HILDE DOMIN
(1912 – 2008)
Егзил
Муче се
уста на самрти
да исправно изговоре
речи
туђег језика.
ПОВРАТАК БРОДОВА
Зима
Птице, црни плодови
на голом грању.
Дрвеће се са мном игра жмурке,
са њим је као са људима
скривених мисли.
И молим тамне гране
Да ми кажу име.
Унутра још зелене,
Процветаће оне,
и верујем још
да ме волиш
и то од мене кријеш.
Незадрживо
Сопствену реч,
Тек изговорену,
ко ће вратити живу?
Куд реч пролети, осуши се трава,
пожути лишће, падне снег.
Птица би ти се вратила,
али не твоја реч
тек изговорена.
Шаљеш за њом друге речи,
окићене шареним, меканим перјем.
Црна реч је бржа,
она увек стиже,
она стално стиже.
Боље нож него реч,
нож може бити туп.
Нож често промаши срце.
Реч никад.
На крају је реч,
увек
на крају
Реч.
Мора
Растајем се од себе.
Одводе ме од мене.
Пружам руке за собом,
али скрећем за угао
и напуштам себе,
ја, коју одводе
у оделу кажњеника.
За четвртим углом иста улица
за онога који за угао скреће,
иза угла даље - иста улица.
Али ја ћу бити далеко,
одведена далеко,
Ја, која за којом руке пружам
и за угао скрећем.
Последње саоштење
Кревет ми је лист
све бржи
на слаповима ноћи.
Сат не видим,
радознала нисам,
нигде не пристајем.
Спуштам једро од писама,
адресе не читам.
Утеха каснонога,
– дозивах је још јуче –
више ме не стиже.
Препев са немачког: Олга Елермајер-Животић
Хилде Домин, рођена у Келну 1912, напустила је Немачку 1932, годину дана пре него што је Хитлер преузео власт. Вратила се у Немачку 1954. и од 1961. до смрти 2008. живела је у Хајделбергу. О свом детињству је писала: ”Једном сам и ја имала дом, добар дом. Од њега сам живела све време. Родитељи су ме научили исконском поверењу, које је изгледа ненарушиво, из њега црпем снагу.” У егзилу је утеху налазила у подударностима између изгубљеног завичаја и туђине. Без патоса она у песми ”Где стоји наше дрво бадемово” вели: ”Под истим сунцем само се сено свугде другачије пласти.” Слично је мислио Хајнрих Хајне напус-тивши Немачку и дошавши у егзил у Француску: ”Ипак, бићу и тамо под божјим небом као и овде, а као погребно цвеће лебдеће ноћу нада мном звезде тамо као и овде.”
О Хилди Домин је речено да је ”песникиња егзила”, а она је заправо песникиња многих егзхила, јер је била принуђена да се за време Хитлерових прогона сели из једне земље у другу, не налазећи нигде стално уточиште, што је тема у многим песмама збирке ”Повратак бродова”. Своје уточиш-те Домин је нашла у својој песничкој машти и у динамичном животу духа и душе, а подршку за тај унутрашњи живот у природи: ”Спремам себи собу у ваздуху међу птицама и акробатима; кревет ми је на трапезу душе као гнездо на ветру на врху гране.”
Почевши да пише тек 1961, темaтизовала је писање као рађање речи као најотпорнијих и најжи-вотворнијих потомака духа. За разлику од других прогоњених јеврејскиx песника, Целана, Нели Закс, Розе Ауслендер и других, Хилде Домин је својим ”исконским поверењем” још веровала у људе, због чега је названа ”непоправљивом поправитељком света”.
Олга Елермајер-Животић
NEKAD I SAD Godina 1 Broj 6 Novembar/Decembar 2010