Holokaust Pedagogija

НЕМЦИ И ПРОШЛОСТ
Холокауст педагогија
Die Zeit, 20.5.1979.
Пре више од три месеца приказана је у Савезној Републици Немачкој телевизијска серија »Холокауст«. Да ли је овај телевизијски филм о страдањима Јевреја у Трећем рајху оставио у Западној Немачној стваран и трајан утисак? Јирген Торвалд, писац нњиге »Сага Јевреја у Америци«, пита се није ли потребно да се сада као обавеза укључи и нека врста холокауст педагогије, која се не би завршавала са 1945. годином.

Биланси се доносе крајем сваке пословне године и по завршетку политичких и других збивања. Ако тако посматрамо, време је да се повуче црта и испод свега што се од јануара ове године назива понемченим изразом „холокауст" а што обухвата читав комплекс сазнања и поновног доживљавања — од масовних убистава до телевизијског филма. Кад је реч о извлачењу таквих биланса, онда се пре евета мисли на млађе и младе генерације, које сада сачињавају готово половину становништва Савезне Републике Немачке, а које су за време холокауста биле у дечјем добу или се још нису ни родиле. Питање је: да ли обавезна школска или универзитетска предавања, затим телевизијски филм увезен из Америке, могу да замене такву врсту продубљене наставе, да се ова генерација образује тако да дубоко емоционално и стално осети потребу испаштања за злочине за које не може да осећа никакву личну кривицу, Ако филмови као „Холокауст" треба да изазову трајну поуку за младе Немце, онда она може да се састоји само у томе да отвори простор за стицање правог, некривотвореног знања о јеврејској катастрофи Хитлеровог периода и њеним међународним последицама све до данашњег времена.
Разарање представа
Први задатак једне озбиљне, назовимо је, немачке холокауст педагогије, састојао би се у дефинитивном разарању представа о некој јеврејској завери и моћи. Те су представе доминирале од 1941. до 1945. и у току предигре холокауста — од 1933. до 1940. године. Младим, реалистичним и скептичним генерацијама не сме се прикрити генеза — наиме, да су Јевреји (којима од француске револуције 1794. године нејеврејека околина признаје иста права која уживају сви (бели) људи) у току једног века остварили значајне привредне и културне успехе. У Немачкој, у којој је између 1932. и 1933. било само 600.000 Јевреја (0,9 одсто укупног становништва), у јеврејском власништву било је 60 одсто текстилне индустрије, 79 одсто робних кућа, 48 одсто приватних банака, 70 одсто трговмне племенитих метала, 50 одсто шлеске металургије и рудника угља.
Што се њихових пословних успеха тиче, они се објашњавају посебним искуствима којивма су за 2000 година били присиљени да се баве као трговци и позајмљивачи новца, пошто су им били забрањени готово сви остали позиви. Овим подацима треба додати да су Јевреји у Немачкој 1932/33. године држали 11 одсто свих адвокатских канцеларија, 11 одсто лекарских ординација. Поред тога међу Јеврејима је био знатан број власника издавачких предузећа. Они су се, даље, истицали и као успешни филмски режисери, писци, књижевни критичари. Из јеврејских кругова, то се не сме изгубити из вида, потицао је и отац немачког Устава — Пројс.
Из искуства и наде да само либерална и социјалистичка држава може да обезбеди јеврејску еманципацију, па на тај начин и једнака политичка права, Јевреји су се на политичкој сцени јављали као либерални и социјалистички агитатори, реформатори и револуционари. Они су учествовали и као оснивачи и вође оних социјалистичких и демократских настојања која су за већину Немаца одавно постала призната опредељења. Интегрисање Јевреја у Немце одвијало се брже од признања њиховог оплођавајућег фермента. Рвање антијеврејства и еманципације заостало је на немачком тлу за једну или две генерације у односу на већину западних земаља. А баш то је био период који нам је после 1930. године недостајао да би се спречило да Хитлер у хаосу немачке привредне катастрофе крене испред антијеврејских кретања осталих земаља. У тражењу ефикасне слике непријатеља, у тражењу криваца за немачку ситуацију Хитлера је раздирала слика јеврејске „моћи и завере" против Немачке и читавог „аријевског света".
Али, где се дела јеврејека моћ и како је изостала помоћ њихових „међународних завереника", када је 1933. почела предигра за холокауст, кад су Јевреји стављени ван закона, када су им забрањена сва занимања, када је дошло до одузимања њихове имовине и почели тешки притисци за исељавање и када је дошло до првих концентрација у освојеној Пољској и припрема за исељавање у тропске пределе француске колоније Мадагаскара?
Изостала помоћ
Где је била међународна јеврејска моћ када су суседне земље одбиле пријем многих јеврејских избеглица из Немачке и када су ондашње велике силе — Британија и Француска — мирно посматрале аншлус Аустрије са око 180.000 Јевреја и прикључење Чехословачке са 380 хиљада Јевреја, кад се знало каква их судбина чека?
После набрајања свих прилика и ситуација прогона Јевреја на западу, астоку, у централној Европи, Италији и на Балкану од стране Немаца у којима су Јевреји страдали сами а да тасу добили ни помоћ зараћених, ни поробљених народа (с ретким изузецима), Јирген Торвалд наставља:
Коначно и дефинитивно: како је било са другим главним стубом јеврејске завере, са јеврејско-америчко-капиталистичким позицијама моћи? Амерички Јевреји — у оно време расцепкани то безбројним групама — прекасно су се окупили у групе за помоћ европским Јеврејима. Све до 1945. године, када су на светлост дана дошла збизања холокауста, они нису дошли до праве шансе за акцију.
Било би наивно кад би се младим гемачким генерацијама тумачило да је нови мит о моћи и утицају Јевреја, исто тако без садржаја као што је то био мит о јеврејској моћи из доба Хитлера. Било би апсурдно тврдити да гместо незаштићене јеврејске расцепканости ранијих година данас имамо исто такву неактивну, неорганизовану и посвађану јеврејску садашњицу. Највећи би промашај представљало ако би се оспорио организовани потенцијал што га чини 5 милиона америчких Јевреја, који су ову земљу населили пре рата уз нове досељенике који се цене на три милиона лица, а који се, уз коришћење емеричког Устава, залажу код америчких политичких структура за јеврејско-израелске животне интересе.
Али без дејства открића холокауста из 1945. године ни преживели Јевреји, који, зато што су рођени ван зона Хитлерове моћи и нису били директно пгођени страдањем десет милиона европских Јевреја, не би могли утицати на победнике. Међутим, ни ционистичко учење по коме је еманципација Јевреја немогућа у нејеврејским земљама и по коме је једино сопствена држава решење „јеврејског проблема", није била последица холокауста. Јер, насељавање Палестине почело је неолико деценија пре доласка Хитлера а власт. Али тек је холокауст довео о (у најмању руку привидне) језиве потврде ционистичког песимизма у односу на еманципацију. „Никад више Хитлера", „Никада више јеврејске беспомоћности", „Никада више холокаста" — под овим девизама дошло је до одлучујуће борбе за осниваље др¬жаве Израел и до стварања међународних констелација.
Појам негативне силе
Но сва јеврејска настојања не би била довољна ни за одлуку Уједињених нација да се спроведе деоба Палестине, чак ни у време кад се отпор Арапа и Трећег света још није конституисао. Јеврејска настојања не би била довољна ни да се створи нови јеврејски мит. Социолози вероватно имају право када говоре више о атмосфери, него о реалитету овог проблема. Они су створили појам негативне силе, јер је страх од холокауста и антисемитизма старог стила разорен и стављен у карантин, па су јеврејски напори тек касније почели да уживају опортунистичке симпатије. Наиме, у свим земљама Запада уврежио се страх од сваког антисемитизма, а и то је једно од наслеђа холокауста.
Када је 1977. амерички државни секретар Венс посетио Израел, домаћини су га одвели да види музеј холокауста у Јерусалиму. „Ово (холокауст) је последње што имамо за продају. У свему другом нико нам више ништа не верује" — рекао му је један од пратилаца. А када је 1978. године у Конгресу у Вашингтону дошло до сукоба између Картерове владе и такозваног јеврејско-израелског лобија око испоруке борбених авиона за Саудијску Арабију, Морис Амитај, један од вођа Америчко-израелског комитета, преплавио је све политичке структуре Вашингтона бесплатним примерцима књиге „Холокауст", на основу које је истовремено снимљен и ТВ-филм, који је у време ове дебате и приказиван на екранима у Америци.

