Hitlerovi Evropski Pomagaci

Hitlerovi evropski pomagači

Nemci su odgovorni za masovno ubistvo šest miliona Jevreja. Ali je donedavno iznenađujuće malo pažnje bilo poklanjano učešću drugih evropskih zemalja u Holokaustu. Suđenje Džonu Demjanjuku će sigurno baciti svetlo na Hitlerove strane pomagače.
On je bio ovde i ranije, u ovoj zemlji zločinaca. Bio je svedok njenog sunovrata. U to vreme je imao 25 godina i još uvek se zvao Ivan, ne Džon.
Ivan Demjanjuk je bio čuvar u logoru Flosenburg do pred kraj Drugog svetskog rata. Tu je premešten iz SS logora smrti Sobibor u današnjoj Poljskoj. Bio je Ukrajinac i jedan od 5.000 ljudi koji su pomogli nemačkom nacističkom režimu da počini zločin milenijuma – zatiranje Jevreja u Evropi, „konačno rešenje“.
On je sudelovao u tome, makar i kao šrafčić u velikoj mašineriji smrti. Ivan Demjanjuk je ostao da živi u posleratnoj Nemačkoj sedam godina, a potom je emigrirao u SAD 1952. godine, sa ženom i ćerkom, prekookeanskim brodom „General Han“. Po dolasku, promenio je ime u Džon. Time je okončan njegov status navodnog RL, tj. „raseljenog lica“, kako su angloamerički pobednici nazivali ljude koji su zbog rata ostali bez svojih kuća.
RL Demjanjuk je živeo u južnonemačkim gradovima Landshutu i Regensburgu, gde je radio za američku vojsku. Preselio se prvo u Ulm, pa u Elvangn, pa u Bad Rajhenshal i na kraju u Feldafing na jezeru Starnberg. Feldafing spada u minhenski okrug, i zato je Demjanjuk pritvoren u minhenskom zatvoru Štadelhajm od izručenja iz Amerike prošle nedelje. Njegova ćelija ima 24 kvadratna metra, što je vrlo prostrano po zatvorskim merilima.
Optužen je za pomaganje u izvršenju zločina ubistva najmanje 29.000 Jevreja u Sobiboru. Suđenje bi moglo da počne krajem leta, pod uslovom da Demjanjuk, koji sada ima 90 godina, bude proglašen dovoljno zdravim da mu se sudi. Biće pozvani i svedoci, ali niko od njih neće moći da ga prepozna. Jedini dokazi su u dokumentima, ali ti su dokazi ubedljivi. Dvaput je, 1949. i 1979. godine, bivši čuvar, pokojni Ignat Danilčenko, izjavio da je Demjanjuk bio „iskusan i efikasan čuvar“ koji je odvozio Jevreje u gasne komore. „To se radilo svakodnevno.“
Demjanjuk ove optužbe potpuno poriče. Kaže da nikad nije bio u Flosenburgu i Sobiboru i da nikad nije gurao ljude u gasne komore. Bivši Amerikanac koristi istu taktiku koju su koristili mnogi drugi optuženici kojima je suđeno za ratne zločine nakon 1945.
Ali već je očigledno da će poslednje veliko suđenje jednom nacisti u Nemačkoj biti vrlo neobično, jer će prvi put ne Nemački zločinci biti u središtu pažnje svetskog javnog mnjenja.
Ti ljudi su do sada u priličnoj meri zanemarivani – ukrajinski žandari i letonska rezervna policija, rumun-ski vojnici i mađarski železničari, poljski zemljoradnici, holandski službenici, francuski gradonačelnici, norveški ministri, italijanski vojnici – svi su oni učestvo-vali u nemačkom Holokaustu.
Stručnjaci kao što je Diter Pol iz Nemačkog instituta za savremenu istoriju procenjuju da je više od 200.000 stranaca – otprilike isto koliko i Nemaca i Austrijanaca – „pripremalo, izvršavalo i pomagalo u izvršenju ubistava“. Često su bili isto onoliko nemi-losrdni kao i Hitlerovi koljači.
