma, zatim smeh. Pobogu, smeh! Stolećima već nisam čula smeh! Ljudi su se plašili smeha, kao da će smehom nešto da ureknu. Nisu se toliko plašili ni kuknjave ni boleština, ni tuge, ni smrti; časna reč. Uopšte, (izuzev veoma upečatljivih slučajeva) ja se ni ne sećam, kako se u Bergen-Belzenu umirršo. Umiralo se nekako sasvim neupadljivo, kao da je to neka sporedna faza života. A bilo je starih, i sitne dece i bolesnih, i uopšte oko pet hiljada ljudi pod mojom kontrolom. I ne znam, kažem ti, kako su umirali, osim kada su ih tukli, ili kada se pucalo, ili tokom naših zabava kod Kapije Opklade. Što se pucanja tiče, toga nije baš bilo često: meci su im bili na isteku kao sada beogradskim šinterima. Ne znam da li ti je poznato i da li te to uopšte zanima šta se ovde dešava psima lutalicama i to pod pokroviteljstvom tekućeg gradskog oca. Oni se dotuku. Jednostavno, dva puta nedeljno, utorkom i petkom. Kažu: metak je skup, otrov je skup, neka injekcija taksfe, najbolje prolaze oni, što idu na veterinarske eksperimente (Aktuelni Mengele). Njih bar navodno uspavaju. Pa su se tiho bunili: zaštita životinja, nekoliko dokonih baba, dosta mlađarije i najglasnije je. I ništa. Posle sam pomislila ta logika mi je već poznata. I ništa ne može da utiče na tu logaku. Shvatila sam da opet jednom ne mogu ništa. Kao što su neki pokušali, pa nisu mogli u odnosu na B. B. I prestala sam da mislim na pse lutalice kao što sam prestala da mislim na lude sve dok se Rubi Trebič nije pojavio sa gitarom i usnom harmonikom. I tako sam sa smrznutom levom nogom koju sam češala savijajući se unazad, u nekom magnovenju naučila da volim. Naime…

Uveče 24. decembra, 1944. Peštanci su otvorili uz prethodno sjajno izvedenu reklamu prvi „B.B.Ka.Ba.Re.". Žao me je što za današnje uši B. B. znači Brižit Bardo, ili Beograd-Bar, ili nešto treće. Za mene će to uvek biti Bergen-Belzen i kabare u njemu. Pošto sam navedenog dana u podne izjurila napolje (24. decembar 1944, 12 časova i petnaest minuta), skoro mi se oduzeo dah: ugledala sam najšarenije društvo koje se samo može zamisliti. Prvo, za ovaj transport pokupljeni su bili cela publika i izvođači jednog peštanskog kabarea, Jevreji i Goji zajedno, ali pošto je sve to bilo na suviše visokom nivou (bunde, večernje haljine, frakovi, čak i nakit), a da ipak ne bi bila isporučena previše fina roba za te problematične kamione, Švabe su pokupili pedesetak što gluvonemih, što ludih Jevreja iz raznih odgovarajućih instatucija i pridodali ih prvobitnoj gomili. Ali to ni u najmanjoj meri nije pokvarilo raspoloženje „normalnih" pridošlica. Iako su oni, kao i mi uostalom, proveli oko nedelju dana u marvenim vagonima, sedamdeset pet duša po vagonu, bez hrane i sa veoma malo vode na putu, poslednjih dvadesetak kilometara su ih čak poterali da idu pešaka jer je pruga bila razbombardovana. Uprkos svemu stigli su veseli i razulareni kao svaka profi pozorišna trupa u novo mesto, gluvoneme su u međuvremenu malo izdresirali, ludake sredili i lepo nakinđurili (ovi poslednji su za razliku od kabaretskog društva svi pristigli u štraftastim pižamama i tako bili naši privatni „heftlinzi"). I tako, kažem ti, uskoro smo svi bili obavešteni da će u novootvorenoj baraci V/b biti priređen program za sve prisutne u našem logorskom odeljenju, ulaznica „dobrovoljni prilog"; a kad je Olga, dolazeći kući iz ambulante, prišla nekom njoj sumnjivom gluvonemom tipu, koji je ispred naše barake marširao sa transparentom „POZIVA SE SVAKO KOME NIJE LAKO DA ON VIDI KAKO SMEJAĆE SE JAKO", i pitala ga da li ima vaške? - nesrećnik je zastao, zabezeknut, zatim slegnuo ramenima i izustio „egyketütetü" što bi u direktnom prevodu moglo da znači „edna-do-dve-vaške", ali meni se više dopada pesnički prevod: „jedna-vaška-baška".

Počela sam da smišljam kako da zbrišem uveče na predstavu. Izgledalo je nemogućno. Da li da matore uspavam? Čime? Močugom? Morfijumom? Da ga ukradem iz lekarske torbice. Da padnem u nesvest pa da me žale? Da im objasnim sve o devetki? Da ponudim suluda obećanja u smislu „kako ću ubuduće biti dobra"? Na kraju mi je pala na pamet spasonosna ideja: proliv! Tako sam od oko četiri popodne svakih pola sata odlazila na latrinu, što u mušku, što u žensku i napenalila stvar tako, da je otprilike deveto odlaženje palo u devet. Tada sam malo skrenula udesno, platila ulaznicu komadićem hleba uz dve kocke šećera (kvarglu nisam htela da dam na neviđeno) i među poslednjim došljacima uletela u baraku V/b.

Ha improvizovanoj sceni stajao je jedan namernonemarno maskiran „starac" i oko njega tri slične ženske spodobe. Starac je držao ruke ispružene kao slepac i uz to se još pravio slep. Ispred „scene", izgrađene od prevrnutih pričeva, sedeo je meni već poznati gluvonemi tip okružen sebi sličnim umetnicima i stalno ponavljao „egyketútetú", a oni oko njega bi tome dodali „hhh".

SLEPAC: …khalj bhez khaljevine, ja hotac prokhlet bez ćhćhćheri mojih. Himao sam hir da me zovu Lhir. Thako je me shreo jhedan thužni mhladić, Rhomeo, zhvao se Rhomeo i pata mene Rhomeo: „je li rebe Lhir, phratio te mhir, khaži mi, khaži, zhašto hjevreji žhive rasthjoreni po svetu?" a ja njhemu: „Da bi se lakše mimoilazili!"

KĆERI: Haber tate!

SLEPAC: I čuj Rhomeo, zhašto si Rhomeo, ako ne znaš kho nas je skupio na gomilicu (tu je ubrzao), potpalio vatričicu, napravio lomačicu da podgreje nacijicu?

RHOMEO (uskače na scenu): Kho? Khkh.

HOR GLUVONEMIH: Hhh.

KĆER I: Haber tate!

GLUVONEMI: Egyketútetú!

SLEPAC (uzima gitaru na kojoj je pričvršćena usna harmonika, peva):

Danas popodne svratio sam u bircuz
(plim plom)
naručio sam meso
kelner reče: „Šiše
mesa nvma više"
Tražio sam hleba
kelner: „manu s neba?"
Šražio sam soli
od kelnera ljuta
(rečitativ): a kada sam thužno
phošao da krenem,
više nije bilo
ni moga kaputa!

Pa dobro, ljudi moji (nastavio je Lhir) kakav je to bircuz ovde? I neka onaj pošteni nalazač koji je već uspeo da zdipi moj kaput pazi na moju specijalno dresiranu pegavu vašku, koju čujem da jedna doktorka traži. Stanuje u desnom šavu levog rukava. I neka mi je vrati, da ne bude usamljena! Neka je vrati njezinome stadu!

KĆER III: Haber tate!

SLEPAC: Mene zovu Lhir, što mi beše hir, da u mraku činim zvir. Ali strašan je to mrak! Xhh. I thišina strašna. Ni radio više nema snage da se bar jednom mesečno pošteno ispovedi. A stalno laže. (Hor gluvonemih: „Hhh!") Užasno mnogo laže. I to sve zbog onog tipa. Ni hime njegovo ne smem da vam khažem. Bhohohojim se! Znate, svi ga se bhohohohojimo! I mhrzimo ga (Hor gluvonemih: Hhh). Kad nam se prilepi, naime, kad nam se dogodi naime. Hajde da pogađamo, kho bi to bhio? Ime mu počinje sa shlovom… shlovom… koje ono shlovo se vhečeras hučinilo shuvišnim? maleno? Slovce? Kako kažeš ti, mala ružna?

