Herbarijumi Stanislava Vinavera
Stanislav Vinaver je trajno aktuelan. Potvrđuje se to i dvema knjigama njegovih izabranih tekstova koje je za štampu priredio Gojko Tešić. Prva, pod naslovom "Pesnički modernizam" (prema ogledu iz 1939), predstavlja izbor Vinaverovih književnokritičkih, esejističkih, polemičkih i publicističkih radova nastalih između dva svetska rata, dok je druga kolaž tekstova svih mogućih vrsta ("antologijski herbarijum", veli Tešić) koje je pobunjeni, večiti smehotresni dečak srpske književnosti pisao u svim svojim književnim sezonama, od 1909. do 1955.
Obe knjige su toliko bogate najrazličitijim mogućim temama, interpretiranim na Vinaveru svojstven način neprestanog komešanja protivrečnosti, da ih je sve teško i nabrojati, a nekmoli podrobnije komen-tarisati. Kada se tome doda i neizbežni, neponovljivi energetski višak neposustale Vinaverove radoznalosti i zainteresovanosti, od egzaltacije i euforije do zapenjenog, vazda duhovitog polemičkog poricanja, a upravo taj višak karakteriše maltene svaki red koji je on napisao, utisak prekrcanosti i preobilja time postaje još izraženiji. Ali, to je Vinaver. Nesmiren duh koji se ne libi da na svako pitanje potraži najmanje očekivan, duboko ličan odgovor.
Duboko ličan, i možda baš zbog toga obavezujući. Vinaver je, naime, u toj svojoj raznostranosti, kao prvi "igrač u svim pravcima" u modernističkoj srpskoj književnosti, i kao neko ko se nije predugo zadržavao ni na čemu čime se bavio, jer mu je sve išlo od ruke (osim duže proze, jer tu treba sedećeg rada i strpljenja), ostavio za sobom jedno razvejano i raznoliko, naizgled nesistematizovano delo. I time svojim budućim čitaocima, kojih, na sreću, ima sve više, a posebno priređivačima (pre svih Gojku Tešiću, koji sanja Vinaverova sabrana dela) zaveštao i malo glavobolje kako ga predstaviti, s tim što je, u krajnjem zbiru, glavobolja priređivanja Vinaverovih knjiga valjda jedina od te vrste boljki koja na kraju završi osećanjem zadovoljstva. Hoću da kažem kako priređivanje knjiga Vinaverovih tekstova nije tek rutinski posao, ispunjenje tačno propisanih akademskih procedura (ništa potcenjivački, molim lepo, i to treba znati), već podrazumeva i nužnu dozu inventivnosti, rečju, zahteva kreativan pristup. Svako ima svog Vinavera.
Knjigu pod naslovom "Pesnički modernizam" Stanislav Vinaver nikada nije napisao, što naravno ne znači da nije napisao sve tekstove u njoj, izuzimajući obiman i akribičan Tešićev pogovor. Ali sam siguran da bi bio sreć an kada b i je, ovakvu kakva j e s ada, sa nehotičnim, prelepim memoarskim pasažima (kako ga je Bergson pomilovao po kosi, i šta je razgovarao sa Skerlićem), imao u rukama. Slično važi i za "Citat Vinaver". Gojko Tešić je, birajući i organizujući Vinaverove važne, ili barem karakteristične kritičke i druge tekstove, u stvari samo sledio onu dubinsku, prepoznatljivu liniju Vinaverovog duha (ta reč je i koren reči "duhovitost") pomažući joj da se pokaže u punom opsegu i da izroni na površinu. I odjednom, Vinaverova antisistematičnost, rasutost i zapenušanost postaje svoja sušta suprotnost. Nije slučajno što je Vinaver, između ostalih, Ničeov i Bergsonov učenik: poricanje starih sistema, sa čim počinje svaki moderni "izam", u jednom trenutku mora se pretvoriti u konstruktivni princip, u predlog i oblik nove vrednosti. Bez toga ništa.
Tako se i u Vinaverovom slučaju, a upravo na primeru knjiga koje kao takve nikada nije sklopio, što ne znači da ih nije mogao zamisliti, otkriva niz pozitivnih, konstruktivnih kategorija. Izlazi, najpre, da je Stanislav Vinaver, uz svog dioskura Todora Manojlovića, vrlo sistematičan, vrlo dosledan kritičar koji za razliku od gotovo svih drugih iz onog doba (Bogdanović, Gligorić, Ristić… ) nije izneverio duh modernizma. I to modernizma shvaćenog ne samo u smislu antinormativističke pobune protiv "starog sajma" (Nedić, Skerlić, braća Popović), nego, pre svega, na način imperativa neprestane promene. Modernizam fokusira jezički oblikovan napor stvara¬lačkog duha da uvek iznađe ekvivalentnost (Vinaver bi rekao: "satrepet") između čovek a i (modernog) doba u kojem on živi, da razume i sebe i to doba, u uzajamnom oblikovanju. Tu vidim Vinaverovu aktuelnost apostrofiranu već u prvoj rečenici ovog prikaza.
Pogledajmo samo početak ogleda "Pesnički modernizam", pa će ta aktuelnost postati sasvim očigledna: "Od početka naše novije književnosti rešava se, hteli mi ili ne, jedan osnovan problem: kako da i naše književno područje postane Evropa u punom dubokom smislu te reči". U tome nam je prošao ceo 20. vek i, danas, kada se srpska književnost, u osnovnome, ni u oblicima ni u primenjenim poetikama, ne razlikuje ni od jedne druge evropske književnosti, potrebno je samo malo redefinisati to pitanje: šta, sada, kada je taj problem rešen?
Vinaverovo shvatanje modernizma nije moguće razlučiti od humanistički postavljenog shvatanja umetnosti (umetnost je najdublji, najljudskiji oblik čovekovog ispoljavanja), pa ni od jasne predstave o njenoj ulozi, čak i svrsi, umalo ne rekoh misiji. U našem dobu sva ta stanovišta su ili teorijski problematizovana ili opovrgnuta tržišno pragma¬tičnom praksom, ergo, smisao umetnosti nije (više i samo) u izražavanju suštine nego u njenoj kapitalizaciji, u nameri da se "umetnički" proizvod što bolje proda, usled čega je poezija gurnuta na marginu. Vinaver je živeo u vremenima kada je vera u jezik još postojala, stoga je jezik njegova najfrekventnija i najomiljenija tema, on naprosto erotski uživa u govoru, u butadama, u kalamburima, u pravljenju reči, u njihovoj muzici, prepušta se jeziku kao jedinom stvarnom uporištu i zabranu čovekove sreće. Ako je svet takav kakav već jeste, sreća se, kod ranih modernista, bila sklonila u jezik. Danas je ni tu više nema. I zato nam je taj Vinaver tako potreban, i zato nam toliko nedostaje. Uostalom, sećamo se samo onih koji nam nedostaju.
Priredio Gojko Tešić
