Iii Novosadski Pokolj Erih Kos

III
Deak je zaista nestao. U hotelu, gde je odseo, tražio ga je rano izjutra Litomericki i nije ga našao. Dan ranije nisu ga videli još od jutra. Ručao je u kasini pre ostalih, a otada se više nije pojavljivao. U dva maha videli su mu u gradu automobil, ali nisu mogli da ocene da li se nalazio u njemu.
Ustvari, Deak je još u nedelju izjutra, odmah posle doručika, uzeo kola i izvezao se. Bio je sam i, naslonjen na sedište, izdavao naređenja. Dva puta je sporednim ulicama obišao oko grada, prskajući blatom svet, plašeći vrane i vrapce i rasterujući jata gusaka. Pokušao je da pređe preko mosta na kanalu, ali ga je straža ustavila. Šofer je uzalud objašnjavao da je u kolima pukovnik; stražari su imali naređenje da nikog ne puštaju bez propusnice i najzad su pozvali komandira straže. Narednik, protegljast momak, sagnuo se i ikad je video oficinske znake na kaputu i mrko pukovnikovo lice, osmehnuo se ljubazno i prisno. Zavukao je glavu u Ikola iprineo je toliko blizu Deaku da mu je ovaj oisetio dah, koji je zaudarao na beli luk i kobasice što ih je narednik maločas u stražari jeo.
„Oprostite, to je zbog racije. Bez specijalne dozvole nikog ne smemo da puštamo iz grada. Vratite se; vama će to u komandi sigurno odmah odobriti."
Narednik se opet osmehnuo, razvukao usta i cela kola nakadio svojim dahom.
Deak, koji je na izgled mirno sedeo na svome mestu, odjednom je, naglo i bez opomene, siknuo na njega. Narednik, uplašen i iznenađen, jedva je imao vremena da izvuče glavu iz kola, da bi izbegao uđarac u lice, i pri tom je žestoko udario temenom o okvir prozora.
„Lažeš, pseto! Kakva racija! Ko te je tome naučio? Vozi natrag!" naredio je šoferu, a ovaj naglo trgnuo kola unazad i gotovo pregazio stražara koji se nalazio iza njih. „Graši! To mora da je od njega poteklo!" pomislio je, i, vozeći se natrag, u grad, hvatao svoj uobičajeni mir, a na lice navlačio izraz gađenja i dosade. Narednik na mostu gledao je začuđen za kolima i trljao čvorugu na temenu.
Kola su zatim opet neko vreme rasprskavala blato po sporednim ulicama. Naglo su zakočila i stala tek kad su izbila na drugu stranu varoši. Žandari su stajali skriveni iza ograde i ustavili ih iznenadno.
Dok je šofer pregovarao s njima, Deak je posmatrao kasarnu. Prozori su bili zatvoreni, ćutljivi i hladni, kao zaleđeni. Ništa se iza njih nije videlo i sve je izgledalo tiho, mirno i izumrlo, kao da sad nikog u kasarni nema i kao da odavno nikog u njoj nije bilo. Deak je zadovolino klimnuo glavom. Od kasarne do stanice, u svakoj ulici koja je vodila iz varoši, stajale su patrole žandara. Sve je uglavnom bilo u redu.
Provezao se opet kroz grad. Bilo je negde oko podne, sunce se začas javilo, po ulicama je svetlucao sneg. Kroz zadnji prozor kola Deak je posmatrao kako snežnica sa točkova prska pločnike uskih ulica, skutove kuća i prolaznike, koji su se žurno sklanjali u kapije.
Na jednom uglu naglo je zaustavio kol?. Pred jednospratnom kućom, opasanom bašticom, stajale su dve devojke. U ulici nikog nije bilo. Jedna od devojaka zadigla je malo suknju; videla joj se noga iznad kolena. Činilo mu se, čak i ona kopča koja je držala čarapu. Komadom hartije brisala je blato kojim ju je automobil maločas poprskao. Primetile su da su se velika crna kola ustavila i stajala tu, u mestu, ne dajući glasa od sebe, nema i tajanvstvena, kao da nekog nepoznatog ovde tajno očekuju. Devojka, zbunjena i postiđena, spusti suknju i obe se povukoše i nestadoše u kapiji.