ПРОМЕНЕ СТАВОВА
Недавно спроведена анкета о ефектима телевизијске серије „Холокауст" показује да су широки слојеви становништва дубоко погођени оним што су видели, као и да је серија довела до промене ставова и да представља поједностављену али јединствену лекцију из историје.
Прва анкета ове врсте коју су спровели западнонемачка телевизија и Савезно министарство за политичко образовање, показала је да 73 одсто анкетираних телевизијоких гледалаца (од 14 милиона колико их је пратило осмочасовну серију) сматра да је она вредна. Млади су изјавили да желе више да сазнају о добу нацизма, док су многи гледаоци изјавили да коначно схватају моралну позадину ратних одштета које је Немачка платила, као и да се сада противе прекиду гоњења нацистичких ратних злочинаца.
Истовремено, „застрашујуће велики проценат — 30 одсто", како је написао лист „Франкфуртер рундшау", сматра, после гледања ове серије, „да је нацизам у основи добра замисао, али да је лоше спроведена". Треба ипак имати на уму да је исти проценат људи био овог уверења и пре гледања серије.
Док оу млађи изјавили да би желели поново да виде „Холокауст", 73 одсто оних преко 40 година је рекло да зна довољно о нацизму.
Проценат оних који сматрају серију веома информативном толико је висок — око 70 одсто млађих гледалаца — да се неизбежно, по мишљењу коментатора „Франкфуртер алгемајне цајтунга", намеће питање „шта су све у току последвћих 30 година школа и универзитети запостављали, ако серија као што је ,Холокауст' може да добије вредност часа историје".
На појединачном плану, 64 одсто испитаних је рекло да је „дубоко потресено" серијом, 22 одсто је признало да је било сцена које су их „скоро навеле на плач", а 39 одсто је изјавило да осећа срам „што смо ми Немци починили и толерисали такве злочине". Девет одсто је сматрало да ова емисија даје лошу слику о Немцима.
За време трајања анкете, број испитаних који су сматрали да је била оправдана завера против Хитлера 1944. повећао се са 49 на 63 одсто, са 15 на 39 одсто повећала се и група која одобрава закон који ће спречити ограничење гоњења нациста, док је група која жели да спречи даља суђења против нациста пала са 51 на 35 одсто.
Повећан је такође и проценат оних који сматрају да сви Немци треба да сносе кривицу за нацистичке злочине: са 16 на 22 одсто.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License