Na primer, 27. juna 1941, pukovnik severne armije nemačke vojske, prolazio je pored benzinske stanice u litvanskom gradu Kaunasu, okružene gomilom ljudi. Oni su uzvikivali „bravo“ i aplaudirali, majke su podizale decu na ramena da bolje vide. Pukovnik se približio da vidi o čemu se radi, a kasnije je to zapisao. „Na betonskom parkingu stajao je plavokosi muškarac od oko 25 godina, srednje visine, i odmarao se oslonjen na drvenu palicu debljine ljudske ruke, koja mu je dosezala do grudi. Oko njegovih nogu ležalo je 15-20 ljudskih tela. Ti ljudi su bili ili već mrtvi, ili su umirali. Iz creva je tekla voda koja je spirala krv u slivnik.“
Pukovnik nastavlja: „Samo nekoliko koraka iza ovog čoveka stajalo je dvadesetak ljudi – okruženih nekolicinom naoružanih civila – koji su u tišini čekali svoje gnusno pogubljenje. Na kratki znak rukom, sledeći je iskoračio i zatučen je palicom, a publika je na svaki udarac odgovarala klicanjem.“
Nakon što ih je sve pobio, plavokosi ubica se popeo na hrpu leševa i zasvirao harmoniku. Publika je zapevala litvansku himnu, kao da je ta orgija ubistava bila nacionalna proslava.
Kako je ovako nešto moglo da se dogodi? Već dugo se to pitanje ne postavlja samo Nemcima, čija je ključna odgovornost za ove strahote nesporna – već i zločincima u svim zemljama.
Šta je navelo rumunskog diktatora Jona Antoneskua i njegove generale, vojnike, službenike i rumunske seljake, da pobiju 200.000 Jevreja (a možda i dvostruko više) „na svoju ruku“, kako je rekao istoričar Armin Hajnen? Zašto su baltički eskadroni smrti ubijali po nemačkom naređenju u Letoniji, Litvaniji, Belorusiji i Ukrajini? I zašto su nemačke Einsatzgruppen – paravojne „interventne jedinice“ pod rukovostvom SS-a – tako uspešno navodile nejevrejsko stanovništvo da izvrši pogrom od Varšave do Minska?
Potpuno je nesporno da se Holokaust nikad ne bi dogodio da nije bilo Hitlera, šefa SS-a Hajnriha Himlera i mnogih drugih Nemaca. Ali isto tako je sigurno „da Nemci ne bi mogli sami da pobiju milione evropskih Jevreja,“ kaže istoričar iz Hamburga Mihael Vild.
Takav stav deli veliki broj preživelih. Kada se Udruženje preživelih litvanskih Jevreja sastalo u Minhenu 1947, doneli su rezoluciju pod nedvo-smislenim nazivom: „O krivici velikog dela litvanskog stanovništva za ubistvo litvanskih Jevreja.“
Treći rajh i njegova razvijena birokratija vodili su opsežne spiskove jevrejskih stanovnika. Ali na teritorijama koje je nemačka vojska osvajala, Hitle-rovim ubicama su trebale informacije poput onih iz holandske registrature, čije se osoblje dobro pomučilo da sastavi precizan spisak Jevreja.
I kako bi SS-ovci i policija mogli da uđu u trag Jevrejima u istočnoevropskim gradovima, gde su živele različite mešavine etničkih grupa, bez podrške lokalnog stanovništva? Ne bi mnogo Nemaca moglo „da prepozna Jevrejina na ulici“, seća se Tomas Blat, preživeli logoraš iz Sobibora, koji želi da svedoči na Demjanjukovom suđenju.
