Hedviga Senfajn

ŠENFAJN HEDVIGA
Hedviga je rođena 1897. godine u Bernu, Švajcarska od oca Frica i majke Kestli Lujze. Hedviga je dala izjavu u kojoj pored ostalog kaže: "U Bernu 1920. godine udala sam se za SCHÖNFEIN Nehemia, lekara, rodom iz Ostroga. Nakon dve godine po venčanju (1922) stigli smo u Jugoslaviju. Moj muž se nalazio u švajcarskoj misiji Crvenog krsta za pomoć postradalim krajevima u ratu. Ova misija je u Jugoslaviji ostala godinu dana i vratila se. Međutim, moj muž ostaje da radi kao lekar u Prištini, a potom u Kosovskoj Mitrovici gde je svoj poziv obavljao sve dok nije bio uhapšen polovinom februara 1942. godine. Uhapšen je od strane Gestapoa u Kosovskoj Mitrovici. Šef tamošnje SD policije bio je neki Hausding, čijeg se čina ne sećam. U policiji s njim radili su još i Wili i neki Jakob. Petog dana: po hapšenju moga muža hapse mene i našu kćer Ljiljanu, kojoj je tada bilo 13 godina. Moja druga kćer Suzana nalazila se tada u Beogradu, te tako nlje uhapšena.. Mene i kćer su uhapsili jer nisam mogla da pokažem originalna dokumenta o svom nejevrejskom poreklu, a za kopije koje sam pokazala tvrdili su da su lažne. Prilikom hapšenja Gestapovci su nas vređali raznim pogrdniin izrazima. Kada sam Hausdingu jednom prilikom rekla, da nisam Jevrejka, odgovorio je: "Čak iako je to istina, vi ste jevrejskim poreklom zaraženi (jidisch verseucht). Kada sam rekla da dajem časnu reč, on mi je odgovorio smejući se da Jevreji nemaju časne reči. Prilikom saslušanja Hauzding je na mojoj ruci opazio brilijantski prsten. Naredio mi je da ga skinem a onda ga str pao u svoj džep. Nakon ovog saslušanja pretresli su nam kuću i tom prilikom su odneli 500.000 dinara i sve vredne stvari kojesu zatekli.
Prvo sam zajedno sa kćerkom bila odvedena u kasarnu zatvor. U kasarni je bilo mnogo Jevreja, oko 200 lica - ljudi, žena i dece. To su bili Jevreji iz Kosovske Mitrovice, Prištine i Novog Pazara, a među njima je bilo i izbeglica iz Beograda. Nedelju dana kasnije stražarno nas sprovode u blombiranim vagonima za Beograd, koji uopšte nisu otvarani za vreme putovanja. Nisu nam dali nikakvu hranu niti vodu. Iz vagona nam nisu dali da iziđemo čak ni da vršimo nuždu. Vozom smo dovedeni na željezničku stanicu Zemun, a potom nas peške sproveli do Sajmišta. Prilikom hapšenja nije mi saopšteno da nas teraju u internaciju, već da samo treba opet da me saslušaju u Krajskomandanturi i da potpišem zapisnik. Tako da prilikom hapšenja nisam ništa ponela od kuće pa ni odeću, već ono što se na meni zateklo.
Sajmište je bilo ograđeno bodljikavom žicom visokom oko dva metra, bilo je četiri-pet reda. Odmah su nam saopštili da se ne smemo približavati žicl]er je kroz istu provedena struja. Nemački štab se nalazio u baraci koja je bila na sredini logora. Žene i decu su odmah odvojili od ljudi i smestili ih u paviljone 1,3 i 5. U jednom od paviljona nalazio se magacin, dalje u Spasićevom paviljonu nalazila se bolnica, a mrtvačnica i kupatilo bili su u mađarskom paviljonu. Između kupatila i mrtvačnice nalazila se jedna velika hala u koju nam je najstrože bilo zabranjeno da ulazimo. Te su prostoriju vrlo često prali. Ne znam čemu je služila. U početku sam sa kćerkom bila smeštena u paviljonu br.1 a potom su nas premestili u paviljon broj pet. Paviljoni su bili podeljeni na boksove. Ležaji su bili na tri sprata. Spavali smo na slami. Ukupno je na Sajmištu bilo oko 8.000 zatvorenika. U prvo vreme, dok Nemci nisu počeli ubijati, paviljoni su bili strahovito pretrpani tako da se nismo mogli okrenuti. Ovde su neki umrli od zime.. Ustajanje u logoru bilo je u pet ujutru a budili su nas trubom. Komandant svih logora na Sajmištu bio je Andorfer kog su pri pregledu pratili ostali oficiri. Za doručak smo dobijali neki surogat kafe bez šećera, ručak se sastojao od pola litra tople vode u kojoj je plivalo po koje zrno pasulja ili list kupu sa a ovo isto smo dobijali i za večeru. Uz obrok smo dobijali po 100 grama proje. Svako je za obrok morao sa porcijom poći do kazana. U logor nam nisu dozvoljavali prijem paketa. Klozeta je bilo nedovoljno, a bii su pod nebom, bez ograde, bez vrata, pa se red morao čekati veoma dugo. Iz ovog logora jedna poveća grupa žena i devojaka terana je na aerodrom gde su radile teške fizičke poslove. Na kupanje je mogao ići samo onaj ko je imao vaši. Na Sajmištu je postojala bolnica sa 50 ležaja. Lekari su bili Jevreji, ali su nadzor nad njihovim radom vršili Nemci. Teže bolesnike su upućivali u jevrejsku bolnicu u Beogradu, ali ta¬mo nikada niko nije stigao. Te koje su navodno slali u bolnicu nikada ih više nismo videli niti ma šta o njima čuli.