JA (ustajem): Suvišno je slovo „h".

SLEPAC: Odlično, sedi, slovo „h". Kad nam se prilepi. Ume li neko da kaže, koje bi to sledeće slovo bilo posle „h" što dođe? Ti mala, crna, ružna? Ništa. (Hor gluvonemih, kao smejese: „hihihi!"). Još ne znamo šta bi to bilo? Koje slovo? Šta mrzimo? Šta nam smeta hu životu? A sva su slova već tu? Hi? Hi? Dobro, dobro ljudi nemojte bežati! Nhije ono što mislite! To je hihihiHIPOTEKA!

SVE TRI KĆERI: Haber tate!

He bih smela da tvrdim da sam znala šta je hipoteka. Ali na neki način mi je postalo jasno, da je ovim ljudima ovde na tim prevrnutim nazovi krevetima, prekrivenim prljavim krpama situacija smešna. Isto tako mi je postalo jasno, da se ceo moj sukob odvajkada, sa okolinom, i preko toga i sa samom sobom, sastojao u tome što je i meni u duši u stvari, sve što se smatralo straišim automatski postalo smešno. Shmešno. Da bi se moglo izdržati. Ali, naravno, sve do tog trenutka nisam se usudila: smejati se. A ovi ovde val.ali su se od smeha. Svi. I izvođači, i publika i ja, jedino dete u spektaklu. Prvo sam se kao mali pacov pažljivo iscerila, što će reći provirili su mi prednji, gornji preveliki zubi, zatim sam nehotice izustila jedno hhh, i već sam bila integralni deo gluvonemih i zajedno s njima skandirala:

„egy-ketü-tetü-h-h!" Za to vreme, ređali su se na bini razni izvođači i govorili neke, drugima smešne, stvari i meni je lepo i lako bilo sve, i žao mi je bilo što nisam ponela neku rezervu, još neko parče šećera ili kvargle da ga dam ovom mom presrećnom horu. Nikada, ni pre ni posle ovog događaja, nisam se bez ustručavanja i iznena da osetila toliko u svom elementu i oslobođena i otvorena prema svima, PI voljna da volim ili recimo bar da vholim! Eto, to je otprilike bio tekst prvog ,,B. B. Ka-ba-re-a". A posle „dramskog dela" počeli su da pevaju, ali to su bile strašno lepe pesme i svi smo pevali bar neki zum-zum, i onda su neki pričali viceve i onda neki iz publike počeli da se penju na „binu" i da izvode ponešto, i svi su se voleli i onda je moralo već odavno da se ugasi svetlo i onda su ovi zakazali program i to nov, za sutradan i rekli da će taj novi program sadržati i aktuelne dnevne vesti za koje će se pobrinuti prisutni novinar Takač i obećali su nove pesme, za koje će se pobrinuti da ih sastavi i rastavi glavni glumac i pevač Ruben Trebič, i obećali red bajatih, red svežih viceva PI da će čak gluvonemi održati neki za hor prerađen govor Cicerona i svi su bili veoma srećni i ja sam stigla kući sva zajapurena i onda je nastao lom. Naravno, sledećih dana nisam uopšte smela da izlazim. I svrbelo i bolelo i temperaturu sam imala i kažnjena sam bila. A Bela Luks, čija je mama obavezno odlazila u kabare svako veče, pričao mi je da su programR! sve bolji, da su pevali i o meni kako se češem PI kako sam pala kao prva žrtva prave umetnosti ovog meseca. 28-og je ponovo bio apel. Ja oslobođena. Urlanje: Nemci su saznali za Kabare i najstrože ga zabranili. 29-og se Kabare održao u mraku. Međutim, kada se negde posle deset sati u senci barake prema svom „toplom domu" dovlačio stari čika Rot Barnabaš, bio je primećen, prebiven i ostavljen na snegu da se smrzne. Što se i dogodilo. A on je bio najglasniji i najveseliji gledalac. Tridesetog je vladala mrtva tišina.

Ja sam znala. Znala sam da nešto spremaju. Znala sam da nas neće napustiti. Slušala sam tih dana i prekore i reči kukavičluka dvehiljadegodišnjeg prokletstva, anateme, hebrejske mudrosti, mađarske, nemačke, jidiš, srpske, na svim jezicima: „Znali smo da će se ovako završiti. Znali smo!". Ja sam znala nešto drugo. I 31-og uveče posle devet u našoj baraci, kada su već skoro svi zaspali i kada se stvarno nije smela i nije mogla glasno izgovorrgga ni pomisao o Novoj godini, začuo se zvuk gitare. Jedan akord. Tužan. Sada znam: 6PIO je molski. I još jedan i onda je meni oduvek poznati glas izgovorio ili otpevao ili otplakao bez plača PI suza: „Jiškadal ve Jiškadaš šme rabo…" Rubi je, uz pratnju gitare i usne harmonike koja mu je bila pričvršćena na gitari, izrekao najneobičniji Kadiš svih višehiljadagodišnjih jevrejskih umiranja. Tako je započeo naš „B.B. KA-BA-RE" u baraci IX/a, koji je potrajao tri meseca i 15 dana.

Sutradan prepodne, ispred barake, 1. januar 1945. Ukupno trojka, nije najgori dan po svom numerističkom znamenju. Nema apela, sunce izigrava sijanje, čujem neko plim-plom. Kralj Lir bez brade i brkova sedi na nekom sanduku, svira istovremeno gitaru i usnu harmoniku i povremeno peva, naslonjen na baraku IX/a. Pored njega sa beskrajnim blaženstvom na licu onaj „jedna-vaška-baška". Kao, sunčaju se. Prilazim.

- Hej. (ja)

- Hej. (on)

- Hhh. (gluvonemi)

Tišina.

- Da sednem?

- Da sedneš.

- A šta ti je to?

- U to duvam.

- A šta ti je to?

- U to lupam.

- A šta ti je to?

- Sa tim pevam.

- A šta ti je to?

- Sa tim gledam.

- A ko si ti?

- Rubi. Rubi Trebič.

- A ko sam ja?

- Ne znam. Ne znam ni šta si. Dečak? Devojčica?

- Da idem sada?

- Da ideš sada.

Odlazim. Odjednom: tužna. Ja bih da se vratim. Posle onog Kadiša sinoć pevao je neku pesmu koju su skoro svi prihvatili, a ja je nisam znala. Radilo se o jednom petlu, koji se već bio oglasio („Szól a kakas már, majd megvirrad már!") najavivši da će zora da zarudi. Moje veliko interesovanje za pesništvo ukazivalo mi je na to da se radi o nekoj „simbolici". Tu reč sam naučila od časnihčasnih sestara u odnosu na svetu Devu Mariju. I tako sam shvatila da bi neko mogao nečem da se nada, ukoliko poveruje petlu. To mi je izgledalo idiotski. Sva sam bila zbunjena i rešila da odem na Severni meridijan (tako sam zvala jedan udaljeni ćošak u logoru). Ono „meridijan" je bilo u knjizi Madagaskar i nisam znala šta znači. Ali sa mog meridijana su mogli da se vide heftlinzi.

Heftling je bio onaj Jevrejin, ili Goj, koga Joel Brandt nije kupio. Heftlinzi su bili odvojeni od svojih porodica (kojih uglavnom više i nije bilo), odel.eni u muške i ženske logorske jedinice, bez ikakve privatne svojine, obučeni u štraftasta odela i uspešnim prehrambeno kozmetičkim tretmanom doterani da budu apsolutno jednaki. Od tih heftlinga su daljnjim tehnološkim postupkom nastali oni živi, odnosno mrtvi leševi, na koje smo se Agi, Gabi i ja kladilp na Kapiji Opklade. Bilo je zabranjeno (s Olgine strane) gledati ih, jer nisu bili lep prizor za jedno dete. U stvari, iišta oko mene nije bio lep prizor za jedno dete, ali odrasli su u svakoj situaciji imali (i imaju) neke kategorije koje su meni do danas nejasne. Po tim kategorijama, heftling je (bez svoje lične krivice, ali po logorskim merilima) klasno spadao u niži stalež od nas, i kao takav, nije bio „lep prizor". Debela baba Lihtovica, dok sere pored rupe na latrini, bila je lep prizor. Ubijanje pacova ispred barake petkom ujutru, takođe je spadalo u lep prizor, ili bar ne u ružan. Heftling nije bio lep prizor. I zato sam se uputila da gledam ružno. Prosto da se ne vratim kod Rubija.