U to vreme, Blat je bio plavokosi dečak i pokušao je da se ponaša kao hrišćansko dete u svom gradiću Izbici u Poljskoj. Nije nosio žutu zvezdu i trudio se da deluje samouvereno kadgod je nabasao na uniformisana lica. Ali izdali su ga bezbroj puta – Nemci su isplaćivali novčane nagrade za informacije o Jevrejima – i uvek je jedva uspevao da pobegne.
Denuncijacije su bile toliko učestale u Poljskoj da je čak postojao poseban izraz za doušnike "Szmalcowniki". Često su denuncijanti poznavali svoje žrtve. I dok su Francuzi, Holanđani i Belgijanci mogli da se zavaravaju da će Jevreji, koji su deportovani na Istok iz Pariza, Roterdama ili Brisela, na posletku biti dobro, Istočnoevropljani su načuli koja sudbina čeka Jevreje u Aušvicu ili Treblinki.
Naravno, može se navesti dosta primera koji ovu tvrdnju opovrgavaju. Visoki oficir Einsatzgruppe C, odgovoran za ubistvo više od 100.000 ljudi, žalio se kako Ukrajincima nedostaje „izraženi antisemitizam zasnovan na rasnim ili ideološkim razlozima“. Oficir je napisao da „manjka vođstvo i duhovni pokretač za progon Jevreja“.
Istoričar Feliks Tih procenjuje da je oko 125.000 Poljaka spasavalo Jevreje, a da za to nije tražilo nikakvu nadoknadu. Jasno je da zločinci uvek čine manjinu jednog naroda. Ali Nemci su se oslonili na tu manjinu. Esesovci, policija i vojska nisu imali dovoljno ljudi da pretraže sve oblasti gde su nacističke vođe planirale da pobiju sve Jevreje. Na preko 4.000 kilometara, od Bretanje u zapadnoj Francuskoj do Kavkaza, nacisti su rešili da pohvataju svoje žrtve, deportuju ih u logore smrti ili na obližnja stratišta, da spreče svaki pokušaj bekstva, da iskopaju masovne grobnice i da izvrše svoja krvava zlodela.
Naravno da su samo Hitler i njegova kamarila mogli da spreče Holokaust. Ali to ne pobija argument da bi bez stranih pomagača, mnogo hiljada, a možda i miliona Jevreja preživelo.
U poljima smrti duž istočne Evrope, na svakog nemačkog policajca bilo je po 10 lokalnih pomagača. Isti odnos važio je i za logore. Ne za Aušvic, jer su njime upravljali skoro isključivo Nemci, ali da za Bel-zec (600.000 žrtava), Treblinku (900.000) ili Demjanjukov Sobibor. Tamo je šačici SS-ovaca pomagalo oko 120 ukrajinskih čuvara.
Bez njih, Nemci nikad ne bi uspeli da ubiju 250.000 Jevreja u Sobiboru, kaže bivši logoraš Blat. Ukrajinci su čuvali logor, izvodili Jevreje iz vagona i kamiona nakon dolaska u logor i batinama ih uterivali u gasne komore.
Ta zastrašujuća brojka nameće neugodna pitanja, i berlinski istoričar Goc Ali je počeo da ih postavlja pre nekoliko godina: da li je takozvano "konačno rešenje" zapravo bilo „evropski projekat koji se ne može objas-niti samo posebnim okolnostima u nemačkoj istoriji?“
Još uvek nema konačnog zaključka o evropskoj dimenziji Holokausta. Francuzi i Italijani su kasno počeli da se ozbiljno suočavaju sa ovim delom svoje istorije – kada većina zločinaca više nije bila među živima. Drugi, poput Ukrajinaca i Litvanaca, još uvek kaskaju, ili su tek počeli, što je slučaj sa Rumunijom, Mađarskom i Poljskom.
Od 1945, zemlje koje je Hitlerova vojska pokorila i uništila, sebe su doživljavale kao žrtve – i nema sumnje da su to bile, uz toliki broj pobijenih građana. Zato je još bolnije priznati da su mnogi njihovi suna-rodnici pomagali nemačkim zločincima.
