Hajim Adizes

ADIŽES HAJIM
Adižes Hajim nam priča:
"Pre rata u Prištini i Kosovskoj Mitrovici bilo je preko 550 Jevreja. Svi su se pretežno bavili trgovinom i zanatstvom. Bilo je i intelektualaca ali manji broj. Oko deset porodica se bavilo sitnom trgovinom, a ostali su se bavili raznim zanatima kao: krojačkim, poslastičarskim (tzv. bombondžije), a bilo je i piljara. Moji roditelji su se bavili trgovinom. Otac je držao manufakturnu radnju a moj stric sitničarsku. Naše radnje su se nalazile u staroj čaršiji (tzv. Bezistan).
Po okupaciji naše zemlje, aprila 1941. godine Nemci su u saradnji sa albanskim kvislinzima i ostalim saradnicima otpočeli sa represaIijama nad Jevrejima. Naređeno nam je da na rukavima nosimo žute trake sa naznakom Juden-izraelit. Na svim jevrejskim radnjama takođe su stavljene oznake da su vlasnici Jevreji. Nemci su uz pomoć domaćih izdajnika jednog dana zašli po svim jevrejskim radnjama oduzeli svu robu i preneli je u nemačku komandu koja se nalazila u zgradi divizije bivše jugoslovenske vojske. Za svu oduzetu robu nije nam data nikakva naknada, što znači da je to bila očigledna i drska pljačka.
Ukoliko bi neko od Jevreja izišao iz svoje kuće vratio bi se zadovoljan ako ga nije neko u gradu maltretirao, vređao i batinao a to se nije moglo desiti pa smo zbog toga živeli u strahu i pod depresijom.
Kasnije, negde juna meseca, po dolasku italijanske okupacione vojske na Kosovo i Metohiju stanje se u gradu nešto malo poboljšalo, ali je to kratko trajalo. Jer albanska fašistička omladina s Kosova, crnokošuljaši, vulnetari i drugi otpočinju sa svojim divljanjem. Oni koji su nas poznavali i do juče zajedno sa nama radilii i išli u zajedničke škole nas maltretiraju tako da nismo smeli izaći na ulice. Ako bi nas zatekli na ulici počela bi jurnjava za nama i batinjanje.
Pošto je moja sestra u to doba živela u Lipljanu, jer je tamo moj zet imao radnju, to su moji roditelji prešli kod nje kako bi se spasili od napasti fašističke omladine. Ovo je trajalo do početka 1942. godine kada našu celu porodicu sa ostalim Jevrejima interniraju u Albaniju u logor Berat. Naše kuće i radnje smo morali ustupiti Albancima kojom prilikom su nam obećali kada se vratimo iz internacije da će nam sve to vratiti. Interesantno je reći dok smo bili u Beratu da su nam italijanske vlasti dozvolile meni i mom bratu da radimo tako da sam ja i moj brat od strica radili kao kelneri u jednoj kafani. Roditelji nisu mogli dobiti nikakav posao. Po kapitulaciji Italije grad Berat zauzimaju albanski partizani, a na desetak kilometara su se nalazili Nemci. Ustvari Nemci su tada najviše eksploatisali izvore i prizvodnju nafte u mestu Lušnje pa su ga dobro i branili. Nakon mesec dana Berat opet osvajaju Nemci. lada iz straha od Nemaca a misleći i da je kraj rata 1943. godine mi se vraćamo za Prištinu. Pošto nam je kuća bila za uzeta od strane "prijatelja" Albanaca kao što je bio slučaj i sa našim radnjama mi smo se morali snalaziti kako smo znali i umeli u tim teškim ratnim danima. lako smo životarili do 14. maja 1944. godine kada nas je SS-divizija "Skenderbeg" čiji su vojnici bili isključivo Albanci i to iz mnogih mesta Kosova i Metohije a uz pomoć albanskih fašista noću iz kreveta sve pokupili i oterali u logor vojne kasarne. Od hrane i odeće nisu nam dozvolili ništa da ponesemo. Hapšenje je počelo u ponoć i trajalo je do osam sati ujutru. Imali su adrese svih jevrejskh kuća a do njih su došli preko albanske fašističke opštine.
