Henrik Berlevi U Borbi Za Novu Formu

IZ ISTORIJE GRUPE AVANGARDNIH UMETNIKA JUNG JIDYSZ

Henrik Berlevi

U BORBI ZA NOVU FORMU

Naša epoha je vreme bez stila, period anarhije u umetnosti. Nemamo nikakvo tlo pod nogama, dosadašnja tradicija je nestala. Ostali smo kao posle zemljotresa, kao posle iznenadne oluje i primorani smo da se latimo izgradnje novog koje dosad nije postojalo u svetu. Da li je to naša nesreća ili možda čak naša sreća? Biti lišen bilo kakvih određenih ciljeva, ne podlegati ogra-ničenjima tradicije, jarmu vladajuće škole, ne posedovati bilo kakav stil, čak takav da odražava našu epohu!
Nijedna epoha istorije umetnosti nije se mogla podičiti tolikim pravcima, takvom raznorodnošću formi. Ne samo što ne postoji jedinstvena škola – forma kolek-tivnog stvaralaštva, već i pojedinačan umetnik u svom stvaralaštvu pribegava raznim ekscentričnostima.
Lišeni tradicije – nagi smo kao Adam, stoga se pozivamo na same sebe. Nalazimo se pred velikim zadatkom: stvoriti novi svet, svet vlastitih formi.

Kada bismo bar sasvim raskinuli! Još uvek smo upleteni u nasleđe nekadašnjih formi. Imamo osećanje da smo tako reći potpuno slobodni, moramo samo da se ispetljamo. Međutim, da bismo se oslobodili, smeta nam posebna ljudska slabost koju nazivamo navikom, naviknutošću na različite šablonske konvencije, na ostatke koji kao da su odavno prirasli za nas. Kada to opažamo – udaljujemo se od toga, ali da li možemo sve to, ono što se još uvek vuče za nama i nalazi van naše svesti, da opazimo.
Želeći da stvorimo vlastitu formu moramo da raskinemo sa svim što nam je istinski strano, a ako i pored toga u ime slepe navike prihvatamo ono što je za nas pogrešno, kako se onda možemo osloboditi?

Međutim, pršte slogani umetnika. Da li će neki slogan biti ostvaren – to je drugo pitanje, mada ne sumnjam u njegovu ispravnost. Zbog čega?
Jer ideju rađa sadašnjica (pod sloganom «ideja» podrazumevam isključivo ideju forme) premda, da bi ona bila otelovljena, da bi dobila realan oblik, mora proći kroz teška iskušenja, kroz vatru umetnikove laboratorije.
Tokom celokupnog stvaralačkog procesa prvobitna ideja donekle podleže promeni, udaljuje se od svog prvobitnog obrisa. Uzrok je u tome što ne posedujemo bogatu skalu formalnih sredstava koja bi mogla da pokriju kapacitet moći naše mašte.
I, kao što svaki impuls pre svega izaziva reakciju u našoj mašti, a tek kasnije najmogućiju umetničku formu, slično nastaje i forma u odnosu na ideju.
Još više: nova ideja razblistava se iznad starih formi; u odnosu na stare forme ona je revolucionarnija, ne može se uklopiti u njih. Tada sledi borba među dvema su-protnostima, a nekadašnja forma se mora prelomiti. Nova ideja mora dobiti svoj odgovarajući oblik. Ali, da bi se ostvarila forma, treba prevazići staru i stvoriti novu.

Nova umetnost nije ništa drugo nego problem forme. Stoga odbacimo sve što za nas nema ništa zajedničko s tim pitanjem.
Forma je autonomna. Poseduje vlastitu sferu delovanja.
Umetnost - koju imamo sve do dana današnjeg – jeste najsloženija pojava koja u svoj organizam upija raznorodne elemente.
Forma – kao jedan od elemenata u izrazu postaje veoma ponižena i ograničena ostalim elementima umet-nosti, i ako želimo formu da tretiramo kao takvu, moramo pokušati da je lišimo, oslobodimo svih drugih elemenata umetnosti, videti je u svoj njenoj nagosti.
Ako nam to pođe za rukom – imamo ključ za pitanja forme, opažamo ono što je dosad bilo povezano s celokupnim oblikom umetnosti: poglavlje između ideje i forme nije maskirano drugim elementima, tako da već imamo posla s čistom formom.
Imajući nagu formu, moramo umeti njom da operišemo, baviti se njom kao jedinim izražajnim sredstvom, ne pozivajući ponovo u pomoć već odbačene suvišne elemente. Na primer: pada nam na pamet određena ideja forme i želimo brzo da je realizujemo. Ako smo «umetnik», želimo da stvaramo «umetnost». Stvaramo konglomerat umetničkih ideja i kada dođe do ideje forme, ostaje samo da je uguramo u onu ogra-ničenost koja će joj naneti štetu. Najveći pritisak na ideju forme vrši ideja sadržaja. Tada forma mora izgubiti svoju snagu u korist sadržaja i tada dobijamo delo koje je krajnje udaljeno od naše prvobitne predstave. U odnosu na svaku noviju ideju forme mi smo oportunistični i kompromisni. Prvobitna ideja forme isklizuje iz naše nespretne ruke.
Zbog toga moramo ovladati formom, odnosno osloboditi je pritiska sadašnje epohe. To možemo učiniti samo onda kada je budemo tretirali kao krajnje samostalan činilac umetnosti, kao neposredno nasle-đivanje ideje, nezavisno od sadržaja, to znači od onoga što ta forma izražava.
Kultivišući isključivo formu i negirajući sve druge činioce, želimo lagano da se približimo božanskom izvoru svih formi.
Ringen, 1921, nr 1, s. 31-33

S poljskog prevela Biserka Rajčić

Henrik Berlevi (Henryk Berlewi) (1894-1967), poznati slikar iz hasidske prodice, u detinjstvu pohađao heder, od 1904. do 1909. studirao je Školu lepih umetnost u Varšavi, zatim antverpensku Akademiju lepih umetnosti i École des Beaux-Arts u Parizu. Posle povratka u Poljsku pohađao je klasu crtanja Jana Kauzika. Najpre je stvarao u realističkom duhu, pod uticajem svojih profesora. 1919. uspostavio je vezu s grupom avangardnih umetnika Jung Jidysz i predstavnicima poljskog ekspresioniizma. Od 1921. smatra se predstavnikom jevrejskog ekspresionizma. 1922. otputovao je u Berlin tada središte evropske avangarde. U radovima nastalim u tom periodu oseća se uticaj apstraktne geometrizacije. Stvara u duhu konstruktivizma, tačnije svoje teorije mehanofakture. Smatra se i prethodnikom minimal-arta, i vizualizma. Od 1928. do smrti živeo je u Parizu. Njegovi radovi nalaze se u najznačajnijim muzejima sveta.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License