U Letoniji je lokalna pomoć bila veća nego igde drugde. Američki istoričar Raul Hilberg tvrdi da je Letonija imala najveći procenat nacističkih pomagača. Danci su na suprotnom kraju skale. Kada je 1943. trebalo da otpočne deportacija danskih Jevreja, veliki deo stanovništva pomogao im je da se sklone u Švedsku, ili ih je krio kod svojih kuća. Oko 98% od ukupno 7.500 danskih Jevreja preživelo je Drugi svet-ski rat. S druge strane, u Holandiji je u životu ostalo samo 9% Jevreja.
Da li je Holokaust bio najniža tačka ne samo ne-mačke, već i evropske istorije, kako tvrdi istoričar Ali?
Ima dokaza koji pobijaju ustaljeno mišljenje da su zločinci iz drugih nacija bili prisiljeni da pomažu Nemcima da ubijaju. Tačno je da su lokalni pomagači rizikovali život odbijajući da pomažu nemačkim oku-patorima. To je važilo za policijske jedinice i činovnike u okupiranoj zapadnoj Evropi, kao i za novoformirane rezervne policijske jedinice na istoku. Ali takođe je tačno da su se u mnogim zemljama ljudi dobrovoljno nudili da služe Nemcima i da su učestvovali u zloči-nima bez ikakve prisile.
Takođe se često tvrdi da države koje su stupile u savez sa Hitlerom nisu imale izbora, nego su morale Nemcima da izruče svoje jevrejske građane. Ni to nije tačno. Balkanske zemlje su vrlo brzo shvatile koliko je „rešenje jevrejskog pitanja“ važno za Hitlera i njegove diplomate – i pokušale su da izvuku što je moguće veću nadoknadu za svoje saučesništvo.
Ima i razloga za sumnju u pretpostavku da su pomagači bili patološki sadisti. Da je to istina, bilo bi ih lako identifikovati, na primer u grupi od 50 Litvanaca koji su služili pod komandom potpukovnika SS-a Joakima Hamana. Ti ljudi su išli po selima pet puta nedeljno da ubijaju Jevreje, i na kraju su pobili 60.000 ljudi. Kao podsticaj, dovoljno im je bilo dati nekoliko kartona votke. Uveče bi se vraćali u Kaunas i hvalili se svojim zločinima u kafani.
Nijedan od ovih Litvanaca nije pre toga bio krimi-nalac. Bili su „potpuno normalni“, po rečima istoričara Knuta Stanga. Nakon rata, ubice su se skoro po pravilu vraćale svom uobičajenom životu, kao da se ništa nije desilo. Demjanjuk je takođe bio uzoran građanin. U Klivlendu, gde je živeo, smatrali su ga za dobrog kolegu i druželjubivog komšiju.
Isto je i sa nemačkim zločincima. Ne postoji prototip ubice – do tog uznemirujućeg zaključka došli su istoričari. Među ubicama je bilo i katolika i protes-tanata, temperamentnih Južnoevropljana i hladnih Balta, opsesivnih desničara i bezosećajnih birokrata, finih školovanih ljudi i seljaka kavgadžija.
Među njima je bio i Viktor Arajs (1910-1988), školovani advokat iz letonske seoske porodice, i komandant jedinice od preko 1.000 ljudi koja je ubijala širom istočne Evrope za račun nacista. Ili Rumun Generaru, sin generala i komandant geta u Bersadu u Ukrajini, koji je jednu svoju žrtvu vezao za motocikl i vukao do smrti.
A antisemitizam? Antisemitizam se tokom tridesetih širio u Evropi, jer su ljudi bili uznemireni potresima nakon Prvog svetskog rata i svetskom ekonomskom krizom. U istočnoj Evropi, Jevreji su bili dežurni krivci i vlasti su pokušavale da ih uklone sa tržišta rada. U Mađarskoj je Jevrejima zabranjeno da se zaposle u državnoj službi i do druge polovine tridesetih spisak zabranjenih profesija je proširen. Rumunija je svojevoljno prihvatila rasističke i antisemitske Nirnberške zakone nacističke Nemačke. Jevrejima je bilo zabranjeno studiranje na mnogim univerzitetima u Poljskoj.