U kasarnama su nas šikanirali, batinali, pretresali, pretili. I tog su nas dana strpali il furgone i odveli u logor na starom Sajmištu u Zemunu. Logor je bio pod komandom ustaša. Odmah po pretresu i prebrojavanju počelo je šikaniranje, pretresi i batine. Prilikom deljenja supekoja je bila kuvana od prljavih krompira koja je bila pomešana sa peskom morala se jesti. Prilikom primanja ovog bednog obroka stajali smo u red svi a sa strane su se nalazile ustaše sa batinama i udarali nas kako koga stignu. To su nam činili i prilikom ulaska u barake. Za mesec dana koliko smo ovde bili zatvoreni umrlo ih je oko desetoro koje su ustaše bacili u Savu. Kroz mesec dana nas definitivno preuzimaju Nemci i narav¬no ponovo u furgone i za Nemačku. Nakon nekoliko dana putovanja, žedni, gladni, uplašeni i nenaspavani, stižemo na stanicu Celle koja se nalazila u blizini logora Bergen Belzen. Čim su nas doterali u logor odmah su nas rasporedili po radnim komandama, kao komanda za utovar-istovar na željezničkoj stanici, komanda za šumske radove i druge. lako mi koji smo radili na vađenju panjeva čuvali su nas stražari sa psima i terali nas da radimo a onaj ko je iznemogao na njega su pustali pse i tome spasa nije bilo. Kasnije je u naš logor pristiglo još mnogo i prostor je bio vrlo skučen, prljavština velika, a vode nema dovoljno što je i dovelo do pojave tifusa pegavca. Bili smo skoro nagi. Jer ono odeće i obuće što smo na sebe poneli već se pocepalo pa smo je kupovali na sledeći način: jedan kaput zimski za dve porcije hleba, jedna košulja jedno sledovanje hleba, četiri cigarete jedno sledovanje hleba. U logoru nastaje haotično i nepodnošljivo stanje. Dnevno u logoru umire njih po stotinu i samo ih iznesu u krug logora i slažu ih kao cepanice, kasnije ih utovare i pravac krematorijum. Svakodnevna ishrana je bila stočna repa. Od gladi su mnogi umirali. Oteknu, dobiju proliv i sa njima je gotovo. lako su oba moja roditelja ovde u logoru umrla, starija sestra sa dvoje dece, stric i strina. U životu smo ostali ja i dve moje od mene mlađe sestre, brat i sestra od strica i svi su se oni 1948. godine iselili za Izrael. Moja jedna sestra po povratku iz logora imala je sedam godina. Ona je jedno vreme pre odlaska u Izrael bila u Domu za siročad. Druga moja sestra se udala u Novom Pazaru a 1959. godine se preselila za Beograd gde je 1976. godine umrla.
Aprila meseca 1945. godine u blizini našeg logora čula su se svakodnevna bombardovanja nemačkih gradova od strane saveznika, a nama najbliži grad bio je Hanover. Jednog dana Nemci su nam naredili ko je sposoban da se kreće da ide prema željezničkoj stanici, a ko ne može neka ostane u logoru. Pošto nismo znali šta nameravaju da urade sa nama, pretpostavljali smo da oni koji ostanu u logoru da će ih likvidirati. Tako smo rešili da svi pođemo. U furgone su nas ukrcali bez vode i hrane i to naše putovanje trajalo je 15 dana. Oni koji su umirali u furgonima ostavljali smo ih mrtve pored pruge kada bi voz zastao. Dvadesettrećeg apriIa 1945. godine naš transport je stao na otvorenoj pruzi bez stražara esesovaca i bez lokomotive. Tog dana su nas oslobodili vojinici Crvene armije. Čim su saznali da smo Jugosloveni smestili su nas u selo po kućama koje su Nemci iz straha od Rusa napuštali. Mi smo oslobođeni u jednom malom mestu Trebic koje se sada nalzi u NDR. Rusi su nam odmah dali dobru hranu. Dosta hleba, mesa i povrća tako da smo do avgusta 1945. godine bili zajedno sa ruskim vojnicima a tada su nas prebacili u prihvatni logor za Jugoslovene umesto Kotbus.
Dolaskom u Prištinu ja i moja sestra kao i moj brat i sestra od strica došli smo u našu kuću a živeli smo u prvo vreme od pomoći koju nam je davao Savez jevrejskih opština Jugoslavije. lada sam se zaposlio kod privatnog knjižara Gape Spasića, a moja sestra zaposlila se u Opštini. Oženio sam se 1952. godine i imam dva sina. I ja i moja žena smo eknomisti. Još radim u Prištini.