Komandu logora držali su esesovci. Stražu je davala Feldžandarmerija. Poznato mi je da je veći broj žena i devojaka ošišan po kazni. Znam jedan slučaj da su jednu devojku ošišali zato što nije bila ljubazna prema jednom Nemcu koji ju je zatekao pred ogledalom. Muškarci su morali pozdravljati nemačke vojnike skidajući kapu i poklonuvši se do zemlje. Šest žena je streljano zato što su se dopisivale s ljudima van logora. A dopisivale su se na taj način što su ceduljice ostavljale u WC-u, a ljudi koji su čistili klozete iz gradske čistoće odnosili bi ta pisma adresantu. Znam da je mnogim Jevrejima pomagao neki Pera, šofer. Odmah po mom dolasku u logor Nemci su nam saopštili da će se ovaj logor brzo isprazniti, jer u njega treba da doteraju komuniste. Kada su otpočeli prvi transporti iz logora tražili su dobrovoljce koji žele da napuste logor. Iz moje grupe skoro svi su se javili dobrovoljno a to su bili Jevreji iz Kosovske Mitrovice. Kada je prestalo sa dobrovoljnim javljanjem onda su Nemci sačinjavali spiskove i na osnovu istih su slali sledeće transporte, gde su uglavnom bile cele porodice. Ljude su terali jednim velikim kamionom koji je bio zatvoren, a bio je zatvoreno sive boje, u kog je moglo stati oko sto ljudi. Ovaj kamion se uvek nalazio ispred zemunskog ulaza u logor, nikada nije uterivan u sam logor. Nismo mogli da utvrdimo u kom pravcu odlazi. Onima koji bi bili određeni za transport naređeno je da sobom ponesu vrednije stvari aostale da upakuju u pakete i da na njih stave svoju tačnu adresu. Ove stvari je vozio drugi kamion koji je išao iza onog sa ljudima. Transporti su odlazili skoro svakog dana. Nedeljom i praznicima nije bilo transportovanja, ali je bilo dana kada je ovaj sivi kamion odvozio i po dva puta.
Šofer ovog sivog kamiona ulazio je često u logor, sakupljao decu oko sebe, milovao ih, uzimao ih u naručje i delio im bombone. Niko u logoru nije slutio da ljudi odlaze u smrt.
Čvrsto se verovalo da se radi o preseljenju u neki radni logor. Dogovorili smo se da oni koji odlaze ovim kamionom zapišu gde su otišli. I to je određeno na jednom delu kamiona.. Ali niko nikada nije zapisao gde su ih transportovali i istovarili. Pretposlednjim transportom osmog ili devetog maja 1942. godine odveden je i moj muž. Na rastanku mi je rekao da pokušam preko švajcarskog poslanstva da kao ne Jevrejka bu¬dem oslobođena i da pronađem našu drugu kćer Suzanu, za koju nismo znali gde je i da li je živa. Poslednji transport otišao je sa Sajmišta 10. maja 1942. godine.
Romi koji su se nalazili na Sajmištu su još marta meseca oterani. Nemci su za svakim kamion om slali po jednog bolničara ili lekara Jevrejina tako da nismo mogli naslutiti gde ih teraju. Kada je došao 10. maj, od 8.000 ljudi ostalo je nas samo šest žena. To su bile: Gertrude Neuman iz Berlina (ona je 1944. otputovala za Bari, aodatle kod muža u Palestinu). Anna Necft iz Beča čiji je muž streljan u logoru u Šapcu. Zimmerman, žena ruskog izbeglice (čuvenog vajara Zimmermana iz Praga). Ne znam šta je s njom bilo? Klauber, bila je u Beogradu do 1946. godine a odatle je otišla u Prag. Eškenazi iz Rumunije - ne znam šta je dalje bilo s njom. Sve ove žene nisu bile Jevrejke već su neke bile udate za Jevreje. Ja sam bila oslobođena na intervenciju švajcarskog poslanstva. Sve šest smo 15. maja puštene na slobodu. Uspela sam da pronađem i drugu kćer koja se nalazila kod naših poznanika. Na slobodi sam bila svega dva dana. Ponovo sam uhapšena sa obe kćeri i odvedena u logor na Banjici. Moje drugo hapšenje je verovatno iz razloga da uklone jednog od retkih svedoka zločina na Sajmištu koji su izvršeni nad osam hiljada ljudi, žena i dece.”
Ovim je ona završila svoju tužnu priču koju je 19. aprila 1947. godine ispričala Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, a u prisustvu dr Alberta Vajsa, načelnika izvršnog odeljenja i Ruže Radovanović kao zapisničara.