Među heftlinzima komešanje. Dva nemačka vojnika ih gađaju repom. Gde god repa padne, roj heftlinga se slegne. Posle, neki od njih ugrabi repu i počne da je grize, onaku zemljanu, prljavu, nikakvu. Neki se ponovo skupe u očekivanju nove repe, a neko ostane ležeći. Naše popodnevne mušterije, pomislila sam, i krenula prema svojim drugaricama. Trebalo je nešto izmisliti da se iz one blesave Vere Pik izmami koje parče salame.

Sutradan oko 10 pre podne pred našom barakom:

- Hej. (ja)

- Hej. (on)

- A što si ti tu?

- A što si ti tu?

- Pojma nemam.

- Ja zbog onog „hi".

- „Hi"? Hi.

- Da sednem.

- Da sedneš.

Tako sam sela i saznala da je u Pešti stvar bila sasvim snošljiva i da Jevreje nisu deportovali masovno, samo su neke muškarce vodili na prinudni rad, ili u neke gore avanture, ako su bili i komunisti. Ostali su bili skupljeni u neke vrste geta. Lepo, u jednom stanu po dve-tri porodice, skoro normalno. Živeli ljudi, jeli, pili i računali: hoće li, neće li? I onda su odnekud u takav jedan geto doveli Rubija i njegove roditelje i sa njima je bio i njihov pas. Čutak. Na srpskom bi to značilo klip. Ali isključivo od kukuruza. Čutak je po rasi bio mađarski ovčar, puli, crn, i veoma kovrdžav. Rubi je inače bio završio neku glumaču školu i studirao prava. U stvari, mora da i nije više bio sasvim mlad iako je delovao dobro, jer nije bio kao odrasli. Nije služio vojsku, jer je bio Jevrejin i nije odveden na prinudni rad zbog neke babe katolkinje i njenog porodičnog nakita. I tako su neko vreme svi lepo i srećno živeli i pevali i zavijali, svako prema svom daru, dok jednog dana neki skup Jevreja iz njegove kuće ili ulice nije doneo odluku da se u getima ne drže ncpi, jer je to „upadljivo" i može da „izaziva". Onda je Rubi odveo Čutka nekim seljacima, u koje je imao poverenje. Kada su se rastali, obećao je Čutku da će i dalje pevati, a on, Čutak neka i dalje bude pas. I obećao mu je, još, da će se vratiti po njega. Kada je došao u stan, plakalo mu se pi onda je uzeo grggaru sa usnom harmošžom, sišao u podrum, skupio ličnu rekvizrhtu, našao ce6pi slrgčne i krenuo da bude upadljiv i da izaziva. Tako se rodio prvi peštanski Geto-Ka-Ba-Re, svako veče novi program. Ljudi su počeli da dolaze, i to ne samo Jevreji. Počeli su da dolaze nekako i oni što nisu živeli u getu, pridružili se nekrr glumcrg nejevreji, oni su donosili nove kostime, tekstove i pesme. I vesti. I viceve. U stvari, vicevi su bili najtraženiji. Kao: „Znate li šta je moral? Ne znate šta je moral? Dolazi jedan kupac u moju radnju, kupuje za šezdeset filera, daje stotku, pokupi robu i zaboravi na kusur. I sada dolazi moral: da li da zadržrš kusur, ili da ga podelim sa partnerom?" Ili vic o teoriji relativiteta. Ja: „Šta je teorija relativiteta?" Rubi: „Sad ćeš da vidiš." Pa kaže: „Ako ćemo po Ajnštajnovoj teoriji relativiteta, Mađari će reći da sam Mađar, a Francuzi da sam kosmopolita. Ako ćemo bez teorije relativiteta (kako u stvari i jeste) onda će Francuzi reći da sam Mađar, a Mađari da sam Jevrejin. Da li razumeš?"

- Sve osim onog „kosmopolita".

- Vrlo važno.

- I onda?

- I onda su jedne večeri u decembru lepo pokupili celo društvo dok sam ja igrao prema dnevnim aktuelnostima kralja Lira, i ostali svoje, ali bez antičkog hora, i potovarili nas u one lepe komforne marvene vagone koje sigurno i ti poznaješ. Ja sam celim putem ramišljao kako da preradim tekst za novu publiku, kada ni ne znam kakva će bitp nova publika. Posle granice su nam pridodali ove izvanredne „statrgste" u sjajršm kostimima i tako sam dobio pojačanje u smislu antičkog hora.
Bila sam ponosna što sam znala (otprilike) šta je antički hor.

- I otkud ti sad u IX/a?

- Jer smo rešili da svako od nas, ili nekoliko nas, odemo da živimo u jednoj od baraka. I da od svake barake napravimo Ka-Ba-Re. I glumce, i publiku.

Vrlo prosto. Ne može da se izlazi posle devet, neće se izlaziti posle 9. I glumci i publika će biti unutra. A program će da teče, po starom.

- Hej.

- Hej.

- Ti si sam ovde?

Svirao je bez odgovora. Jednu, otprilike ovakvu pesmu:

Nudim ti priču od dvesta milja
Plavih širina, visoku, visoku
Prostor za reke, brda i mora
I jednu brezu. Crnooku.

Nudim ti stari fijaker sa krestom,
Fenjer s broda sakatog Kuka
Žutu fotelju što dane plete
I brod u kom se kotvi luka

Nudim ti penu šampanjca s kačketom
Pticu, što ponekad harfu svira
Prezebli mesec naduvan svetom
I punu kapu svetskog mira…

Toliko te volim.

Pomislila sam da je to jedna veoma lepa pesma. Ne najlepša, ja sam imala jednu svoju, još lepišu, ali veoma lepa.

- A što si baš ti u našoj baraci?

- Da zasmejavam tebe. Smešna si kad ti vire zubi.

Iskezila sam se maksimalno, i otšila.

Tog dana se više ništa nije dogodilo, osim što se iznenada pojavio Hauptman. Posle ručka, sav važan, ušao je u baraku baš u trenutku dok je Olga prala. Počeo je užasno da se dere na sve žene u baraci: kako mogu da dozvole doktorki, koja već ionako radi za njih ceo dan, da još i pere. I da bi među njima, dok crkavaju od lenjosti mogla neka i da joj se nađe. I da bi sve one mogle da obrate malo više pažnje na ono što se događa s onima „preko puta"". I da delimično i doktorki imaju da zahvale što se i njima ne događa to isto. Mene je uhvatila panika: da će Rubi početi da ga prati pa gitari uz usnu harmoniku i pokušala sam da ga fiksiram. On je, naime, bio nastanjen nedaleko od mene, takođe na spratu, zajedno sa svojim gluvonemim posilnim. Svi su drhtali i onda je Olga prestala da pere, neko vreme ga js slušala potpuno mirno i onda je objavila, naravno pa perfektnom nemačkom, da će i dalje sama prati svoje etvari. ,,Da bi bile čiste" I okrenula se i nastavila da pere. Hauptmam je štucnuo, umukao i izjavio: „Ja, wenn Sie es so sagen, Doktorin…" i otišao. Nastala je tišina. Zavukla sam se pod Širinu, čekala da Olga ode na popodnevni rad, i trudila se da jednu crnu pudlu ofarbam u zeleno i da je naučim da razgovara sa zelenim komarcem. Peterke je odlazio sa svojom Daskom na popodnevno obilaženje latrine, sav važan, domaćice su izmenjivale recepte za torte, pečenja i zimnicu; baba Gizika je povremeno glasno i odlučno izricala svoje ..Jaj nekem!" To ,,Jaoj, meni" ništa nije zvučalo ubedljivije u B. B. nego nekada u Bečkereku u njenom ličnom trosobnom stanu, koji je stalno smrdeo ili mirisao na trule jabuke; nije zvučalo ubedljivije ni od kasnijeg „Jaoj, meni" u Subotici, gde je kod Olge posedovala samo jedan kauč. Prema tome, to „Jaoj meni" je zapravo u odnosu na okolnosti uvek imalo istu težinu. Moraću da pitam Rubija da li bi tu mogla da se primeni teorija relativiteta. Ajnštajnova. Činilo mi se, da bi mogla.

