Haruki Murakami Poziv Na Revoluciju

HARUKI MURAKAMI POZIV NA REVOLUCIJU

Mislim da me nisu dobro čuli, reči su koje otvaraju roman Avantura oko ovce najpoznatijeg japanskog savremenog pisca Harukija Murakamija. Iznad ovih prvih reči stoji naizgled jedan beznačajan datum - 25. novembar 1970. To nije dan kada priča počinje, već sećanje na jedno prijatno popodne od pre osam godina koje je pripovedač proveo sa devojkom čije ime i ne pamti. Sećanje je pokrenuo novinski članak o njenoj smrti, o kamionu koji ju je pregazio. Na ovaj lični trenutak pada mračna sena prošlosti - to je dan kada je proslavljeni japanski pisac Jukio Mišima izvršio ritualno samoubistvo u svojoj četrdeset petoj godini. Bio je to čin protesta usmeren na ono što je Mišima video kao propast Japana i zapadne civilizacije.

Džon Nejtan, prevodilac Mišiminih dela na engleski, jedan je od retkih koji pamti detalje piščeve smrti. Mišima i četvorica mladića, sa naoštrenim samurajskim mačevima, uleteli su u kancelariju generala potpukovnika japanske vojske i vezali ga za stolicu. Onda je Mišima izašao na balkon i povicima okupio stotinak vojnika govoreći o nedostacima vojske koji prevashodno proističu iz manjkavog japanskog Ustava. Ono što je usledilo očigledno je bio deo dobro osmišljene predstave. Nakon završenog govora vratio se natrag u kancelariju, poklonio se, kleknuo, a onda mu je jedan od prisutnih mladića jednim potezom oštre ivice mača odrubio glavu. Njegove poslednje reči koje je izgovorio neposredno pred harakiri navodno su bile one pomenute na samom početku - mislim da me nisu dobro čuli. Murakamijevi junaci ga sasvim sigurno nisu dobro čuli. Pripovedač romana se seća šetnje studentskim domom, sedenja u menzi i vrućeg hot doga koji je jeo tom prilikom. Bilo je dva po podne kada je slika Jukia Mišime počela da seva sa TV ekrana. Daljinski u menzi je bio pokvaren tako da se jedva moglo čuti o čemu se radi, ali to u suštini za protagoniste nije ni bilo važno. Pitanje koje se nameće samo po sebi je ako Mišimina uverenja nisu važna, zašto ga i spominjati. Od kakvog je značaja ovaj datum za sam roman? Za sve nas decenijama posle toga? Krajem šezdesetih Japan je bio razoren demonstracijama, kada su studenti protestovali protiv kontroverznog bezbednosnog sporazuma koji je zemlja potpisala sa SAD o slobodnom korišćenju vojnih baza na japanskoj teritoriji za slanje trupa u Vijetnam, a zahtevali su i da se sprovedu reforme u obrazovnom sistemu i modernizuje studentski program. Demonstracije su grubo ugušene, vlada je poslala policiju da smiruje proteste suzavcem i batinama, a studenti aktivisti su stavljeni na crnu listu i onemogućeno im je da se zaposle u državnim korporacijama. Pripovedač se priseća da je vazduh bio još živ kada je upoznao devojku 1969, iako je sve bilo na ivici propasti, čekajući taj poslednji korak koji će doneti prevagu silama nasilja. U međuvremenu, zavesa je konačno pala na ruševine i haos koje su šezdesete ostavile za sobom. Priča teće uprkos tome, neometano i gotovo neprimetno, uz par komentara o tome kako je univerzitet bio blokiran i zatvaran u nekoliko navrata, tako da devojku nije video sve do naredne jeseni. Ništa se nije menjalo, a komunikacija između njih je depersonalizovana i gotovo mehanička. Neki su napustili fakultet, neki izvršili samoubistvo, ništa naročito - komentar je pripovedača. Postali su mudriji, ali ne previše, zaključak je kojim se razgovor između njih završava. Veza između nasilno ugašenih protesta i Mišiminog romantičarskog, ali suštinski uzaludnog poduhvata je očigledna, u prvi mah i apsurdna. Mišima nije bio pobunjenik, već reakcionar, besno protestujući protiv odbijanja duhovnosti i prihvatanja materijalizma od strane nekadašnjeg plemstva koje je bilo zasnovano na temeljima opskurne lepote. Car više nije bio simbolički izvor moralne vrline, lojalnosti i kulture. Studenti su predvodili potragu za novim sistemom vrednosti, grčevito se boreći za bilo kakav pomak. Ono što im je ipak zajedničko je radikalan pristup u postizanju ciljeva, uprkos gotovo nepremostivim preprekama. Studenti su ućutkani, isto kao i Mišima, barem je tako u Murakamijevoj priči - zvuk se gotovo ne čuje, ostaje smo nemi televizijski snimak. Kuda ide svet u kome živimo, pitanje je koje je Haruki Murakami postavio davne 1982. Danas vidimo samo neke posledice, a mnoge će tek da uslede. Mišimin kihotovski poduhvat je možda nada za spas budućnosti Japana, a samoubistvo Murakamijevog romana je možda ništa drugo do još jedan milosrdni čin. Ali udaljavanje od prve rečenice i put ka kraju romana može doneti i neku sasvim drugu poruku. (The New Yorker)