Dubina mržnje prema Jevrejima se ogleda i u činjenici da je u Poljskoj nakon završetka rata 1945. najmanje 600, a možda čak i na hiljade Jevreja koji su preživeli Holokaust stradalo u rukama besne rulje. Međutim, izgleda da je raspojasani nacionalizam odigrao još važniju ulogu, bar u istočnoj Evropi. Tamo su mnogi sanjali o nacionalnoj državi bez manjina. Tako su Jevreji bili jedna od nekoliko manjina kojih su ljudi želeli da se otarase. Dok je Drugi svetski rat besneo, Hrvati nisu ubijali samo Jevreje, već su pobili i veliki broj Srba. Poljaci i Litvanci su se međusobno klali. Rumuni su likvidirali Rome i Ukrajince.
Teško je utvrditi šta je navelo ljude da počnu da ubijaju. Često su nacionalizam i antisemitizam bili samo zgodni izgovori. Tokom rata, u Nemačkoj niko nije gladovao, ali su uslovi života u istočnoj Evropi bili strahovito loši. „Za Nemce je 300 Jevreja predstavljalo 300 neprijatelja čovečanstva. Za Litvance je to značilo 300 pari pantalona i 300 pari čizama,“ kaže jedan svedok. To je bila pohlepa na ličnom planu. Ali se ona mogla videti i na kolektivnom nivou. U Francuskoj je 96% „arijanizovanih“ kompanija ostalo u francuskim rukama. Mađarska vlada je koristila imovinu otetu od Jevreja za proširenje penzionog sistema i smanjenje inflacije.
Određenu ulogu imala je i umišljena osveta. Pogromi Jevreja, koje je lokalno stanovništvo izvršilo u Poljskoj 1941. bili su zasnovani na tezi da su Jevreji nekakva osnova sovjetske vlasti, jer je u jednom trenutku u pojedinim delovima sovjetske birokratije bilo mnogo komunista jevrejskog porekla. Zbog toga su mnogi krivili Jevreje za zločine počinjene u vreme sovjetske okupacije istočne Poljske, od 1939. do 1941. Staljinova tajna policija, NKVD, ubijala je ili slala u gulage stvarne ili izmišljene protivnike režima u baltičkim zemljama, istočnoj Poljskoj i Ukrajini. Kako su nemačke trupe napredovale, Sovjeti su za sobom ostavljali duboko traumatizovana društva na području od Baltika do Karpata – i mnogo svežih masovnih grobnica.
Hitler nije od samog početka razradio sve detalje Holokausta, već je pretpostavio da će biti u situaciji da istera sve Jevreje iz svoje interesne sfere nakon brze pobede nad Sovjetskim Savezom. Ali je nemačko napredovanje u dubinu sovjetske teritorije postalo klimavo u jesen 1941, što je otvorilo pitanje šta raditi sa ljudima po getima, naročito u Poljskoj. Mnogi gaulajteri, SS oficiri i glavni administratori, zahtevali su da njihove teritorije postanu „judenfraj“ (oslobođene od Jevreja) – što je podrazumevalo njihovu likvidaciju. Počela je izgradnja koncentracionih logora, prvo u Belzecu, potom u Sobiboru, a onda u Treblinki.