Jedne večeri, posle Nove godine, kada je naš lični Ka-Ba-Re već bio uhodan u raznolik, prošaran (u 280 glasova pevanim), operetskim i hasidskim pesmicama čiji tekst nisam razumela, ali čije melodije još uvek pamtim, Rubi je najavio novu numeru i otpevao, otprilike, sledeće:

Tri male spodobe
pretvaraju u keš
uz osmeh njihov slatki
svaki ubogi leš.
Ne znaju ni da umru
Ne znaju ni da žive
Te tri male spodobe
Ni malo nisu krive.
Stoje tako na zimi
Pored providnih vrata
broje bivše, buduće…

po nekoliko „sata".

Tri male spodobe,
prebrajajući keš
jednog će parnog
sparnog
tužnog, ružnog dana
naći i njima blizak
prepoznatljivi leš…

Došlo mi je da pucam u Rubija i da mu pokažem ko je ovde leš! Prozreo je našu malu igru, špijunirao je kao odrasli i sada peva o tome dirljivu pesmu; kao, žao mu je. Ali naravno, još nikad nije odbio moju na leševima zarađenu salamu ili hleb ili šećer. Jer, reče, odmalena je trebalo da shvatim šta je profesionalizam, i da se profesionalizam plaća. Jer, naravno, on je „profesionalac" i kao takav za svoje nastupe može da odredi honorar, a ostali stanovnici barake (izuzev Gluvonemog) neka budu srećni ako im se ukaže prilika! I baš zbog te ambicije prosečnog gledaoca da izbije u prvi plan, polako se u „programu" stvorio neki red: uvek se unapred znalo ko će da peva i šta će da peva i ko će koga da prati sa nekim „zumzum", naravno sa svog mesta, ili ko će da lupa u konzervu, drvo ili kašiku. Samo je Rubijev deo programa bio uvek pun novina, „necenzurisan" i neočekivan. Anonimci su se uključivali postepeno. Jedne večeri, posle izuzetno dramatične deobe pekmeza i nekoliko mojih drastičnih intervencija, tetka Juca je, čim smo se smestili svako na svoj ležaj, i pogasili svetla, i pošto je Rubi otpevao „avizu" - na nivou kučke koja se u poznim godinama uzaludno tera, zapevala „Santa Lučiju". Bilo je strašno! Nisam znala da li da se od stida zavučem čak pod slamaricu ili da počnem da vrištim. Odlučila sam se da vrištim, ali nemo, u sebi. Zaricala sam se da joj više neću zamerati krađu pekmeza, ukoliko prestane dok izbrojim do devet. Nije prestajala. Čak je dobila i ogroman aplauz. I tako, „Santa Lučija" je posle „avize" ostala prva numera svake večeri. Zatim bi jedan stari bračni par otpevao duet o starom bračnom paru iz operete „Ptičar". Onda je jedna Magda, koja je sa mržnjom u svojim zelenim očima pod riđom čupavom kosom stalno naglašavala da će postati „masovni ubica" ukoliko „posle rata" ne pronađe oca (teoriju je imala gde da izvuče, a prakse da se nagleda!) otpevala pesmu: „Darumadár, ha elszállsz délfelé…" Posle toga bi svi bili dirnuti i nekoliko trenutaka bi bila tišina, pa bi Rubi uz pratnju gitare objavio „dnevne vesti". Danas mi se čini, da je on u stvari bio prvi pevač protestnih pesama, ili ono što je Bob Dilan, dok je bio mali, želeo da postane. Samo kod Rubija se sve zasnivalo na humoru i rezervisanosti. Bio je hroničar, posmatrač, ali, činilo se da ga se stvari nisu isuviše ticale. Posle „dnevnih vesti" javili bi se novi pevači, ili nove pesme ili bi se tražio poneki „bis". Sećam se jednog tužnog basa, lice mu ne pamtim, koji je nekoliko puta otpevao „Hladan vetar poljem piri, a na zemlju pada dožd." Dožd, sigurno. Posle, kada je bilo ono„posle" i kada sam naučila srpski i kada sam ponovo slušala tu pesmu, uvek su pevali „pada noć" ili „pada mrak". A za dožd sam sasvim sigurna. Evo zašto: dan posle onog prvog dožd na Kapiji Opklade pojavio se Dori. Dori je bio dečak iz Novog Sada, nešto stariji od nas. Pravo ime mu je bilo Teodor, a „posle" se dao zvati „Toša", jer je hteo da izigrava Srbina. U tom pravcu je izmajmunisao i nešto sa svojim inače veoma jevrejskim prezimenom. Uglavnom, Dori nam se često prišljamčio jer je bio zaljubljen u Gabi. Bio je potpuno sam u B. B. i sasvim pristojan, dovlačio je neke „čokolade još od kuće". Pošto je odlično govorio razne jezike, a i inače bio prilično pouzdan, upitala sam ga šta je dožd?

DORI: A znaš li šta je to „vožd"?

JA: Zajebavaš?

DORI: Karađorđe.

JA: Pobogu!

DORI: Budalo jedna! A kuda misliš da se „vratiš"? U Nagymagyarország misliš da se vratiš? Nauči srpski, budalo jedna!

GABI: Juj, a ja?

DORI: Ti ćeš se vratiti svojoj kući u Mađarsku. Naravno malo manju od ove iz koje si otišla. Ali ova budala će se vratiti u Srbiju, takoreći u Jugoslaviju. I ne zna šta je dožd i ne zna šta je vožd!

JA: Iiphpi ću ovde, pa mi to neće biti ni potrebno. Briga me za doždove i voždove! Moći ćete da se kladite na mene: sama ću peške otići do krematorijuma!

RUBI: Na koliko nogu?

JA: Opet špijuniraš, izdajico! Nosi se! Svi se nosite! A vi odrasli, pustite nas da se igramo. Kad ste već sve ovo zakuvali! Pustite nas da se igramo ono što je zabavno, i pri ruci, i istinito! I nemojte nam se rugati. I vrištaću gore od Vere Pik, tako da će se skupiti svi esesovci i doždovi i voždovi! Nosite se, RŠI mi stvorite neku drugu zabavu, ili nekrr drugi pol, ili neki drugi svet!

I onda mi se plakalo i tako sam neobavljena posla jurnula prema svojoj baraci i zavukla se pod Širinu i dugo, nečujno cvilela. Svega mi je bilo dosta, najzad, prvi put u životu!

Aviza.

Santa Lučija. Hladni vetar poljem. Ptičar.

Svaka baraka je imala svog takoreći starešinu ili predsednika.

Kod nas to je bio jedan tihi čovečuljak, predpvnih plavih očiju, sede kose i veoma krivonog. Sve u svemu, bio je lep. Bio je uz to i strog, ali se ni u šta nije mešao bez preke potrebe. Pokušavao je da održi onoliko reda kolpko je bplo potrebno da nam se održavaju životi. Tako je, kada je čuo za naše odlaske do Kapije Opklade, propevao. Bez reči prethodne opomene.

Aviza.
Santa Lučija.

12 cokula (za nas nova pesma o Majci, koja svaki čas čisti par cokula manje, dok joj sinovp uredno ginu na raznim bojištima).

Ptičar.

Odjednom nov glas: predsednpk Sabadoš. Njegove plave oči pevaju pesmu o četiri konja.

Slušaj.