Kuda ide ovaj svet u kojem živimo, pitanje je koje je postavio kultni japanski pisac još 1982. godine u romanu Avantura oko ovce

Superzvezda mladih Japanaca

Haruki Murakami rođen je u Kjotu 1949. godine. Dobitnik je više prestižnih književnih nagrada. Do sada je objavio, među ostalim, romane: Slušaj pesmu vetra (1979), Fliper (1973), Avantura oko ovce (1982), Okorela zemlja čuda i kraj sveta (1985), Norveška šuma (1987), Igraj, Igraj, Igraj (1988), Južno od granice, zapadno od sunca (1992), Hronika ptice koja navija sat (1994), Sputnik ljubav (1999), Kafka na obali (2002), Kad padne noć (2004), IQ84 (2009); knjige priča: Ponovni napad na pekaru (1993), Posle potresa (2000), Tokijske misterije (2005) i dokumentarističku knjigu Metro (1997/98).

Njegov otac je bio budistički sveštenik, a majka kćerka trgovca iz Osake. Oboje su predavali japansku književnost. Uprkos toj činjenici, Murakamija je više zanimala američka književnost, što ga i izdvaja iz dominantne struje japanske književnosti. Tema mnogih njegovih romana, kao i sami naslovi, povezani su sa muzikom, uključujući Igraj, Igraj, Igraj (od R&B grupe The Dells), Norveška šuma (po pesmi Bitlsa) i Južno od granice, zapadno od sunca (prvi deo naslov je pesme čuvenog Neta Kinga Kola).

Murakami je započeo s pisanjem u svojim ranim tridesetim godinama. Kako je sam rekao, gledajući košarkašku utakmicu odjednom je osetio neobjašnjivu inspiraciju za pisanjem svog prvog romana. Usledile su neočekivano dobre kritike, a taj prvobitni uspeh ohrabrio ga je da nastavi sa pisanjem. Svetski poznat Murakami postaje objavljivanjem Norveške šume, nostalgične priče o gubitku i pritajenoj seksualnosti. Milion kopija prodato je samo u Japanu. Među mladim Japancima Murakami je postao superzvezda. Knjiga je štampana u dva dela koja su prodavana zajedno. Jedna je imala zeleni, a druga crveni omot. Najzagriženiji obožavaoci izražavali su svoju naklonost jednom od delova noseći odeću zelene, odnosno crvene boje. Godine 1986. Murakami napušta Japan, putuje Evropom i nastanjuje se u SAD. Kratke priče su važan deo Murakamijevog opusa. Priče napisane u periodu između 1983. i 1990. objavljene su pod naslovom Slon nestaje. Posle potresa je takođe zbirka priča. Prevodio je na japanski Ficdžeralda, Kar-vera, Irvinga, Selindžera i druge američke pisce. Nakon višegodišnjih perioda provedenih u Americi i Evropi, sada živi u Japanu, a angažovan je kao gostujući profesor na Univerzitetu Prinston u SAD.

Priredio Saša LUKOVIĆ, Standard

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License