Ručao je ranije; pre ostalih oficira. Sekući nožem meso, davao je uputstva šoferu i ordonansu i čim je ručao, izišao je pred kasinu. Kola su ga već čekala.
„Jeste li ih našli?" pitao je šofera.
„Našli smo!" „Sve je u redu?"
Da! Ferenc će poslepodne preneti stvari."
„Ka groblju!" naredio je i kola odmah poslušaše.
Bilo je tiho tu, na tom skrajnutom mestu, na periferiji varoši u ovaj prvi popodnevni čas. Na visokim, ogolelim topolama čučale su vrane sunčajući se na slabom zimskom suncu, nepomično zagledane u humke ispod sebe. Nadgrobno kamenje pokriveno je belim kapama snega, koji, topeći se, polako kapa i cedi se niz njih. To je jedini šum koji se čuje. Deak je išao stazom obilazeći lokvice istopljenog snega. Prošao je prvi deo groblja, gde su se, među pravilno ostriženim grmovima šimšira i čempresa, kočili ikameni spomenici bogatijih. Prošao je i siromaški deo s nakrivljenim drvenim krstačama i izišao na prazno i prostrano, neograđeno, maglom omeđeno polje. Tu je stao. Ispod snega virile su samo male krtičje humke i izvaljene strnjike prošlogodišnjeg kukuruza. Dovoljno je mesta da se cela varoš ovde sahrani! Osvrnuo se; nikog nije bilo u blizini. Vrhom čizme uklonio je sneg sa zemlje i petom pokušao da je zapara. Nije se dala. Zemlja je bila negostoljubiva, smrznuta i kao kamen tvrda.
Na izlazu srete grobara. Starac je išao pogrbljen. Ruke su mu opuštene gotovo do ispod kolena i do lakata umrljane zemljom. Pored nogu skakutalo mu je rutavo psetance, igrajući se, skičalo je od radosti i, nevešto i nejako još, pokušavalo da ga ugrize za krajeve bezbojnih pantalona.
„Ima li iskopanih grobova?" pitao je Deak. Grobar je bio nagluv; jedva je shvatio šta ga oficir pita.
„Nema. Bilo je juče. Potrošilo se i sad je sve zauzeto. Mnogo naroda sad umire, gospodine."
Deak je klimnuo glavom. „Valjaće iskopati, čiča!" rekao je. „Sami radite? Nemate pomoćnika?"
„Nemamo, gospodine. Sami smo, baba i ja. I evo, ovo!" pokazao jerukom oko sebe. Nije bilo jasno na koga i na šta misli: na psetance ili na redove grobova, humki i spomenika.
„Malo, malo. Poslaćemo vam pomoć!"
„Za nekog vašeg, gospodine?" pitao je starac za Deakom, ali je visoki i ukrućeni oficir već izišao na kapiju.
Spuštalo se veče, nebo je tamnelo. Na grad je padala i već se vukla ulicama dosadna, siva, zimska magla.
Deakova kola, u svom stalnom kruženju po varoši ustavila su se tek na obali Dunava, ispred mosta, na mestu gde je drum izbijao na gradsko kupalište. Preko, na drugoj strani reke, vodio je iz Petrovaradina put za sela; njima su se polako kretala seljačka kola i u nemoj tišini činilo mu se da čuje i škripu njihovih točkova. I ovde je sve pusto. Nikog u blizini sem vrana koje dremaju na vrbama, i čopora mršavih, napuštenih pasa koji se njuškaju i sumanuto se pregone po jarugama i snegu. Po malim barama snežnice opet se hvatao led. Kako se sunce spustilo, naglo je zahladnelo i noć se spremala maglovita, studena i vetrovita. Nešto sitno kao solika već je padalo s neba i oštre, hladne iglice bockale su ga po obrazima.