To je pesma, koju zna svako dete mađarskog školskog vaspitanja. Alp nekako je ne prršetiš, dok ti ne stane na žulj. Pesmu je pesnički ispevao pesnik Szép Ernó, a neko je kasnije dopisao muziku. Szép Ernó, dakle Lepi Ernest. Važno je zvati se Ernest, jer se tako zvao i moj stric, koji je svog sinovca, odnosno mog brata lično predao Nemcima. Ivan je tako stigao u Aušvic sa nepunih 16. Izvukao se. Mi smo teško istrebljiva sorta. Ne ide na svakog Ciklon-B. Ali ova pesma ide. Četiri konja su me totalno izmrcvarila. Dotični Ernest je naime želeo konja, kako kaže, odmalena. Pa mu kupili lepog, malog, drvenog. „Anyám, én nem ilyen lovat akartam", reče, to jest: „Majko, ne htedoh takvog konja". Kupili mu većeg, pa sve većeg, a on stalno majpi: „Ne htedoh takvog konja". Nije hteo np onog što se ljul.a, idiot. Najzad mu je u neko doba majka preminula, tiho, kako dolikuje, pa su je četiri, obilato nacifrana konja, dovezli lakim hodom do groba. I tu je Szép Ernó opet bolno zapevao, kako mu ni ti konji ne odgovaraju.

Posle više nismo išli na Kapiju Opklade.

Sećam se nekih košmara. Nekih svojih idiotskih pokušaja da Rubiju budem korisna. Kako korisna? Nisam umela ni da pevam, ni da sviram, ni da glumim, niti bilo šta, što bi moglo imati veze sa Kabareom, šarmiranjem ljudi, ili slično. Čak nisam umela pristojno ni da skandiram ono „egyketútetü, hihihi" jer sam na neki način bila stidljiva. Rubi je tokom dana obilazio parohiju i skupljao materijal za svakovečernju novu pesmu. To što je izvodio ličilo je na „muzičke večernje novosti". Saznavao bi političke vesti, intrige, broj mrtvih u bližoj PI daljnjoj okolini, imena novih pridošlica; koliko se sećam dva puta se poneko i rodio. Saznao bi ko je od čega bolestan, koja se klimakterična baba u koga zaljubila, koji je (što se retko dešavalo) Nemac „zbog suviše blagog ponašanja" poslat na Istočni front… Nekako sam u tom prikupljanju vesti pronašla neku mogućnost da mu:

1. budem korisna

2. ostanem u blizini

3. postanem neophodna

Sa 11 punih godina se ne zna za opasnost. Tako sam 9 marta 1945. prvi put prošla kroz žičanu ogradu, prema PoJvacima, pa tako do Holanđana i komunista. U tom poslednjem logoru je bio čika Bedó (knjiga Madagaskar), od koga sam se nadala da ću čuti izvanredno interesantne stvari, pogotovu, što sam uzimala u obzir da je zavisio od Olgine svakodnevne šolje mleka i pošto se pričalo da je veoma spretan i pametan. Dovoljno spretan baš i nije bio jer su mu kosti negde ispod nogu današnjih turista koji (puni sadizma i mazohizma, kako ko) primaju psihičke elektro-šokove motajući se turistički po Bergenu. Ali moram ti priznati da mu nisam bila predvidela tu sudbinu kada sam onako bledunjava i nikakva stala pored njegovog ležaja.

JA: Čika Bedó!

OH (Samo što ga kap nije udarila).

JA: Čika Bedó, došla sam važnim poslom.

ON: Smesta se uvuci pored mene pod ćebe! JA (uvlačim se, šapućem): Došla sam po dnevne vesti!

OH: Dnevne šta?

JA: Vesti. Političke. Neka rštrrgga. Ili ako je neko zatrudneo? Sifilis? Krađa hrane? Batrše? Umrli?

ON: Šta?

JA: Nemam baš mnogo vremena.

ON (osvešćuje se): Ko tebe šalje?

JA: Oni. (To mi je zvučalo ubedljivo, a verovatno i njemu).

ON: Aha. Pa dobro. Svet je poludeo. Umeš li da pamtiš?

JA: Pamtim.

ON: BiBiSi javlja…

Sada bih lagala, ako bih ti navela šta je Bi BiSi 9-og marta javljao čika Bedóy. Ali tada sam sve lepo upamtila. Ne znam otkud je imao vesti. Olga danas tvrdi da je imao neki radio i da je zato i nastradao. Vratila sam se u sumrak, pre nego što je Olga trebalo da se vrati iz ambulante, prišunjala se Rubiju i prenela svaku reč.
Rubi me je razočarao samo primedbom da sam fino stigla na vreme, i da me je neko vreme već očekivao. Video me je i kada sam odlazila i kada sam se vraćala. Očigledno me je opet špijunprao.

Nisam znala da li da se uvredim ili osećam polaskanom. Posle sam ipak bila veoma važna, bar sama sebi, jer devetog marta 1945, Rubijeva pesma se uglavnom sastojala od odlomaka moje prve usmene reportaže. Ostala sam anonimna, kao i kasnije, često. Baš me briga i za onda i za sad. Nerviralo me je što sam morala da mu obećam da ću prelaziti preko žice samo jednom nedeljno.

Kad sam peti put uspešno prešla žičanu granicu između života i smrti, uletela sam u tetka-Jucino naručje, što znači da nisam bila dovoljno koncentrisana. Tako su dolijali i veći špijuni od mene. Tetka Juca je počela da zavija kao trudna hijena, koja je u trenutnoj amnezijp zaboravila da joj je po prirodi jedino dato da se izražava sa „hihihi". Ali kada se ono što je izlazilo iz nje uobličilo u nešto približno razgovetno, čulo se: OOOLLLGGGAAA!

Posledice su bile strašne, iako ništa nisam priznala. Bila sam osuđena na kućni zatvor, bez razrešenja, bez roka i naravno bez suđenja.

Te večeri za vreme „Santa Lučije" svako dete u baraci piškilo je u konzervu od 10 litara, kakvu je svaka porodica imala kao nokšir, zlu ne trebalo, za slučajeve proliva ili cistitisa. Čak i Peterke.

„Santa Lučija" se više nije pevala.

Onda su dani počeli da ne budu više dani. Nije bilo Kapije Opklade, nije bilo muvanja. I nije bilo ničega.

Desetog aprila, Endre je dijagnosticirao prvi pegavac. Imao ga je čika Tausig, koji je svojevremeno kupio sako sa vaškama i verovatno pegavcem, od Grosovih. Bolovao je već mesecima od bolesti koja je dotle nazivana „logorskom groznicom". Dva dana posle tačne dijagnoze je umro, kao da je samo hteo da čuje od čega zapravo boluje.

Trinaestog aprila su nas iznenada pokrenuli. Nikom nije bilo jasno zašto i kuda.
Dok smo išli kroz logor, na Kapiji Opklade stajao je Hauptman. Kada smo Olga i ja prošle pored njega, salutirao je. Olga ga nije udostojila nijednim pogledom. Meni je nekako bilo žao. Prolazili smo širokom „avenijom" između leve i desne strane logora, između žica, istim putem, kojim smo svojevremeno ušli. I koji sam dobro poznavala iz vremena kada smo izlazili na Kapiju Opklade. Ljudi s leva i s desna, ljudi? - smešno: heftlinzi! - izvikivali su imena gradova. Imena gradova u kojima su živeli dok su još bili ljudi. I nadali se da će meću nama možda biti neko njihov. I da ćemo možda moći nekog njihovog da obavestimo… mi u svojim civilnim odelima, sa zamotuljcima u rukama delovali smo kao neka logorska aristokracija.

Drum znači, avenija, kako hoćeš.

Bezlična lica na žicama. Čuje se: Martonvašar, Bor, Budapešt, Amsterdam, Oslo, Varšava, Bratislava, Katovice, Novi Sad, Subotica… SUBOTICA?

Olga zastaje. I začuđujuće hrabro vikne: SUBOTICA! SUBOTICA!

Iz tabora bezličnih sa leve strane stiže: SUBOTICA! SUBOTICA!

OLGA: Ali ko iz Subotice? Ko?

