Ikarovski San E S A

Zoran Janić

Ikarovski san E.S.-a

Postoji li način da E.S., centralni lik Peščanika, po građanskom pozvanju železnički inspektor, otac porodice, slavni dustabanaš, hiromant i lečeni neurastenik, nekako izbegne svoju sudbinu? Odgovor na to pitanje, elaboriran na nekih 300 stranica i dat kroz prizmu jednog davno potonulog sveta (K und K monarhije), napisan je u tako vehementno odričnoj formi da čitaocu ne ostavlja ni tračak iluzije da bi se E.S. mogao nadati nekom drugom i povoljnijem ishodu od onog koji će ga na kraju zadesiti: da zajedno sa hiljadama drugih bezimenih pojedi-naca nestane u krematorijumu Aušvica. U svetu koji se sa svih strana zatvara oko njega kao klopka, glavni protagonist se predaje nekoj vrsti ikarovskih sanjarija – naime, da iz aktentašne izvuče par priručnih krila, pričvrsti ih na sebe i uz njihovu pomoć vine se u visine, izbegavši tako nepodnošljivu presiju ratne stvarnosti 1942. godine, u kojoj njemu i njegovoj porodici preti smrtna pogibelj.
Ukoliko bi se taj njegov san zbilja ostvario, šta bi E. S. sagledao ako bi zauzeo neku do-voljno udaljenu fiksnu tačku (u vremenu i u prostoru)?
U prostoru: da je u njegovom Redu vožnje bila upisana ne samo železnička putna mreža Evrope i ostatka sveta, sa svim pratećim tabelama i cenama (uz dodatak brodskih i avio linija), nego i itinerer njegovog vlastitog križnog puta, kojim će ga huda sudbina na liniji Novi Sad – Kerka-barabaš - Zalaegerseg - Budimpešta - Krakov - Aušvic jednog dana odvesti u smrt; da je, dakle, njegova neuroza bila politička ali isto tako i vidovita i da je njegov spisateljski prvenac, čuveni Red vožnje, u sebi sadržavao i maršrutu budućih ‘transporta smrti’, posredstvom kojih će gro jevrejske populacije, u okviru ’konačnog rešenja’(a među njima i E.S.), uskoro nestati u paklu konc-logora; da je na organskom i biološkom planu svog bića, simpatikusom i crevima, dakle, naslutio kojim će tokom svet da krene: takvim gde će predominantna politička dimenzija, otevši se svakoj kontroli, kroz figuru logora, nastojati prvo da podjarmi svaki aspekt čovekovog života, a zatim da uništi i život sam.
A ukoliko bi se E.S. dovoljno udaljio u vremenu (tj. u odnosu na trenutak u kojem mu je Tvorac udelio da živi svoj neizvesni život), šta bi u tom slučaju mogao da odredi u pogledu svoje egzistencije? Na prvom mestu, bio bi u stanju da odredi svoj položaj nepristrasno, takoreći objektivno, sub specie aeternitas, budući da bi Istoriju sada mogao da sagleda spolja, kao posmatrač a ne više kao pasivni subjekt i žrtva. Da li bi mu, zahvaljujući tom novom i izme-njenom položaju, tom bekstvu od seizmičkih potresa Istorije u visinu, bilo omogućeno da uvidi nešto novo a što ranije nije znao (osim činjenice da je njegov život lišen svakih prava, da mu preti smrt i da je izopšten)? Po svoj prilici, shvatio bi da je ono što ga proganja neumoljiva ruka podivljale Države-nacije i da na nalogu za njegovo uništenje, slično mnogima u njegovom položaju, stoji upisana rubrika koja se nalazi na svačijem krsnom listu: mesto rođenja, pol, jezik i veroispovest; da ga je izdala ne samo domovina nego i njegova vlastita biologija; da je postao kandidatom smrti zahvaljujući pukoj činjenici da je živ.
Peščanik je rekonstrukcija jednog davno ne-stalog sveta, proistekla iz nesvakidašnjeg obilja materijala i fakata koje će pisac nagomilati pred sobom – građa sasvim dovoljna da se ispuni nekoliko uobičajenih romana – ali će Kiš mae-stralno prokrčiti čitaocu put kroz to obilje, katalogizirajući građu i arhivirajući je uz pomoć više različitih pripovedačkih postupaka, od kojih će svakom pripasti u deo da stvarnost sondira u nekom posebnom domenu, razlažući njezin pred-stavljački potencijal, od poetskog do istorijsko-dokumentarističkog i parodijskog. Kao krajnji rezultat imamo tipičan životopis jednog nesreć-nog srednjoevropskog građanina i Jevrejina, ali sa svim specifičnostima jedne uklete, otud potpuno zasebne i neponovljive egzistencije.
I, na kraju, valja spomenuti da će ikarovski san o letu i slobodi doživeti ostvarenje ne od strane oca (E.S.-a) nego njegovog sina, pisca i biografa (Kiša). Ako se u stvaralačkom postupku krije tajna piščevog ovladavanja materijom i formom, onda bi se tajna Kišovog umeća slikovito mogla predstaviti “kincugijem“, srednjovekovnom ja-panskom veštinom u grnčarstvu, gde se po-lomljeni delovi nekog vrednog krčaga ili posude ponovo sastavljaju “zlatnim šavom“, posebnom legurom koja u sebi sadrži visok procenat zlatnog praha. Tako dobijeni artefakt je u neku ruku dekonstruisan, slobodno prošaran i optočen po ivicama zlatnim obrubom, po metodu slučaja i asimetrije: džez sinkopa umetnuta u Bahovu fugu. I Kišova književna tehnika, uvek drugačija iz knjige u knjigu, spada u red “kincugi“ vidova dekonstrukcije, bilo da je u pitanju postupak Borhesa, Džojsa i Šulca ili iskustvo francuskog “novog romana”; svaka tema zahteva svoj po-seban pristup i onaj naročiti “zlatni šav“ (talenta i umeća).
A, naravno – nije naodmet to ovde naglasiti - među pojedinim znalcima i posvećenicima u tajnu ima dosta onih koji više cene takav, “kincugi“ tehnikom oplemenjeni predmet od samog originala.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License