Haim Solomon

HAIM SOLOMON
Haim Buka Solomon je žive o u Lipljanu. Posle oslobođenja, kao poznati trgovac iz bivše Jugoslavije, dobio je zadatak da formira trgovačku mrežu u Lipljanu za srez Sitnički. U ovom pslu postigao je vidne rezultate. Radio je savesno i pošteno, sve do odlaska za Izrael.
Evo šta nam HaimSolomon kaže o teškim ratnim danima i logorskom životu u Bergen-Belzenu:
… Uhapšen sam 14. maja 1944. godine od strane esesovaca divizije "Skenderbeg" u kojoj su vojnici bili šiptari, a oficiri Nemci. Sve nas iz Lipljana, pohapsili su samo nekoliko sati posle hapšenja Jevreja u Prištini. Iz Prištine su nas oterali u zatvor u Kosovsku Mitrovicu, gde smo ostali tri nedelje, a potom su nas oterali u logor na Banjicu. U logoru na Banjici, samo u jednom danutukli su me sedam puta. Tako isprebijanog vratili su me u logor. Sećam se tada mi je Mita Jovanović iz Uroševca dao njegov stari jorgan i poturio ga ispod mog isprebijanog tela. Te bolove i dandanas osećam, naročito u predelu kičme. Jedan od stražara u logoru. bio je Gvozden Simijonović, inače iz Lipljana, koji me je posle toga štitio i rekao mi je da su u logoru među nama bili špijuni Živojin Pušara i neki Jakob. Taj isti Gvozden davao mi je nekoliko puta hleb, meni i mojim drugovima.
Bii su planirali da me ubiju, ali su nas ubrzo oterali za Bergen-Belzen. U logoru Bergen-Belzen propatio sam mnoge muke. Moji roditelji i deca umrli su u logoru, od gladi, vašaka i tifusa, a potom su bačeni u krematorijum. Prvo mi je nastradala kćerka Stela. Bilo joj je 20 godina. Zatim, 23. marta otac, a posle njega majka i sin. Njihovu smrt nisam video, jer sam tada i ja bio bolestan od tifusa i imao sam veliku temperaturu i nisam bio pri svesti. Posle nekoliko dana, kad mi je nešto bilo lakše, pitao sam ostale u logoru gde su, a oni su mi odgovorili da ih više nema.
Kada su se aprila 1945. godine spustili engleski i američki padobranci u neposrdnoj bizini logora, Nemci su nas onda na brzinu utovarili u stočne vagone. Bilo je dosta onih koji se nisu mogli popeti u vagone, pa su na železničkoj stanici ostali, gde su ih Amerikanci i Englezi prihvatili i smestili u bolnice. Među ovima bila je i majka moje žene. Tako su oni spašeni od sigurne smrti.
Nas koje su utovarili u voz, imali su Nemci nameru da oteraju u Terezin u Čehoslovačku, gde su bili pripremili da nam daju zatrovani hleb i da nas na taj način likvidiraju. Ali voz tamo nikada nije stigao, jer su saveznički avioni porušili sve željezničke mostove u Čehoslovačkoj. Kada je osvanuo 23. april 1945. godine oslobodili su nas sovjetski vojnici, dva do tri kiometara u blizini sela Trebic koje je oko 115 kilometara udaljeno od Berlina. U tom selu smo ostali oko tri meseca u kućama seljaka, jer su Nemci pobegli. Ovde je otvoren i karantin, jer smo imali mnogo vašaka, a bilo je dosta i tifusa, tako da je njih nekoliko i ovde umrlo od tifusa i iscrpljenosti, njih oko 140. Nemce koji su ostali u ovom selu, takođe je zahvatio tifus, tako da su i oni umirali. Ovde su nas lečili lekari, ruski oficiri, inače svi su bili Jevreji.
Odavde su nas Rusi prebacili u grad Farst, gde je bilo zborno mesto za sve Jugoslovene, bez obzira koje su nacije. A nakon nekog vremena, odavde smo se vratili u Jugoslaviju. Naše putovanje je trajalo 16 dana, a hrane smo imali svega za sedam dana. Ali, kada smo stigli u Prag, brzo se pročulo da na stanici ima jedan veliki transport Jugoslovena i Pražani su nam odmah prišli u pomoć. Donosili su nam hranu, davali bonove i novac za nabavku hrane. I Jevrejska opština iz Praga isto je tako postupila. A ja, pošto sam bio vođa vagona tu hranu sam podjednako delio svima, a ne samo Jevrejima. Kad smo stigli u Suboticu i tu smo bili u karantinu, gde su nam uslovi bili dobri.
U Lipljan sam stigao sa 42 kilograma telesne težine. Lipljanci su me jako lepo dočekali, gde sam se odmah uključio u rad i sve aktivnosti.