BEZLIČNI: OLGA! OLGA! DOKTORKA! JA SAM! (skače koliko može) JA!
HÜTTER! SUBOTICA!

Morali smo dalje.

Sećam se voza. Nrgje ličio na loš voz. Pričalo se, što se pokazalo tačnim, da su nas usmerili ka Terezinu, fantom-gradu Nemaca za beli svet, u kome se živelo „kao u raju". Pričalo se o tome u ovim vagonima koji nisu bili marveni,već normalni kupei treće klase. I svako je imao svoje mesto. Pre ulaska u voz dobili smo čak i neke hlebove i prvi put posle skoro godinu dana, neki polutruli luk predivnog ukusa.
Pedeset posto ljudi je bilo bolesno.

Ja zdrava, prljava, ali bez vašiju. Rubija nigde. Baba Gizika baca karte. Ona je te karte ponela sa sobom još iz Bečkereka i vratila ih je i kući. Ali u vozu je u tim kartama bila opisana strašna strahota. Bila mi je dosadna sa svojim užasima i „jaj nekem!". Moj kućgš zatvor je PI dal.e bio na snazi. Nisam smela da mrdnem. Stalno su pluštale karte. Crna pik dama se stalno ističe. Kako i ne bi, kad je u šgšlu.

Voz ide. Voz staje. Nešto se jede.

April, šesnaesti, 1945.

Prvo se čulo zujanje aviona. Onda prvi rafali. Eksplozija. Voz staje. Nalazimo se na nekom brežuljku. Endre me baca iz vagona i urla: „Trči! Prema šumi!"

Trčim. Osvrćem se. Iza mene Olga i Endre, sa svojim lekarskim torbama. Endre: „Lezi!“ Svi se bacamo na zemlju. Rafal.

Užasan strah. Užasan. Opet jedan rafal. Sada znam šta je strah. Avioni u brišućem letu. Vidim lica pilota. Vidim AMERIČKU ZASTAVU! Rafali. Jauci.

Endre:,,Trči prema šumi! Trči". Ja trčim. Sve se ponavlja, sve se ponavlja. Naša grupa je čitava, niko nije povređen, Endre nas očigledno pametno vodi. Baba-Gizike nema. Endre povremeno pada preko mene, da me zaštiti. Stižemo do šume.

Odjednom tišina. Ništa. Jedno ništa. Jedno veliko ništa. Polako se skupljamo. Mene šalju da vidim šta je sa Baba-Gizikom. Odlazim do voza, nigde je nema. Ulazim u vagon. Odjednom čujem „jaj nekem!" i nalazim je pod klupom. „Ti i tvoja dama pik!" kažem puna prezira, kao da su njih dve nešto krive. Zatim jurim natrag, prema šumi. Odjednom: plač. Neko je možda ranjen? Neko je možda… Vraćam se prema vozu. Na vratima jednog vagona stoji Kati, ćerka tetka-Juce. Plače. Pitam:

- Šta se dereš?

- Moja mama…

- Šta „tvoja mama"…?

Pokazuje rukom po vratu. „Moja mama je mrtva", kaže Kati.

Santa Lučija.

Stižem do šume. Endre prepovija Esteru, devojku koja je pevala o dvanaest cokula. Pitam je: „Šta ti je"? „Ništa", kaže ona. „Pogodili su me u zadnjicu". Endre mi objašnjava kako da je pridržim. Međutim, bez veze. Odjednom je postala nepomična.

Endre: „Ponesi torbu".

Idemo dalje. Posle nekoliko koraka nalećemo na Malu Gospođicu Mili. Mala Gospođica Mili bila je nemačka guvernanta četvorogodišnjeg dečaka, za mene bezimenog, iz neke mađarske materine. Roditel.e su mu ubili kao najbogatije iz dotične materine, a njega, tada trogodišnjeg dečaka poterali u logor. Neki ljudi su stvarno bili puni mašte. Ona, Mala Gospsfica Mili, nije htela da se odvoji od svog „učenika", iako je bila prahrišćanka poreklom. Tako su igrom slučaja i njih dvoje kupljeni za kampone. Sve fina roba. Ali Mala Gospođica Mili je, posle godinu dana potucanja po raznim logorima za Jevreje, stalno puna hrišćanske dobrote, morala uvideti da joj je trud bio uzaludan. Dete je, kao i obično, bilo u njenom krilu. Ovoga puta: mrtvo.

Idemo dalje. Ova lekarska torba ovako ničemu ne služi, a teška je. A imala bih i posla. Ovo je sve važno, pomislila sam, to su vesti. Događaji. Otkad smo pošli nije bilo kabarea. Možda bi večeras, na ovoj poljani moglo nešto da se organizuje. Rubi mi je objašnjavao da u strašnim stvarima uvek treba pronalaziti nešto smešno. Nešto je uvek smešno.

I desilo se. Bučno, disgJiplinovano i apsolutno neverovatno, odjednom su se pojavila ambulantna kola NEMAČKOG CRVENOG KRSTA. Komplet. Šta će ovima kamioni za Jevreje? Bele sestre sa belim maramama na belim glavama, beli doktori, krv u flašama, sve organizovano. Ja brišem. Krajnje je vreme da temeljno obiđem voz, da vidim kako stoje stvari i kakvog materijala ima.

Na kraju kompozicije nailazim na uzrok svih naših nedaća. Nemci su na naš voz prikačili nekoliko teretnih vagona sa što tenkovima, što topovima. Ovi leteći idioti su verovatno konstatovali bar na prvi pogled, da smo mi neka nemačka armija i počeli da pucaju. Ali zašto su nastavili, kada smo kao horda izbezumljenih civila izleteli iz voza? Svaki put, kada sam kasnije srela nekog dobrog Amerikanca, imala sam neodol.ivu želju da mi objasni, zašto su pucali i onda kada su videli da iz voza ispada gomila šarenih civila. Sada me je već minula želja: pitanje više nije aktuelno, pogotovu, što sam i ranije posle svakog (obligatnog) „nice to meet you", odustala. Verovatno im je bilo „nice".

Prvi vagon do onih teretnih, bio je prazan. U sledećem sam naišla na onaj stari bračni par iz operete „Ptičar". Ručkali su. Pa opet nekoliko praznih vagona. Baba Gizika baca karte. Voz kao takav oglašen neinteresantnim. Krenuh natrag, prema šumi.

Gabiku odnose, lakše je ranjena. Njen mali brat i mama plaču, i pokušavaju da idu zanjom. Ne znam da li im je uspelo, više ih nisam videla. Ovi Nemci ili ne znaju da smo sve sami Čivuti (skoro svi govorimo nemački) ili su obavešteni da smo roba za razmenu. Usput čujem kako Olga pregovara sa jednim belim lekarom o tome koje ranjenike može ona da prihvati, koje Endre, koji da prema tome ostanu u transportu, kakve bi lekove trebala da ima; koliko zavoja, praškova i ostalo. Nikom ne pada na pamet da pita odakle smo ili kuda idemo. Stari Sabodoš sedi na jednom deblu i briše čelo maramicom. Ni ovaj konj mu nije dobar. Pokušavam da spevam prvu pesmu svog života:

Na ovaj dan iznenada
Sve je počelo da pada
I nekom, ko uvek luša
Ovo mesto kraj je puta…

Ne valja, mislim se. Ništa pesma. Samo ja da sagledam činjenice u prozi: ko je živ, ko mrtav, ko je ranjen, ko se prepao i da podnesem izveštaj Rubiju.

Rubi.

Odjednom sam počela da trčim. Bacila sam Širinu. I htela sam da vičem, ali nisam smela, bilo bi to jecanje. Trčala sam prema šumi, saplela se, iala i trčala dalje. Na rubu šume zastala sam i oslušnula. To je bio zvuk gitare. Plim plom. Šmrknula sam, sabrala se i krenula prema zvuku. Bio je to Gluvonemi. Jednavaškabaška. Čupao je žice gitare, sav blažen što je se dočepao, i povremeno dunuo u usnu harmoniku. Prišunjala sam mu se.

- Hej.

- Hihihi.

- Gde je Rubi?

- Gde je Rubi? Hi?