Deak ostavi kola i pođe sam ka reci. Odparekoju je izdisao izgledalo je kao da puši. On zadignu okovratnik na šinjelu i zavuče ruke dublje u džepove. Staza je bila smrznuta. Čizme su mu se klizale i morao je da korača polako i oprezno.
Gradsko kupalište žalosno je sad izgledalo. Od prošle godine nije opravljeno, a iz okolnih kuća navraćali su s večeri građani i odnosili daske za potpalu. Letos su se tu kupali vojnici i uprljali i zagadili sve uokolo. Natpis na kapiji iskrivio se, jedva se još poznavao, kiša je sa njega sprala zelenu boju, a vetar je pirkao kroz otvore na ogradi sa koje su otkinuti i odneti lakši drveni delovi.
Deak je izišao na prostor ispred kupališta. Sva vrata na kabinama bila su izvaljena i u sumraku se nazirala njihova prazna, žuta utroba.
Dunav je bio zamrznut, koliko je Deak mogao da oceni, bar tri stotine koraka s obe strane reke i samo se još u sredini držao slobodan pojas crne vode. Oprezno je izišao na led i udario čizmom. Čuo se tup udar — led je, izgleda, bio toliko debeo da je mogao da održi i natovarena kola zajedno sa zapregom. Pošao je napred. Na ledu, u malim neravninama, pucketala je pokorica. Prešao je stotinak i više koraka, drvene kabine kupališta sasvim je izgubio iz vida. Matica reke proticala je tamo, pred njim, tamna, namreškana, i plakala svoje ledene obale. Vetar, koji je ovde nad vodom jače duvao, lupkao je krajevima Deakovog šinjela i obmotavao mu ga oko nogu. On osta u mestu neko vreme, zamišljen, pa se onda polako okrete i uputi ka obali. Kad je stigao do kola, pao je već mrak. Sofer je u kolima dremao; morao je da mu kucne u prozor da bi ga razbudio.
U gradu su već gorele svetiljke. Ulicama su se još kretali samo vojnici i oficiri. Kola se ustaviše na uglu Marocijeve i Balaton ulice. Deak je izišao i zazvonio na vratima kuće.
„Pukovnik Deak", rekao je kad su se vrata odškrinula i u uskom otvoru pojavila se glava i ruke devojke. „Moje stvari su poslepodne ovamo doneli."
Devojka ga je propustila i sklonila se u stranu, do zida.
Iz uzanog predsoblja, dok je pažljivo brisao noge o otirač i kapom skidao snežnu prašinu sa šinjela, video je kroz upola otvorena stafclena vrata domaćine koji su u osvetljenoj i, verovatno, zagrejanoj trpezariji upravo sedeli za večerom. Dve devojke — njih je prve ugledao — otac i mati podigli su se od stola kad je prišao; devojka koja ga je pustila stajala je negde iza njegovih leđa, pored vrata.
„Deak!" rekao je pukovnik, sa kapom u ruci i naklonio se.
„Mislim da mi je ovde dodeljen stan?"
„Molim uđite, samo izvolite!" Domaćin, mršav i prosed čovek, sa naočarima na nervoznom licu, okrenuo se devojci koja je još stajala iza Deaka. „Milena, pokaži gospodinu pukovniku sobu! Vaš momak doneo je poslepodne stvari. U vašoj su sobi; moja kći će vam pokazati."
Deak se ćutke naklonio; šapku u desnoj ruci lako je prineo prsima. Devojka ga je provela kroz uzani hodnik koji je vezivao trpezariju s ostalim sobama kuće. Upalila je svetlost i povela ga naviše, okruglim drvenim stepeništem. Išla je ispred njega. Belasale su joj se stopale papuča, i suknja joj se u hodu lelujala.