Bio je to program ubijanja gigantskih razmera, u kojem je nestala većina poljskih Jevreja, njih 1.75 miliona. Esesovci su svoje pomoćnike najradije regrutovali među Ukrajincima ili lokalnim Nemcima iz logora za ratne zarobljenike, u kojima su vojnici Crvene armije, poput Demjanjuka, našli pred izborom: ubijati za Nemce ili umreti od gladi. Kasnije se jedinici priključivalo sve više i više dobrovoljaca iz zapadne Ukrajine i Galicije. Oni su morali da potpišu izjavu da nikada nisu bili članovi neke komunističke grupe i da nemaju jevrejske krvi. Onda su ih odvodili u Travniki u lublinskom okrugu na jugoistoku Poljske, gde su u nekadašnjoj fabrici šećera obučavani za profesionalne ubice. Sredinom 1943. u Travnikiju je bilo stacionirano oko 3.700 ljudi. Obuka je trajala nekoliko nedelja. Esesovci su pokazivali novim regrutima kako se vrše racije i čuvaju zatvorenici, često koristeći žive ljude. Jedinica bi odlazila do nekog obližnjeg grada i uz batine isterivala Jevreje iz kuća. Egzekucije su se izvršavale u obližnjoj šumi, verovatno da bi regruti dokazali lojalnost.
U početku su ovi ljudi iz Travnikija čuvali imovinu i sprečavali pljačke magacina. Potom su ih nemački gospodari slali u čišćenja geta u Lavovu i Lublinu, gde su ovi nemilosrdno hvatali svoje jevrejske žrtve. Konačno su im dali da rade po osam sati u logorima smrti. „Svako je uskakao gde god je bio potreban“, seća se jedan SS-ovac. Bili su savršeno uigrani.
Prema procenama istoričara, jedna trećina tih ljudi je pobegla uprkos kazni koja ih je čekala u slučaju da budu uhvaćeni. Neki su streljani, jer su odbili da izvrše naredbu. A ostali? Zašto nisu pokušali da pobegnu iz te mašine smrti? Zašto to nije učinio Demjanjuk? Da li se prepustio osećaju „apsolutne vlasti nad drugima“, kako to tvrdi istoričar Pol? Da li zbog mogućnosti da pljačka? U Belzecu i Sobiboru ljudi iz Travnikija su trgovali sa stanovnicima okolnih sela, plaćajući ih plenom otetim od logoraša.
Možda je u pitanju nešto drugo, nešto mnogo gore što ljudi skrivaju u sebi: izvršavanje naredbi čak i kada su one suprotne onome što savest nalaže. Totalna i potpuna poslušnost.
Nemačka vojska nije u istoj meri kontrolisala čitav kontinentalni deo Evrope. Izvan Trećeg rajha i okupiranih teritorija, Nemcima je u njihovom monstruoznom projektu smrti bila potrebna pomoć stranih vlada – na zapadu, kao i na jugu i jugoistoku Evrope. Najveću podršku davali su Slovaci i Hrvati, kojima je Hitler poklonio vlastite države. Hrvatski fašisti, ustaše, osnovali su sopstveni koncentracioni logor, gde su Jevreji ubijani „tifusom, glađu, streljanjem, mučenjem, davljenjem, nožem i maljem,“ kaže istoričar Hilberg. Većinu hrvatskih Jevreja ubili su Hrvati.
Antisemitizam nije bio tako duboko ukorenjen u Italiji, već je bio odraz ustupaka države Nemcima. Italijanski vojni komandant u Mostaru (u današnjoj Bosni) odbio je da proteruje Jevreje iz njihovih kuća, jer su, kako je rekao, takve akcije „protivne časti italijanske vojske“. To nije bio jedini takav slučaj. Ali nema sumnje da je marionetska vlada Benita Musolinija iz 1943. svesrdno učestvovala u progonu Jevreja. Više od 9.000 italijanskih Jevreja je deportovano u logore smrti.
Oko 29.000 Jevreja je ubijeno u Belgiji i mnogi od njih su potkazani za novac. Denuncijacija je bilo i u Holandiji i Francuskoj. Lokalne vlasti su poslušno utirale put za proterivanje Jevreja, a kasnije su se pravdale kako nisu znale kakva ih sudbina čeka. Takav je bio izgovor egzekutora, oportunista i birokrata – kategorije zločinaca, koju je Francuska poricala dugo nakon okončanja rata u nastojanju da izgradi mit o celom francuskom narodu kao delu herojskog otpora.