- Idiote! urlala sam. - GDE JE RUBI?

- Edna buaškavuaška. Hihihi.

I onda sam ga ugledala.

Sedeo je nedaleko od mene, u svojoj karakterističnoj pozi, naslonjen na debelo stablo u debeloj hladovini. Sa prekrštenim nogama; i rukama spremnim da zasviraju. I sa glavom iskrivljenom prema levom ramenu. Rafal ga je pogodio poprečke, po liniji kako je obično držao gitaru.

Stala sam pred njega. „Rubi", pomislila sam „I šta sad da ti kažem. Ja ne mogu da otpevam nikakav Kadiš. Prvo, ne znam da pevam; drugo ne znam kako ide Kadiš; treće, Kadiš pevaju samo sinovi, ili, ako se nema sin, a umre se a uz to, toj smrti treba da se pripiše neki naročiti značaj onda dođe neki tuđi sin i peva Kadiš umesto nepostojećeg. Ali ja, bez obzira na to, kako izgledam, nisam nikakav sin. A ti nisi nikakav otac."

Gluvonemi se priblpžavao, mahnula sam mu da sedne. Sa sve gitarom. Dala sam mu znak, na koji bi, uvek, u ritmički veoma određenim intervalima skandirao svoje „hihihi." A ja sam naglas, koliko god sam umela lepše, izrecitovala najmiliju pesmicu svog nepostojećeg detinjstva:

Bejaše jedan pas;
Rado je krao jela;
Sve dok ga kuvar nije
Preseko u dva dela.
Tad dođe mnogo pasa
Nakopaše mu raku
Na grob staviše kamen
Na kome zapisahu:
Bejaše jedan pas,
Rado je krao jela
Sve dok ga kuvar nije
Preseko u dva dela,
Tad dođe mnogo pasa
Nakopaše mu raku
Na grob staviše kamen
Na kome napisahu:
Bejaše jedan pas…

Saša Goldman - Ildi Ivanji, 9. I 1995, Amsterdam

Evo kako se putevi ukrštaju sve preko Trga žrtava fašizma. Mislim često na tebe (sebe), što me više vuče da odem tamo sve me to i više odbija. Često mi se u sećanju javlja „Kapija Opklade". Pa i ovde (sa dnevnikom Ane Frank). Javi mi se nekim velikim (ogromnim) pismom, vreme je. Sve je isto kao i pre samo kompletno drugačije. Odlaziš li u Suboticu? Šta ima od kučića. Šta li se tamo sve to dešava i ne dešava? Pošalji mi jedno kratko pismo (pre onog ogromnog). Možeš i na fax: [phone]. A što se Nove godine tiče, jedino da Vam poželim da bude stvarno Nova!

Puno Vas voli Vaš Saša.

Gde sam, gde sam
toliko tela oko mene
toliko reči oko mene
toliko molbi oko mene

gde smo, gde smo
toliko zidova
toliko tpravnjaka
toliko pitanja

gde će nas, gde će nas
toliko strahovanja
toliko prešpostavki
toliko blebetanja

gde su gde su
moj pas
moj nož
moja harmonika
moj tata
moja mama
i moja soba prva
koje se ne sećam

ispred iza
gde sam
gde smo
gde će nas
gde su

(Bačalmaš, juni 1944)

Igrali su horu
ja ne umem da igram
pevali su pesmu
ja ne umem da pevam
pričali su tajne
ja ne umem da pričam
jer nema moga jezika
u ovim ustma

(Bačalmaš, juni 1994)

Tamo je negde jezero Palićko
plivali smo u njemu svakako
plivali smo sa svih strana i tako
pod vodom tražili onog što nema

opet ide leto, juni, juli, avgust
jezero Palićko druge sad prima
ja neću biti u jezeru s njima
u ovom letu koje dolazi

koga god pitam za jezero Palićko
kaže da luua druge sad brige
kaže da čitam učtive knjige
u ovom letu koje dolazi

kome god kažem za jezero Palićko
da ipak mislim da mene čeka
da mene čeka bar kapljica neka
u ovom letu koje dolazi

kome god kažem za jezero Palićko
ne zna za decu njegovog peska
ne zna za želju kojim ga čeka
u ovom letu, koje dolazi
devojčica neka

(BačAlmaš, juni 1944)

Oni ilšju svoje tajne
odrasle tajne ispred nas malih
oni su puni važnih stvari
pa ipak deluju šako nestvarno
i opet grde i opet sv ljute
jer misle da imaju svoje tajne
a imamo ih i mi
mali
ali od nas ne zavisi
ni da li ćemo ustati kasno
i kao da smo krivi za sve odrasle nevolje
padaju kazne a ništa nije jasno

(BačAlmaš, juni 1994)

Došao je mali Blau
I sad je sam sa svojim
tako zelenim očima

(BačAlmaš, juni 1994)

Sećam se vozova i to sada moram brzo da kažem dok sedim na livadi i oko mene su svi i tako se bojim. Od ovog voza, sedam dana se zove, koji me je u svojoj utrobi nosio sedam dana i gušio i nisam smela da plačem, ni jedno zašto npsam smela da isplačem.

I onda je umro čika Han na vratima vagona za 48 ljudi ili 8 konja ali nije bilo konja a ljudi je bilo 86 i tako je tupavo na njegovu glavu pala konzerva sa mokraćom. Bilo je smešno jer se nije ni bunio i sada znam: ne buniš se kada si mrtav.

Sećam se vozova koji nisu bili tako zli: nosili su me na more i u Vitanje i u posete. Ali ovaj voz je tako zao da ću zbog njega sad mrzeti sve vozove uvek dok sedim na livadi i svi oko mene i tako se bojim.

(Livada, negde oko Beča)

Sad znam: šta je baraka, latrina, stenica, što sam pametna
sad znam šta je dezinfekcija, golotinja, ružnoća, što sam SšmeŠna
samo ne znam šta to jedem, šta to pijem šta to sanjam
i da li sanjam, možda sanjam možda sanjam možda sanjam

(Štrashof, kažu pored Beča)

Iz Beča mi je sišgao
kada sam bila mala
zlatni „Wienerhund", moj pas čuvar
od gipsa, ali čuvar, veoma zlatan, zlatan, zlatan
Njega nema više da me čuva
možda sam zato malo uplašena
tu pored Beča, kažu,
odakle mi je stigao
kada sam bila mala
zlatni „ WIENERHUND",
od gipsa, veoma zlatan, zlatan, zlatan
da me čuva.

Danas su oblaci bili crni
bojim se crnih oblaka
prete bez kišu
nemaju pravo da prete bez kiše
nemaju pravo da plaše decu
ne suviše dobru ali sasvim dobru decu

(Štrashof, juli 1944)

ČESTITKA ZA GODIŠNjICU BRAKA FIŠERIMA „SRDAŠCU MOME" I „DUŠICI MOJ“

Dva tuceta a u štali
ko robovi u samici
svako veče neko čeka
da kiša lije sa neba

ni to svakoga ne brine,
jer nam gazda često kaže:
ovaj „niemand" ako dođe
ni sunce nam ne pomaže.

Da navedem Manci neni
od rada je svako štedi
jer kako stari govori
od ničega jelo stvori

Leo bači muž je njezin
zadužen da gazdi kaže
da se smiluje nad nama
na hleb margarin da maže

Jer svimaa je stomak prazan
Dronjavi su dronjci svama
svakog samo jedno brine
dokle svoj život da cima

Bahovi su skroz u redu
tihi mirni, svađe nema
kod ostalih svih šakala
svako neku svoju sprema

Dve su babe u Bahovih
obe dobre većma ćute
ali moja svud prosipa
svoje kletve, crne, ljuše

Šomlo neni stalno reži
jer od grozne gladi pati
pa ipak je vredna, radna
kada suđe treba prati

tu je njena ćerka Olga
ona dirigira svpma
a zemljicu stručno kopa
doktorsku diplomu ima

Voli mnogo da se perka
kad je neko hlebom hrani
jer je muž njen Frenkel Endre
uči redu kad su sami

Trojica momaka sami
što ovde i nije lako
ko da pere, ko da šije
ko da prima… šamar tako

Barna bači, zemljoradnik
prazan mu je burag zna se
rado će on lenjstvovati
samo cipele da spase

Štajnovi su isto gladni
ljuti su kad god se krene
petoro ih ovde pma
sami muževi i žene

Zajedno uvek četvero
Peto ide samo, besno
s leve strane Kati vodi
a Ildiko ide desno

Kati ćuti, uvek ćuti
nikad nikoga ne dira
Ildi će i saslušati
da bi stekla malo mira

Jer od te se svako plaši
jezik joj je zli, do zemlje
dal' je muško il' je žensko
pitati to niko ne sme

Dvoje ih je preostalo
što ih do sada ne znate
Doktor Fišer i supruga
jedno drugom život znače.