Kad je ostao sam u sobi, Deak je svukao šinjel i prebacio ga preko naslona stolice, bliže peći. Mokru šapku bacio je na krevet, mali i uzan, devojački, prekriven modrim prekrivačem i belom čipkom. Soba je mirisala na sapun, čistoću i svežinu. Bili su tu još otoman, starinski, sa visokim naslonom, dve fotelje, velika tamna slika u zlatnomokviru, nekoliiko knjiga i fotografija na okruglom, jednonogom stoliću. Deak ovlaš pregleda fotografije. Na jednoj se ukipila devojčica, nalik na najmlađu devojku, onu što mu je pokazala sobu. Na drugoj su se držali za ruke domaćin i domaćica, slikani davno pre rata, u smešnim, sad već starinskim haljinama, kakve je, setio se, nekad viđao i u svojoj kući, na tetkama i stričevima. U crnom ramu jedva se nazirala izbledela slika dečaka u marinskom odelu. Prelistao je i knjige. Bili su to gimnazijski udžbenici: algebra i fizika. Obrnuo se onda po sobi; njegove stvari, dva kožna kofera, stajala su desno, pored ormana. Pokuša da ga otvori. Vrata škripnuše i odmah popustiše. Unutra su bile poređane haljine; mirisalo je na dunje i Ijubičice. Zavukao je obe ruke u šupljinu ormana, kao da mu ih u utrobu uvlači, među meke i lake tkanine o koje su mu zapinjali nokti. Prineo ih jelicu, trljajući obraz o njih i uvlačeći lm miris na široko raširene nosnice. Zatvorio je orman i izišao iz sobe.
Dole, u trpezariji, svi ga za stolom upitno pogledaše. Domaćica se čak i pridiže. Deak se opet pokloni.
„Oprostite!" rekao je. „Ovde je toplije i nekako prijatnije, a ja sam celo poslepodne proveo na snegu i dobro prozebao. Molim vas, ne uznemiravajte se i sedite samo. Ako dopustite, ja ću se namestiti ovde, bliže peći."
Privukao je stolicu i seo. Domaćica je još stajala u nedoumici. „Jednu rakiju biste sigurno popili? Ili možda čaj, to bi vas najbolje zagrejalo."
Deak je prihvatio. Rakiju je salio u grlo, ali toplu šoljicu sa čajem nije mogao da drži u ruci.
Domaćin ga je pogledao i pogledi im se sretoše. Zatim se, i nehotično, domaćinov pogled spusti do šoljice u Deakovim rukama. „Izvolite za sto, biće vam lakše", rekao je i Deak posluša, spusti šoljicu na sto i privuče stolicu.
Ćutalo se. Ponekad bi kašičice, mešajući čaj, zveknule o staklo.
Vi ste ovdašnji, iz Novog Sada?" pitao je Deak. „Ovde ste sigurno na službi?"
Da, bio sam direktor gimnazije do rata."
„Gospođice su vaše kćeri?"
„Dve: Milena i Marija. Ljubinka mi je od brata. Oni žive u Somboru."
Deak je šoljicu prineo ustima i snknuo gutljaj. Dve devojke bile su zaokupljene svojim tanjirićima i mrvama na stolu. Treća, čije je ime poslednje pomenuto, podigla je glavu. Imala je svetlomodre, okrugle oči. Kao dugmad na beloj bluzi.
U sobi je bilo toplo i Deak se istinski osećao prijatno.
Ja sam iz Arada rodom. Živim, međutim, u Budimpešti, a jutros sam otuda stigao ovamo. Prijatno mesto i mirno, mislim. Zar ne?" pitao je i prijateljski se osmehnuo.
„Bilo je prijatno pre rata, a mirno je i sada." Domaćin je podigao glavu, a stakla naočari su mu blesnula. „Samo, izmenilo se od nekog vremena. Juče su mi u županiji saopštili da sam talac." Deak se iznenadio i začudio. „Ništa to nije. Sta će taoci ovde, u pozadini, i u tako mirnom mestu. Civilna posla. Ne može to biti ništa ozbiljno!"
Ah, svašta se govori", uzdahnula je domaćica. „Nije čudo što se plašimo. U Curugu i Žablju…"
„Govori se, govori" prekinuo ju je Deak, narugao se, nasmejao se i odmahnuo rukom.
Otac se podigao, učinile su to i devojke. Ustao je za njima i učtivi, ljubazni pukovnik.