Francuska je bila podeljena na dva dela. Hitlerova vojska je okupirala tri petine zemlje, ali je jug zemlje ostao slobodan do novembra 1942, i njime je upravljala desničarska vlada sa sedištem u Višiju, koja je sarađivala sa Nemcima.
Prva velika racija Jevreja sprovedena je sredinom jula 1942. u okupiranom Parizu, i tu je francuska policija odvela skoro 13.000 Jevreja koji nisu posedovali francuski pasoš. Najmanje dve trećine Jevreja deportovanih iz Francuske bili su stranci. Preostalu trećinu činili su naturalizovani francuski građani i deca Jevreja bez državljanstva. Policija je „konstantno insistirala“ da i decu treba deportovati, zapisao je jedan SS oficir jula 1942. Skoro svi deportovani likvidirani su u Aušvicu.
Ukupno je iz Francuske je deportovano skoro 76.000 Jevreja i samo je 3% njih preživelo Holokaust. Ne zna se koliko njih su izdali njihovi sugrađani. Brojka do koje se došlo u Holandiji ukazuje na razmere potkazivanja. U zemlji je postojalo posebno telo koje je za račun Nemaca tragalo za Jevrejima i popisivalo imovinu onih koji su se sakrili ili već bilo deportovani. „Kancelarija za popis kućanstva“ plaćala je 7.50 guldena za svakog lociranog Jevrejina – što je danas oko 40 evra. Holandski novinar Ad van Limpt proučio je istorijska dokumenta i došao do zaključka da je samo između marta i juna 1943. tako pronađeno 6.800 Jevreja i da je najmanje pedeset četvoro ljudi jednom ili više puta učestvovalo u ovom lovu. „Većina njih se samo time bavila mesecima,“ kaže on.
Vođa jedinice bio je automehaničar Vim Henike, koji je očito imao dobre veze u amstedamskom podzemlju. Razvio je veliku mrežu doušnika koji su mu javljali gde se kriju Jevreji. Oko 10.000 Jevreja iz Holandije ubijeno je u koncentracionim logorima, neuporedivo više nego onih iz Belgije ili Francuske.
Međutim, za razliku od francuskih, holandski kolaboracionisti kažnjeni su ubrzo nakon rata. Do 1951. na sud je izvedeno oko 16.000 ljudi i većina njih je osuđena.
Demjanjuk je druga vrsta zločinca. On nije kolaboracionista ili lovac na ljudske glave, niti policajac koji je doprineo Holokaustu, a da nije i sam ubijao. On je bio na licu mesta, navode tužioci u detaljnom nalogu za hapšenje.
Lekari će tokom narednih dana odlučiti da li će se i kada Hitlerov poslednji egzekutor naći na sudu. Nemačka vlada želi da mu se sudi. „To dugujemo žrtvama Holokausta“, kaže vicekancelar Frank-Valter Štajmer.
Oni koji su preživeli logore sa čuvarima poput Demjanjuka ne pokazuju nikakvu želju za osvetom kada danas o njemju govore. Američki psihoanalitičar Džek Teri, logoraš iz Flosenberga u Demjanjukovo vreme, kaže da bi Demjanjuk bio dovoljno kažnjen „ako u ćeliji provode makar jedan dan“.
Logoraš iz Sobibora Tomas Blat kaže da mu je „svejedno hoće li Demjanjuk otići u zatvor, meni je suđenje važno. Želim istinu.“
Demjanjuk može da pruži neke informacije o Sobiboru i o užasnom svetu pomagača u Holokaustu.

Preveo Ivica Pavlović, Spiegel, Peščanik

Lamed
List za radoznale
Redakcija: Ivan Ninić i Ana Šomlo
Adresa: Shlomo Hamelech 6/21
42268 Netanya, Israel
Telefon: +972 9 882 61 14
e-mail: li.ten.noisivten|cinin#li.ten.noisivten|cinin

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License