S ličnostima završismo
jedno reći sad sam voljni
znam,moglo bi biti bolje
al' budite zadovoljni
jer

U Zibenbrunu se dobro kopa
dobro se na slami sovi
ponekad se neko budi
i uradi „to" u sobi

Sad je kraj odmoru ovom
što je naše delo snilo
nebo neka hvali onog
ko je kišu izmislio

Jedna nam sad želja ostaa
tiho, da živimo salš
stići ćemo jednom kući
a dotle se furt nadamo

A radimo sasvim dobro
čisti smo iznutra, spolja
kad ima šta, mi žderemo
kondiciju stvara volja

A sada bi dosta bilo
snevajte o svome svetu
ili se pomolite da
OPET BUDE SVE U REDU!

(Obersiebenbrunn, 14 juli 1944)

SEPTEMBAR.

Ko je još čuo o rođendanu koji se ne slavi
ko je čuo o jedanaestom rođendanu koji se ne slavi
ko je čuo o jedinom jedanaestom rođendanu
koji se ne slavi
ni pesmom
ni svirkom
ni igrom
ni lavežom
ni tortom
ni kakaool1
ni jednom jedinom
mrvicom hleba…

(Obersiebenbrunn, 6. septembar)

Dete sam
porašću
ostareću
bolovaću
kočiću se
patiti se

Deine Sorgen möcht ich haben!

(Alt Prerau, oktobar 1944)

PESME MOJOJ MAGDI
šaje šaje
nišaje
nekad su to bili vrapci
plave oči nekog dečka
ocene, užine
babine vračke

šaje šaje
nišaje
nekada su to bili
domaći zadaci
tvoj strah od „konja"
moj strah od zvona

šaje šaje
nišaje
nekad je to bila
supa od kelerabe
kompot od jabuka
aleva paprika

A sad?

šaje šaje
nišaje
nišaje…

TVOJ BICIKL

Toliko si padala
sa bicikla
na pijaci!
Što li sam te učila
da vozši
na pijaci

Što li sam se smejala
što vijugaš na pijaci
na crvenom biciklu
od čika Elemera

Sada nemamo bicikl
i ne možeš da padaš
i ne mogu da ti se smejem
i nije crven
bicikl
na pijaci.

KAKO

Što si imala lepu kosu
i sive oči, i neke pegice
bila si najlepša u razredu

Što si imala tihe reči
i lep rukopis i dobre ocene
bila si najbolja u razredu

Da li sada kopaš krompir
ili repu, ili zemlju
duboko…

POSLEDNjA PESMA, JOM KIPUR, 1945

Kako ću podneti u sebi
vaša imena
kada jednom budem shvatila
da vas više neću videti
nikada

Kako ću podneti u sebi
vaša mala imena
vaša mala 8- 10- 12- 14- i 18- godišnja
imena
kada jednom budem shvatila
da vas više neću videiš
nikada

u mozgu svom
ili u grlu ili u srcu
nad nebom pod zemljom
kako ću podneti u sebi
vaša mala izbledela pulsirajuća
imena
kada jednom budem shvatila
da nemate više lica,
ni oči, ni usta, ni kosu, ni ruke,
samo imena,
mala zaboravljena
imena
koja kruže u mom krvotoku

Lederer Pišta, Han Janči, Vilhajm Dodo
Holender Ivo, Rozensfeld Mira,
Seneš Jutka, Seneš Pali, Seneš Imre,
Berkovič Eli, Šomlo Vera,
Šomlo Pišta, Šomlo Feri,
Šomlo Peter
Kunec Žuža, Čilag Đuri,
I moj najmiliji lšli najveći drug
Kaufer Đuri

Kako ću podneti u sebi
vaša mala daleka imena
kada jednom budem shvatila
da sam odrasla
da sam ostarela
da umirem
i da vas nikad
nikad nikad nikad nikad

BELEŠKA O PISCU

Ildi Ivanji se rodila 6. 9. 1933. u Velikom Bečkereku, tada Petrovgradu, sada Zrenjaninu. Osnovnu školu započela u rodnom gradu. Posle okupacije Jugoslavije, 1941, biva odvojena od svojih roditelja. kojn su kao Jevreji ubrzo likvndirani. Život i školovanje nastavlja u Subotici. U međuvremenu i sama biva deportovana i od 19441945. nalazi se u raznim manje ili više poznatim logorima Mađarske i Nemačke (Bergen Belzen, Terezin itd.). Diplomu Muzičke Akademije stiče 1959. godine odsek za klavir.

Od 1951. bavi se novinarstvom (HID, Mladost, Mlada Kultura, Omladina). U Televiziji Beograd zapošljava se 1960, gde i sada radi. Na temu muzike sa poznatim ličnostima napravila za 35 godina 300 intervjua, između ostalih sa Mešom Selimovićem, Ginterom Grasom, Lajošem Zilahijem, Gabrielom Figuerasom. Čarlijem Mingusom, Lajonelom Hemptonom, Andreom Navarom, Vladimirom Pogačićem, Dejanom Medakovićem, Dragoslavom Srejovićem, Slobodanom Selenićem, Tomislavom Peternekom, Pamelom Pikaso, Otom Bihaljijem, Jovanom Ćirilovim, Mirom Trailović, Marinkom Benzonom, Oljom Ivanjicki, Brankom Ćopićem, Gitom NušićPredić i mnogim drugima. Savladala kompletnu televizijsku tehnologiju, tako da u dokumentarnomuzičkoj seriji „Prvi koncert" naizmenično radi kao snimatelj, montažer, realizator i novinar voditelj.

Sa Petrom Teslićem kao jedinim saradnikom na tom projektu snimila podvodni srilm sa blimpovanom kamerom na muziku Petra Bergama „NaU1§age pesebbe eb1…" Voli da putuje svim mogućim prevoznim sredstvima, a naročito u Izrael, gde vreme provodi kod prijatelja iz detirvstva ili u Kibucu „Bejt Lohamei ha Getaot („Kuća ratnika Geta").

Sportom se bavi intenzivno, u detinjstvu parternom gimnastikom, mačevanjem, plivanjem a kasnije sportskim ronjenjem sa opremom. Ronila u Jadranskom moru sa svojim trenerom Zoranom Fotićem, zatim takoće u Jadranu i kod Šarm el Šejka sa Tomislavom Peternekom, svojim suprugom i drugima.

Veoma zainteresovana za Ekološki pokret, naročito za zaštitu napuštenih pasa, sa čijom se sudbinom potpuno identifikuje. Za sada napisala veći broj članaka, TV scenarija, dve knjige, koji se ne mogu nazvati romanima Kapija opklade, KOV Vršac, 1995 (rasprodata za nekoliko meseci), i Prazno polje razgovori sa Dragoslavom Srejovićem, sada u štampi, takoće kod KOV - Vršac.

Ildi Ivanji KAPIJA OPKLADE
Urednik i recenzent MILISAV SAVIĆ
Grafički urednik MIOLjUB POPOVIĆ
Likovni urednik RATOMIR DIMITRIJEVIĆ
Korektor MILICA JEHLIČKA
Izdavač:
Izadavačko preduzeće PROSVETA d.d. Beograd, Čika Ljubina 1
Za izdavača
ČEDOMIR MIRKOVIĆ, generalni direktor
Štampa SPRINT, Beograd Vojvode Milenka 4
Štampano u 1000 primeraka 1996.
ISBN 86-07-00992-3