Gore, na spratu, tek što je ušao u svoju sobu, neko je zakucao na vrata. „Slobodno!" javio se Deak, a u sobu je provirila i ušla najmlađa devojka. „Oprostite!" rekla je. „Samo da uzmem svoje stvari." Iz ormana je izvadila smotak i tražila nešto među haljinama. Deak je za to vreme stajao pored stolića, držao u ruci ram sa slikama i ispod oka posmatrao devojku koja se malo sagnula.
„Vaši roditelji?" pitao je, gledajući u fotografije, kad je devojka prišla stolu. „A ovaj dečak?"
„Pokojni brat. Umro je još pre deset godina."
A, tako!" Devojika je podigla jednu od knjiga, a Deak je spustio sliku. Uzgred, lako joj je dodirnuo ruku i sklonio se da bi mogla da prođe.
Kad je pošla, krenuo je za njomka vratima. Kao da je išao tragom mirisa ikoji je iza sebe ostavljala. Pružio se onda po krevetu, onako obučen, sa nogama naviše, i zapalio cigaretu. Sutradan se dugo odmarao i izležavao u sobi. Tu je i doručkovao — kafu sa hlebom, koju su mu ozdo poslali domaćini. Spremio se i izišao.
Pred kućom su ga čekala kola. Dva ordonansa su razgovarala sa šoferom i oštro pozdravila pukovnika. Raportirala su i on im je izdao naređenja. Zatim je seo u kola.
Vozio se opet gotovo celo prepodne. Obišao je pozorište i nekoliko dvorana u varoši, kao da je ovamo došao da razgleda znamenitosti grada. Oko podne navratio je u policiju, ali su onda već svi izišli na ručak. Navratio je još jednom, pošto je i sam na brzinu ručao u jednoj gostionici, tražio je telefonom Grašija, a onda, po mećavi koja je počela da sipa, odvezao se u svoj novi stan.
Čim je prišao vratima, otvorio mu ih je ordonans, kao da je iza njih osmatrao i osluškivao. On ga samo pogleda, ordonans klimnu glavom i Deak morade krajem tankih, uspijenih usnica da se osmehne. U hodniku ostavi šinjel i šapku; u trpezariji, gde su na stolu stajale boce sa vinom i nekoliko paketa uvezanih kanapom, on zadrža pogled na dvema saksijama sa cvećem, nameštenim na komodi, i ogreja ruke na peći, koja je bila topla, užarena. Gore, u sobi, svukao je čizme i obukao kućne, meke cipele, skinuo je bluzu i ostao u smeđoj, vunenoj majici. Neko je šuškao na vratima. Kucao je. Deak ih otvori. Na pragu se našla sinoćnja devojka, sva uplakana. „Gospodine pukovniče!" jecala je. „Mamu i tatu odveli su pre podne. Pomozite nam, molim vas!"
„Odveli?" začudio se Deak. Pružio je ruku da je uvede i ona je prihvati. „Dođi, dušo!" Zatvorio je vrata. Privukao je devojku bliže, naglo joj stegao ruku, izvratio na leđa, pošao otvorenim ustima pravo za vrat i počeo da se rve s njom po sobi.
Dva sata docnije, negde između sedam i osam, opet je, namirisan i začešljan, sišao đole u trpezariju. Zavese su bile spuštene. U sobi su gorele sve sijalice, sto je bio prostrt svečano, za šest osoba; između dva svećnjaka, u kojim su već gorele sveće, ležale su borove grančice. On nasu sebi čašicu rakije, popi je, pa. okrenu brojčanik telefona.
Javio se Litomericki. „Sve je u redu, poslaću vam kola. Čekam vas najdalje za pola časa!" Deak je spustio slušalicu, zavukao je ruke u džepove i ušao u susednu prostoriju.
Tu su, u pregrejanoj roditeljskoj spavaćoj sobi, sedele na krevetu dve devojke, svečano odevene, ali blede, uzdrhtale i neme. Treća, najmlađa, ležala je vezana, gotovo naga, u ostavi od kuhinje, na hladnom betonu.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License